a

Вршилац функције заштитника грађана Милош Јанковић

Зашто Скупштина Србије, супротно прописима, није ставила на дневни ред ни претходна два годишња извештаја заштитника грађана који садрже оцену поштовања права грађана и податке о уоченим недостацима у раду органа управе као ни извештаје других значајних независних органа

Народна скупштина још није разматрала Годишњи извештај заштитника грађана за 2016. годину, иако јој је достављен још пре три месеца. Имајући у виду да Скупштина није ставила на свој дневни ред ни претходна два годишња извештаја, као ни извештаје других значајних независних органа, оправдано је страховање да ни овај извештај неће бити разматран.

То намеће питање зашто је важно да Скупштина разматра годишње извештаје заштитника грађана. Пре свега, зато што је то тако прописано. Та обавеза проистиче из Закона о Народној скупштини, као и њеног пословника о раду Скупштина је највише представничко тело и носилац уставотворне и законодавне власти, те мора, као пример осталима, да поступа законито и правилно. Осим тога, расправом о извештајима заштитника грађана остварила би се Уставом и Законом утврђена контролна функција Скупштине, која је дужна да надзире законитост рада Владе и органа државне управе, с једне стране, као и да прати поштовање остваривања људских права, с друге стране.

Други, не мање битан разлог неопходности разматрања годишњих извештаја заштитника грађана је у томе што ти извештаји, осим података о његовим активностима, садрже и општу оцену поштовања права грађана, податке о уоченим недостацима у раду органа управе, као и предлоге за побољшање положаја грађана у односу на органе управе. То су драгоцени подаци. За народне посланике је од суштинског значаја и они су по логици ствари заинтересовани да се суоче са налазима надлежног органа који, сходно свом мандату, системски прати поштовање права грађана и контролише законитост и правилност рада органа јавне власти.

У Годишњем извештају заштитника грађана је наглашено да је стање права грађана и даље обележено неповољном економском ситуацијом и недостатком правне сигурности. Најављене и спроведене активности органа власти на унапређењу општег стања још увек нису довеле до жељених резултата. У прилог томе је чињеница да се заштитнику највећи број грађана обраћа поводом кршења социјалних и економских права. Такође, трећина свих обраћања односи се на тзв. лошу управу, пре свега неблаговремени рад администрације, немаран однос према послу и очигледно погрешну примену права. Пошавши од тога да је напред наведеним околностима изложен сваки грађанин, у тој ситуацији нарочито су погођени припадници рањивих група.

У Србији није успостављен функционалан систем отклањања неправилности у раду органа јавне власти. Недостаје ефикасан систем који би обезбедио да се контрола рада органа власти примарно остварује на нивоу непосредно надлежних органа, као и коришћењем прописаних правних лекова пред органима управе и правосуђа. Немајући доступну и делотворну могућност да проблем изложе и реше на тај начин, грађани се у већини случајева обраћају заштитнику као првој, а не последњој контролној инстанци.

Упркос неостваривању прописане интеракције између заштитника грађана и Скупштине, али и других органа јавне власти, охрабрује да су у протеклом периоду државни службеници и већина руководилаца органа управе успели да одрже достигнути ниво изузетно добре сарадње са заштитником. Преовладала је свест о доприносу његових препорука за унапређење заштите права грађана, тиме и запослених у органима управе.

Неопходно је да Скупштина што пре, најпре на надлежним одборима, а затим и на пленарној седници, приступи разматрању Годишњег извештаја заштитника грађана. Нажалост, остваривање наведеног отежавају присутне инсинуације да налази заштитника представљају пуку критику уперену против власти. У том контексту, индикативно је често упућивано, реторичко питање „зашто је заштитник грађана толико критичан према органима власти кад има велику плату?”