a

Аутор: Сандра Петрушић

У јавним оспоравањима нашег рада изражавано је чуђење зашто критикујемо рад органа власти када смо добро плаћени. Да ли се то очекује да за плату, макар била „велика“, прећуткујемо оно на шта бисмо морали да реагујемо
Оставка Саше Јанковића би свакако представљала добру вест по режим и могућност да се на његово место доведе неко ко се баш и неће толико трудити да контролише пропусте власти, да се којим случајем није догодила у термину када је ваљало затворити Скупштину и ућуткати посланике. Док период „не требају нам опозициони посланици“ не прође, ако икада прође, нови омбудсман неће бити изабран. До тада ће његову функцију обављати Милош Јанковић, досадашњи заменик заштитника грађана за заштиту права лица лишених слободе и руководилац Националног механизма за превенцију тортуре. Као неко ко је лично извршио контролу МУП-а након Савамале сигурно није неко коме се власт баш обрадовала, а самим тим ни притисак на институцију није попустио.

У предлогу резолуције о напретку Србије европски парламентарци су затражили да се власт суздржи од напада на заштитника грађана. Зар 10 година након оснивање институције ЕУ мора да је брани од власти?
На једној од седница скупштинског одбора поједини посланици који припадају владајућој већини приговорили су ми да нису задовољни радом заштитника грађана. Указао сам им да ме њихов став охрабрује, јер је то исто говорила и претходна власт. Такве реакције су разумљиве, логично је да власт није одушевљена тиме што је неко критикује, нарочито када се за утврђене пропусте пружају чврсти аргументи. Али, на непримерене нападе оштро су реаговале међународне организације од којих зависи пут наших даљих европских интеграција, а које су до сада указивале на значајна постигнућа Србије на бројним пољима. Очигледно је да је Србији направљена непотребна штета. Имајући у виду да је неодрживо да се истовремено промовишу добијене похвале и игноришу пристигле критике, органи власти морају без одлагања да однос према заштитнику грађана успоставе и одрже како то прописују Устав и закон.

Да ли мислите да су напади били усмерени на Сашу Јанковића или на саму институцију?
Не бих улазио у то у којој мери је напад имао лични карактер, нити који су разлози за то, али је очигледно да негативна медијска кампања која је спроведена током последњих годину дана прети да остави далекосежне последице по институцију заштитника грађана. Мислим да је Србија данас на прекретници, у смислу да ли ће бити омогућен опстанак контролних институција које ће са правом носити ознаку независности. А рад заштитника грађана, као и било ког другог органа, подложан је критици и власт је имала могућност да пред Народном скупштином покрене расправу да ли он своју функцију обавља стручно и савесно. Уместо тога, током претходних годину дана били смо сведоци медијске кампање усмерене на оспоравање резултата рада заштитника грађана, у којој су интензивно учествовали највиши државни функционери. Посебно забрињава што је у медијској хајци заштитнику грађана и његовим сарадницима накачена етикета издајника и страних плаћеника. Није пријатно носити тај терет, а сигурно сам далеко већи патриота од свих оних који се у том погледу ударају у груди.

С обзиром на то да настављате посао те „непопуларне контроле“, какве нападе очекујете на вас?
До сада није било директних напада па мене, пити јавног оспоравања. Међутим, доживео сам неколико некоректности, између осталог што су појединци из органа власти, по сопственом признању „спроводећи налоге одозго“, осујетили моје даље ангажовање у једном међународном телу. Такође, актуелна је и опструкција да ми се изда путна исправа која ми је неопходна за одлазак на један изузетно важан скуп. То је некоректно, јер су такве исправе издаване у бројним, мање оправданим случајевима. Забрињавајуће би било ако такви поступци представљају одмазду због мог досадашњег рада, али до даљег, увераваћу себе да је све то само резултат сплета околности.

Од извршне власти смо углавном слушали да институција није радила ништа сем што је „политичарила". Ако је тако, зашто су многи државни органи пристајали да буду „саучесници“ у том политичарењу и поступали по препорукама?
Институција заштитника грађана је стварана годинама, њен рад је прожет интензивном сарадњом са органима власти и резултирао је хиљадама спроведених поступака и упућених препорука, које су прихватане од стране органа. И, што је најважније, у преко 80 одсто случајева су спроведене. Ако органи власти већ десет година поступају у складу са хиљадама његових препорука, потпуно је нелогично то што највиши државни функционери оспоравају рад заштитника грађана. Нагласио бих да је однос државних службеника и средњег нивоа власти према заштитнику грађана у протеклих десет година био изузетно добар и користим прилику да им захвалим на разумевању и оствареној сарадњи.

МУП је често усвајао ваше препоруке, али је постао прилично ратоборан после извештаја о Савамали. Шта се променило?
Неколико дана након догађаја у Савамали у ноћи 24. и 25. априла, спровео сам надзор над радом Полицијске управе за Град Београд. Обавио сам разговоре са руководиоцима и полицијским службеницима, прибавио релевантну писану документацију, као и снимке телефонских разговора дежурних оператера са грађанима. Потом је сачињен извештај и акт у коме је заштитник грађана утврдио значајне пропусте у раду полиције и упутио препоруке за отклањање утврђених недостатака. Проблем настаје након упознавања јавности са нашим налазима. Од тада је изостала сарадња свих надлежних органа поводом тог случаја. Индикативно је да таква реакција власти није уследила у бројним истоврсним поступцима које је спроводио заштитник грађана, што указује на посебну везу власти са овим случајем. Та повезаност се огледа и кроз медијску хајку која је покренута против заштитника грађана, а у којој су учествовали највиши државни функционери. У јавности је месецима случај минимизиран причама о некакве „три бараке“, уз манипулације типа зна се - не зна се ко стоји иза свега. Данас, када је прошло десет месеци, доведени смо у ситуацију да су ноћно рушење у Савамали и нечињење полиције постали минорни у односу на новонастали проблем, у смислу да је мање битно шта се десило у ноћи 24. и 25. априла од тога шта се све није десило од тог момента до данас, а морало је. Наиме, Сектор унутрашње контроле МУП, који је надлежан да контролише поступање полицијских службеника, није остварио своју улогу. Забрињава и то да заштитнику грађана, а ни широј јавности нису познати било какви помаци учињени од стране тужилаштва. Невероватно делује податак да је тужилаштво навелo да полиција није остварила законом прописану сарадњу, уз тврдње да је тужилаштво у тој ситуацији немоћно.

Можда је стварно немоћно?
То није тачно. Сходно важећим прописима, постоје механизми и Тужилаштво је требало да их користи. Тужилаштво је то које спроводи истрагу, а свако ометање истраге које може бити и нечињењем од стране полицијских службеника који не поступају по налогу тужиоца, нешто је што је требало санкционисати кривично или дисциплински у оквиру полиције, а по захтеву тужилаштва. Изостанак реакције надлежних органа у случају Савамала и напади на заштитника грађана поводом тога што је утврдио бројне незаконитости, имају за последицу реакцију међународних организација. Игнорисањем случаја Савамала од стране надлежних органа, Србија је доведена у неповољан положај на међународном плану и оптерећена још једном препреком на путу њених интеграција.

Захтевали сте од МУП-а да поводом Савамале уради унутрашњу контролу, а МУП вас је игнорисао. Шта сад?
Један од највећих недостатака важећег Закона о полицији представљају одредбе које се односе на Сектор унутрашње контроле МУП. Осим што нису јасно опредељене његова надлежност и процедуре, значајна слабост је то што је рад Сектора у потпуности под ингеренцијом министра полиције. То значи да коначну одлуку о томе да ли ће се конкретан случај испитати или не доноси министар. Неспровођење контроле поступања полицијских службеника у случају Савамала указује да таква воља није постојала. Заштитник грађана није орган власти, он нема могућност принудног извршења својих препорука, тако да му једино преостаје да упозна јавност о упућеним препорукама, као и њиховом спровођењу или неспровођењу.

Чему можемо да се надамо када ова и оваква власт буде бирала нове људе који ће бити на челу контролних институција, а које су до сада опстајале само због интегритета оних који су их водили?
Индикативно је да је у бројним јавним оспоравањима нашег рада изражавано чуђење зашто критикујемо рад органа власти, када смо добро плаћени. Вероватно да промотери таквих ставова полазе од себе, од тога како би се они понашали да су на нашем месту. Очигледно је да не желе да прихвате да је контрола рада органа власти посао заштитника грађана и нису свесни да су њихова залагања усмерена на непоштовање закона.
Имајући у виду предстојећи избор новог омбудсмана, а у догледно време и његових заменика, поставља се питање да ли се од њих очекује да за плату, макар била „велика" као и плата њихових претходника, прећуткују оно на шта би морали да реагују. Мислим да је то тренд који је већ успостављен и који ће полако бити проширен на сва друге носиоце контролних функција. Очигледно је настојање да величина плата носилаца контролних функција буде обрнуто пропорционална њиховој спремности на критику. Отпор наведеном може представљати једино знање, упорност и достојанство појединца, али све то, нажалост, губи на значају ако је стомак гладан.

Да ли је покушај да се уведе дечји омбудсман део стратегије у којој се „подобнима" даје могућност да контролишу државне институције?
Та идеја је бесмислена. Када говоримо о увођењу посебног дечјег омбудсмана, пре свега треба имати у виду досадашња изузетна постигнућа заштитника грађана управо у области заштите права детета. Увођење посебног дечјег омбудсмана оправдава се потребом веће заштите права детета. Из тога проистиче, као апсурд, да се органи власти чија је дужност да обезбеде ту заштиту залажу за нови, наводно бољи механизам који треба да их контролише. Унапређење права се постижу бољим радом органа власти, а не променама оних који треба да их контролишу и свакако не у складу са жељама оних који треба да буду контролисани. Осим тога, наведена идеја је у супротности са прокламованим опредељењем за смањење броја агенција и тела. Имајући у виду величину наше земље и њене административне апаратуре, потпуно је нецелисходно успостављати нови орган. У том погледу, евентуална сагласност оних који су задужени да брину о буџету Србије била би скандалозна. Далеко смисленије и оправдано би било да се повећају кадровски капацитети заштитника грађана и законом пропише повећана аутономија рада заменика заштитника грађана у области права детета. Напред наведени аргументи учвршћују ме у уверењу да мотив предлагача није да се унапреди заштита права детета, већ да се остваре интереси промотера такве идеје, како би народ рекао – да се удоме одређени појединци. Већ су кренула нагађања ко ће бити руководилац тог органа. Очигледно је да им је једино то битно.

Извор Бета

Опширније...Заменик заштитника грађана који обавља функцију заштитника грађана Милош Јанковић оценио је да је од рушења Савамали већи проблем шта све није урађено након сазнања о дешавањима у Херцеговачкој улици у Београду.

"Далеко већи проблем, што је парадоксално, од тога шта се десило те ноћи, јесте то да од тог дана када се то деси или од препоруке заштитника грађана коју објави, до дана данашњег, бар са аспекта надлежности заштитника и информација које су заштитника грађана доступне, ми немамо било који други податак", рекао је Јанковић интервјуу агенцији Бета .

Он је додао да је у медијима речено да полиција није поступала по захтеву тужилаштва и да се поставља питање шта је сектор унутрашње контроле учинио по питању испитивања да ли су полицијски службеници поступали у складу са захтевом тужилаштва.

"Ми смо отворили и водимо поступак Савамале. Сматрамо да је од одлучног значаја и то питање шта је учињено од интерних контролних механизама", рекао је Јанковић.

Јанковић је додао да заштитник грађана добија потпуне информације у већини случајева које је водио, а да су Савамала и још неколико случајева изузеци и да управо они "отежавају једну спознају да органи Републике Србије сарађују са заштитником грађана".

Он је додао да је непотребно "да се ствари прикривају од заштиника грађана или да се информације по захтеву заштитника њему не доставе".

Јанковић је поновио да је сарадња са полицијом била добра, а на питање какав је однос са државним службама после оставке омбудсмана Саше Јанковића, он је казао да је сарадња са и до сада била добра, посебно на нижем нивоу, са људима са којима је та институција комуницирала поводом притужби упућеним на рад државног органа.

Он је као проблем навео то што је доведена у питање сарадња са највишим државним органима.

"Институције до сада и сада изражавају пуну сарадњу са заштитником грађана. Оно што је проблем, што се појавило у последње време, то је питање сарадње највиших државних органа, руководилаца органа управе у односу према заштитнику грађана", рекао је Јанковић.

Он је додао да је план да се сарадња са неким министарствима унапреди, а успостави са оним органима са којима је дошло до застоја у сарадњи.

"Однос извршне власти према заштитнику грађана показује с једне стране степен поштовања закона и Устава, са друге стране има значајну детерминанту културе односа сарадње међу држ органима. Очекујем да ће сарадња тамо где је била добра бити настављена, тамо где није била довољна, или није била остваривана, да ће се хитно успоставити", рекао је Јанковић.

Говорећи о броју притужби које добија заштитник грађана, Јанковић је рекао да је тај број у порасту за око 20 одсто, да је у 2015. години било око 5.000 притужби, а у 2016. години 6.000 притужби, док је се неформални број обраћања заштитнику грађана креће око 15.000 или 16.000.

"Велики број притужби је усмерен на рад органа које заштитник грађана не може да контролише. Два су виђења те ситуације да грађани нису довољно информисани и да грађани у великом броју притужби где није надлежан заштитник наглашавају: 'Ви сте једина институција којој сматрамо да је умесно да јој се обратимо'", рекао је Јанковић.

Власт у Србији не жели било који корективни фактор и свако ко има било какву критичку опаску или, као ја, дужност да контролише рад органа власти, бива проглашен за страног плаћеника, домаћег издајника или опозицију, изјавио је ФоНету Заштитник грађана Саша Јанковић.

Као саговорник у серији интервјуа "Без рукавица", Јанковић је указао да власт у Србији не жели ни парламентарну контролу, ни независно судство, ни независне контролне институције, ни слободне медије, нити невладин сектор.

Поводом Међународног дана људских права, Јанковић је констатовао да 2016. година ни у Србији, ни у другим земљама Европе, неће остати упамћена по поштовању људских права. Према његовом објашњењу, економска криза, миграције и рат у Украјини, као и одлука Велике Британије да изађе из ЕУ, негативно су утицали на примену стандарда у тој области.

У Србији многи грађани још не осећају ефекте бројева и процената које слушамо. Ја сам сигуран да су ти бројеви тачни, али још се велики број грађана осећа економски исцрпљено и на самом рубу егзистенције, напоменуо је Јанковић, који је, као велики проблем, означио и правну несигурност. Чињеница да није баш сасвим извесно да ли ће закони да важе у свакој прилици и да ли ће да важе подједнако за сваког, без обзира на то да ли је ближе или даље од власти, ствара осећај неправичности, па се грађани брину и за будућност и за достојанство, објаснио је Јанковић.

Говорећи о притужбама грађана у 2016.години, он је констатовао да се сваке године број притужби повећава, али да њихова структура углавном остаје иста. Грађани се жале на тешкоће у остваривању економских И социјалних права, али и на рад администрације која троши време и новац грађана, често објашњавајући зашто нешто не може, а не и како може да се уради, прецизирао је Јанковић.

Грађани се суочавају са проблемима у свим областима живота, од остваривања права на здравствену заштиту, до питања легализације имовине...То су ствари које нас чине незадовољним, предочио је Јанковић. У таквим околностима многи кажу зашто бих ја био принципијелан и радио све по пропису, када други, који се тога не придржавају, боље пролазе? Зашто не бих и ја кренуо пречицом? Нажалост, када пречица постане главни пут, онда се можда може брже стићи, али где стижемо сви као друштво и да ли је то оно што смо желели, нисам сигуран, указао је Јанковић.

Он жали и што Влада Србије чека да препоруке које даје служба Заштитника грађана добије и у документима Европске комисије, уместо да пре тога реагује, на основу налаза домаћег државног органа. На моју велику жалост, рекао је Јанковић, Европска комисија много више узима у обзир резултате рада ове куће, него што то ради, барем видно, Влада Србије. Много бих више волео када би се у документима Владе Србије, стратегијама и акционим плановима, позивали на извештаје нашег националног државног органа, него да чекамо да Европска комисија то констатује, рекао је Јанковић.

Према његовој оцени, огромни су проблеми и у медијима, који не проистичу првенствено из економске ситуације, него из тога што власти у Србији не прихватају да медији буду корективни фактор. Медији су начин да грађани сазнају и добре и лоше стране сваке власти, а наше власти већ одавно желе да сакрију лосе потезе, а да преувеличавају добре, оценио је Јанковић. Он сматра да је његова обавеза да на међународном плану укаже на то да се у Србији гасе медији, међу којима и медији на језицима мањина.

Јанковић је објаснио да његово бављење медијима није израз колегијалности, услед чињенице да је и сам био новинар, већ дужност као Заштитника грађана, имајући виду да је слобода медија услов за остваривање права грађана на благовремено и тачно информисање. Медији немају слободу ради себе самих, него да би слободно грађанима презентовали информације на основу којих они могу да доносе одлуке на изборима и не само на изборима. Гашење медија по Србији погађа новинаре, али много веће штетне последице има за грађане Србије и по цело друштво, упозорио је Јанковић.

Упитан о критикама извршне власти да не ради добро, да се понаша као опозиција и не штити права грађана, Јанковић је узвратио да не жели да одговара на критике које се износе на увредљив начин и уз нетачности и подсетио да је његова дужност, по Уставу, да контролише рад органа власти. Извршна власт сматра да је њен посао да критикује мој рад, иако Устав и закони кажу нешто друго, истакао је Јанковић и оценио да би било боље да извршна власт ради заједно са Заштитником грађана на унапређењу положаја грађана.

По питању кандидатуре за председника Републике, мислим да сам толико пута то поновио, да је и мени мрско причати. Када одлука за то дође на дневни ред, тада ће бити донета, све друго је беспредметно, поручио је Јанковић. Он је нагласио да је посвећен послу Заштитника грађана, али и да је свестан да су, на основу његовог досадашњег рада и вредности које је заступао, створена нека очекивања.

Било шта да будем радио, нећу променити вредности које заступам, обећао је Јанковић, који верује у вредности записане у Уставу Србије и то, не само као обудсман, него и као грађанин. Јанковић је подсетио да су те вредности владавина права, поштовање људских права и социјална правда и напоменуо да у Уставу пише да је на њима Србија саздана.

Осврћући се на рад Заштитника грађана, Јанковић је оценио да је Србија у протеклих 10 година добила институцију која је у стању да битно утиче на начин рада државе, али не и да га промени, јер то зависи од извршне власти. Мој посао је да детектујем проблеме, упозорим на њих и предложим начин њиховог решења, али извршна власт има алате да промени начин на који ради, рекао је Јанковић.

Он је оценио да Србија данас има институцију за коју се зна, не само у земљи, него и ван ње, да ради независно, то јест ни по политичким, ни по интересним везама, и да коригује рад органа власти. Грађани имају поверења у ову институцију, што говори да Србија није осуђена на недемократске начине владавине, сматра Јанковић, који је уверен да је институција Заштитника грађана показала да владавина права и људска права нису апстракција и да могу да буду важан фактор у животима људи.

Ефикасност поступања у препорукама од преко 80 одсто доказује да вреди ово што радимо и да има смисла, истакао је Јанковић.

Упитан шта његова служба није добро радила у протеклих 10 година, Јанковић је одговорио да се показало да је увек грешио када није довољно упорно у јавности износио неправилности које је утврдио, погрешно рачунајући да ће их власт исправити без превелике галаме. Када год сам тишином пружао простор извршној власти да коригује своје понашање, она то није радила. Само када сам у јавност износио неправилности на највидљивији начин, онда се нешто дешавало. Једна од последица тога су и напади на мене лично, али су се ствари мењале, рекао је Јанковић.

Много тога зависи од наредног Заштитника грађана кога ће Народна скупштина изабрати, предвидео је Јанковић и додао да тај човек може имати другачији приступ проблемима него он и да нико неће моћи да оспори његово право да другачије сагледава метод рада. Садржина рада би, међутим, морала да буде иста. Неправилност је неправилност и незаконитост је незаконитост, предочио је Јанковић. Према његовим речима, у институцији Заштитника грађана ради више од 80 стручних, мотивисаних и, како се показало, непоткупљивих људи. Они су гарант да ће та институција наставити да ради у интересу грађана, ако на место Заштитника седне неко добронамеран и стручан, нагласио је Јанковић.

Упитан о иницијативи посланика највеће странке у власти за смањење плате Заштитнику грађана, Јанковић је одговорио да то сматра маркетиншким потезом и да је 2005. законом уређено да плата Заштитника буде у висини примања председника Уставног суда.

У прошлости се дешавало да се то не поштује и да плата буде мања, али се нисам бунио. Чини се да неко мисли да, ако Заштитник грађана има велику плату, да је прима да би ћутао, а ја управо сматрам да је обавеза Заштитника грађана да буде изузетно гласан, објаснио је Јанковић. Мада, нисам од оних који сматрају да је плата једини или довољан услов за независност, оценио је он и подсетио да је, и када му је плата била незаконито смањена, радио на потпуно исти начин. Мислим да је то потпуно беспотребно губљење енергије времена и да је прављење позоришта од Народне скупштине последње што нам треба, закључио је Јанковић.

Аутор: Немања Рујевић

Након апела сто јавних личности да се кандидује за председника, заштитник грађана Саша Јанковић у интервјуу за ДВ прича о изборима, бесправној градњи и бесправном рушењу, и о томе шта нам то говори о правној држави.

ДВ: Господине Јанковићу, сто значајних уметника, професора универзитета и новинара потписало је петицију којом апелују на Вас да се као нестраначки кандидат кандидујете за председника Србије. Какав утисак овај апел оставља на Вас?

Саша Јанковић: Не могу да кажем да сам изненађем јер последњих неколико дана знам да се припрема апел. Али чини ми се да сваки пристојан човек у Србији, када се суочи са именима која су на том апелу, тешко може да нађе речи. Ја пошто не могу да их нађем, нећу ништа ни да причам да то не би звучало као фраза него ћу да наставим да радим.

Сви Вас питају, али ево још једном: хоћете ли се кандидовати или нећете?

На то питање сам толико пута до сада одговорио. У овом моменту, крајем новембра, као заштитник грађана кажем да је најбитније да избори за председника као и било који други избори у Републици Србији буду фер, поштени, са равноправним могућностима свих кандидата. Кључно је да грађани имају апсолутну слободу да изаберу оно што желе и онога кога желе, да медији треба да дају информације које ће грађанима омогућити да формирају и изразе слободну вољу. Најважније је да демократски избори буду управо то – демократски. А ко је кандидат, то је у свакој демократској земљи ипак мање битно.

Зашто не кажете конкретно да ли хоћете или нећете? Да ли сте донели ту одлуку?

Понављањем онога што сам већ причао испада да ја причам о томе и сутра ће Ваш интервју носити наслов: „Јанковић причао о председничкој кандидатури“. Онда неки људи кажу: „Зашто он то стално потенцира ако неће да одговори", а у ствари Ви мене питате...

Да ли Вас нервира та ситуација у којој Вас сви то исто питају? И мени је то пало на памет, али ми легитимно делује као новинарско питање с обзиром да сви о томе причају.

Легитимно је питање, али је легитимно рећи: „На новинарско питање, Јанковић је одговорио“. Превише сам пута видео „Јанковић каже то и то“. Као заштитник грађана ја немам право да кажем ни да ни не. Сматрам да није примерено да кажем „да“, као заштитник грађана, поготово у ситуацији када председнички избори нису расписани. Ми имамо председника Републике, он ради свој посао, ја радим свој. Не мислим да је коректно меркати било какву функцију са неке друге функције. А немам право ни да кажем „не“, тим пре што се ради о једном грађанском праву, пасивном бирачком праву које има сваки пунолетни грађанин Србије. То је као да при запошљавању питате жену да ли ће остати трудна или ће се удати. Дакле немате право да то неког питате. Као заштитник грађана њима треба да поручим да нико нема право да их притиском тера од било којег прва гарантованог Уставом.

Када кажете притисак, ту пре свега може да се говори о таблоидним написима, прозивкама као да ћете Ви малтене сутра бити противкандидат Вучићу. Са друге стране и многи опозиционари зазивају Вашу кандидатуру. Како коментаришете те две стране?

Не коментаришем. Радим свој посао и то је све.

Да ли је истина да сте се састали са Вуком Јеремићем и причали о изборима?

Објавио је дневник Блиц да смо се састали Вук Јеремић и ја. Састали смо се приватно, у мом стану. Сматрам непристојним објављивање разговора са приватних састанака у медијима.

Друга тема која Вас заокупља ових дана је поступак контроле који сте покренули у МУП-у због одбијања да се локалној самоуправи у Новом Пазару пружи асистенција у рушењу нелегалних објеката Исламске заједнице. Можете ли да прихватите аргумент премијера Вучића да би рушење тих објеката у овом тренутку можда изазвало међуетничке тензије?

Не само да не могу него сам јавно рекао: ако неко брутално крши закон, а надлежни органи који имају извршне судске пресуде одбијају да раде свој посао са образложењем да онај ко крши закон представља неку врсту претње, то значи да је сила јача од права, да грађани нису равноправни пред законом то јест да су они који могу да запрете безакоњем изнад закона. То значи и да председник Владе сам одлучује о стварима о којима би према нашем Уставу и законима морале да одлучују институције на начин прописан законом и у роковима прописаним законом. Нико није изнад закона – то не сме да буде ни верски вођа, ни национални вођа, ни фудбалски хулиган ни особа под фантомком. Наши политичари често имају обичај да кажу да нико није јачи од државе. Ја мислим да нико није и не сме да буде јачи од закона.

Не постоји право грађана на бесправну градњу, али постоји право грађана на заштиту од бесправне градње, заштиту приватне својине, јавног интереса, простора и постоји право грађана да одлуке надлежних државних органа, укључујући и судске, буду извршене. Право грађана је да не буде безакоња, а ако се оно деси, да надлежне државне институције функционишу, а не да страхују да ли неко има већу снагу од државе. Посебан аспекат је уплитање речи „муслиман“ у све то. Бесправна градња није одлика муслимана, она није одлика ниједне етичке или верске заједнице. То је одлика безакоња које су допуштали државни органи. Ако смо као држава решили да безакоња више нема, онда су посебно они на врху јавне и институционалне сцене дужни да крену од себе.

Државна секретарка у МУП-а Јана Лубичић је рекла да сте лицемерни јер се ти објекти нелегално граде већ дуги низ година. Независно од те изјаве – а било је и много горих – зашто је Нови Пазар сада тема када се, истина, гради дуги низ година?

Немојте ме терати да коментаришем изјаве државне секретарке или сличне са таквим изразима, али на други део питања могу да одговорим. Био сам у Новом Пазару и добио притужбу. Уручио ју је председник Општине заједно са документацијом, захтевима, одлукама. Након што је председник Општине приложио документацију која говори да државни органи не раде свој посао, ја сам покренуо поступак као што увек радим.

Шта нам о правној држави говоре два рушења: једно које се очигледно неће десити у скорије време у Новом Пазару, и једно које није смело да се деси у Савамали, али се десило ноћу?

Обрнуо бих Ваше питање: нема правне државе, ако се руши незаконито и гради незаконито, а и за једно и за друго власт налази оправдање. То онда није правна држава већ арбитрарно стање самовлашћа где свако може да процени када ће закон да важи и за кога. То је све супротно од правне државе.

Нисте задовољни што Европска комисија није конкретно поменула случај Савамале у извештају о напретку. Чули смо објашњење Мајкла Давенпорта да они не помињу појединачне случајеве ни иначе – што није тачно. Да ли сте тиме разочарани?

Мислим да је Европска унија пропустила прилику да грађанима појасни своју суштину – да је то заједница заснована на европским вредностима које су иначе уписане у српски Устав. Тамо стоји да је Република Србија такође заснована на европским вредностима, владавини права, поштовању људских права и социјалној правди. Веома је лако заборавити основни разлог што Србија стреми ка Европској унији ако се пропусти да се као пример истакне управо оно што није европска вредност – рушење владавине права. И моји годишњи извештаји обилују конкретним поступцима који су ту да би илустровали појаву, а ја мислим да би Савамала била добра илустрација за појаву. Зато се плашим да ће многи грађани Србије помислити да Европска унија тргује својим вредностима.

Сигуран сам да изостављање тог случаја из извештаја олакшава некии дијалог ЕУ са врхом наше власти. Али ми не идемо у ЕУ ни због европске администрације, нити због српске власти или Заштитника грађана, ми тамо идемо јер Устав опредељује државу Србију ка европским вредностима, а ЕУ је – бар је таква политичка одлука донета – оваплоћење тих вредности. Због тога се не сме дозволити било каква сумња у то шта то стварно значи.

Не провејава ли ту нешто од оног става да ми чекамо да нам странци нешто реше, да нам ЕУ поброји проблеме? Да ли је то узалудна нада јер и они имају неке интересе? Рецимо у случају Вучића су спремни свашта да прогутају због Косова или избегличке кризе...

Када сам изразио жаљење што се пример Савамале није нашао у извештају, то је било више жаљење због њих него због нас. Поступци ЕУ, Вашингтона, Москве или Пекинга нас ни најмање не аболирају одговорности за сопствену државу. Ми смо ти који треба да уведемо правила и оснажимо их у нашој земљи. Други могу да нам више или мање помогну, а могу и да нам одмогну. Са њиховим поступцима немам никакав проблем, само кажем да државни органи Србије морају да раде свој посао.

Како сте укупно почитали извештај Европске комисије? Било је доста замерки, мада власти то читају као низ похвала.

Мислим да је то свеобухватан документ који ономе ко жели да чита јасно показује на чему треба инсистирати и где су мањкавости. Исто тако, некоме другом ко жели да види похвале омогућава да се извештајем хвали. Он и треба да буде дипломатски с обзиром да га је писала Европска комисија. Од нас зависи да ли ћемо схватити поруке које се у њему налазе на овај или онај начин: као прилику да се хвалимо сами себи или прилику да још једном видимо сугестије које су то тачке у држави и друштву неуралгичне и на чему морамо да радимо.

У среду сте били на скупу о миграцијама и прво што је тамо упало у очи јесте да министарства и Комесаријат за избеглице нису послали своје прдставнике што сте Ви и критиковали. Шта нам то говори? Био сам у хангару иза аутобуске станице у Београду што изгледа као слом цивилизације: људи спавају у урину, немају шта да једу, а деца од петнаест година су препуштена сама себи.

Ето, Ви сада кажете нешто што када бих ја рекао, био бих опет критикован од органа извршне власти, дужних да обезбеде боље услове, опет би се нашао неки држвни секретар да каже да сам политикант. Говоримо о кршењу уставне поставке да политичке странке не смеју да непосредно врше власти нити је потчине себи. Схватање државе као сервиса политичких странака је у раду појединих државних органа довело до тога да се и не покушавају сакрити лични однос, страначки однос и политичке пројекције. Потпуно је несхватљиво да, када у Београд дођу међународне институције са мандатом да се баве избеглицама, неко уопште сматра да има право да се томе не одазове мислећи да ће постићи ко зна какав ефекат. Као што ја не бих има право да се не одазовем на такав скуп у организацији неког министарства. При том је заштитник грађана орган успостављен Уставом Републике Србије за разлику од министарстава која су успостављена законом. Дакле Заштитник је виша правна категорија.

Можда нису имали много чиме да се похвале око ситуације са избеглицама?

Ни то није до краја тачно. Србија сасвм сигурно није урадила апсолутно све што је могуће. Али нажалост, имајући у виду шта се дешава у другим земљама, нисмо урадили ни лоше ствари. Србија је тренутно у бољој позицији него рецимо Немачка зато што ови људи само пролазе кроз Србију. Недавно сам у Женеви у једном школском дворишту видео да се игра 14 деце. Осам или девет је очигледно арапског порекла, двоје или троје афро-порекла. Тешко могу да замислим школу у Београду са таквом расном и етничком структуром, а да то за нас не би био потпуни шок. Мораћемо да схватимо да као део Европе нећемо моћи да будемо само транзитна земља. Морамо да схватимо да се свет потпуно мења, чињеницом да се ради о десетинама милиона људи. Ми смо имали Олују којом је истерано петсто хиљада људи из Хрватске. Овде имамо петогодишњу Олују. Морамо да схватимо да Европа неће бити иста и да се припремимо. Када вам међународне институције и заштитник грађана као контролни орган укажу шта још другачије треба да се уради, то је прилика да се ствари поправе уместо да се правимо да не видимо ово што сте описали, понекад веома нехигијенске и нељудске услове.

Чини се да се доста променио однос од тренутка када је Орбан почео да гради ограду што тада није било поздрављено у Европи, а Вучић се истовремено богзна како сликао са избеглицама у парку па до данас када Србија „штити“ своје границе. Ни од једног званичника не можете више чути реч „избеглица“ већ само говоре о економским мигрантима. Да ли се Вама чини да се однос погоршао?

Однос се мења, и Србија све више заузима класичан територијално-безбедносни и еконосмко-реалистички став. Разлог видим пре сега у понашању ЕУ. Она је ту поклекла на сопствнеим вредностима које је сама прокламовала. Толерисала је потпуно неевропске вредности у кругу својих чланица. То је као на другим нивоима: зашто рецимо расте корупција? Расте када видите поред себе неког корумпираног ко напредује, напредује па у једном моменту кажете: „Па нисам ни ја луд, зашто бих радио све како треба?" Дакле ЕУ је пала на испиту кохерентности и доследности принципима на којма је саздана. Србија је после извеног времена ту почела да се понаша реалистички.

Премијер Вучић нема времена за Вас, каже нема ниједан слободан дан до краја године. Какав је однос институција? Пошто је он на челу једне, а Ви друге.

Закон прописује да је свако – а изричито помиње председника Владе – дужан да се састане са заштитником грађана на његов захтев и то у року од 15 дана. Та изјава је била иронично-цинични осврт кој нажалост обележава нашу институционалну стварност. То је још један разлог што упорно из године у годину извештајима показујем да држава не сме да буде један човек, да институције нису приватно власништво, да приватно с неким можете бити јако добри или јако лоши, али да то инстутиционално не сме да мења ствари. Заправо је потпуно апсурдно – одговарам на Ваше питање покушавајући да рационализујем то што се дешава. Неки људи, пре свих председник Владе, потпуно намерно и свесно показују да су држава они, а не оно што стоји у Уставу.

Често сте на мети таблоида. Дуго сте били „Сале Прангија“, онда шетате куче у радно време и ручате рано. Други су ових дана „страни плаћеници“ и „издајници“. Има ли институционалног начина да се томе стане на пут?

Једна од слабих тачака демократије је што није претерано ефикасна у одбрани себе саме када неко њене основне принципе изврће руглу. Она је замишљена тако да су њени основни принципи неупитни. Али шта када неко почне да обесмишљава слободу говора? Или да занемарује разлику државе и грађанина па рецимо као министар каже нешто „приватно“, мало стави шешир грађанина, мало шешир министра? Када правосуђе које мора да буде кичма државе има спондилозу? Право и закони усмеравају људе да се понашају добро када их неко види, али када их не види? Ако људи траже рупе у законима или немају унутрашњу потребу да поштују институције, онда је јако тешко.

Једино могу да кажем: ако не могу да вас победим, не морам да вам се придружим. Треба да покажемо да није сваки јавни посао ријалити шоу. Да популизам није једино мерило, да свакодневна испитивања јавног мњења нису начин за вођење државе јер шта ће нам онда Влада? Дајте онда сваки дан да питамо све грађане. Али у овом моменту нема критичне масе у институцијама да се такво стање промени. Сматрам да оне институције које раде на начин на који ради Заштитник грађана макар могу да покажу да се може и другачије.

Мандат Вам истиче следеће године, после тога више нећете бити на овој функцији. Када сте бирани, да ли сте очекивали да ћете свакодневно имати посла са таблоидним прозивкама и разним балванима који се постављају пред Вас?

Не, нисам. И када...

Чак ни други пут?

Чак ни тада, 2012. када ме је практично изабрала ова политичка већина уз гласове нове опозиције, а претходне власти. Био сам пун очекивања да ће преломни моменат бити грешке које је ранија власт правила и политичка победа која је дошла као казна за те грешке – на које сам иначе изузетно оштро указивао у својим извештајима. Када сам први пут биран 2007. године сасвим сигурно нисам очекивао да ћу десет година касније морати да објашњавам да државни функционер, председник скупштинског одбора, нема право да гради бесправно само зато што је муслиманске вере или да ће ме државни функционери и председник Владе нападати јер браним државни поредак и равноправност свих пред законом.

Да ли се исплатило?

Не ради човек све у животу јер се исплати или не исплати.

Мислим у погледу посла, достигнућа институције коју водите.

Мислим да је за ових десет година показано да институција као што је омбудсман може да функционише иако је јако деликатна – ја немам право да наредим, принудим, ухапсим или казним. Показано је да ми као грађани Србије нисмо осуђени на неку недемократску исподпросечност. Преко 85 одсто мојих препорука бива извршено иако формално-правно огран власти може да одбије извршење. Па ипак препоруке бивају у већем проценту спроведене него, чини ми се, и судске пресуде. Што значи да људи по органима управе, општнама, секретаријатима и министарствима знају да греше, и да то исправе када постоји неко ко их на то подсети.

Ових 15 одсто неизвршених препорука су нажалост по правилу виђене као неке од значаја за политику. Политичари их перципирају као нешто што је значајно у њиховој политичкој равни. И зато ће бити извршена моја препорука да се рецимо у Бановцима руши објекат за који су грађани пријавили да је бесправно саграђен на њиховом имању – ако је то у Бановцима градило неко НН лице. Док као политичка акција бива схваћен захтев да полиција ради свој посао после судских пресуда на највшем нивоу у случају велелепног објекта који се управо дограђује преко пута Градске куће у Новом Пазару, на централном тргу.

Господине Јанковићу, хвала на разговору.

Страна 5 од 48