a

Интервју дневном листу „Блиц“

Аутор: Жељка Јевтић

Омбудсман Саша Јанковић за “Блиц” говори о прислушкивању, да ли је могуће у Србији доказати да нема прислушкивања, као и који су разлози због којих се не може гарантовати без резерве да нема злоупотреба у раду служби. Јанковић између осталог каже и: “Па ми смо земља у којој је приватна фирма позајмљивала држави уређаје за пресретање комуникација и данас се у приватним рукама налази софистицирана опрема за пресретање комуникација”.

Омбудсман првенствено истиче да и у најбоље организованим државама никада не може бити апсолутне гаранције да тајне службе неће бити злоупотребљене, или злоупотребити посебне вештине и техничке капацитете које им стоје на располагању.

- Међутим, државе истински привржене владавини права и људским правима континуирано раде најмање три ствари: развијају што робусније механизме контроле, организују систем обавештајно-безбедносних и криминалистичких служби тако да буде отпоран на злоупотребу и међу припадницима тих служби стално јачају професионални етос заснован на поштовању слова и духа закона, те политичкој неутралности.
Када је реч о Србији ствари стоје другачије.

- Разлози због којих нико данас у Србији чак ни, уз неминовну малу резерву, не може гарантовати да нема злоупотреба у раду служби леже у томе што у последње време, уместо да јачају, овлашћења контролних органа који их у пракси заиста користе су на удару, а сами контролни органи бивају нападнути што их користе. Што на унапређењу система ништа није рађено од 2007. године када је донет Закон о основама уређења служби безбедности и што се за незаконит и нестручан рад, а посебно за отворено показивање политичких симпатија у службама пречесто напредује, а за показивање интегритета формално, а још чешће неформално – кажњава.

Јанковић подсећа на још један нерешени проблем.

Опширније...

Интервју у недељнику Нин, 24. септембар 2015. године

Аутор: Сандра Петрушић

НАКОН ГОДИНУ ДАНА ПРОВЕДЕНИХ У ПОКУШАЈУ да обави контролу оружаних снага и њихових служби и испита шта се догодило током Параде поноса, Саша Јанковић је издао јавну препоруку премијеру Александру Вучићу и председнику Томиславу Николићу да разреше дужности министра одбране Братислава Гашића и директора ВБА Петра Цветковића „због њихове одговорности за незаконит и неправилан рад својих органа и несарадњу са заштитником грађана". Последњу комуникацију са њима омбудсман је имао 15. августа, када је од Цветковића добио одговор на акт и препоруке из акта упућеног месец дана раније, у којем је директор ВБА негирао било какве неправилности, па се намеће питање шта се догодило у међувремену.

Зашто смену нисте тражили одмах?

Прво, таква одлука не доноси се напречац. Даље, током тих месец и по дана обавио сам једну контролну посету Војнобезбедносној агенцији по притужби њеног бившег припадника и, прикупљајући податке од значаја за његов случај, сазнао за неке околности и поступке унутар ВБА, против савесних припадника ВБА, који су били од великог утицаја да донесем коначну одлуку да тражим разрешење. Акт јавног предлагања разрешења министра један је од најсложенијих, правно и суштински, докумената које омбудсман може да уради.

На њему је са мном радило више људи, јер свака реч треба да буде на свом месту - на такав јавни документ нема права жалбе. И коначно, признајем, подсвесно сам сваки дан очекивао да ћу у једном моменту добити нове дописе министра и директора ВБА са речима: извините, поткрала се грешка, молимо занемарите претходни допис, обавештавамо вас да већ спроводимо, односно да ћемо спровести дате препоруке и да се утврђени недостаци у раду неће поновити... Одговори на препоруке које су ми министар и директор послали били су толико самоуверени, анахрони и у супротности са стварношћу да сам очекивао да ће бити повучени. Али нису.

С обзиром на то да је почело суђење припадницима Жандармерије, да ли су подаци који су ускраћени вама достављени суду, да ли се они крију од вас или се генерално селективно користе?

У последњем делу поступка ВБА ми је ставила на располагање све податке, али је приступ тим подацима у једном моменту непримереним понашањем прекинуо министар одбране, што сам описао у предлогу за разрешење. Министарство одбране ми до краја поступка није дало податке потребне да ступим у контакт са војним полицајцима који су учествовали у инциденту и разговарам са њима, што је моје изричито законско овлашћење. У сваком случају, успео сам да неспорно расветлим све кључне чињенице. Шта су дали тужиоцу, односно суду не знам, то је одвојен, независан поступак у коме се утврђују различите ствари него у поступку који ја водим.

У јавној препоруци за разрешење сте указали да министар одбране и директор ВБА одбијају да се повинују Уставу и цивилној контроли. Да ли мислите да је то персонална одлука или је цео амбијент такав да им је то омогућено?

Не желим да спекулишем. Већ сам јавно рекао да верујем да ће органи надлежни за разрешење о мојој препоруци одлучити у најбољем интересу грађана и демократских вредности на којима је, према Уставу, саздана наша држава.

Да ли сте до сада имали неки одговор власти на вашу препоруку, пре свега од премијера Вучића који је надлежан за смену министара и председника Николића који разрешава директора ВБА?

Председник Владе је дао једну кратку изјаву новинарима, јавно је позната. У овом моменту она је и једина за коју знам.

НИН, 20.08.2015.

Одговор Саше Јанковића на изјаве и рад министарке Кори Удовички

Министарка води лажну полемику и скреће пажњу са истинске замерке - Закон неким независним органима даје да сами утврђују број запослених у својим службама, а неким не, и то без икаквог критеријума

ПОТПРЕДСЕДНИЦА ВЛАДЕ И МИНИСТАРКА за државну управу и локалну самоуправу Кори Удовички изнела је у НИН-у, поводом Закона о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору, чија сам поједина решења, и не само ја, снажно оспорио, тврдње о садржини тог Закона које захтевају проверу са становишта елементарне тачности. Министарка пише: „Не смеју, међутим, да се мешају органи и запослени у органима. Уставни суд, судови, тужилаштва и заштитник грађана су органи. Пандан томе што се закон бави бројем судија или тужилаца, било би да се бави бројем заштитника грађана. Заштитник је само један и Закон њега просто не доводи у питање, а изузетно за судије и тужиоце каже да тела која из постављају – Високи савет судства (ВСС) и Државно веће тужилаца (ДВТ) – треба да воде рачуна колико их у наредном периоду постављају“. Оштром поуком да је спорним законом независним органима ВСС и ДВТ дато да одређују број судија и тужилаца, што и није спорно, а не својих чланова (нико није ни тврдио да је тако), док прећуткује питање броја запослених службеника, министарка води лажну полемику и скреће пажњу са истинске замерке – Закон неким независним органима даје да сами утврђују број запослених у својим службама (наравно у границама буџета који одобрава Народна скупштина), а неким не, и то без икаквог критеријума за другачији третман, али са јавним позивањем на, иронично, обавезу „дељења заједничке судбине“. Прво, погледајмо у Устав и органске законе о ВСС и ДВТ и видећемо да нису сви чланови ВСС и ДВТ истовремено и запослени у тим органима. Тако, изборни чланови ВСС из реда судија за време обављања функције у Савету остварују права из радног односа у њему (запослени су у ВСС), док члановима ВСС по положају (министар, председник Врховног касационог суда и други) и члановима из реда адвоката и професора правног факултета припада посебна накнада за рад у Савету, коју одређује надлежни скупштински одбор. Дакле, нису запослени у ВСС, већ на плату и права у органу у коме су запослени, имају и право на накнаду за рад у Савету.

То стоји у члану 10. Закона о ВСС. Савет има и Административну канцеларију, у којој раде службеници и намештеници, којом руководи секретар ВСС (државни службеник на положају). Секретар и запослени у тој канцеларији су запослени у ВСС, чији је статус уређен Законом о ВСС. Иако министарка Удовички тврди супротно, и њихов број, а не само број судија, утврђује сам ВСС. У члану 5.

Закона стоји да се у изузетним случајевима максималан број запослених у ВСС и за носиоце судијских функција „утврђује одлуком Високог савета судства“, у ДВТ и за носиоце јавнотужилачке функције „одлуком Државног већа тужилаца“ и у Уставном суду „одлуком Уставног суда“.

ТАКО ВСС, ДВТ И УСТАВНИ СУД, КАО независни државни органи, па и председник Републике, сами утврђују и највећи број запослених у својим службама, али не и заштитник грађана, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности и неки други независни државни органи, којима тај број одређује административни одбор Народне скупштине. Ту још готово нико није приметио да највећи број запослених у стручној служби Владе – у Генералном секретаријату, одређује – сама Влада, и то на предлог самог Генералног секретаријата! То заиста пише у законима, иако ресорна министарка најширој јавности доцира другачије. Закони су објављени и свако може да провери ко говори истину. Али, зар је примерено да постоји потреба да грађанин проверава говори ли министар или заштитник грађана истину о фактичкој ствари, тексту Закона? Министарка даље каже да „ако неко штрчи у Закону, то су локална комунална, јавна предузећа“. Наравно да „штрчи“, и то уставноправно „штрчи“ када Влада, тј. држава одређује локалној самоуправи број запослених. Али логички још више „штрчи“ то што је Влада узела на себе да утврђује број запослених у покрајини и локалној самоуправи, укључујући покрајинска и локална јавна предузећа, али не и број запослених у државним, дакле – својим јавним предузећима! „Штрчи“, али не министарки, и то што Закон као основна начела утврђује рационалност и ефикасност, па одмах показује о каквој се „ефикасности“ ради. Закон, наиме, успоставља принцип – веће насеље има право и на већу администрацију по глави становника. Београд је добио право да има најнеефикаснију администрацију, малим местима се не опрашта. Кога занима детаљније – нека погледа чланове 3. и 8. Закона. Закон је уистину пун „штрчања“. Његов писац превиђа да су и независни органи – државни органи.

Прописује да Генерални секретаријат Владе (за лаике – то није државни орган, већ служба која обавља стручне и друге послове за Владу), предлаже Влади акт којим се утврђује максималан број запослених у држави, покрајини и локалној самоуправи, а у члану 4. се дефинише да државни органи – Министарство државне управе и локалне самоуправе и Министарство финансија, дају мишљење на предлог те стручне службе! И као да то није довољно за увреду науци и струци, министри – руководиоци државних органа и чланови највишег органа извршне власти – Владе, предлагаће Генералном секретаријату елементе на основу којих ће Секретаријат да предложи Влади акте о броју запослених у ресорима тих истих министара!

НЕКОМ МОЖЕ ИЗГЛЕДАТИ БАНАЛНА замерка на туђицу „максимално“ и у самом називу закона. Мени није. Српски језик омогућио је да се нико основано не плаши да би „велики“, уместо „максималног“ броја прешао ивице папира, за разлику од велике цифре за коју би та опасност евентуално постојала. Али неко није знао, или га није било брига за српски језик, па се одлучио за „максималан“ број.

Максимално, али лоше. Таквих замерки Закону је безброј. Како је могуће да министар правде предлаже, а Влада утврђује број запослених службеника у судовима и тужилаштвима (члан 4) и како то утиче на независност судске и самосталност тужилачке функције? Министарство државне управе и локалне самоуправе водили су до сада мање или више успешни и популарни министри, али увек врхунски правници, почевши од Родољуба Шабића, преко Зорана Лончара, Милана Марковића... Министарка Удовички ушла је у Владу као неполитички „експерт“, односно стручњак. То је морала и да оправда - сама је прихватила да се бави устројством државе, једине коју имамо. За сада, дозволићу и ја себи прву оцену, то чини максимално по максими – „Оштро и без везе“.

Дневник

23.07.2015

Аутор: Љ. Малешевић

Директор Управе за извршење кривичних санкција Министарства правде Србије Милан Стевовић обавестио је заштитника грађана да је уведена пракса у заводе да затвореници могу поднети захтев за инвалидску пензију.

Наиме, заштитник грађана тражио је од Управе за извршење кривичних санкција да обезбеди могућност затвореницима да дођу пред комисију Фонда ПИО за оцену инвалидности и остваривања права на инвалидску пензију, а она је то недавно и обезбедила, тако да сада затвореници могу да остварују права на исти начин на који то чине и сви други грађани Србије.

Другим речима, сада и затвореници имају могућност, уколико им надлежни органи Фонда за пензијско и инвалидско осигурање то потврде, да остваре право на инвалидску пензију и поред тога што одслужују казну затвора. Сада Републички фонд ПИО узима у разматрање захтеве за признавање права на инвалидску пензију осуђених лица које је попунио заводски лекар, а сви неопходни прегледи за признавање права на инвалидску пензију могу се обавити по упуту заводског лекара.

Управа за извршење кривичних санкција доставила је свим заводима за извршење кривичних Санкција обавештење да РФ ПИО узима у разматрање захтеве за признавање права на инвалидску пензију осуђених лица чак и када затвореника упућује заводски лекар или лекар опште праксе друге здравствене установе. Тај образац налази се на интернету, сви неопходни прегледи могу се обавити по упуту заводског лекара у складу са Законом о извршењу кривичних санкција.

 

Страна 7 од 45