a

Зашто им сметам

Тамара Скроза

Широк је и преширок дијапазон увреда, конструкција и неистина које су током 2015. биле упућене из врха власти на адресу заштитника грађана Саше Јанковића.

Вређан је и прогањан јавно – са скупштинске говорнице, на насловним странама, на конференцијама за новинаре, у интервјуима. Истовремено, Саша Јанковић је током 2015. добио и најзначајнија признања за свој рад: између осталог, награђен је француским Националним орденом за заслуге у рангу витеза.

Својеврстан је апсурд да се и једно и друго догодило с истим разлогом: зато што је радио свој посао.

Од 2007. када је ступио на дужност, Саша Јанковић се без икаквих уступака и изузетака бавио оним што је у опису посла заштитника грађана, не бринући притом кога ће да наљути, коме ће да се замери и ко би то можда могао погрешно да протумачи. То је нарочито дошло до изражаја баш током 2015, када је многима "стао на жуљ", пре свега инсистирањем на неправилностима у раду Министарства одбране и безбедносних служби. У образложењу одлуке да Сашу Јанковића прогласи за Личност године, уредништво "Времена" навело је да је он у више наврата "постављао кључна питања и наметао важне теме од јавног интереса за грађане Србије", да је "свој посао радио бескомпромисно и храбро" и да је упркос "медијском и политичком линчу какав Србија у својој скоријој историји није видела", његова канцеларија и даље радила високопрофесионално и у служби јавног интереса.

 

У интервјуу за "Време" Саша Јанковић објашњава како му је то све пошло за руком, ко су му највећи непријатељи, шта су му циљеви, али описује и свој животни пут – детињство и младост, одлазак на ратиште, искушења, одлуку да не оде одавде, личну мотивацију. Било је током тог разговора прича о људима које памтимо, о онима који су још увек ту, о онима који мисле да су јачи од закона, баш као и о породици, о једном псу, музици и позоришној представи на коју ће можда отићи у друштву – Александра Вучића.

НА СМЕНИ ДВЕ ЕПОХЕ: Одрастао сам тачно на смени две епохе, драстично различите:

на крају социјалистичког самоуправног уређења и почетку... никаквог уређења.

Описали су други тај период и атмосферу много боље него што бих ја икада могао.

Бања Ковиљача и Лозница у којима сам одрастао живеле су од огромне фабрике "Вискоза" и истовремено умирале у њеном отровном диму. Мој отац, деда и стричеви радили су у њој, као и готово сви одрасли људи које сам знао.

У Лозници сам живео од другог разреда основне школе. До тада сам у њу ишао само три пута седмично: са оцем, вечерњим аутобусом, и то на тренинг у старој фискултурној сали, средишту "индор" радничких спортова – бокса и каратеа. Тада, за преко десет година вежбања у Партизану, никада нисам платио чланарину.

Плаћали су они који су могли, никада нико није питао је ли плаћена. Двадесетак година касније, када сам постао први представник Србије у Комитету за спорт Савета Европе, сазнао сам да је због свих благотворних друштвених функција спорта улога државе да обезбеди "спорт за све", а да је врхунски професионални спорт, као врх пирамиде, домен бизниса. Ми смо пре 30 година то практиковали, сада о томе пишемо у "акционим плановима" за будућност.

Данас дете мало где може да се бави спортом ако није изразит таленат и спремно да запусти образовање зарад два тренинга дневно. Под условом, наравно, да родитељи то финансијски могу да издрже. Задовољан сам што је министар Удовичић управо прихватио моју сугестију да у нацрт новог закона о спорту буду унете одредбе о заштити деце спортиста од израбљивачких уговора са клубовима, на које родитељи често пристају надајући се, најчешће узалуд, да ће спорт њиховом детету донети славу и милионе.

"П..КЕ ЛОЗНИЧКЕ": У тренутку када сам, као и хиљаде Лозничана, добио позив на мобилизацију, имао сам двадесет година, није ми било најјасније зашто се ратује. Чак сам био против Милошевића, али више из осећаја младалачког бунта против естаблишмента него што сам стварно знао да његова политика није добра.

Моји родитељи су договорили да ме стриц, на дан када је требало да се јавим, уместо у касарну одвезе у Мађарску, па да се даље сналазимо. У последњем моменту, на тај дан, схватио сам да ми нешто не дâ да бежим из своје земље, променио сам одлуку.

Лозничке мајке и жене испречиле су се неколико дана касније испред војне колоне која је кренула пут ратишта, међу њима била је и моја мајка. Нисмо могли да их на силу склонимо са пута. Вратили смо се у шуме изнад Лознице и неколико дана након тога, крадом ноћу, колона дугачка преко двадесет километара отишла је на фронт. Дан раније нас је у Тршићу посетио популарни војни коментатор, да нам "дигне морал". Викао је на војску постројену испред њега: "Пи..е лозничке, жене су вас зауставиле! Ви нисте мушкарци, ви нисте војска, већ обичне пиз..."

Као војног полицајца који се тек вратио из редовне војске, одабрали су ме са још једним Крупањцем, који је војску служио где и ја, да обезбеђујем "госта".

Задовољан, потписао нам се у војне књижице, сео у војни џип и вратио се у Београд. Потпис и данас имам, као и осећај беса кад га видим.

Крупањца и мене командант бригаде одабрао је за своје личне пратиоце. Годинама касније, схватио сам да је он тих месеци више чувао нас него ми њега.

Моја мајка, иначе медицинска сестра, пошто није успела да спречи да одем у рат, и сама је за мном као добровољка дошла у војну болницу како би ми била ближе.

Стидео сам се тада због тога, отишао сам само једном да је видим и све време молио команданта бригаде да је врати кући. У гранатирању болнице лакше је повређена, само што ми тада то није ни рекла. Отац је још као питомац Ваздухопловне војне гимназије у Мостару добио тешку жутицу и више га у војску нису пуштали. Њему је, сигуран сам, било најтеже самом код куће.

КАД СЕ СЛОНОВИ ИГРАЈУ ДРЖАВАМА: Деведесетих сам имао први озбиљан "окршај" са администрацијом. Када сам желео да се венчам, рекли су ми да нисам држављанин Србије јер ми је отац рођен у Босни. Српски извод из књиге држављана нису ми дали, а босански никада нисам ни имао. Чак ни захтев за упис у књигу држављана Србије нису хтели да приме: службеница је инсистирала да пишем "молбу", а не "захтев". Покушај студента права да општинској бирократији објасни да сам по закону држављанин Србије јер смо у њој рођени и ја и моја мајка, држављанка Србије, а потом и свађа са њима, нису се добро завршили.

Неко ме је ставио на списак избеглица-дезертера и полиција у Београду почела је да ме тражи како би ме "вратила" у Босну, на ново ратиште. У седишту МУП-а у Београду нико није желео да ме саслуша, отишао сам у Народну скупштину, у Одбор за представке и жалбе, и секретару одбора изнео свој случај. Рекао ми је:

"Дечко, извини, ми се овде бавимо озбиљним стварима", и испратио ме напоље. А ја сам се склањао од униформисаних људи по Београду и спавао у туђем стану.

Венчао сам се "преко везе", без уверења о држављанству (које по закону није ни било неопходно, али "какве то има везе"?)

Претражите интернет речима "Лозница је ближа", наћи ћете моје писмо "као грађанина" објављено у "Времену", које је десетак година касније писало о брисању десетина хиљада Срба из матичних спискова у Словенији. Имао сам, као и многи други овде, пример ближи од Љубљане.

Када се слонови играју државама, државе и грађани у њима страдају.

ИЋИ ИЛИ ОСТАТИ: Сличну ситуацију као када нисам побегао од мобилизације у иностранство, доживео сам пет година касније, у јеку турбо-културе. Тада је велика већина мојих пријатеља у Београду отишла за Канаду. Славица и ја прикупили смо тону папира и добили термин у канадској амбасади за коначни интервју за визу, јер смо имали довољно бодова. У последњем моменту, на дан интервјуа, одустао сам.

Једно је отићи из добре ситуације у бољу, а друго када вас нешто истерује из сопствене земље. Можда би друга земља била уређенија, живот био безбрижнији, али страховао сам да ће ме прогањати осећај да сам побегао са свога и да никад више нећу имати своју земљу, каква год да је.

Не замерам онима који су отишли. Нисам тада могао да претпоставим да ће двадесет година касније образовани људи и даље, из сличних разлога као тада, одлазити из Србије, иначе бих можда ипак отишао. То је наш велики пораз и доживљавам га јако лично. Старијим људима, када ми се жале на садашњу државу и тугују за оном "озбиљном", старом, знам да кажем: "Како сте дозволили да се онако страшно распадне? Ваша генерација је за то одговорна." Стрепим од тога да ли ћу ја пред вршњацима мог детета, посебно због дужности коју дуго обављам, имати објашњење за данашњу таблоидизовану Србију и оправдање за неуспехе своје генерације и свој неуспех, ако рачун буде негативан кад га неко буде сводио.

ДЕЖУРНИ НОВИНАР: Пред крај студија добио сам први прави посао. Моја супруга, која је са свежом факултетском дипломом радила као секретарица у друштвеном предузећу, тражила је бољи посао за себе и нашла га – мени. Натерала ме да се јавим на конкурс за новинара-сарадника у деску у Новинској агенцији Бета, тврдећи да сам рођен за то. Или је ипак само била свесна колико нам треба новац.

У Бети сам формирао критичку мисао и учио да баратам речима. Није било уобичајеног новинарског пута који почиње од пијачног барометра. Одмах су нас бацали у новинарску ватру и из ње је неко излазио, неко не. Био сам дежурни новинар у деску када је дописник са терена јавио да, док трају преговори у Дејтону, хрватске снаге управо крше примирје и улазе на "нашу" територију, што је могло да прекине мировну конференцију.

Сви уредници окупили су се иза мојих леђа док сам припремао вест за дежурног уредника и сигурно су кипели у себи "брже мали, не то, није то лид, пиши одмах главну ствар...". Ипак, нико ми није рекао "устани, ја ћу", нити ишта проговорио док нисам завршио. Вест су пренели Ројтерс, АФП и други светски медији.

БАНАНА: Бета је одлучила да ме пошаље у Хаг за сталног извештача из Трибунала за ратне злочине. Добио сам и визу, али и тај пут, трећи по реду, остао сам у земљи. Уместо у Хаг, отишао сам на операцију кичме. Та пауза ме преломила.

Питао сам се: "Чему све то, чему изнова и изнова писати о нечему што онај ко хоће већ зна, а онај ко неће и не чита, те џаба пишемо?" Фрустрирало ме је то, био сам нестрпљив. По повратку са опоравка почео сам да идем на догађаје како бих правио паузе у седењу, због болесних леђа. На седницама Уставног суда Србије пратио сам како се Слободан Вучетић донкихотовски бори против већине, чувајући образ себи и правничкој струци, не дозвољавајући да се светло сасвим угаси. Тако сам отишао и на саслушање Војислава Шешеља у суд на Новом Београду, поводом пребијања чувеног београдског адвоката Николе Баровића, после емисије у којој су заједно гостовали.

Пошто је саслушан, Шешељ нам је изјавио да је судији рекао да се Баровић оклизнуо на кору од банане и, чини ми се, чак је извадио једну кору, коју је, као, претходно понудио судији као доказ. Тада сам престао да будем новинар.

Рекао сам му пред свима да он није дао изјаву, већ је вређао суд, право и правничку струку, да вређа и понижава сваког човека и целу јавност и да је судија, да је прави судија, само због тога требало да га казни. Упитао ме је ко сам и у којој редакцији радим. Рекао сам да је то небитно и да се више не може бити само новинар, окренуо се и отишао. Главној уредници Љубици Марковић испричао сам шта сам урадио и она ми је рекла да ме разуме и да не бринем. То вече сам код куће, пред супругом и пријатељицом, рекао да не могу више, да ми треба нови посао, да сам очајан сам због свега што знам, а не могу ништа да урадим, те боље да ништа не знам. Пријатељица је рекла: "Нама у Министарству спорта и омладине треба правник, министар је Владимир Цветковић, а заменик министра Милош Срејовић, сјајни су људи, нема тај посао везе са политиком, дођи код нас."

Петнаест дана касније почео сам да радим државни посао у најнижем стручном звању.

"ПОМОЗИТЕ ДА СХВАТИМ": Сећам се да је утицајна политичарка желела да постане председница Бициклистичког савеза Србије, али на седници на којој је изабрана није било кворума. Припремио сам решење којим се њен захтев за упис у Регистар одбија. Тадашњи министар Зоран Анђелковић Баки га је потписао и чуо сам да је због тога имао партијски проблем. Врховни суд је потом поништио моје решење у управном спору на потпуно апсурдан начин.

Припремио сам ново, исто. Врховни суд га је опет поништио. Послали су ме да објасним високом партијском руководиоцу СПС-а Игору Перчевићу, како то да не пишем решење какво сви очекују од мене. Разговарајући са њим први и последњи пут, истицао сам му правничке аргументе, као да не разумем праву сврху разговора. И он се понашао као да је то заиста разговор између два правника.

Назад у министарству, сви су мислили да су ми дани одбројани. Међутим, министар је опет потписао негативно решење које сам припремио. Правећи се наиван, замолио сам судију Врховног суда који ми је обарао решења да ме незванично прими на разговор. "Ја Ваше пресуде, поштовани судија, не разумем. Помозите ми да схватим шта треба да урадим да би моје решење било законито." Само се насмејао и причао о другим стварима. Годину дана касније, после 2000, власт је промењена и Врховни суд је пресудом истог судије одлучио да је моје решење, идентично као претходна, сада законито. Закон се није променио. Променила се само власт и све је било другачије.

СПС ИЛИ ЈУЛ: Године 2000, а и пре, сви су протестовали, често и просветари испред зграде Владе, а моја супруга с њима. Попела би се понекад код мене на четврти спрат да попије чај, и враћала се доле на зиму. Знало се да и ја после посла идем на протесте, али ме нико није отпустио. Нисам напредовао, али ме нико није отпустио.

Када је неко предложио да постанем директор Дирекције за међународну културну, просветну и спортску сарадњу у Министарству спољних послова, решење које је било на столу министра Владислава Јовановића није потписано. Никада, наиме, нисам јавио у коју сам се од две владајуће странке – СПС или ЈУЛ – учланио по хитном поступку, како ми је посаветовано да урадим.

Нисам имао шта да им јавим, нити су ме икада више позвали, али отказ у Министарству спорта нисам добио.

ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ ШОК: Почетком новембра 2000. године позвао ме је тек именовани савезни министар спорта Војислав Андрић, кога нисам познавао, и рекао – тражим секретара министарства, рекли су ми да сте ви прави човек за то. Није питао за странку, рекао ми је да му баш одговара што је немам, али да пожурим са одлуком јер период у коме је могуће постављење на функцију без подршке странке неће дуго трајати. И био је у праву.

У односу на републичку администрацију у којој сам, када сам дошао из Бете, доживео културолошки шок, савезна је била цивилизацијски. Свака моја илузија о моћној и великој држави распршила се, и не само моја. У једном моменту нашао сам се у канцеларији савезног министра правде, који је био из Црне Горе. Ушао је његов помоћник, такође Црногорац, и рекао: "Ево, у УН изгласавају нешто око нас. Да смо ми права држава, ми бисмо сад..."

Министар га је прекинуо речима: "Да смо ми права држава, не бих ја био министар правде, а ти још мање помоћник министра. Пусти то."

Када се потпредседник Савезне владе и савезни министар Мирољуб Лабус на седници Владе залагао за смањење ионако малих плата службеницима, са образложењем да "за 50 одсто њих не зна шта раде, а 30 одсто и не долази на посао", рекао сам му пред свима да је он одговоран ако је такво стање у његовом министарству и да би требало да организује посао и отпусти непотребне и нераднике, а да државни службеник мора бити пристојно плаћен. Нису ме послушали, али нисам био ни смењен.

Другом приликом, црногорски чланови савезне комисије која је одлучивала о продаји комплекса на Ушћу нису дошли на седницу и сваки глас је био битан.

Мењао сам министра и нисам желео да гласам за продају јер у материјалу није било довољно доказа о исправности процедуре, камоли о целисходности. Писало је да бомбардована зграда мора да се сруши и да је цена зато мања, а говоркало се да и није баш тако. Фалио је један глас – мој. Прекинута седница је након неколико дана настављена, али без мене, и Ушће је продато. Ипак, опет ме нико није отпустио. Нисам добио ни стан, ни кредит, никада нисам био ни у једном управном одбору, али нисам ни разрешен са функције, а камоли добио отказ.

Понављам то упорно, јер данас је, бојим се, другачије. Иначе, пошто је продата, испоставило се да зграда ипак не мора да се руши.

Из савезне администрације отишао сам у ОЕБС, шест месеци пре него што је и та држава угашена, очајан што сви око мене одлазак са државне функције на саветничко, али ипак службеничко место у међународној организацији схватају као напредак. Суштински и финансијски и јесте био, али – колико је то поразно.

"ЗАБОРАВНИ ОМБУДСМАН": Постао сам заштитник грађана да би ме спречили да постанем нешто друго.

Искрено, очекивао сам други посао и имао много више квалификација за њега. Све је чак било скоро извесно, али су у последњем моменту људи моћнији од мене увидели прилику да моју каријеру скрену на други колосек, мислећи да ћу им са њега мање сметати. Доносиоцима политичке одлуке – у том моменту Војиславу Коштуници и Борису Тадићу – нисам ни могао ни хтео да објашњавам откуд одједном подршка са ненаданих места за добронамерну идеју Зорана Лончара да будем заштитник грађана.

Он о мом бављењу сектором безбедности није знао ништа, знао је за моју улогу у доношењу Повеље о људским и мањинским правима у СРЈ, за моје активности у Мисији ОЕБС-а на пољу демократизације и политичку неутралност која би могла да буде прихватљива свим странкама, које више од две године од доношења закона нису могле да се договоре о личности првог омбудсмана.

То је био и четврти пут да сам "избегао" исељење. Неколико дана пре понуде да постанем први заштитник грађана, из седишта ОЕБС-а јављено ми је да сам у тој организацији добио нови посао, ван Србије, са фантастичним условима за породицу и мене. То ипак није могло да се мери са приликом да у својој земљи успоставим орган који је у већем делу света симбол суверености грађана над државном бирократијом. Дубоко у себи знао сам да је то добар изговор за све који ме не познају да опет не одем из Србије.

Тадашњем државном врху рекао сам да ћу посао радити предано, али да не дугујем захвалност било коме, јер је понуда дошла од њих мени, а не обрнуто. Схватили су то заиста тек када сам, без политичких консултација, Скупштини предложио своје заменике. Схватио сам и ја да су они мислили да независност схватам преозбиљно. Уместо у законском року од најдуже два месеца, Скупштина је моје заменике изабрала тек после годину дана, оставивши ме на почетку рада нове институције потпуно самог. И не само самог, већ без ичега. А притужбе су почеле да стижу још пре него што сам изабран.

У Скупштини сам положио заклетву и из Пионирског парка дао своје прве изјаве РТС-у и Телевизији Б92. Када су се новинари склонили, пришла је моја супруга и питала: "Шта ћеш сад?"

"Идемо кући, где ћу друго?", рекао сам јој. Није било канцеларије, печата, сарадника, буџета... ничега.

Први човек са којим сам службено причао је Родољуб Шабић. Најавио сам му се и отишао тражећи савет. Правио сам се да не примећујем колико је резервисан, имао је – не само он – сумње у погледу моје независности. Вредело је сваког труда и стрпљења ту сумњу истрпети и стећи његово поверење, а затим и пријатељство. Без подршке и савета са његове стране, много пута бих за ових осам година одустао или озбиљно погрешио. Нема пуно људи у држави који тако познају чему служи, а успут и – како треба да ради та организација моћи.

Имао сам много више ентузијазма и очекивања да ћемо брзо напредовати као држава и друштво. Најискреније, очекивао сам да ћу бити корективни део државне власти, што би омбудсман и требало да буде, а не да ће ме свака власт – а пет премијера се изменило откако сам заштитник грађана – третирати као противника, са кулминацијом у прошлој години.

Када сам у првом мандату критиковао владу Војислава Коштунице, аналитичар Миша Ђурковић написао је у "Политици" да сам "изгледа заборавио ко ме је предложио на функцију". Схватио сам то, наравно, као комплимент, иако није тако упућено.

Коалиција око Демократске странке је 2012. године пустила да ми истекне мандат, а да претходно, упркос изричитој законској обавези, није отпочела процедура за избор новог заштитника грађана. Ни после парламентарних избора, као свежа опозиција, нису гласали за мене. Додуше, нису гласали ни против: нису били у сали. Озбиљно су ми замерили снажну критику реформе правосуђа владе Мирка Цветковића. У једном моменту шефица њихове посланичке групе ДС-а рекла ми је за скупштинском говорницом: "Пазите Ви да на крилима Ваших критика на власт не дођу други, гори од нас!" За мој други мандат су гласале нова владајућа већина и опозиционе странке осим ДС-а. А поједини посланици из владајуће странке сада желе да забораве да су ме они изабрали. Вероватно мисле да би требало да им покажем да им то са захвалношћу памтим. Ја мислим да им је мој највећи поклон то што могу да кажу да у Србији која се у неким питањима може критиковати за ауторитарност власти – функционише неколико независних органа, између осталог и Заштитник грађана, на начин на коме могу да нам позавиде и много старије демократије. То је доказ да Србија нема никакав урођени демократски дефицит, да нисмо осуђени на демократску испотпросечност. А рекао сам мој "поклон" зато што Народна скупштина већ одавно није ослонац у раду независних органа, већ супротно.

НЕСТРУЧНИ ПАРТИЈСКИ САРАДНИЦИ НА ДРЖАВНИМ ДУЖНОСТИМА: Власт углавном очекује да би, иако је заштитник грађана по Уставу контролор рада органа власти, требало да контролишем грађане, медије или опозицију, шта ли. Неки министри и посланици ми то чак и јавно пребацују и питају: "Шта је Јанковић урадио да заштити премијера кад је нападнут?" Не схватају, односно није им популистички корисно да схвате да, ако ја треба да штитим премијера, то значи да му претњу не представљају криминалци, већ органи власти. А то је већ теорија државног удара, у коју не верујем. Штавише, сматрам да је то свакако најбизарнија и једна од најштетнијих државно-таблоидних афера која нам се десила прошле године.

Иначе, мислим да су за сваког председника владе као политичара и "директора државе", а самим тим и за грађане, најопаснији нестручни партијски сарадници на државним дужностима. Сваки човек има добре и лоше идеје. Добре је по правилу тешко спровести, а лоши сарадници ће најпре спровести оне лоше, и то десетоструко.

НИ ПРИВИДА: Највећи противници у мом послу су они који потчињавању државу и државну власт својим личним и групним интересима и то умотавају у различите политичке, процедуралне, популистичке завесе, стварајући привид демократије и владавине права, понашајући се као да су грађани незрели, неинтелигентни или једноставно – немоћни. У последње време, међутим, у државним органима има све мање људи који уопште покушавају, или знају, како да створе бар привид да се придржавају закона. Позивање на владавину права виде као реакционарски напад на власт, контрареволуцију, инсистирајући да су им претходници, ето, оставили хаос и независне "спаваче" да их минирају. Ових дана један од њих рече да Србијом не управља Влада, већ Саша Јанковић и Родољуб Шабић, верујући ваљда да ће тако скинути одговорност са себе. Своју нестручност и грешке крију иза политике и одузимају огромно време, енергију, ресурсе, што значи и новац, за бављење непотребним, непостојећим дилемама и опасностима које сами стварају, па их решавају и спасавају нас од њих самих.

Праве законе преко ноћи и очекују мишљење о њима за дан, пројектима виртуелно мењању непостојеће стање, ангажују "експерте", а не стручњаке, и одговарају на питања која нико и не поставља сем њих самих. Тако је страног експерта кога је Министарство правде одабрало да им дâ мишљење о њиховом нацрту закона о заштити личних података, када је мишљење написао, наш ресорни повереник обавестио о једној "ситници" за коју експерт није знао – о одредби Устава Србије о тој материји.

САМО НЕКА ПИТАЊА: Колико је енергије, времена и новца у радним сатима свих институција коштало обарање очигледно неуставне одредбе о обавезном слању жена у државној служби у пензију пре мушкараца? А све то да би министарка чије је министарство предложило тај закон захвалила Уставном суду што је брзо реаговао. Додуше, Уставни суд је поступао по предлогу за оцену уставности који смо поднели ресорна повереница и ја, али то министарка није поменула, додуше ни сам Уставни суд?! Колико новца и правне сигурности коштају готово свакомесечне измене сетова правосудних закона? Колико је пројеката потребно да бисмо још унапредили један од најбољих закона које имамо – о општем управном поступку? А колико је далеко и од његових постојећих одредби понашање администрације која, на пример, наплаћује порез од закаснелих, па одједном исплаћених накнада зараде трудницама, као да су им три исплате у ствари једна?

Како ћемо и да ли ћемо вратити војску њеној елементарној функцији, пошто је "професионализацијом" скоро утерана у улогу најамне радне снаге која "веже коња где јој газда каже", па ако треба, како су јавили медији, и служи топле напитке током прославе новогодишње ноћи у родном граду министра одбране?

И како ће министар унутрашњих послова отпустити око 1400 полицајаца као вишак у рационализацији, како каже у једној реченици, ако већ у идућој каже да у Полицији више неће радити "они који су криминализовани и који раде са криминалцима"? Јесу ли вишак или су криминалци? Ако су криминалци, за њих се ваљда покреће кривични поступак и по пресуди се отпуштају, а не дају им се отпремнине. А ако пресуда нема, онда су ти људи невини, па им се крши претпоставка невиности, а прописи о реорганизацији се злоупотребљавају ради недопуштеног циља. Ко ће одговарати ако после неколико година сви ти људи због оваквих изјава министра буду враћени на посао и буду им исплаћене заостале плате, као што се десило пре коју годину неправилно разрешеним судијама и тужиоцима?

Када се тако ради, онда је најлакше мене – који примам плату да на то упозорим – прогласити за "страног агента" и рећи да ми је плата три пута већа од министарске, при чему је и њима и мени одређују у парламенту, а поред већине министара мој стандард изгледа као код сиромашног рођака на селу. Да ли то од мене очекују да ћутим зато што ми је парламент одредио високу плату, иначе по закону – једнаку плати председника Уставног суда, колика год да је? А када их баш наљутим, оптужиће ме за њима, али не и правосуђу, "сумњиву" смрт пријатеља пре 23 године и о томе држати конференције за штампу правдајући се да не могу данима да нађу предмет. А он се, испоставило се у званичном поступку контроле, за то време налази у њиховом кабинету, одакле је волшебно, без писаног трага, стигао из полицијског архива баш неколико дана пре него што је један таблоид отпочео кампању.

БЕЗ ГРАНИЦА НЕМА НИ СЛОБОДЕ: Из незнања о људским правима упали смо у замку да их или негирамо или проглашавамо апсолутним, неограниченим. Нека јесу апсолутна, као право на живот. Али, слобода изражавања, на пример, није и за њену злоупотребу се кажњава, или би бар требало.

Када дозволите да се границе које слобода има сруше, она истекне, престаје да постоји и претвара се у своју супротност. Злоупотреба слободе гази људска права. Основна сврха државе је да ограничи појединачна права онолико колико је нужно да свако у највећој могућој мери може да ужива своју слободу не трпећи од слободе другог; држава служи да ауторитативно утврди и заштити сферу права од хаоса неправа како не би владао закон јачег. Није новинарска слобода написати јавно лаж и не одговарати за то, за то се не боримо, то је негација новинарства и јавног интереса. То више није слобода, то је хаос, а у њему најбоље пролазе они који то најмање заслужују.

ПОЛИТИЗАЦИЈА, ЕКСПЕРТИЗАЦИЈА, ТАБЛОИДИЗАЦИЈА: Не знам пречицу за излазак из било ког од наших проблема. Пад је трајао деценијама и сви системи су урушени:

правосуђе, култура, образовање, здравство, економија... Влада тврди да је већ кренуло набоље, мада ја то још не видим. Ипак, желим да верујем да ће бити тако и помоћи ћу колико год могу да буде.

Заштитник грађана није противвладин орган, већ орган контроле власти који уравнотежује државни систем и даје грађанима поверење у њега, ако се коригују грешке које утврди. Влада га може третирати као непријатеља или као сарадника, на свестрану штету или корист. Оно прво није се до сада показало делотворним ниједној од влада са којима сам радио – посебно актуелној, која је по томе у једном моменту била без премца, не само у Србији.

За грађане и друштво најштетнији су окупирање институција и свакодневног живота од стране странака – политизација; замена стручњака инстант "експертима" за праве одговоре на погрешна питања – експертизација; подилажење државе најнижим страстима људи – таблоидизација. Најопасније од свега ипак је стварање атмосфере конфликта, претње, мржње и страха према сваком ко до небеса не уздиже власт. У друштвеном конфликту који из тога може да проистекне свака победа је Пирова: већ сâм друштвени конфликт представља пораз за оног ко има највећу моћ у том друштву. Поразан је и став да су сви други одговорнији од нас за проблеме. Сви бисмо да мењамо Србију, али нико не види потребу да мења себе. Најгоре ћемо проћи ако нас други буду мењали.

ЛОШИ СЕ ОКРУЖУЈУ ЈОШ ЛОШИЈИМА: Део решења видим у увођењу одговорности за учињено. Не само кривичне, прекршајне и дисциплинске, које су окосница институционалног реда, већ и професионалне, етичке, политичке одговорности, јер се њима чува струка, разликује добро од лошег, изграђује поверење у политику као стратегију развоја друштва, а не нечасну делатност. Недостатак одговорности за учињено позив је на негативну селекцију, прилика за

лоше да се окружују још лошијима. Већ одавно у администрацији важи да је најпаметније не радити ништа, тако се нећеш никоме замерити. Не смем да замерим већини што тако мисли, јер се то за сада у пракси показало као тачно. Покрени неко питање, оспори неку грешку, покажи како треба и да може боље, и – велика је шанса да ћеш трпети, а не уживати последице свог рада. Ако је без посла остала Оља Бећковић, чија реч и те како може да се пробије до јавности, шта мислите како пролазе људи у администрацији чији отказ нико неће да примети, ако се не послу замере "вишем" у хијерархији?

Одговорност у Србији најлакше, најбрже и са најмање потреса може да уведе – власт. А то ће моћи без тешке репресије и успешно само под условом да прво крене од својих редова, што је прилика коју је вероватно већ изгубила.

ПОРОДИЦА И АРТИ: Нисам "ја" без своје породице. Волео бих да их заштитим од јавности, а опет осећам друштвену потребу да се класичној породици поврате легитимитет и видљивост у друштвеним круговима какви су, на пример, јавне личности и пословни свет, наравно не на штету било ког ређег облика породице, укључујући једночлане или двочлане. По правилу не идем на вечерње пријеме или догађаје преко викенда ако позив није за двоје. Своје животне ставове утврђујем са породицом и пријатељима, а конкретне службене одлуке доносим у канцеларији, са службеним сарадницима.

Са псом Артијем

Пас, поготово у граду, није ни дивља – како га неки људи још увек виде – ни домаћа животиња, већ члан породице. То нема потребе објашњавати онима који псе имају, а бесмислено је причати онима који их немају и не воле. Пси су људима најбољи пријатељи десетинама хиљада година и тужно је и ружно мислити да можемо да их заменимо, на пример, мобилним телефонима.

Артију дугујем боље душевно и физичко здравље; са псом у породици постао сам бољи човек, бољи отац и муж. Моје дете, јединац као и ја, тек уз пса осетило је одговорност за друго биће и лакше сад разуме и подноси наше манифестације родитељске одговорности и бриге. У најтежим тинејџерским годинама мог сина, Арти нам је био главна, некад и једина нит за комуникацију. Некада сам и ја говорио да псу није место у стану. Искрено, мислим да стан није најбоље место ни за људе – и ја бих волео да живим у кући са двориштем, на ободу шуме, како сам одрастао код деде у Бањи. Али ако то не могу себи да приуштим, зашто бих био и без нечега што је и псу и људима много битније од дворишта – безграничне оданости, привржености и чистоте срца на четири ноге.

А КАД СВЕ ОВО ПРОЂЕ...: Не размишљам довољно ни о својој садашњости, камоли о будућности. Као средњошколац пуштао сам суботом музику на Радио Подрињу, то је била једина емисија без народњака. Студио Б, због кога сам у Лозници имао највећу антену, више нема свој легендарни музички програм. Можда би ме пустили да поново пуштам добру музику на неком локалном радију? (смех) Само, мислим да би то ипак било штета, после свега што је заједница у мене уложила за двадесет година бављења државом, владавином права и институцијама у служби грађана.

МУЗИКА, КЊИГЕ И ПОЗОРИШТЕ: Да сам у животу читао правничке књиге онолико колико сам слушао музику, измислио бих вероватно неку нову грану права.

Нажалост, та љубав није адекватно праћена талентом, одустао сам од јавног музицирања када сам први пут чуо Пака де Лусију и схватио да немам дар да стварам такву чаролију, а чему онда пред свима правити буку? Ноћу често пустим средње или дуге таласе и слушам аутентичну музику из далеких земаља. Цео живот унапређујем своје музичке уређаје и гитаре. После напорног радног дана поново постајем способан за комуникацију после бар пола сата музике. Не слушам музику док радим јер тада сва моја концентрација иде ка њој.

Више волим да се вратим прочитаним књигама које су ме освојиле него да откривам нове. Недавно смо драгим пријатељима поклонили Опсаду цркве Светог Спаса Горана Петровића. Другима поклањам оно што и сам волим, а од када сам, пре десетак година, прочитао Опсаду, друге књиге ми нису нужне. Што не спречава Славицу да и даље њима пуни наш стан, као да је још увек студенткиња књижевности.

Познанство с Банетом Трифуновићем и Коканом Младеновићем вратило ме је позоришту. Попио сам са њима прву кафу након што је Кокан изашао са информативног разговора после интервјуа у новинама. Њих двојица су ми после тога куртоазно слали позоришне карте, а ја најпре, исто тако куртоазно, нисам могао да одбијем, а после сам схватио колико су представе које Кокан режира, или Бане у њима глуми, племенит и дубок одговор на многе моје животне дилеме.

У позориште увек идем са Славицом, али замолио сам председника Владе да он и ја заједно погледамо Младеновићеву поставку Шекспировог Јулија Цезара. Надам се да ће, макар из куртоазије, као ја на почетку, прихватити позив. Да сам на његовом месту, потрудио бих се да ту представу види што више људи. После ње сам се, у говору поводом додељене Награде витез позива, јавно запитао: ако смо ми толико добри, а они други толико лоши, како то да губимо битке, како то да наше витештво остаје кратког домета?