a

Поштовање људских права у оквиру надлежности институције заштитника грађана не би требало да буде нека апстрактна област о којој дискутујемо са различитих теоријских становишта. Још мање би степен остварености људских права у неком друштву требало да постане искључиво предмет статистичких показатеља који скривају живот и реалност. Управо супротно. Када говоримо о поштовању људских права, мислимо на наш свакодневни живот... На то да ли нам администрација омогућава или нас понекад својим неефикасним или незаконитим поступцима спречава да се лечимо, образујемо, запошљавамо, станујемо. Људска права се поштују или не, закон се спроводи или се не спроводи...

То су питања на која грађани желе одговор када се у конкретним случајевима притужују заштитнику на рад државних органа или институција. Свакодневно се ради на притужбама које нам стижу, а пријем грађана који су вам увео у рад канцеларије, за сада обављам најмање једанпут месечно. Посетама градовима и општина по Србији желим да приближим рад ове институције, али и да се упознам са специфичним проблемима локала. Већина грађана се жали на кршење права у имовинско-правној области, али у Шиду ће се појавити специфични проблеми са мигрантима, у Пријепољу депонија која деценијама загађује Лим. У великим индустријским градовима отпуштање радника чије незадовољство се прелива и на породицу и ширу заједницу.

Приметио сам да је и даље присутан страх грађана из малих места да ће неко сазнати да су у обраћању заштитнику грађана указали на неки локални проблем и да ће због тога сносити последице. Да ће због тога цела породица, од деце у школи, преко родитеља на радном месту, имати проблеме. Забрињава да грађани и даље представнике органа јавне власти доживљавају на традиционалан начин, као институције у које не треба имати поверење или од њих очекивати подршку.

Напротив, државни органи и институције постоје да би заштитили права грађана, а не да би им утеривали страх. У разговору са представницима локалне самоуправе намера ми је и да мапирам оне државне органе и институције који у највећем броју крше права грађана и да коригујем њихов рад. Већина разговора се грађанима завршава се речима: „Желим само да се поштује закон и ништа више од тога“. Тако и ја видим свој посао, који у овој институцији обављам са сарадницима.

О солидарности

Недостају ми вредности које су красиле моје одрастање, као што су толеранција, солидарност, разумевање и прихватање различитости. Грађани са којима разговарам и који указују на животне проблеме немају коме да се пожале, чак ни својим најближим. Болесни и стари остају усамљени и то често помињу у разговору са мном. Неговање ових људских вредности могуће је само у толерантном друштву које истиче посебности свих својих грађана. У развоју свести читавог друштва, о неопходности узајамног разумевања, имају и одговорне институције са развијеним механизмима посебне заштите права најрањивијих.

Породично и партнерско насиље

Четврт века сам у правној пракси и исто толико година сведочим у свим случајевима насиља која нас окружују. Али никада ниједног момента нисам остао равнодушан на било какву појаву насиља, нити сматрам да би према насиљу или бахатости могли да постоје оправдања и разлози. А стиче се утисак да смо после свега што нам се претходних деценија догађало, као друштво постали неосетљиви или недовољно осетљиви на вест да је муж убио жену, да су се вршњаци у школи изболи ножевима, да малолетно дете злостављају родитељи. У односу на то, насиље које видимо у свакодневној комуникацији и међу представницима друштвене елите чини се мање важним. Цену такве и толике равнодушности већ плаћамо јер будући да се не санкционише на одговарајући начин, насиље постаје свеприсутан и готово легитиман начин комуницирања.

Сматрам да на његовом сузбијању морамо радити много озбиљније и пожртвованије, средствима и механизмима којима свако у свом делокругу рада располаже. Треба кренути од првог ступња - од насиља у породици. Зато сам, када сам постао заштитник грађана, инистирао на иницијативи „Учинимо насиље видљивијим“, које морам то да нагласим, није само кампања чији је циљ да освести и пробуди пажњу. То је акција која има практичан и важан циљ, да увођењем специјалиста судске медицине одмах након почињеног насиља процес доказивања насиља над женама и кривично гоњење насилника добије извеснији епилог и заврши се одговарајућом казном. То ће свакако деловати и превентивно на евентуалне будуће насилнике.

Сваки корак је важан, а тако и да свако ко је у ланцу одговорности направи тај свој први корак. Верујем да бисмо на тај начин убрзо имали систем, па самим тим и брз и ефикасан одговор на насиље пред којим не можемо затварати очи.

Зашто сам за промену Закона

Када сам ступио на функцију заштитника грађана крајем јула прошле године, одмах сам најавио да ће ми приоритет у наредном периоду бити измена и допуна Закона о заштитнику грађана, као и даља афирмација институције. Најавио сам и рад на њеној јасној видљивости и препознатљивости у друштву као државне независне институције у области заштите људских и мањинских права. Мишљења сам такође, да промене треба да иду у правцу очувања самосталности и независности ове институције и што је најважније, у правцу изградње њеног већег ауторитета.

Измене Закона о заштитнику грађана је обавеза Србије предвиђена поглављем 23 у преговорима са ЕУ, али то треба урадити уз свеобухватно сагледавања свих потреба ове институције. То ће нам, између осталог, донети организационе промене, али и што је најважније, прецизније и јасније дефинисање овлашћења Заштитника грађана. Ширење овлашћења иду у правцу ефикаснијег рада институције, у функцији заштите и унапређења људских и мањинских права.

Измена и допуна Закона омогућиће шири и јасније дефинисан правни оквир за рад који препознаје све недостатке у систему заштите и поштовања права грађана и препознаје неправилности у раду администрације. Грађанин који се обраћа заштитнику грађану треба да очекује да ће добити стручан одговор који се не доводи у питање. То је и прави разлог зашто сам кренуо у измену и допуну Закона о заштитнику грађана.

 

Аутор: Биљана Баковић

10. децембар 2017. године

Роми, жене, особе с инвалидитетом и припадници ЛГБТ популације најчешће се заједно помињу на данашњи дан - Међународни дан људских права, као најугроженије категорије када је реч о препрекама у остваривању основних права. Бар је тако било до прошле године. Ове године заштитник грађана Зоран Пашалић у тај контекст смешта и старије особе.

- Нажалост, морамо да призна мо да постајемо све старија нација, једна од најстаријих у Европи, ако не и најстарија. Без обзира на то да ли је пензија већа или мања, старије особе се подједнако налазе у категорији тих угрожених особа и на њих у следећем периоду морамо посебно обратити пажњу - истиче Пашалић у разговору за „Политику".

Он напомиње и да су неке од поменутих угрожених групација у међувремену поправиле свој статус. То углавном зависи, како каже, од способности и агилности оних који руководе и који знају да организују те групације у оквиру националних савета националних мањина или удружења.

- И код ЛГБТ популације је евидентан помак. Видели сте, уосталом, на Прајду, на којем сам и ја учествовао, каква је би ла реакција грађана. То ранијих година није било тако.

Да ли су се организатори Прај да можда изненадили вашим присуством?

Нисам приметио да се ико изненадио мојим присуством.

То питам с обзиром на неке реакције на ваш избор у јулу ове године.

Напротив. То је један од мојих првих контаката као заштитника грађана, са једном од најрањивијих група и мени је врло значајно то што су они показали заиста велико поверење према институцији свакако, али и према мени. И зато је то био један од разлога да све своје време тих дана подредим Прајду.

Једна од последњих иницијатива заштитника грађана је она за уређење примене средстава принуде. Очекујете ли да се у том погледу ситуација измени у неко скорије време?

Немојте да заборавите да преко пута вас седи бивши председник Прекршајног апелационог суда, бивши председник Прекршајног суда, шестогодишњи судија тог суда, неко ко је радио у државној служби и чија је канцеларија била одмах до притворске јединице полиције у Улици деспота Стефана. Знам да је МУП у врху листе институција које су поступале по нашим препорукама. Оно што је важно је да и људи који раде у МУПу имају притужбе на понашање грађана у неким ситуацијама.

Сад сте говорили као заштитник полиције...

Нисам говорио као заштитник полиције него су и полицајци грађани. Ако ја видим, као што сам видео, да приликом затварања улице, а грађани су били обавештени да ће улица бити затворена, и то не зато што је требало да прође неки политичар, него због маратона, да се човек потпуно оглушава о налог полицајца и да пробија колима полицијски кордон, немојте да ме држите за заштитника полиције.

Али признаћете да има лоших навика у третману приведених особа. Мислите ли да их се полиција може решити у скорије време?

Апсолутно да. Полазиште за то је стриктно прописана процедура. То је оно што сте видели више пута у разним емисијама које долазе најчешће из Америке и Западне Европе - стриктно држање процедуре. Прво и основно је: прописана процедура, придржавање процедуре и контрола процедуре. И, свакако, уклањање људи који се, и поред упозорења својих старешина, апсолутно о то оглушују.

Које државне органе бисте издвојили као позитивне и негативне примере што по броју случајева пропуста, што по ажурности поступања по вашим препорукама?

Опет ћете ме прогласити за заштитника полиције, а ја вам могу дати увид у поступање заштитника грађана и можете видети да статистике за ових десет година показују да је управо полиција највише поступала по нашим препорукама.Оно што обрадује, што даје одређену сатисфакцију, јесте што они и траже наше тумачење прописа у ситуацијама које су им нејасне.

Недавно сте, говорећи о толеранцији у нашем друштву, навели да и даље доминира породично и вршњачко насиље, напади неистомишљеника на политичке противнике и новинаре, сексуалне мањине. Да ли сте као заштитник грађана променили став о неким проблемима у друштву у односу на оно што сте мислили као судија?

Када сам приликом избора био критикован да можда нисам за место на које сам изабран, тада нисам истицао, а сад могу да кажем, да се бавим насиљем у породици од 2003. године. То је било кроз поступке који су се водили пред прекршајним судом и они су и довели до тога да прекршајни судови сада изричу затворске казне у случајевима који се дотичу и насиља у породици. Битно је да грађани Србије схвате да само толеранција према другима (у националном, верском, религијском, родном смислу), као и објашњење разлога зашто је то потребно, практично ће укинути ту нетолеранцију која продукује насиље.

У вези с тим обновили сте иницијативу „Учинити насиље видљивијим". Какве ефекте очекујете?

Очекујем јако добре ефекте. Ово треба да да извесност кажњавања, што ће да осујети, не све, али добар број потенцијалних насилника. Рецимо, од почетка године убијено је 27 жена. На начин који ми заговарамо, жртве ће се ослободити да пријаве насиље, јер углавном постоји страх да би епилог био такав да насилник не би био кажњен, да би се „провукао" кроз поступак.

Добили сте подршку од разних међународних организација за јачање независности институције заштитника грађана. Ко сада највише угрожава вашу независност?

Нико не угрожава независност ове институције, у смислу да утиче на доношење одлука или начин рада.

Шта ће вам онда још већа независност?

Питање независности институције може бити угрожено и на другачији начин, финансијски, кадровски, а може се поставити и питање смештајних капацитета.
Када је у питању надлежност, по постојећем закону ми апсолутно немамо могућност да контролишемо неке институције. Грађанима можемо да помогнемо донекле, а онда дођемо до институције која је за заштитника грађана недодирљива и све то анулира претходни посао.

Ту мислите на судове?

Између осталог и на судове. Али да разјасним то око судова: никоме никада ни у овој институцији, а ни мени лично, није пало на памет да се упушта у меритум, у оно што судија суди, где је независан и где му се нико не може мешати у одлуку. Али, сама организација, сама судска управа, мора имати свог контролора измештеног из хијерархије суда, извршне или друте власти. Да ли то био заштитник грађана или неко трећи, то остављам јавности да одлучи.

Грађани у Шиду жалили су вам се на проблеме прилива великог броја миграната и избеглица?

У Шиду сам разговарао са локалном влашћу, НВО и, најважније, са представницима родитеља деце у чије школе су укључена и деца миграната. Из свих тих разговора закључио сам да није на време објашњено родитељима да држава Србија не жели да деца миграната губе време по камповима, да се не едукују и да им пролазе године. Ми пратимо ситуацију, отићи ћу у Шид још једном до краја године да видим како то напредује.

Рекли сте да имате идеју како би се могло изнаћи решење за положај медија на који, по вашем мишљењу, утиче и однос државних функционера и транзициони период...

Ово питање је врло комплексно. Многи од новинара немају чак ни адекватне уговоре, немају плаћене доприносе, њихов посао је орочен за нечију вољу, како онда да ту не говоримо о свему и свачему, од цензуре, преко аутоцензуре до притисака сваке врсте. Значи, нормативно се то мора уредити и законски и инспекцијски пратити. Друго, новинари су изложени заиста свакој врсти напада, од физичког угрожавања до неваспитаног односа приликом узимања изјаве, и став институције, а и мој, јесте да се новинари морају апсолутно заштитити од свачије самовоље. Али, као што сам рекао и у случају полиције, увек треба посматрати и другу страну. Знате и да су новинари кршили одређена правила своје струке прејудицирајући судске одлуке, осуђујући поједине особе по новинама, а да поступак ниј е ни започет...

За такве случајеве постоје закони, кодекси новинара...

Али, заштитник грађана мора да указује на сваку од тих ситуација, и једну и другу. И када је погрешено спрам новинара и када су новинари погрешили спрам, првенствено, грађана који су се нашли у некој медијски „интересантној" ситуацији. Такво писање које има неки мали сензационалистички призвук њима апсолутно ремети цео живот, као и живот њихове деце, потомака, рођака.

А када је реч о положају новинара и медија, да ли ћете ту идеју формализовати у виду неке иницијативе?

Да. Иницијатива се односи на то да мора постојати једна потпуно независна медијска организација, у чијем формирању кључну улогу морају имати новинарска удружења. Предуслови за тако нешто су промена законског оквира, посебно оног који се тиче безбедности и притисака на новинаре, као и модела финансирања.

Смањио сам себи плату

Почела је расправа о буџету за следећу годину, да ли је урачуната ваша плата за коју сте рекли да је превисока? Сам себи сам смањио плату, користећи своје законско право да то урадим, између осталог да бих истакао лош финансијски положај запослених у овој институцији. Успехом сматрам то што по првобитном плану буџета није било предвиђено повећање плата за запослене, сада је предвиђено.

Агенцији за борбу против корупције нису одобрили повећање броја запослених.
Јесу ли вама, ако сте уопште тражили? За сада не јер сматрам да је питање добре организације да уз помоћ онога што имате извучете максимум. Па ако видите да не можете и то егзактно докажете, онда имате право да тражите даље.

Сва људска бића се рађају слободна и једнака у достојанству и правима, и сваком људском бићу припадају сва права и слободе без икаквих разлика на расу, пол, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или друштвено порекло, стоји, између осталог, у Декларацији УН из 1948. године.

Без обзира на позивање на ову и друге међународне декларације, повеље и остале законске списе из области људских права и даље се свакодневно суочавамо са стварношћу која нас упозорава да се зајамчена права у великом броју случајева не остварују. Штавише, да је потребно основати контролне институције које прате да ли се права остварују и у којој мери. Администрација која не одговара на захтеве грађана, неуплаћене зараде и доприноси за раднике, неправилности приликом запошљавања, тежак положај најсиромашнијег дела популације, али и немогућност приступа јавним установама толико неопходног особама са инвалидитетом, само су неки примери од 120.000 обраћања грађана упућених Заштитнику грађана. Отуда је и његова улога између осталог, као независног органа, да уочене неправилности у функционисању државе, које за последицу повлачи и слабљење положаја грађана у свим сферама, не само констатује већ и кориговањем рада државних органа и институција ојача, као уосталом и њих саме.

Упоредо са изградњом институција суочавамо се са предрасудама које су такође често препрека развоју хуманог друштва. Ако је друштво хумано, онда у њему има места за све људе, без обзира на њихову особеност и специфичност. Солидарност међу грађанима не би смела да изостане, без обзира на материјалне тешкоће и недаће друштва и државе. Солидарност треба да постоји не само током празника већ током читаве године.

Сведоци смо нарастајућег насиља које се прелама кроз све друштвене сфере. Оно је видљиво на улици, у школи и породици, однедавно и у највишим државним институцијама. Насилничко понашање све проблеме решава „преко колена“, застрашује неистомишљеника и упозорава оне које то намеравају да буду, шаљући недвосмислену поруку, против - сила је изнад закона.

Насиље у породици, пре свега над женама и децом, код нас тренутно представља најтежи облик угрожавања људских права, права на живот, права на телесни интегритет и душевни мир. Од почетка године у породично-партнерским односима у Србији убијено је 27 жена. Нажалост, ови поразни подаци говоре да ни као држава ни као друштво немамо ефикасан одговор како да се стане на пут овом горућем проблему. Једна од првих мера које сам предузео ступањем на дужност заштитника грађана била је покретање иницијативе против породично-партнерског насиља која је имала за циљ свођења насиља на најнижу разан кроз стварање ефикаснијег кривичног поступка против насилника. Увођење бесплатне правне помоћи жртвама насиља и документовање медицинских доказа од стране судских вештака, уверен сам, поред неоспорне тежине у даљем судском поступку, имаће и превентивну улогу у осујећивању намера евентуалних насилника.

Изузетно важна тема је и положај особа са инвалидитетом, који је и даље незадовољавајући и оптерећен низом проблема, као што су недовољна приступачност јавним установама, неразвијена подршка у образовању, оскудне могућности за запошљавање. Ипак, највеће тешкоће особа са инвалидитетом потичу од неразумевања друштва да их прихвати са свим њиховим особеностима.

Када говоримо о њиховим правима и положају, целокупна јавност треба да зна да се ради о основним људским правима и да то није питање добре воље и хуманости друштва. Уживање права подразумевају, између осталог, и подршку сервиса на локалу, деинституционализацију, образовање и запошљавање, а пре свега присутност на улици и у јавним установама. Подразумева једнакост по свим одредницама широког опсега појма права, коју тражимо и за остале рањиве групе, попут особа лишених слободе, Рома и Ромкиња, итд.

Тежња ка заштити људског достојанства сваког човека представља темељ на коме се заснива мандат институције Заштитника грађана. Стога ће и основни метод рада, кога ћу се држати све време мандата, бити директан разговор са грађанима.

Отворићу врата ове институције свим грађанима којима је помоћ потребна, онима који се не сналазе у бирократском лавиринту прописа и процедура. По правилу у систему, довољног самом себи, оптерећеног предметима, а не људским правима.

Кључна улога ове институције је да грађанина учини видљивим, а људска и мањинска права темељним вредностима на којој се, поред владавине права и социјалне правде, заснива Република Србија.

Аутор: Жељка Јевтић

Прошло је сто дана од како је на месту заштитника грађана Зоран Пашалић. За „Блиц” прича који су проблеми с којима се суочио, о акцијама које је покренуо, али и шта би требало да се мења да би ојачала институција Заштитника грађана.

Увели сте неколико новина у рад заштитника грађана. Прва одлука по доласку на функцију била су отворена врата за грађане.
Да, међу првима, ако не и прва била је управо одлука да се институција Заштитника приближи грађанима и да са онима који имају проблем успоставим лични контакт.
Сматрам да треба од грађана лично да чујем шта од омбудсмана очекују и траже.
Одлука о дану отворених врата показала се као права.
Када се суоче са проблемом који тешко или никако не могу да реше, људи једноставно желе да се пожале, имају потребу и да у личном разговору са оним кога виде као последњи спас потраже решење. До сада је било око 150 грађана. Још толико њих у овом тренутку је заказало термин.

Почели сте да путујете и по Србији. Да ли постоји нека разлика у проблемима у односу на градове и шта сте таргетирали као најчешћи проблем грађана који вам се обраћају?
Увидели смо и да је многима Београд предалеко, па смо кренули у сусрет грађанима, и обишли Бујановац, Ниш, Нови Сад, Шид, Крагујевац и Пријепоље. Могу да кажем да је процентуално највише проблема имовинске природе. Једноставно речено, до застоја дође у судовима врло често јер грађани не познају своја права. Такође, најчешће се догађа и да се заштитнику јаве тек када је донета пресуда, када је реч о коначној одлуци. Онима који се обрате на време у прилици смо да помогнемо. Не могу да издвојим посебно неку институцију која заказује, али приметно је да код нас има пребацивања одговорности са једних на друге. Тако се грађани нађу у ситуацији да више не знају како и куда даље. Када дођу до те тачке, они заштиту и помоћ траже од заштитника.

Од свих проблема које сте решавали има ли оних који су вас лично погодили?
Проблеми су свуда мање-више исти, али издвојио бих оне са којима се суочавају родитељи деце са сметњама у развоју, деце са инвалидитетом и тешко болесне деце. То је свуда најболнија тема и зато сам представнике локалних власти позвао да се укључе у унапређење сервиса и услуга за подршку родитељима и деци којима је помоћ неопходна. Издвојио бих и један готово невероватан случај госпође која има 86 година и иако је испуњавала сва права на здравствену књижицу, није је имала. Решили смо то.

Покренули сте акцију „Учинимо насиље видљивим“. Да ли сте наишли на подршку других органа и институција који се тим проблемом баве?
На породично и партнерско насиље над женама ми ни као држава ни као друштво немамо ефикасан одговор. Сматрам да је неопходна боља институционална размена информација међу системима који се баве заштитом жена жртава насиља. Разговарао сам са надлежним министрима и представницима релевантних институција. Мој предлог је да се убудуће обезбеди бесплатна помоћ жртвама насиља у области судске медицине и тај сам предлог упутио институтима за судску медицину у Београду, Новом Саду, Крагујевцу и Нишу, као и здравственим установама у Пожаревцу, Чачку, Крагујевцу, Новом Пазару и Јагодини. Документовање медицинских доказа омогућује ефикаснији кривични поступак, а у превентивном смислу њихово коришћење утицаће на одвраћање насилника у намери да науди жртви. Ускоро очекујем прве резултате.

Какав је ваш статус у међународним и европским организацијама? Да ли имате и добијате очекивану подршку?
Имамо и добијамо подршку. Амбасадори и представници међународних организација заинтересовани су за рад институције заштитника и улогу виде као изузетно важну у процесима евроинтеграција.
Састао сам се са многима од њих, разговарали смо о наставку сарадње и, што је најважније, заштитник грађана добио је подршку за јачање независности у свом раду. Посебну пажњу посветио сам унапређењу регионалне сарадње и због тога сам одлучио да моја прва међународна посета буде колегама из Босне и Херцеговине у Бањалуци. Остварио сам контакт и са другим колегама из земаља бивше Југославије, као и са омбудсманом Турске, а надам се и успостављању ближе сарадње са колегом из Бугарске.

Антрфиле : Санкције за институције

Више пута сте говорили о изменама Закона о Заштитнику грађана. Због чега је то важно и шта је циљ очекиваних промена?
Затражићу шира овлашћења за Заштитника, а то подразумева још институција које можемо да контролишемо, али и увођење санкција за непоштовање препорука омбудсмана.
Јача и ауторитативнија институција Заштитника грађана је циљ којем тежим. Зато нам је важна измена Закона о Заштитнику грађана, што је уосталом обавеза Србије по поглављу 23. Та измена између осталог доноси нам нову систематизацију радних места, решавање проблема простора и прецизније и јасније дефинисање овлашћења. О свим тим питањима разговарао сам и тражио мишљење невладиног сектора, као и струковних удружења судија и тужилаца. Важно ми је да поменем да јавност има погрешну представу о платама, и то у Стручној служби Заштитника грађана. Ту постоји нелогичност због чега се ово питање мора другачије уредити. Заправо, наш саветник има исту плату као саветник у већини министарстава, али постоје и она министарства чији службеници и намештеници имају веће плате, па тако долазимо до парадокса да онај који контролише има мању плату од контролисаног.

Страна 1 од 49