a

Под насловом «Највише туже министре» Вечерње новости у данашњем броју износе податке из извештаја  о раду независних институција у прошлој години, који су, по законској обавези, предати Скупштини Србије.  

Осврћући се на Редован годишњи извештај Заштитника грађана ya 2008.годину, лист пише да је омбудсман у прошлој години примио 1.030 формалних притужби грађана а највише на рад министарстава. «Према подацима из детаљног извештаја Заштитника, грађани су се највише жалили на министарства (220 протужби), органе локалне самоуправе (132) и управе и инспекције (87)", каже Заштитник грађана Саша Јанковић. «Омбудсман је лане могао да потроши више од 92 милиона, али је у каси остала скоро половина од те суме» пишу Вечерње новости.

Наша држава помаже родитељство. Посебно, право на родитељски додатак имају породице када добију треће и четврто дете. Не прво и друго, не пето и надаље, јер држава има право и да стимулише величину породице, тежећи њеној већој функционалности и остваривању демографских циљева. Деца која нису трећа и четврта нису обесправљени „кућни љубимци”, како је то омбудсману пребацио један озлојеђени отац, пошто родитељи дечји додатак морају трошити на сву децу коју имају, равноправно.


Све то је знао брачни пар који се по добијању трећег детета обратио свом центру за социјалну и дечју заштиту, тражећи родитељски додатак. Њихов захтев је, међутим, одбијен јер су, сматрали су надлежни, родитељи лоше бројали. Наиме, отац и мајка су као треће дете пријавили старију од две бебе близанца. Али четири године раније, поред првог, најстаријег детета, мајка је већ једном родила близанце који су пет дана после рођења умрли. Чињеница да су се и они родили била је уписана у евиденције. Сабирајући живе и мртве, радост и тугу, надлежни орган је тако израчунао да је најстарији живи близанац у ствари пето по реду рођено дете у тој породици, за које се по слову закона не добија родитељски додатак. Формалну тачност „математике” центра потврдило је у жалбеном поступку и надлежно министарство, па и суд у управном спору.

Искористивши, како закон налаже, претходно сва правна средства, родитељи су се обратили омбудсману. Заштитник грађана сматра да су у праву - они имају троје, не петоро деце, иако ће близанци без којих су трагично остали заувек заузимати место у њиховом срцу. Мала беба, треће живо дете својих родитеља, поред неизмерне среће донела је својој породици и право на новчану помоћ. Законодавац им је то право дао да би га искористили за побољшање услова у којима деца одрастају, а не да би се оно изгубило у зачараним круговима административног тумачења прописа. Заштитник грађана, који не може поништити туђу одлуку нити је заменити својом, родитеље ће замолити да захтев обнове, а органима који о праву одлучују дати препоруку да обновљени захтев прихвате. Тамо где у управи има савести и стручности, ово би требало да буде сасвим довољно, за овај и будуће случајеве.

 

Искуства у раду републичког и покрајинског омбудсмана задужених за питања родне равноправности

Право на различитост

Аутор: Надежда Радовић

                       

               

У Војводини већ четири године, а на нивоу Србије од скора, у оквиру институције Заштитника грађана, делују омбудвоманке задужене за питања родне равноправности. Те дужности обављају две даме - Зорица Мршевићу-заменица Заштитника грађана Београду и Даница Тодоров у Новом Саду. Заговорници родно коректне терминологије инсистирају да се њихова задужења именују речју „омбудвоманке“. О искуствима у раду ових релативно нових институција у нашој земљи, разговарамо са госпођама Мршевић и Тодоров.

Зорица Мршевић: Приоритет је проблем насиља у породици на које се надовезује неблаговремена и често неадекватна реакција надлежних институција, или чак и одсуство ма какве реакције

Даница Тодоров: Жене се мени, односно покрајинском омбудсману, у највећем броју жале због проблема у вези са радним односима, пензијама и социјалним давањима, нерешеног стамбеног питања и лоших услова становања 

- Ја сам заменица Заштитника грађана за равноправност полова и права особа са инвалидитетом, што обухвата ширу листу делатности од женских права. Основни делокруг рада су ми питања родне равноправности, сексуалних мањина и права лица са инвалидитетом. Користимо разне теоретске и практичне синтагме, као што је она класичног плуралисте Френка Канингема - да основну врлину демократских институција чини подстицање стабилности без пратећих захтева за хомогеношћу интереса - каже госпођа Мршевић.

Одговарајући на питање шта ће бити приоритети у њеном раду, саговорница Данаса каже: - Када је у питању равнноправност полова, кроз досадашњу праксу Канцеларије Заштитника наметнуо се као приоритет проблем насиља у породици на које се надовезује неблаговремена и често неадекватна реакција надлежних институција, или чак и одсуство ма какве реакције. Следећи проблем је дискриминацја у домену радноправних односа на тржишту рада, како приликом запошљавања, тако и током трајања радног односа. Од осталих приоритета поменула бих стално присутно питање недостатка званичне службене статистике која још увек не садржи податке о жртвама кривичних дела по полу и по узрасту.

Републичка омбудвоманка истиче и проблем вишеструке дискриминације маргинализованих група жена и наглашава значај сарадње са невладиним сектором који се бави поменутим питањима. Што се тиче сексуалних мањина, о којем се мора водити више рачуна је лична и професионална (не)безбедност активисткиња и активиста, или - како се то језиком међународних докумената дефинише - заштита права бранитеља људских права. Када су у питању права особа са инвалидитетом, госпођа Мршевићистиче проблем њихове искључености из јавног, политичког и култирног живота, насиље у породици, нарочито према женама и деци са инвалидитетом, проблеме унутрашње организације институција за смештај особа са инвалидитетом и одређивање висине накнаде за туђу помоћи негу.

Институција омбуда постоји већнеколико година у Босни и Херцеговини, Хрватској и Словенији. Речје о земљама које извиру из истог законодавства и иду ка истом законодавно-правном систему. Колико њихова искуства могу користити омбуду у Србији - питамо госпођу Мршевић.

- Треба имати у виду и да су се институције о којима је речформирале доста после стицања независности ових земаља, тако да је ту заправо мало југословенског наслеђа. У Босни и Херцеговини се дуго сматрало да треба имати што више институција да би се добило тим више демократије и да би се она учврстила. Искуство показује да пролиферација институција није пут који испуњава та очекивања. Напротив то је довело до пораста нестабилности институција и консеквентног пораста неповерења грађана у институције.
 
Словеначки Варух (Заштитник грађана), наставља госпођа Мршевић, концепцијски је најсличнији нашој институцији у Србији, али се разликује програмски. Међу његових шест главних области делатности дефинисаних у закону нема родне равноправности. Тек унутар области заштите уставних права од дискриминације, где се налази дванаест подобласти, налазимо родну равноправност на десетом месту. Словеначко искуство ће бити драгоцено у организационом и методолошком смислу. Из хрватске праксе ми је познато снажно инсистирање њихове правобранитељице на доследном коришћењу женског граматичког рода од стране институција, а посебно када се ради о оглашавају радних места. Шта значи друго до дискриминацију оглашавање места директора, инжењера, професора, који се наводе само у мушком роду, док се места неговатељице, васпитачице и продавачице наводе у женском роду? Тиме се унапред шаље порука ког треба да су пола пожељни кандидати. Подједнака доступност свих радних места лицима оба пола, тј. да не постоје „женски“ и „мушки“ послови, део је пакета вредности Европске уније, дакле, то је нешто што ћемо и Србија као и Хрватска усвојити на свом путу ка чланству.

На крају разговора републичка омбудсманка Зорица Мршевићистиче значај њене сарадње са Даницом Тодоров која је на истој позицији у АП Војводини.


- Четири године је дуг, али и кратак период за процену ефеката рада потпуно нове институције каква је омбуд, или заштитник грађана. Било је потребно радити пуно ствари истовремено, од промовисања у најширој јавности, до наметања улоге у локалној и покрајинској администрацији, не само као контролора њеног рада, него и као сарадника у променама ка управи која ради ефикасније, савесније и квалитетније у интересу грађанки и грађана - истиче Даница Тодоров, помоћница покрајинског омбудсмана задужена за родну равноправност.


Одговарајући на питање на шта се грађанке у Војводини најчешће жале, госпођа Тодоров каже:

- Дискриминација и кршење начела равноправности полова најчешће је у подручју запошљавања и рада, у породичним односима, пре свега због насиља у породици, неравноправног удела родитеља у бризи и васпитању деце, у политичком животу, у образовању и у медијима. Жене се мени, односно покрајинском омбудсману, у највећем броју жале због проблема у вези са радним односима, пензијама и социјалним давањима, нерешеног стамбеног питања и лоших услова становања. Значајан број жена жали се на сиромаштво, тачније на незапосленост и недовољне приходе. Није занемарљив број оних које недостатак финансијских средстава наводе као разлог због којег не могу да покрећу и воде судске поступке да би заштитиле своја права. Зато сматрам да би требало посветити већу пажњу бесплатној правној помоћи - каже госпођа Тодоров.

Занимљива је њена опаска да се свакодневно повећава број жалби због узнемиравања на послу, тзв. мобинга, а све је више жалби у вези са насиљем у породици.

- То повезујем са повећањем пажње медија према овим појавама, па су жртве охрабрене да потраже решење. Центри за социјални рад су службе на које се жене често жале, а следи фонд за пензијско и инвалидско осигурање, па тек онда други општински, покрајински и републички органи.

На питање који инструменти стоје на располагању омбудсману како би могао да помогне грађанки или грађанину, госпођа Тодоров каже:


– Омбудсман не изриче никакве санкције административном органу за који утврди да није поступао у складу са прописом и принципима добре управе. По правилу, поступак се покреће када је искоришћено редовно правно средство за отклањање повреда на коју подноситељка или подносилац указује. Ако по завршетку истраге утврдимо да је повређено неко људско право или учињена неправилност у раду, о томе се обавештава подноситељка/подносилац представке, орган управе на чије се поступање представка односи и непосредно виши орган. Од великог је значаја што је, пет година након почетка рада покрајинског омбудсмана и мене као заменице за равноправност полова, успостављена функција заменика/це за равноправност полова у оквиру Заштитника грађана на нивоу Србије, тако да сада све случајеве који нису у нашој надлежности могу да упутим на Заштитника, односну његову заменицу - закључује госпођа Тодоров.

 

Протести

 
 Кога деце више воле или да ли сте чули да права има и онај други? 

С
ви који лако посежу  за бојкотом, притисцима, штрајковима, па у то још укључују децу, па макар и своју, пожељно би било да науче прву лекцију из људских права: моја права могу уживати несметано до границе до које не угрожавам права неке друге особе.
 
 
Штрајкови, обуставе рада, бојкоти, блокаде и друге слике незадовољства постале су наш, и не само наш, свакодневни призор. У Србији штрајкују радници фирми у стечају, несуђени власници станова протествују због превараната инвеститора, просветари због малих плата, таксисти због високог пореза, резервисти због неисплаћених дневница, студенти због услова студирања, матуранти због матурског испита, станари због угрожене  зелене површине... Јавни протест је по својој природи израз неслагања са институцијама, али пре свега, вршење притиска на оне који у тим институцијама одлучују. Ако је добро пропраћен медијски, постаје моћно средство притиска на сваку јавну власт. Једном освојено право окупљања и слобода изражавања не доводи се лако у питање, па свако, без обзира на недемократичност својих идеја, сматра да их може промовисати ометајући саобраћај и загорчавајући живот грађана у великом граду. Крхка демократија све то мора да поднесе.  


Последњих дана пажњу привлачи протест групе београдских малишана, до скоро првака. Не протествују зато што су им, нпр. аутомобили запосели паркић, или што игралиште морају да деле са  кућним љубимима, чији власници не носе са собом и обавезне метлице и хигијенске кесе... Малишани бојкотују наставу од почетка другог полугодишта зато што ће добити нову учитељицу?! Подржавају их здушно и родитељи, сматрајући да управа школе крши права њихове деце јер у одељење враћа учитељицу са породиљског одсуства. Како медији преносе, некима од њих није јасно како свежа мама „може да уђе у оделење кад зна да је деца и родитељи неће“ (БЛИЦ, 27.1.2009,стр. Б4 и Б5). Повратница на свој посао, сигурно збуњена оваквим дочеком, „брани се“ да би деца заволела и њу, као што воле садашњу учитељицу...

Емоције, тј. ко кога воли и да ли би могао да воли и другога, сигурно не могу бити примарни критеријум у функционисању васпитно образовне институције, али се овде позива и на права! Направићемо блиц тест и размотрити да ли су овде прекршена нечија права, пре свега права детета. Обично прво сагледавамо да ли се поштује или је угрожено право детета на остваривање његовог најбољег интереса. Размотрићемо и да ли се уважава мишљење детета, да ли се мењањем учитељице крши његово право на образовање или се доводе у питање циљеви који се постижу образовањем. 

Не треба бити велики стручњак за права детета па закључити да сама замена учитељице А учитељицом Б нити је кршење права детета на образовање, нити се доводе у питање циљеви који се постижу образовањем. Није угрожен ни принцип најбољег интереса детета, јер су и учитељица А и учитељица Б подједнако квалификоване да воде оделење. Учитељица Б је, вероватно и  квалификованија, јер има 19 година радног искуства. Право детета да учествује у доношењу одлуке која га се тиче треба да буде узето у обзир, али поред тога што одлука не зависи само, чак не ни првенствено од мишљења детета, да би дете имало мишљење мора располагати и довољним информацијама. Деца, међутим, не знају да ли је и учитељица Б добра и да ли би је лако заволели као ону прву, јер је нису ни упознали. Они су своје мишљење, подстакнути и подржани родитељима, искрено и дечје наивно дали у прилог учитељице А коју једино и знају.
 


Конфликт права детета и права учитељице да се после коришћења законског права да се опорави од порођаја и негује своју бебу врати на своје радно место не постоји, јер права детета нису ни угрожена. Испуњавање захтева деце (и воље њихових родитеља) значила би да запослене мајке не треба да рађају, јер ће их то одвојити од посла - и то не само док негују своје бебе.
 


Школа и просветна инспекција за сада не предузимају коначна решења, али шаљу јасну и правилну поруку родитељима да би неоправдано одсуство деце из школе у трајању од 15 дана повукло за собом њихову прекршајну одговорност. Верујемо да ће наставничко веће и школски одбор ове београдске основне школе изнаћи једино правилно и правично решење и добро га образложити. Потребно је, међутим, и да сви они који лако посежу  за бојкотом, притисцима, штрајковима, па у то још укључују децу, па макар и своју, науче прву лекцију из људских права, а она гласи - моја права могу уживати несметано до границе до које не угрожавам права неке друге особе. 
 

Тамара Лукшић – Орландић,
заменица републичког Заштитника грађана за права детета