a

Дневни лист "Блиц"
Датум: 05.07.2009.
Аутор: М.Илић

ТИМ ЗА КОНТРОЛУ ЗАТВОРА И ПОЛИЦИЈЕ

Омбдусман формирао тело за борбу против тортуре

Задатак тима је да заштитнику грађана укаже на сурово, нељудско и понижавајуће поступање и кажњавање лица лишених слободе

Заштитник грађана Саша Јанковић формирао је посебан тим који ће надгледати поштовање људских права у затворима, полицијским станицама, социјалним установама и психијатријским болницама затвореног типа, сазнаје „Блиц недеље“.

– Тим је састављен од правних и медицинских експерата, као и од сарадника заштитника грађана. Они ће континуирано обилазити све установе у којима су смештена лица лишена слободе. Испитиваће третман, услове смештаја, здравствену заштиту и све што је важно за положај тих лица. Задатак тима је и да утврди чињенично стање, укаже на све облике кршења људских права, као и да заштитнику грађана предложи мере како би могао да наложи отклањање уочених неправилности – објашњава за „Блиц недеље“ Милош Јанковић, заменик заштитника грађана за права лица лишених слободе.
Заменик заштитника грађана истиче да у Србији нема системске тортуре, али постоје елементи који указују на сурово, нељудско и понижавајуће поступање и кажњавање лица лишених слободе, у која спадају особе које је задржала полиција, притвореници, лица која служе затворске казне, али и они који се налазе у институцијама социјалне и здравствене заштите.
– Тортура није само када држава чини или подржава насиље, већ и када зна да тако нешто постоји, а не реагује. Најбољи пример за то је случај у Црној реци.
Држава је знала за то злостављање и била је дужна да га спречи – напомиње Јанковић.
Заштитнику грађана годишње стигне од 80 до 100 притужби, најчешће писаних руком особа које се налазе у притвору или на издржавању затворске казне. У једној од ових притужби, притвореник београдског Окружног затвора се жалио да је иза решетака остао 20 дана дуже него што је стајало у судском решењу о његовом лишењу слободе.
– Испитивали смо овај случај и утврдили да је један притвореник држан у притвору и по истеку рока на који је притвор одређен, што је правдано спорошћу комуникације између Министарства правде и суда – износи Јанковић.
Он додаје да се осуђеници и притвореници углавном жале на поступке затворских службеника, пре свега обезбеђења и здравствене службе, али да је тешко накнадно утврдити постојање тортуре.
– Због тога у нашем тиму има стручњака различитог профила – од правника до форензичара – специјалиста судске медицине. Они ће на основу документације и прегледа оштећеног утврђивати да ли је било примене силе која се може окарактерисати као тортура.
Посебан проблем у српским затворима су смештајни капацитети.
Наши затвори су пренасељени и неопходно је одмах приступити изградњи нових и проширењу постојећих капацитета, интензивирати примену алтернативних мера и санкција, као и свих других законом предвиђених института који омогућавају смањење броја затвореника – сматра Јанковић.
Највише притужби на рад МУП-а стиже због примене силе приликом 48-часовног задржавања у полицијским станицама.
– И у овим случајевимa је доста тешко утврдити истинитост навода у притужби, осим у случајевима када је дошло до наношења телесних повреда. Надам се да ће Србија, сходно препорукама међународних тела, испунити своју обавезу и омогућити лекарски преглед чим неко буде приведен у полицијску станицу – каже Јанковић.
Иако практично нема притужби на рад социјалних установа и психијатријских болница, Јанковић каже да то не значи да се у овим установама беспрекорно поштују људска права.
– Пошто је добио информацију да се према корисницима Дома за децу и лица ометена у развоју „Др Никола Шуменковић“ у селу Стамница код Петровца на Млави не поступа према прописима, заштитник грађана је тамо послао своје представнике. Између осталог, они су утврдили да о 427 пацијената брине само један лекар. Још већи парадокс је да је Министарство здравља још пре годину дана забранило стоматолошке и гинеколошке прегледе у овој установи, а до сада није учинило ништа да се овај проблем реши – наводи Јанковић.

Човек са бомбом у Председништву скренуо је недавно на себе, бар за тренутак - као што то код нас уобичајено бива, неподељену пажњу јавности, аналитичара и власти. Након што је бура утихнула, корисно је осветлити неке мање уочљиве аспекте тог догађаја. Посетио је бомбаш“ многе, пре него што је одабрао најгори могући начин да скрене пажњу на свој проблем; био је и код заштитника грађана. Због његовог тадашњег наступа и поступака неколицине других, омбудсман је пре пола године саопштио да грађане више не може примати на својој званичној адреси.
У стамбеној згради на Новом Београду, у коју га је Влада
привремено“ сместила, заштитник грађана није могао гарантовати безбедност ни онима који долазе да се жале на некоректну власт, ни својим запосленима, ни околним станарима који имају право да мирно уживају своју својину. Реаговали су тада само медији. Нико из полиције, која према одлуци Народне скупштине треба да чува ред и мир у згради где омбудсман ради, али то не чини јер зграда није на списку који је саставила Влада (?), није се нашао позваним ни прозваним за апсурдну ситуацију: државни орган имена заштитник грађана“ не може грађанима да пружи ни основну безбедност ни приватност кад дођу код њега! Притужбе се од тада примају у Палати Србија“ (некадашњи СИВ), згради која је све само не пример приступачности грађанима. Надао сам се да смо из догађаја на Андрићевом венцу сви понешто научили, али за сада - неосновано.
Прича о драматичној посети“ Председништву увод је за причу о једној другој посети која даје више повода оптимизму. Кабинету заштитника грађана јавили су се из једне општине у унутрашњости, тражећи да омбудсман прими њихове највише руководиоце и грађанку коју са собом доводе како би сви заједно решили њен проблем. Њиховој молби се изашло у сусрет, а омбудсман се у себи, поучен ранијим искуствима, питао како ли је у својој средини моћна та жена, ако је локални функционери стављају у службени ауто и крећу пут Београда да би са републичким заштитником грађана решавали оно што је тишти?

У Београд су, међутим, општински челници довели самохрану мајку минималних примања, неуплаћеног и неповезаног радног стажа и без рођака на високим местима. Беспарица велика, баш као и трошкови двоје деце студената у великом граду; бивше предузеће у стечају, стаж неуплаћен, те и привремена примања минимална... мука заједничка многима у Србији. Није добро прихватила уверавање омбудсмана да данашњи општинари нису директно скривили ситуацију у којој се нашла, али они су на те речи видно одахнули. То је, признали су, био један од циљева њиховог пута. Њој у том моменту то није значило пуно, али чињеница да су је локални функционери довели у Београд да би из уста заштитника грађана чула да они нису криви за неправду која ју је снашла, ма како тај пут економски нерационалан био, даје наду у боље сутра. Ако заиста сазрева свест о одговорности пред грађанима, осећање да смо изабрани да бисмо се бавили њиховим, а не својим проблемима; уколико код функционера, локалних и државних, јача одговорност према конкретним људима, а не само према имплементацијама пројеката“; ако односе са јавношћу успемо да заменимо односом према грађанима, тада смо на добром путу. Тада истински идемо ка циљу који смо декларативно зацртали у Уставу, а који се ретко узима озбиљно - држави којој су остварење и заштита достојанства човека, његових и њених слобода и права, највиши приоритет и једина истинска сврха постојања. Ако те свести и одговорности буде више, напор омбудсмана да надлежне државне органе приволи на ефикасно старање о извршавању законских обавеза послодаваца према запосленима и јавним фондовима наићи ће на плодније тло, а разочарана жена из ове приче добиће основ да поверује у снагу и сврху институција њене и наше државе.

Тема Дана

Гост коментатор

Батине, грађани и Срби

Аутор: Саша Јанковић | 27.05.2009. - 05:00

Снимак бруталности над „штићеницима” организације која себе назива Православно-мисионарски духовно-рехабилитациони центар обишао је Србију. Након што је Свети архијерејски синод СПЦ позвао на затварање Центра који се годинама заклањао иза аутономности цркве, Министарство здравља послало инспекторе на терен, а омбудсман поднео кривичну пријаву против организатора и извршитеља насиља, тешко да ће „стручњаци” за лечење болести зависности из Црне Реке моћи да наставе са својим „доброчинством”.

Када се та страна наше данашњице затвори
, не би требало запоставити чињеницу да су насиље према зависницима многи (по блоговима и коментарима вести на интернету, у писмима и мејловима упућеним Заштитнику грађана), оправдавали као метод последњег избора. Већина верује да тортура заиста лечи зависнике и поткрепљује то подацима о раду Центра које сами прикупљају и анализирају. Треба, наравно, схватити очај породица зависника, које се хватају за сламку.

Историја познаје многе начине на које су
дисциплиновани и лечени непослушни и болесни. У Прагу зато постоји и „Музеј тортуре”. И на нашим просторима се учило реду набијањем на колац, развлачењем коњима на четири стране света, чупањем ноктију, лечило се електрошоковима. Али, данас нико не може легализовати зверско батинање себе или свог детета, па макар и у свом очају био уверен да оно служи добру. Колико год да се чини да понекад може бити лек, насиље је ипак сличније болести која се, ако је нелечена, шири, отима нове и нове делове тела, постаје све дрскија док на крају цео организам не поприми њен облик.

Они који верују да не подлежу општељудским
правилима и вредностима, као и да не делимо универзалне слободе, права и њихова нужна ограничења са остатком човечанства ипак могу мирно спавати. Заштитник грађана неће прихватити њихову поделу људског рода на Србе и остатак света, али ће учинити и чини све да се никада не нађу са било које стране батине за коју сматрају да су богомдани да је држе.

 

Заменик републичког омбудсмана за лица лишена слободе Милош Јанковић, изјавио је да би држава морала нешто да предузме по питању пребукираних затвора, јер је у последњих пет шест година број осуђеника у Србији порастао са 5.000 на око 11.000.

Очигледно је да постојећи затвори нису довољни за тако велики број осуђеника и држава може да смањи ту непропорционалност изградњом нових капацитета и спровођењем алтернативних мера и санкција, али не и адаптацијом објеката, рекао је Јанковић Танjугу. Према његовим речима, адаптација затворских смештајних просторија доводи до смањивања расположивих капацитета и нарушава безбедност.

„Свако адаптирање подразумева да се из одређених просторија изместе осуђеници, што значи да адаптацијом једног павиљона, ми вршимо нагомилавање осуђеника у другом павиљону. А то се све негативно одражава на безбедност заворског система“, објаснио је Јанковић. Јанковић је нагласио да велики број затвора није грађен за ту намену, као и да нису прављени по јединственој концепцији