a

Дневни лист „Блиц“

23. август 2009. године

Интервју Саша Јанковић, заштитник грађана


НАШИ УСПЕСИ СМЕТАЈУ ЉУДИМА НА ВЛАСТИ

Саша Јанковић, заштитник грађана


Антикорупцијске и институције за заштиту права грађана су ту да би рад државних органа чиниле јавнијим, бржим, законитијим и штедљивијим. Међутим, моја институција, примера ради, има буџет једног потпредседника владе, у нашим канцеларијама за двоје седи и по петоро. Моји заменици странке примају по ходницима Палате Србија – каже за „Блиц недеље“ Саша Јанковић, заштитник грађана.


Шта вам све недостаје?

– Највише недостају правници, социјални радници и други стручњаци друштвеног смера који стварају основ за непристрасну, тачну и конструктивну оцену Заштитника грађана о притужбама на незаконит и неправилан рад органа управе, или о другим појавама које угрожавају људска и мањинска права. Стручна служба је непотпуна јер људе немамо где да сместимо.

Шта је Влада обавезна да учини по том питању?

– Влада је по закону изричито била дужна да простор и остале услове рада обезбеди до усвајања систематизације радних места. Тај акт је ступио на снагу када је на њега сагласност дала Народна скупштина, што се десило пре више од годину и по дана.

Шта је до сада учинила?

– Обезбедила је привремени простор, у стамбеној згради на Новом Београду, у коме смо били око годину дана док пре него што су тамо престали постојати и минимални услови за пријем грађана и иоле нормалан рад. Тада нам је Милан Марковић, министар за државну управу и локалну самоуправу, уступио свој кабинет у Палати Србија, а ослобођена је још једна канцеларија за пријем грађана, као и пет канцеларија за стручну службу. Остатак запослених остао је на Новом Београду, где су и данас. Управа за заједничке послове обезбедила је највећи део компјутерске опреме и аутомобиле за одлазак на терен. Све то је било довољно да се преко хиљаду притужби реши, успешно поднесе неколико десетина амандмана на постојеће прописе у циљу боље заштите права грађана. Међутим, сада се од ње, с правом, очекује много више, а нама услови рада не дозвољавају да то испунимо.

Колико сте финансијски независни?

– Теоретски смо потпуно финансијски независни, у пракси има проблема. Влада по закону нема право да мења наш предлог буџета, већ га само спаја са остатком закона о буџету који припрема и шаље Скупштини на усвајање. Наш предлог буџета је за обе године у којима постојимо био врло скроман – још се ослањамо на помоћ из иностранства, и Скупштина га је до сада увек прихватала. Али у Влади, Министарству финансија и Дирекцији за имовину недовољно се зна да Заштитник грађана није део извршне власти и да буџетска средства троши у складу са законом, а не њеном вољом. У пракси то понекад доводи до проблема, тако смо остали без првих возила за надзор на терену, иако су средства за њих била предвиђена у буџету.

Колико се често дешава да надлежни не одреагују на пропусте на које сте им скренули пажњу?

– У почетку врло, врло ретко, али како време пролази и број случајева се повећава, нажалост, све чешће. Када органи власти против којих грађани подносе притужбе схвате да нам није циљ да „интервенишемо“ за једну особу, већ да тражимо правилније и законитије понашање према свим грађанима, неки од њих почињу да губе спремност за сарадњу на коју их закон обавезује. Да ли вас консултују приликом писања закона попут Предлога закона о тајним подацима, који вас спречава да посао обављате ваљано?

– Један број државних органа то ради врло савесно, свестан да Заштитник грађана има право предлагања амандмана Народној скупштини и желећи и сам да дође до што бољег сопственог предлога закона. Врло ретко, али дешава се као у случају који сте поменули, да се игнорише званични став омбудсмана о питањима из Уставом утврђене надлежности ове институције, дакле од значаја за права грађана.

Имате ли утисак да је ваша канцеларија формирана тек ради реда?

– Без обзира на искреност или неискреност почетних намера, одлука је давно донета, Заштитник грађана је као државни орган код нас формиран по први пут, и у пракси, упркос „дечјим болестима“ показује резултате. Наравно да то не одговара свима – што су резултати већи, отпор је све видљивији, али вреди се борити да се могућности ове институције у заштити грађана од „недодирљиве“ и „непогрешиве“ власти искористе до краја.


Дневни лист „Политика“

21. август 2009. године

Интервју Саша Јанковић, заштитник грађана


МУП не крије податке као Министарство просвете

Осим полиције, и Министарство одбране у неколико врло осетљивих поступака показало је спремност да унапреди свој рад, а највећи проблем у комуникацији је са Министарством просвете


Полиција је од једне банке тражила податке о свим променама на рачуну једног клијента – без судског налога. Директор банке који је одбио такав захтев инспектора лишен је слободе. Пуштен је пошто је Управни одбор банке одмах одлучио да да тражене податке како директор не би седео у полицијској станици. После тога цео случај су испричали заштитнику грађана Србије Саши Јанковићу. Омбудсман је покренуо поступак контроле и указао Министарству унутрашњих послова да је полиција погрешно тумачила закон. МУП је прихватио сопствени пропуст и одговорио да на такав начин у будућности неће користити полицијска овлашћења.

И овакви случајеви, дакле, стижу у канцеларију заштитника грађана (омбудсмана), која у Србији постоји од 23. јула 2007. и која је до сада добила око 2.500 формалних притужби грађана.

– Морам да кажем да је до сада највише притужби било на рад МУП-а, јер то министарство има изузетно много контаката са грађанима. Али истовремено је убедљиво најквалитетнији однос тог министарства према контролним овлашћењима омбудсмана и извршењу наших препорука. МУП заиста показује изузетну отвореност и не крије податке и чињенице потребне да би омбудсман донео оцену о правилности њиховог рада – истиче Саша Јанковић у разговору за „Политику”.

С ким још успешно сарађујете, а с ким имате проблема?

Рећи ћу то сада први пут, а врло брзо ће на сајту заштитника грађана јавност у сваком моменту моћи да види колико нека институција сарађује или не сарађује са заштитником грађана. Осим, дакле, МУП-а, и Министарство одбране у неколико врло осетљивих поступака показало је спремност да унапреди свој рад, како на нормативном плану, тако и у конкретним случајевима. Ипак, и једно и друго министарство оптерећено је многим проблемима, тако да би било погрешно схватити да омбудсман каже да они све добро раде. Тачно је да по препорукама ове институције стално унапређују свој рад у погледу поштовања права грађана.

Чијим понашањем као заштитник грађана нисте задовољни?

Највећи проблем у комуникацији имамо с Министарством просвете. Неспорно смо утврдили, рецимо, да је Министарство просвете конкурсима за ученичке домове дискриминисало ученике приватних школа и више од годину дана не можемо од министарства да добијемо никакве конкретне кораке на исправљању те грешке. Слично се догодило и са неким прописима које је министарство требало да донесе, а није, а у вези су са школовањем на мањинским језицима. Помоћници министра су избегавали да покажу сва документа, крили су чињенице у поступку контроле. То је почело још у претходној влади, и претходног и садашњег министра смо суочавали са неприхватљивим понашањем њихових сарадника, али без резултата.

Већ сте неколико пута констатовали да има покушаја ограничавања вашег рада и кроз нека законска решења.

У јавности је последњих неколико недеља актуелан закон о заштити тајних података. Он набраја низ државних органа и функционера, међу њима и заштитника грађана, гарантује им право да виде све податке који су потребни за обављање њихових надлежности, а онда у једном члану издваја омбудсмана и повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности и набраја случајеве у којима им онај кога контролишу може ускратити податке који су неспорно од значаја за остварење њихове функције. И то је оно против чега сам морао да дигнем глас. У Уставу пише да заштитник грађана не може да контролише само председника републике, владу (као колективни орган, не и министарства), Народну скупштину, судове, тужилаштво и Уставни суд.

Значи, можете да контролишете и тајне службе?

Апсолутно. Оне по дефиницији ограничавају и суспендују Уставом гарантована права грађана. Мој посао је да проверим да ли су права грађана ограничена законито и правилно или не. Ако тајне службе законито и правилно суспендују, рецимо, право грађана на приватност комуникација, онда је мој посао да то и остане тајна, дакле, да службе наставе да раде то што морају и треба да раде, а ја ћу грађанима рећи да њихова права нису повређена. Потпуно исти одговор од омбудсмана ће чути грађанин ако се испостави да му неко чита електронску пошту. Али моја је дужност да реагујем ако установим да се права грађана ограничавају незаконито и неправилно. Да бих то знао, морам имати могућност да видим о чему се ради, наравно уз обавезу да чувам као тајну оно што сазнам, на шта ме закон већ обавезује.

Због чега се грађани најчешће обраћају омбудсману?

У последње време грађани нам се често обраћају због неостваривања права из радног односа. Ми не можемо директно да улазимо у однос између послодавца и запослених, али постоји државни орган, дакле, инспекција, која контролише законитост рада послодавца. И ако инспекција не уради оно што је њена дужност, онда се грађани заштитнику жале на инспекцију. Немогућност остваривања пуног права на пензију огроман је проблем, нагомилаван деценијама, али за који је крива држава, јер је послодавцима допуштала да избегавају законску обавезу да уплаћују у обавезни пензијски фонд. Или, рецимо, остваривање права националних мањина на службену употребу језика. Обишли смо све општине у Србији у којима мањински језик постоји као службени и утврдили да у више од 50 одсто њих то право није у потпуности остварено. Ових дана треба да окончамо један врло значајан поступак провере да ли је било кршења људских права ухапшених у тзв. гњиланској групи.

Ко се ту жалио? Неко од те деветорице Албанаца?

Реаговали смо на основу информација које смо добили из самих органа управе, дакле из полиције или затвора.

Имали сте дојаву?

Омбудсман је државни орган и сви други државни органи, и запослени у њима, дужни су да нам скрену пажњу на оно што може бити незаконито и неправилно, а од значаја је за права грађана. У овом случају из других институција указано нам је да постоји могућност да је дошло до повреде права. Отворили смо поступак контроле и наишли на изузетну сарадњу МУП-а и Управе за извршење заводских санкција при Министарству правде, врло детаљно насамо разговарали са свих девет ухапшених, и на основу прикупљених информација омбудсман ће донети свој суд о поштовању права ухапшених и, по потреби, препоручити како евентуалне пропусте исправити и спречити у будућности.

-----------------------------------------------------------

Антрфиле

Успорен рад омбудсмана

– Само у 2009. години, до 15. августа, остварили смо 5.910 контаката са грађанима, 1.067 писаних притужби, примили смо 1.087 грађана на разговор, обавили 3.226 телефонских разговора и 530 контаката мејловима. Од формалних (писаних) притужби, 200 случајева је решено (и још толико из претходне године) а у поступку је 800. То показује да ми не можемо решавати притужбе брзином којом оне пристижу, и због тога желим да укажем јавности да начин на који сада радимо не даје задовољавајуће резултате. Грађанин има право, рецимо, да нам се жали на лошу управу ако у разумном року не добије одговор на свој писани захтев. А може да се деси да његова притужба ни после три месеца не стигне на ред код омбудсмана. Ја то не могу мирне савести да прећутим.

-----------------------------------------------------------

Дневно 50 грађана тражи помоћ

– Обраћа нам се у просеку педесет грађана дневно – телефоном, лично, писано. Јасно је да је неопходно да постоји стручна служба која ће проверавати и прикупљати чињенице и доказе да би омбудсман могао донети објективан став о оправданости притужбе. С друге стране, просторије у Палати „Србија” четврте су привремене просторије српског омбудсмана за две године. Радимо на две локације (друга је у стамбеној згради у Улици Милутина Миланковића) и нема места да запослимо још 20 сарадника, колико нам је Скупштина одобрила, што нам знатно успорава рад. Недостају нам и возила, да наши људи могу отићи на лице места у најављену или ненајављену посету и одмах установити све чињенице, уместо да се месецима дописују са онима чији рад је грађанин оспорио. Прошле и ове године више од 70 пута смо одлазили на терен: у притворе, затворе, установе где бораве деца без родитељског старања, домове за пензионере… Резултати не изостају, али могли би бити много бољи, у корист свих грађана.


Предлог закона о тајним подацима садржи одредбе које онемогућавају заштитника грађана – омбудсмана и повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности да грађанима, када су њихова права и слободе потенцијално угрожени незаконитим или неправилним радом органа власти, а грађани то сами не могу проверити, гарантују заштиту онако како то прописује Устав и постојећи закони – независно и без утицаја других на њихов рад.

Одредба Предлога која заштитника грађана и повереника упућује да се, у случају да сматрају да им је орган чији рад контролишу неоправдано ускратио потребне податке, обрате унутрашњој контроли тог органа, говори о, најблаже речено, неприхватању Уставом и законима утврђене улоге, природе, овлашћења и дужности органа које Родољуб Шабић и ја у овом моменту, и наредне три године, представљамо. Упућивање на заштиту „наших права“ пред председником Врховног касационог суда је такође спорно.

Правници међу вашим читаоцима разумеће зашто оспоравамо решење према којем орган који контролишемо може да нам својом одлуком, дакле управним актом, ускрати право на приступ потребним подацима, а ми на тај управни акт треба да се жалимо захтевом, и то не управном суду, већ председнику Врховног касационог суда који сам по себи није ни суд ни државни орган. На крају, омбудсман и повереник су једини државни органи за које је предлагач закона посебним чланом изричито предвидео могућност да буду ограничени у приступу подацима неопходним за вршење њихове функције. Ни за једног другог државног органа нити руководиоца органа није изричито прописана могућност да буду ограничени у сазнавању оног што им је неопходно за остваривање сврхе постојања. За такво решење нема ни теоријског ни практичног основа.

Ни повереник ни заштитник не могу, када приме притужбу грађанина, а нама се обраћају и људи са оне стране закона, знати да ће орган који наводно крши нечија људска права и слободе одлучити да нам ограничи приступ информацијама.То значи да ћемо ми покренути поступке које ћемо касније морати да обуставимо јер нећемо моћи да утврдимо чињенице кључне за оцену о основаности притужбе.О томе ћемо морати да обавестимо грађане и наведемо им разлог због којег поступак обустављамо, а управо околност да се орган позвао на неко од предвиђених ограничења у највећем броју случајева рећи ће тим људима информацију коју предлагач закона крије од самих контролних државних органа.

Србија не заслужује решење лошије од оног које су усвојиле друге земље које имају парламентарног општег омбудсмана, односно повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. Може то бити Црна Гора, Македонија, Албанија, Румунија, Бугарска, Словенија, где национални омбудсмани постоје десетак година, Холандија, где постоји 50, или Шведска или Норвешка, где постоје два века. Све друго је Србија, надам се, ипак превазишла.

Обавезна пензија

Држава заснована на начелима социјалне правде, каква је по Уставу наша, не сме терати своје грађане у економску пропаст. И више од тога, када дођу у стање социјалне нужде, мора им помоћи. Што помоћи има мање, то се правичније мора делити.

Велики број радника жали се заштитнику грађана да су под старе дане отерани испод руба егзистенције јер им послодавци годинама нису плаћали рад нити уплаћивали пензијски стаж. Пошто смо се некако изборили с идејом једног министарства да судови ставе на лед тужбе радника за исплате заосталих зарада и уплате стажа, са исте стране кренули су неки нови ветрови: најављено је да ће држава давати помоћ за спајање стажа и вршити повећани притисак на послодавце да уплаћују доприносе. Да би оценили прави домет ових најава, прво би требало знати је ли то став Владе или једна од многих идеја креативног, али у овом случају не баш, и ресорног министра? Затим треба видети на основу којих критеријума ће држава појединим послодавцима помагати у спајању стажа њихових радника, а појединима неће. Битно је и ко ће испуњеност тих критеријума да утврђује и у колико транспарентном поступку? Сме ли уопште држава да се у оваквој ствари различито опходи према својим грађанима, односно да ли раднике у остваривању њихових права на пензију може, како се најављује, да разликује по томе да ли постоје добри економски изгледи за будућност њиховог сада већ бившег предузећа? 

Сетимо се да у Србији постоји обавезно пензијско осигурање и да је уплаћивање у пензијски фонд законска обавеза послодавца. Обавезни фонд је јавни а не приватни, дакле послодавац уплате врши заједници, а не раднику. Откуд онда уопште ситуација да радник сноси штету због тога што послодавац крши закон? Онај ко свој радни стаж може доказати радном књижицом, а висину плате платним листићем морао би остварити право на пензију из обавезног јавног фонда, без обзира на то да ли је држава послодавца терала да поштује закон или не. Ако су идеје министра степеница ка оваквом једином правилном и правичном решењу, онда их треба подржати. Али да идеје не би биле кратког даха, треба изменити закон и у њему записати ново правило, па макар оно важило од, рецимо, 2012. До тада пореске и радне инспекције, које за много ситније пореске прекршаје привремено стављају катанац на фирме, имају времена да заведу ред у уплати доприноса и државу заштите од банкрота.

Neurontin prevents the development of convulsions by suppressing the excitability of the brain neurons. It is used for monotherapy, or as part of a combined epilepsy treatment scheme. Neurontin Online - Gabapentin without prescription The disadvantage of the medicine is the slow duration of the therapeutic effect. The peak of the action is gained in 30-60 minutes. Ventolin Inhaler Albuterol