a

Зашто су покушаји расељавања ромских насеља били безуспешни

Расељавање нехигијенских и урбанистички неодрживих насеља у Београду сведено је, у јавним расправама, на расељавање њихових житеља ромске националности. Истраживања указују да је број таквих насеља око стотину и да у њима живи између 20.000 и ко зна колико суграђана. Већина од њих су Роми, а нису малобројне ни „комшије којих никада није било“, јер никада нису уписани ни у какву књигу рођених, никада нису лечени, школовани... Понекад, у новинским извештајима, анализама и изјавама званичника појави се информација да у таквим насељима, поред Рома, живе и грађани других националности, углавном избеглице, расељена лица... И ту је чини се прва зачкољица приступа расељавању житеља ових насеља, односно намеће се питање, да ли су програмима расељавања обухваћени само Роми или пак сиромашни  и  најугроженији?

Влада Србије је у оквиру Стратегије за смањење сиромаштва предвидела бројне мере, међу којима су неке усмерене ка унапређењу становања ромских породица. Посебну стратегију, посвећену унапређењу положаја Рома, иако је била најављена још 2002. године Влада или Народна скупштина никада нису усвојили. Делотворан национални механизам би бринуо о томе да је Србија једина држава у Декади Рома, која реализује акционе планове о образовању, становању, здрављу Рома, а да није усвојила Националну стратегију. Министар задужен у Влади Србије за људска и мањинска права најавио је да ће ускоро она бити усвојена и то свакако представља снажан подстрек свима који настоје да допринесу развоју ромске заједнице, али представља и огромну обавезу за предлагача, јер стратегија је тек први корак у том процесу, а уколико она не буде ваљана и реално пројектована њене слабости ће друштво и институције убрзо осетити..

Да потреба за смисленом стратегијом унапређења положаја Рома постоји сведоче и догађаји који прате расељавање насеља испод моста „Газела“. Иако услови у којима живе ови људи не досежу минимум људског достојанства, то нису најбеднија сиротињска насеља у Београду. Претходно, важно је подсетити да је у исто време када су градске власти наговестиле расељавање насеља испод „Газеле“ најављено и расељавање суседног насеља, које је било лоцирано на углу Тошиног Бунара и Трећег Булевара. Неколико покушаја да се житељи ових насеља раселе на локације Камендин, др Ивана Рибара И друге окончане су протестима грађана, петицијама и неефикасним и немуштим одговорима надлежних.  Да је у то време било ваљане стратегије и за њу задуженог националног механизама ваљда последице не би биле следеће: прво, становници насеља Тошин Бунар јесу расељени, али нико не зна ни где, ни како, једноставно нема их; друго, покушај градских власти да расели Београђане са привремене адресе испод моста „Газела“ на стало пребивалиште у другом делу града у Овчу која припада општини Палилула наишла је на негодовање и отпор мештана.

Грађани који из својих зарада издвајају за рад разних државних, покрајинских, локалних ресора с правом очекују да им они узврате добрим управљањем. У поменутом случају добро управљање је значило и то шта пресељење ромског насеља на поменуту локацију значи за грађане који се расељавају, па макер они били сиромашни, неуки и непросвећ ени. Наиме, реч је о голој ледини удаљеној 22 км. од њиховог нехигијенског пребивалишта. Ледина је на зиритној земљи поред канала који је део система за наводњавање и голим оком је видљиво да реч о порозном И подземним водама богатом земљишту. Осим пута који спаја Овчу са магистралним путем друге инфраструктуре нема. Међутим, „предвиђено“ је да се подигну трафо станице,доведе вода, изгради систем одвода отпадних вода и фекалија, шта више „предвиђено“ је да се у оквиру насеља, које би требало да има и издвојене јединице општинских служби социјалне и здраствене заштите, подигне и фабрика за рециклажу отпада. Грађанима Овче обећано је, вероватно неформално, и да ће град подржати развој бање у Овчи и изградњу трговинског центра. Не би вероватно ни становници Овче имали шта против таквог плана и вероватно би спремнији прихватили Роме да је фабрика за рециклажу подигнута, да је трговински центар изграђен, а да бања има капацитете. У оваквој ситуацији оправдано је страховање да би пресељење ромског насеља на ову локацију изазвало гетоизацију Рома, брзу демографску експанзију насеља, која би обесмислила план друштвене интеграције. Најзад, да ли се могло промислити о томе зашто су претходна расељавања ромских насеља била неуспешна? Зашто су изазивала противљење суграђана? Зашто од 2003. године до данас нема примера добро расељеног ромског насеља у Београду? Зашто су се у неким случајевима пресељењу противили и Роми? Да ли је модел расељавања Рома с ђубретом затрпане ледине, али на атрактивноји скупој градској локацији, на удаљену приградску локацију, опремљену јефтином инфраструктуром, али без икаквих гаранција за њено очување, примеран и да ли задовољава интересе грађана? Недавна најава да ће житељи из „Картон цитy“ насеља бити расељени на различите локације у станове намењене за социјално угрожене најава је неког новог приступа који би, поред социјалног приступа примереног принципима Декаде Рома којом Србија тренутно председава, требало да води рачуна и о другим аспектима важним како за стварање услова за превазилажење екстремног сиромаштва Рома, тако и онима који им омогућавају очување идентитета.

                                                                                                                                  Др Горан Башић

Дневни лист "Блиц"

Аутор : Ј. ИЛИЋ

ШКОЛУ НАЗВАТИ ПО УБИЈЕНОМ ДУШАНУ ЈОВАНОВИЋУ

Подршка иницијативи републичког омбудсмана и градског грађанског браниоца

Већ почетком наредне школске године једна од основних школа у Београду носиће име у знак сећања на трагично настрадалог Душана Јовановића. Иницијативу да се образовна установа назове по ромском дечаку, кога су пре 12 година на смрт претукли “скинхедси”, покренули су републички омбудсман Саша Јанковић и градски грађански браниоц  Душанка Гаћеша.

- Чинимо то уверени да се трајно сузбијање расизма и етничке мржње не може постићи само административним забранама и судским поступцима. Поред оштрих санкција од кључног значаја је доношење и спровођење мера којима се превентивно делује. Уколико би једна школа понела име Душана Јовановића, то би на најбољи начин показало да неподржавамо говор мржње и да не заборављамо жртве те сулуде идеологије - рекла је Душанка Гаћеша, градски грађански бранилац.

Иницијативу, која је покренута у недељу на Међународни дан борбе против расизма, подржао је и председник градске скупштине Александар Антић.

- Душан Јовановић је дете које је страдало због безумне мржње према ромском народу, а давањем његовог имена школи шаљемо поруку да расизам и шовинизам никада неће наћи плодно тло у Београду и Србији – рекао је Александар Антић, председник градског парламента и додао да је иницијативу проследио је Секретаријату за образовање.

У Секретаријату за образовање кажу да се у потпуности слажу да Душан Јовановић, добије школу као опомену млађим генерацијама да се такав злочин не сме поновити.

- Добили смо иницијативу и одмах ћемо је проследити Министарству просвете.

Урадићемо све што треба да једна од основних школа што пре промени назив. За сада не знам која би то школа могла да буде и о томе ће одлучити Министарство просвете. Постоји одређена процедура која мора да се испоштује, али мислим да неће бити никаквих проблема и да ће иницијатива брзо бити претворена из речи у дело - каже за „Блиц“ Владимир Тодић, секретар за образовање.

Да подсетимо, Душан Јовановић брутално је претучен 18. октобра 1997. године на путу до продавнице. Пресрела су га два младића обријаних глава, одевени у „спитфире” јакне, маскирне панталоне и цокуле и затражили му новац. Пре него што је тринаестогодишњи дечак успео да било шта каже, оборили су га на асфалт и бесомучно тукли и шутирали цокулама у главу. Једном од њих ни то није било довољно, него је одвалио комад олука, њиме дословно умлатио беспомочног дечака, који је убрзо преминуо на плочнику.

 

Антрфиле : Тадић открио спомен плочу

На десетогодишњицу од трагичне смрти Душана Јовановића, председник Србије Борис Тадић открио је спомен плочу у Београдској улици недалеко  од места где је убијен дечак само зато што је ромске националности.

 

 

Под насловом «Највише туже министре» Вечерње новости у данашњем броју износе податке из извештаја  о раду независних институција у прошлој години, који су, по законској обавези, предати Скупштини Србије.  

Осврћући се на Редован годишњи извештај Заштитника грађана ya 2008.годину, лист пише да је омбудсман у прошлој години примио 1.030 формалних притужби грађана а највише на рад министарстава. «Према подацима из детаљног извештаја Заштитника, грађани су се највише жалили на министарства (220 протужби), органе локалне самоуправе (132) и управе и инспекције (87)", каже Заштитник грађана Саша Јанковић. «Омбудсман је лане могао да потроши више од 92 милиона, али је у каси остала скоро половина од те суме» пишу Вечерње новости.

Наша држава помаже родитељство. Посебно, право на родитељски додатак имају породице када добију треће и четврто дете. Не прво и друго, не пето и надаље, јер држава има право и да стимулише величину породице, тежећи њеној већој функционалности и остваривању демографских циљева. Деца која нису трећа и четврта нису обесправљени „кућни љубимци”, како је то омбудсману пребацио један озлојеђени отац, пошто родитељи дечји додатак морају трошити на сву децу коју имају, равноправно.


Све то је знао брачни пар који се по добијању трећег детета обратио свом центру за социјалну и дечју заштиту, тражећи родитељски додатак. Њихов захтев је, међутим, одбијен јер су, сматрали су надлежни, родитељи лоше бројали. Наиме, отац и мајка су као треће дете пријавили старију од две бебе близанца. Али четири године раније, поред првог, најстаријег детета, мајка је већ једном родила близанце који су пет дана после рођења умрли. Чињеница да су се и они родили била је уписана у евиденције. Сабирајући живе и мртве, радост и тугу, надлежни орган је тако израчунао да је најстарији живи близанац у ствари пето по реду рођено дете у тој породици, за које се по слову закона не добија родитељски додатак. Формалну тачност „математике” центра потврдило је у жалбеном поступку и надлежно министарство, па и суд у управном спору.

Искористивши, како закон налаже, претходно сва правна средства, родитељи су се обратили омбудсману. Заштитник грађана сматра да су у праву - они имају троје, не петоро деце, иако ће близанци без којих су трагично остали заувек заузимати место у њиховом срцу. Мала беба, треће живо дете својих родитеља, поред неизмерне среће донела је својој породици и право на новчану помоћ. Законодавац им је то право дао да би га искористили за побољшање услова у којима деца одрастају, а не да би се оно изгубило у зачараним круговима административног тумачења прописа. Заштитник грађана, који не може поништити туђу одлуку нити је заменити својом, родитеље ће замолити да захтев обнове, а органима који о праву одлучују дати препоруку да обновљени захтев прихвате. Тамо где у управи има савести и стручности, ово би требало да буде сасвим довољно, за овај и будуће случајеве.