a

Протести

 
 Кога деце више воле или да ли сте чули да права има и онај други? 

С
ви који лако посежу  за бојкотом, притисцима, штрајковима, па у то још укључују децу, па макар и своју, пожељно би било да науче прву лекцију из људских права: моја права могу уживати несметано до границе до које не угрожавам права неке друге особе.
 
 
Штрајкови, обуставе рада, бојкоти, блокаде и друге слике незадовољства постале су наш, и не само наш, свакодневни призор. У Србији штрајкују радници фирми у стечају, несуђени власници станова протествују због превараната инвеститора, просветари због малих плата, таксисти због високог пореза, резервисти због неисплаћених дневница, студенти због услова студирања, матуранти због матурског испита, станари због угрожене  зелене површине... Јавни протест је по својој природи израз неслагања са институцијама, али пре свега, вршење притиска на оне који у тим институцијама одлучују. Ако је добро пропраћен медијски, постаје моћно средство притиска на сваку јавну власт. Једном освојено право окупљања и слобода изражавања не доводи се лако у питање, па свако, без обзира на недемократичност својих идеја, сматра да их може промовисати ометајући саобраћај и загорчавајући живот грађана у великом граду. Крхка демократија све то мора да поднесе.  


Последњих дана пажњу привлачи протест групе београдских малишана, до скоро првака. Не протествују зато што су им, нпр. аутомобили запосели паркић, или што игралиште морају да деле са  кућним љубимима, чији власници не носе са собом и обавезне метлице и хигијенске кесе... Малишани бојкотују наставу од почетка другог полугодишта зато што ће добити нову учитељицу?! Подржавају их здушно и родитељи, сматрајући да управа школе крши права њихове деце јер у одељење враћа учитељицу са породиљског одсуства. Како медији преносе, некима од њих није јасно како свежа мама „може да уђе у оделење кад зна да је деца и родитељи неће“ (БЛИЦ, 27.1.2009,стр. Б4 и Б5). Повратница на свој посао, сигурно збуњена оваквим дочеком, „брани се“ да би деца заволела и њу, као што воле садашњу учитељицу...

Емоције, тј. ко кога воли и да ли би могао да воли и другога, сигурно не могу бити примарни критеријум у функционисању васпитно образовне институције, али се овде позива и на права! Направићемо блиц тест и размотрити да ли су овде прекршена нечија права, пре свега права детета. Обично прво сагледавамо да ли се поштује или је угрожено право детета на остваривање његовог најбољег интереса. Размотрићемо и да ли се уважава мишљење детета, да ли се мењањем учитељице крши његово право на образовање или се доводе у питање циљеви који се постижу образовањем. 

Не треба бити велики стручњак за права детета па закључити да сама замена учитељице А учитељицом Б нити је кршење права детета на образовање, нити се доводе у питање циљеви који се постижу образовањем. Није угрожен ни принцип најбољег интереса детета, јер су и учитељица А и учитељица Б подједнако квалификоване да воде оделење. Учитељица Б је, вероватно и  квалификованија, јер има 19 година радног искуства. Право детета да учествује у доношењу одлуке која га се тиче треба да буде узето у обзир, али поред тога што одлука не зависи само, чак не ни првенствено од мишљења детета, да би дете имало мишљење мора располагати и довољним информацијама. Деца, међутим, не знају да ли је и учитељица Б добра и да ли би је лако заволели као ону прву, јер је нису ни упознали. Они су своје мишљење, подстакнути и подржани родитељима, искрено и дечје наивно дали у прилог учитељице А коју једино и знају.
 


Конфликт права детета и права учитељице да се после коришћења законског права да се опорави од порођаја и негује своју бебу врати на своје радно место не постоји, јер права детета нису ни угрожена. Испуњавање захтева деце (и воље њихових родитеља) значила би да запослене мајке не треба да рађају, јер ће их то одвојити од посла - и то не само док негују своје бебе.
 


Школа и просветна инспекција за сада не предузимају коначна решења, али шаљу јасну и правилну поруку родитељима да би неоправдано одсуство деце из школе у трајању од 15 дана повукло за собом њихову прекршајну одговорност. Верујемо да ће наставничко веће и школски одбор ове београдске основне школе изнаћи једино правилно и правично решење и добро га образложити. Потребно је, међутим, и да сви они који лако посежу  за бојкотом, притисцима, штрајковима, па у то још укључују децу, па макар и своју, науче прву лекцију из људских права, а она гласи - моја права могу уживати несметано до границе до које не угрожавам права неке друге особе. 
 

Тамара Лукшић – Орландић,
заменица републичког Заштитника грађана за права детета 

Zdravstvo u Srbiji: Zaštitnici građana i nezadovoljni pacijenti

Veliki broj žalbi na zdravstvene radnike

Zaštitnike prava pacijenata ne želimo da stavimo pod kontrolu, već da im pomognemo da slobodno rade svoj posao


Autor: Aleksandar Roknić

 - Skoro 700 slučajeva korupcije ili neku vrstu zloupotrebe prijavili su nezadovoljni građani republičkom ombudsmanu samo tokom prošle godine, od čega se izvestan broj odnosi na slučajeve iz oblasti zdravstva.

Kako za Danas objašnjava Saša Janković, zaštitnik građana, pored oko 1.500 primljenih pritužbi iz svoje nadležnosti - zaštite ljudskih prava i kontrole pravilnosti i zakonitosti rada organa uprave, preko 2.000 građana se instituciji Zaštitnika građana obratilo za pitanja van njenog neposrednog domena rada.



- Od tog broja, oko 700 građana je želelo da nam govori o korupciji ili nekom obliku lične zloupotrebe. Međutim, ombudsman ne hvata počinioce krivičnih dela većkontroliše rad organa uprave i zato te građane po pravilu upućujemo na policiju i tužilaštvo. Dosad se nije desilo da nam se neko sa ozbiljnim navodima o korupciji vrati iz policije i kaže da MUP odbija da reaguje. To je mehanizam koji daje rezultate, ali ga građani nažalost nerado koriste. To je posebno izraženo u zdravstvu, pošto se pacijenti i porodice plaše da će im se prijava osvetiti kroz nesavesno lečenje - navodi Janković.



Zaštitnik građana naglašava da je uveren da velika većina zdravstvenih radnika svoj posao radi savesno, ali da sve dok za nesavesne ne postoji efikasan mehanizam sankcionisanja, posledice negativnog javnog mnjenja snose svi.
- Slično je i sa sudstvom, prosvetom i drugim oblastima koje se obično povezuju sa korupcijom - objašnjava Janković. Na pitanje postoji li povratna informacija iz Ministarstva zdravlja u vezi sa pritužbama građana, Jankovićnavodi da je u više navrata razgovarao s ministrom Tomicom Milosavljevićem, što je dovodilo do rešavanja problema, a u jednom navratu i oslobađanja osobe koja je bez osnova zadržana u zdravstvenoj ustanovi, ali da se svi slučajevi ne mogu rešavati na tom nivou. Jankovićnavodi slučaj u kome mu se porodica čoveka preminulog od srčanog udara žalila na nesavesnost ekipe hitne medicinske pomoći, ali i na neobjektivan postupak pred zaštitnikom prava pacijenata, koji je organ unutrašnje kontrole u bolnicama, kao i rad republičkog zdravstvenog inspektora.


Porodica tvrdi da ni zaštitnik prava pacijenata ni nadzorni organ Ministarstva nisu suštinski proveravali dokaze koje im je porodica nudila, tvrdeći da je lekarska ekipa nesavesno postupila i nije nastavila reanimaciju preminulog od srčanog udara. Umesto toga, dva nadzorna organa su kao nepobitnu prihvatili izjavu lekara da je smrt nastupila bar sat vremena pre dolaska hitne ekipe, što je lekar, kako tvrdi, ustanovio na osnovu ukočenosti vilice. Porodica, međutim, kaže da je preminuli prestao davati znake života samo nekoliko trenutaka pre ulaska medicinske ekipe u stan, a da mu lekar nije ni prišao, i za to nudi svedoke.



Ombudsman ističe da ne želi da prejudicira ishod ovog nezavršenog slučaja, ali ukazuje da je zaštitnik pacijentovih prava porodici koja mu se žalila odgovorio da je pribavio listing poziva hitnoj pomoći, izvršio uvid u lekarski izveštaj, obavio razgovor sa članovima lekarske ekipe i pribavio mišljenje stručnog saveta - dakle, razgovarao samo sa lekarskom stranom.
- Indikativan je i stav zaštitnika prava pacijenata da će celokupnu dokumentaciju lično dostaviti direktoru kako bi „direktor mogao preduzeti sve što je u njegovoj moći da se eventualni nedostaci lekarskih ekipa isprave unapred“. Od nekog ko se zove „zaštitnik prava pacijenta“, međutim, građani po analogiji sa institucijom Zaštitnika građana, očekuju da objektivno i nezavisno utvrdi eventualni propust, a ne da sve prosledi direktoru. Zbog toga nam se inostrane kolege čude što smo dozvolili da se unutrašnji kontrolni mehanizmi zovu isto ili slično kao institucije ombudsmana - kaže Janković.


I republički zdravstveni inspektor je u istoj stvari postupio slično kao i zaštitnik prava pacijenata, i prema dostupnoj dokumentaciji nijednog momenta nije proverio navode porodice, zbog čega će kancelarija Zaštitnika građana proveriti ne samo da li ima osnova da se sumnja u nesavesno lečenje, veći da li je u zdravstvenom sistemu zaista omogućena zaštita prava pacijenata kroz proveru njihovih pritužbi.
- Mi ne želimo da zaštitnike prava pacijenata „stavimo pod svoju kontrolu“, nego da im pomognemo da dobiju uslove da svoj izuzetno težak i stresan posao rade zaista nezavisno i bez straha za svoj posao. Tek tada, ombudsman može imati smisla i postupke voditi, kako zakon i predviđa, „izuzetno“, i pored iskorišćenih ostalih pravnih lekova. To podrazumeva da se zaštitnici prava pacijenata ne bave nijednim drugim poslom. Međutim, u razgovoru s njima, žalili su nam se i da se bave, recimo, javnim nabavkama - zaključuje republički ombudsman.


Vojvodina: Pritužbe zbog grubosti
U izveštaju o zaštitnicima prava pacijenata u Vojvodini, koji je načinio pokrajinski ombudsman Petar Teofilović, utvrđeno je da institucija zaštitnika prava pacijenata funkcioniše u svim domovima zdravlja u Pokrajini, ali da je nedovoljno regulisanje ove oblasti dovelo do određenih nedoumica i problema koje imaju zaštitnici pacijenata. Prema istraživanju koje je kancelarija ombudsmana sprovela na osnovu ukupnog broja predstavki, utvrđeno je da se najviše žalbi pacijenata odnosi na „grubo ili nekorektno ponašanje zdravstvenih radnika, povišen ton/neljubaznost od nekih sestara (ponegde i lekara)“. Građani se žale i na česte pauze lekara, nepoštovanje radnog vremena, vreme čekanja na zdravstvenu uslugu, kvalitet pruženih usluga, izdavanje lekova po receptu koji iziskuje dosta vremena prilikom unosa podataka u računar. „Broj pritužbi zavisi od mesta do mesta, ali možemo slobodno reći da je broj obraćanja dvocifren, a u nekim domovima zdravlja i trocifren“, piše u izveštaju. Zaštitnici prava pacijenata ukazali su i na probleme da je veoma teško doći do prave informacije, jer zdravstveni radnici postupanje zaštitnika shvataju kao „atak“ na njihovu ličnost, ali da je utvrđeno da je osnovni problem u radu zaštitnika prava pacijenata nedovoljna zakonska regulativa.


Beograd: Penzioneri najnezadovoljniji
U izveštaju iz decembra 2007, Građanski branilac za Beograd navodi da je najveći broj pritužbi građana u vezi s neljubaznošću, odnosno nerazumevanjem, ali i u vezi sa sukobom zdravstvenih radnika i pacijenata. „Zdravstveni radnici su u razgovoru istakli da se osećaju kao neravnopravan subjekt u odnosu na pacijenta, naročito kada je rečo neosnovanim prigovorima i neprimerenom ponašanju korisnika zdravstvenih usluga“, piše u izveštaju. Najčešći prigovori građana odnose se na lošu komunikaciju zdravstvenih radnika i pacijenata, plaćanje usluga, neplansko i prekoredno primanje pacijenata i na stomatološke usluge. Prema strukturi pacijenata podjednako se žale i muškarci i žene, pretežno stariji pacijenti - 60, 70 godina, uglavnom nižeg obrazovanja, poneko srednjeg obrazovanja i lošeg imovnog stanja. Beogradski ombudsman Dušanka Gaćeša predložila je republičkom ombudsmanu, koji se takođe sreo sa beogradskim zaštitnicima prava pacijenata, da inicira proces osnaživanja nezavisnosti zaštitnika prava pacijenata, između ostalog jer građani sve „zaštitnike“ percipiraju kao deo iste mreže. 
   

Интервју : Саша Јанковић, омбудсман

У Војводини су људска права најзаштићенија

Аутор: Драгица Вељковић | Фото:В. Лалић | 08.12.2008. - 05:00

Државна администрација и даље је кост у грлу српским грађанима који са бирократијом и често са личним неваспитањем службеника не успевају да изађу на крај ни уз помоћ омбудсмана. Током прве године рада, заштитнику грађана Саши Јанковићу јавило се око 4.000 грађана. Најчешће притужбе су да државни службеници у великом броју отаљавају посао без намере да разреше проблем. Грађанин и даље остаје немоћан и пред својом правном муком и пред државом која је не разрешава.

Иако је по закону МУП дужан да пружи обезбеђење и заштиту свима који раде у овој канцеларији, па и грађанима који долазе, такву заштиту ни после више од годину дана ова канцеларија нема. Простор у Улици Милутина Миланковића на Новом Београду, који је Влада дала омбудсману, у таквом је стању да је МУП, након увида, написмено обавестио омбудсмана да нису у стању да било коме гарантују безбедност јер су просторије за то неподобне и неусловне.
- Не желим да ико помисли да се жалимо на грађане, само износим чињеницу да је до сада било пет-шест физичких напада на запослене и присутне грађане. После најновијег, један наш радник је на боловању због претрпљеног страха и стреса, а ми више не радимо у тој просторији, већ искључиво у Палати „Србија”. Разумемо да грађани долазе код нас фрустрирани немогућношћу да у дужем времену реше свој проблем, али минимум безбедности мора бити обезбеђен - каже Јанковић.

Шта на све то каже премијер Мирко Цветковић који би требало да вам буде десна рука?
-Пре више од три седмице тражио сам састанак са председником Владе и упркос законској обавези да ме прими у року од 15 дана, још, нажалост, чекам на тај разговор. Тиме што смо установили омбудсмана нисмо решили питање људских права у Србији као што неко може да помисли. Ми имамо свој буџет, али зависимо од тога колико ће нам нашег новца пустити Министарство финансија, што потире независност ове институције. Тражићу од премијера да се преконтролише ко користи државни простор јер су многи државни органи запосели нека здања мимо одлуке Владе.

Немате просторије, довољан број запослених, безбедност, нити финансијску независност, па сте у позицији фикуса као демократског украса - зашто онда не поднесете оставку?
- Ако је неко помислио да ће у мени имати институцију фикуса, грдно се преварио. Оно што ме охрабрује да све ово има смисла јесте да смо поступцима које смо окончали успели да доведемо до побољшања ситуације за неке конкретне грађане. Број представки растао је до пре три месеца, сад се држи на просечних 340, што је испод наших очекивања и позивам грађане да нам се обрате, мада нас 20 не можемо да покријемо целу Србију. Размишљамо о отварању канцеларије за Прешево, Бујановац и Медвеђу, што ће повећати број притужби. Оставку ћу поднети кад видим да мој рад не доводи до побољшања. Са овим тешкоћама сам рачунао и за сада сам далеко од тог потеза јер моја борба није узалудна.

Какву слику Србије у области поштовања људских права стварају притужбе које добијате, а међу којима је чак трећина на рад судова, иако за то нисте надлежни?
- Упадљива је неуједначеност нивоа заштите права грађана, а то зависи од места у коме живе. Ниво остваривања људских права у Војводини знатно је већи у односу на југ Србије, да не помињем Косово, поводом којег је један државни орган ускратио право на социјалну помоћ једном повратнику само зато што се није вратио организовано, већ самостално. Такође, видео сам да се ставови управа у различитим градовима разликују. То је неједнакост и по територијалном принципу, и по суштини права које се даје или оспорава. Још је већа неједнакост између грађана и припадника неке маргиналне групе као што су Роми, инвалиди, посебно старе особе са инвалидитетом, самохране мајке…

Наведите нам неки конкретан пример.
-
Илустрације ради, наводим пример труднице која већ има троје деце. У договору са супругом посветила се материнству, али у ГСП не може да добије повластицу за незапослене, јер јој траже потврду да је пријављена на биро за незапослене, где не може да се пријави јер хоће да буде само мајка. Кад имамо драстичне разлике између универзитетског професора и онога ко живи испод Мостарске петље, не можемо говорити о хуманом друштву ни о начелу социјалне правде
.

Нељубазност, вређање на националној основи
Међу типичним притужбама грађана, према Јанковићевим речима, јесу оне које се односе на нељубазност приликом издавања личних карата и пасоша. Затим брутална и неправична примена закона, нереаговање полиције на породично насиље или на вређање на националној основи међу комшијама…
- Догађа се да полиција неправилним путем сазна податак заштићен банкарском тајном па се пропис тумачи неправилно по грађанина, али МУП најбрже коригује своје пропусте. У центрима за социјални рад, према притужбама, нема довољно слуха за индивидуализацију проблема. Или, становник једног села стално добија енормне телефонске рачуне и не може да докаже да нису његови јер тамо нема аналогне централе, због чега он има право да се жали, али у стварности то право не може да оствари - каже
Јанковић.

Државна управа најгора
Омбудсману Јанковићу до сада се обратило око 4.000 грађана, а поднето је 1.330 притужби, од којих је 590 одбачено јер за њих није био надлежан. Најбројније су притужбе на некоректно понашање администрације која води предуге, нелогичне, бирократизоване и малициозне поступке у којима се губи суштина, а грађани излажу беспотребном напору, што се зове „лоша управа”. Свака трећа притужба се односи на овај проблем. Око петина притужби је из области социјалних и економских права, али има притужби на кршење права детета (40), притворских и затворских права (30), права мањина (15) или права инвалида (10).


На кога се највише жале грађани
Највише је притужби на рад ПИО фонда, МУП-а, Министарства рада и социјалне политике, центара за социјални рад који су под надзором овог министарства, затим на Министарство економије и регионалног развоја…

-
Наравно, нису све притужбе оправдане. Охрабрују примери, попут Фонда ПИО, у којима смо покренули механизам унутрашње контроле, па сада сами исправљају своје грешке. Често нам се обраћају не зато што одлука управе није била неправилна већ је поступак вођен тако да је код грађанина створено осећање неправде. Ту од органа власти тражимо да побољша комуникацију с људима о чијим правима и обавезама одлучују - каже Јанковић.     
  

 

Државна управа мора да ради у интересу грађана

Администрација није заслужила да је хвале

Аутор: Саша Јанковић заштитник грађана

Европска комисија је недавно објавила годишњи извештај о напретку Србије ка чланству у Европској унији. На великој конференцији одржаној тим поводом у Београду, домаћи званичници на челу са потпредседником Владе Божидаром Ђелићем оценили су да извештај описује европски пут Србије као чашу до пола пуну, иако би се иста могла посматрати и као и допола празна. Најновији европски „снимак“ Србије заиста ниже пасусе похвала и критика, мозаички осликавајући нашу стварност. Они којима је до напретка заиста стало, погледаће детаљније шта је то што ЕУ види као у чаши пуно, а шта је још увек празно, упоредити то са прошлим извештајем, уочити трендове и из њих извући одређене закључке. Из перспективе омбудсмана, који по слову Устава контролише правилност и законитост рада администрације, овом приликом осврнућу се на оцену из извештаја која је, чини се, посебно охрабрила потпредседника Владе, те је више пута током конференције истицао. Ради се о ставу да Србија има „добар административни капацитет“!

После годину дана свакодневног надзора над радом наше администрације, дакле оних који законе примењују на конкретне људе и ситуације и утврђују имамо ли, када се због неке потребе или муке нађемо пред њима, неко право или обавезу, не могу а да се не упитам која је то одлика наше управе која је чини вредном такве хвале са становишта европских стандарда? Имао сам у више наврата прилику да непосредно од омбудсмана Европске уније Никифороса Дијамандуроса чујем које особине чине рад администрације не само законитим, већ и правилним и правичним, и у најширем смислу - добрим. За ову прилику ево три такве одлике: администрација мора радити доследно и предвидиво, мора поштовати оправдана, легитимна очекивања која је код грађана створила, и мора им пружати равноправан третман, сматра Дијамандурос, на чији предлог је Европски парламент усвојио кодекс добре управе.

Два примера

Погледајмо кроз два сликовита примера како се наша администрација носи са овим критеријумима. Пример бр. 1: потпредседник Владе у врели летњи дан уз севање блицева посећује чекаоницу полицијске станице и лично се осведочава у муке грађана који покушавају да остваре своје право, а пре свега обавезу (чије испуњење при том плаћају) - да замене лична документа. Тих дана исти потпредседник Владе неким другим, заслужним грађанима Србије уручује нове пасоше, такође уз севање блицева, али не у реду испред шалтера. Пасош је јавна исправа коју сваки грађанин под истим условима има право да добије како би остварио Уставом гарантовано право да напусти своју земљу и у њу се врати. Могао би бити симболична награда да на њега грађани широм Србије, због пропуста на различитим нивоима администрације, не чекају сатима и данима. Овако, заслужне грађане потпредседник Владе у ствари награђује избављењем од чекања у неподношљивим редовима! Толико о равноправном третману и добром капацитету.
Пример бр. 2: Неспорно је да грађани оправдано очекују од администрације да поштује и спроводи судске одлуке. У пракси првог српског заштитника грађана забележен је случај да је ресорно министарство на питање зашто се упорно оглушује о захтев грађанке да обезбеди спровођење судске одлуке, написало, потписало и оверило печатом да тако чини стога што је закон који регулише спорну ситуацију лош, а судска одлука поврх свега уноси додатну конфузију и узнемирава миран сан, пардон - рад преоптерећених службеника (ово за сан и рад је ауторска слобода).
У међувремену, у потрази за новцем, Влада најављује смањивање плата и броја запослених у управи. Не спорећи неприхватљивост чињенице да неки људи успевају да своје способности од државе наплате вишеструко, истовременим функционерским, директорским, чланским (у разним одборима) и разним другим радом упркос уставној забрани клонирања, чврсто сматрам да се рад управе највише и најбрже може унапредити драстичним повећањем одговорности за учињено (и неучињено) у обављању јавног посла. А са великом одговорношћу мале плате никако не иду. Са њима иде оно „не можеш ме тако мало платити...“, најсамопогубнији изум српске памети.

Жалбе грађана
Могло се на скупу с почетка овог текста чути, у одбрану тезе о добром административном капацитету у нас, и да би законе с европским стандардима могли доносити на енглеском језику (зашто и не би кад их ионако не примењујемо, прим. аут.), затим да се деца најбоље уче пливању тако што се баце у воду (зар се чак и у вицу тако деца не даве?) и још штошта охрабрујуће...
За разлику од становишта највиших представника Владе, српски заштитник грађана написао је у годишњем извештају Народној скупштини да „грађани нису задовољни радом органа управе“. Често се осећају као „прекобројни предмети, а не људи“ и немају утисак да се уважава њихово достојанство. У великом броју случајева грађани се жале на спор поступак, за шта као узрок по правилу наводе корупцију, неорганизацију и нерад. Органи управе нису међусобно повезани, па чак ни њихове организационе јединице, а њихове процедуре нису довољно транспарентне. Грађани имају утисак да је поступцима циљ форма, а не садржина. Комуникација службених лица са грађанима је недовољна и несадржајна, те остаје утисак да би знатан број притужби омбудсману, али и другостепених управних поступака и управних спорова, могао бити избегнут када би се грађанима језиком који разумеју отворено и уверљиво објаснила њихова права и обавезе. По правилу нема прилагођених процедура за остваривање права посебно осетљивих категорија становништва. Стиче се утисак бирократизоване, отуђене управе, усмерене према себи и својим проблемима и, евентуално, утврђивању обавеза грађана, али не и остваривању њихових права.“ Грађани могу оценити да ли је заштитник грађана био у праву када је изрекао такав суд.
На крају, Европска комисија написала је у извештају да би за Србију било добро да ојача позицију независних и регулаторних институција. Независне су нпр. државна ревизорска институција, повереник за информације од јавног значаја и, наравно, омбудсман, а регулаторне Агенција за приватизацију, Републичка радиодифузна агенција, Републичка агенција за телекомуникације... Сумирајући извештај, потпредседник Владе Ђелић нагласио је да ЕУ препоручује јачање улоге регулаторних институција; независне је заборавио да помене. Зашто?