a

Време - специјални додатак

Аутор Биљана Васић

„У једном случају, имали смо молбу да изузмемо локалну институцију од суочавања са насилником (’Питајте оне горе у Београду...’), јер је то мала средина, сви се знају и како ће сад они да гањању Перу или Жику“

Заштитник грађана је Министарству правде 2011. године упутио, а 2012. поновио Иницијативу за измену Кривичног законика у области кривичноправне заштите жртава породичног насиља и сексуалног злостављања.

Министарство правде до сада није разматрало део иницијативе која се односи на увођење поменутих мера (увођење у систем кривичноправне заштите новог кривичног дела прогањања, пооштравање казнених санкција, обавезни психосоцијални третман, континуирано финансирање сигурних кућа), а које су у складу са Инстанбулском конвенцијом.

Још увек није донет закон о пружању бесплатне правне помоћи којим би се побољшао положај осетљивих група, пре свега жртава насиља у породици.

„Овом приликом наглашавамо да се наша држава потврђивањем Инстанбулске конвенције обавезала и да преузме неопходне мере за промовисање промена у друштвеним и културним обрасцима понашања жена и мушкараца како би се искорениле предрасуде, обичаји, традиције и друге праксе засноване на идеји инфериорности жена и стереотипним улогама жене и мушкарца, као и на неопходне законодавне и друге мере за превенцију свих облика насиља над женама“, напомиње Гордана Стевановић, заменица заштитника грађана за права детета и родну равноправност. Према њеним речима, пуна примена Истанбулске конвенције знатно би утицала на ефикаснију и свебухватнију заштиту жртава насиља, као и на спречавање насиља у породици.

„ВРЕМЕ“: Шта се дешава кад се жена жртва оснажи – а знамо колико је то тешко – да пријави насиље, да ли јој систем помаже, како држава реагује, да ли и како санкционише насилника и коју му поруку шаље?

ГОРДАНА СТЕВАНОВИЋ: Анализирајући притужбе које су у последње две године стизале на нашу адресу, било да је реч о појединачним или о пријавама невладиних организација, увидели смо да је дошло до значајних пропуста у систему заштите жртава насиља, од центара за социјални рад, здравствених установа, полиције и тужилаштва. Оптимистично сам веровала да ћемо, после послатих упитника свим надлежним институцијама, добити валидне податке о броју жена које су пријавиле насиље и колико је насилника процесуирано и осуђено.

Међутим, сусрели смо се са ситуацијом да свака служба води раздвојене податке који су неупоредиви, немамо јединствену базу података и званичне податке о насиљу над женама.

Жене су се највише обраћале полицији за помоћ, а само у десет одсто случајева насилник се процесуира. Насилник се углавном усмено опомене или му се изриче новчана казна, што је проблематично.

Да ли то значи да је насиље према женама дозвољено уколико имате новац? Или да је жена крива јер је пријавила насиље и што насилник мора да плати, па онда немају пара за децу? Сматрам да јавна тужилаштва морају пажљивије у сваком конкретном случају да испитују да ли је ова мера адекватна, посебно узевши у обзир да новчана казна неједнако погађа учиниоце различитог имовинског стања, а највише жртву насиља и њену децу.
Приликом анализе примене протокола утврдили смо, на основу достављених података из 14 општина и градова, да је у 2013. години поднето укупно 3713 пријава насиља над женама, од чега је у свега 10 одсто било обухваћено кривичном пријавом коју је поднела полиција.

Највећи број пријава насиља (71 одсто) свој епилог добија у усменом упозорењу полиције учиниоцу насиља.

Изречено упозорење полиције било је једина радња полиције у 2629 случајева укупног броја пријава насиља. У више од 25 одсто случајева, пријава кривичног дела буде одбачена, односно тужилац процени да нема елемената који би оправдали покретање поступка (стога треба боље документовати насиље и прикупити више доказа), док у додатних један одсто случајева тужиоци одустану од кривичног гоњена у току поступка.
У 15 од 25 одсто поступања по кривичној пријави, поступак се окончава диверзијом – применом института одлагања кривичног гоњена, углавном кроз обавезу уплате новчаног износа у хуманитарне сврхе.

Како жртва да се снађе на релацији полиција – здравство – центар за социјални рад – правосуђе, уколико они не сарађују добро?

Уколико оснажимо жртву насиља да пријави насиље, а оставимо је на пола пута, ништа нисмо урадили. Примену изречених мера заштите од насиља у породици суштински не прати ниједан орган. Велики проблем је недостатак мултисекторске сарадње и непостојање размене и давања повратних информација између органа старатељства, полиције, здравствених установа, тужилаштва и суда. Центар за социјални рад и полиција размењују информације, али је проток информација између тужилаштва и центара за социјални рад и полиције негде затајио. Посебно бих истакла значај центара за социјални рад, који би требало да буду пуна, стална подршка жени у сваком смислу. Мислимо да је бесплатна правна помоћ веома значајна за жене жртве насиља, њима је потребан неко ко ће их водити кроз цео поступак јер су трауматизоване и често без финансијских средстава.
Инстанбулска конвенција тражи и пружање бесплатне правне помоћи жртви насиља.

Колико се често изриче заштитна мера исељења насилника из куће?
Оно што је значајно јесте казна исељења насилника из домаћинства, и измене закона иду у том правцу. Суд може да изрекне ту заштитну меру, али је ретко изриче. У пракси се дешава да чак и у ситуацији кад суд одреди меру исељења насилника из породичног стана или куће, без обзира на то ко је власник некретнине, та мера уопште не буде примењена. На пример, службеник у центру за социјални рад каже да је насилник власник те непокретности, те да он не би требало да из ње буде исељен.
Имали смо притужбу и били смо у посети центру са социјални рад који није спровео меру исељења насилника. Питали смо их зашто нису поступили по пресуди суда и добили смо одговор: „Па, како да га иселимо, то је његова кућа!“ У једном другом случају, имали смо молбу да изузмемо надлежну институцију од суочавања са насилником („Питајте оне горе у Београду...“), јер је то мала средина, сви се знају и како ће сад они да гањању Перу или Жику. Дакле, кад је о законском третману насилника реч, најчешће му се изриче усмена опомена или условна казна, примењује се начело опортунитета (новчана казна), док се психосоцијални третман веома ретко користи иако је дата могућност за изрицање ове мере. Тужилаштва би требало да размотре могућност да у већем броју случајева изричу ову меру, која би могла да утиче на смањивање узрока насиља и може да утиче на динамику односа. И пре потврђивања Инстанбулске конвенције, у Зрењанину је тужилаштво и судство само радило свој посао и примењивало прописе – штитили су жену жртву насиља и кажњавали насилнике. Постоје и другачији примери.

Једна волонтерка СОС телефона испричала ми је за случај домаћег насилника на раду у иностранству који је једва чекао да се врати у Србију да би истукао своју жену јер је знао да овде неће бити санкционисан.

Тамо негде у Немачкој је био кажњаван због насилног понашања према жени и морао је да буде миран шест месеци. Чим је прешао границу, зауставио је аутомобил и истукао жену.

Да ли се довољно ради на обуци професионалаца у систему заштите жена, што је препорука Истанбулске конвенције?

Прошле године смо урадили истраживање о степену и врсти едукације о насиљу у породици у систему заштите жена, колико су они сензибилисани и свесни да уколико се жена оснажи да пријави насиље и не добије адекватну заштиту, она више никад неће доћи. Видели смо да сваки систем спроводи обуку за себе, с тим што је са обукама полиција отишла најдаље, док здравство нема ни план нити знају коју врсту обуке треба да спроведу.

Свесни смо значаја здравства будући да се жене појављују код лекара са видљивим фи зичким повредама – да не говоримо о психичким траумама, ми као друштво нисмо стигли до те тачке.

По протоколу, кад се појави жена жртва насиља, лекар је у обавези да обавести надлежни центар за социјални рад и полицију.

Међутим, то се не поштује, од лекара до лекара. Лекари нису довољно едуковани и сензибилисани за помоћ женама жртвама насиље. Такође, заштитник грађана ће инсистирати на томе да жена жртва насиља добије бесплатну потврду о повредама која ће јој требати у доказном поступку, и да Фонд сноси трошкове. Јер, некоме је и сто динара много да плати, нисмо сви из истог социјалног миљеа.

Службеници недовољно препознају и разумеју положај жена које трпе насиље у породици, неравнотежу моћи између жртве и починиоца насиља, недовољно су информисани о постојању и садржају протокола, што доводи и до неадекватног избора мера за заштиту жена од насиља и поступања према угроженим женама.
Много је важна едукација службеника у систему, оних који су у директном контакту са жртвом насиља, како би они схватили динамику насиља и његове последице по жртву (што је у складу са Инстанбулском конвенцијом).

Систем не прати генезу насиља, не постоји евиденција о вишеструким насилницима већ се бавимо појединачним случајевима. Фемициду је увек претходило континуирано насиље.

Изразили сте забринутост због броја убистава жена. Да ли се ситуација погоршала?
Према подацима које је институција Заштитника грађана добила од надлежних органа у циљу анализе примене Општег и посебних протокола за заштиту жена од насиља, у периоду од 2013. до јуна 2014. године извршено је 78 убистава која су била последица насиља у породици и партнерским односима. Током 2013. године догодила су се 54 убиства, а у првој половини 2014. године 24 убиства.

Од овог броја, у 31 случају реч је о последицама насиља у партнерским односима, а у 47 случајева о насиљу у породичним односима.

Број жена жртава насиља у породици и партнерским односима је у 2015. и 2016. години забрињавајући и указује на све оно о чему смо причали: неопходност унапређивања поступања свих органа у систему заштите жена од насиља у породици, ефикасније примене постојећих прописа и измене Кривичног закона, континуирано подизање свести јавности о раширености насиља над женама, његовој недозвољености и нултој толеранцији на насиље како би жена жртва насиља наишла на подршку и разумевање своје околине. Морамо да развијамо услуге подршке, заштите и рехабилитације жртава насиља у породици, жртвама се мора обезбедити приступ услугама које омогућавају њихов опоравак од насиља, као што су правно и психолошко саветовалиште, финансијска помоћ, становање, образовање, обука и помоћ приликом запошљавања, приступ услугама здравствене и социјалне заштите.

aутор: Сaндра Петрушић


Уз навику да се ни постојећи закони не поштују, мало је вероватно да ће оштрија казнена политика помоћи да одгајимо бољу децу

ПРОШЛЕ НЕДЕЉЕ СЕ пред скупштинским Одбором за права детета нашао предлог Алексиног закона, којим се захтевају оштрије казне за све актере у случају вршњачког насиља. „Доста је било", могло се чути и са неколико протеста организованих са истим циљем, а петицију за промену законодавства до сада је потписало око 24.000 грађана. Паралелно са тим у медијима се појавила прича о последњем примеру вршњачког насиља и тринаестогодишњакињи из Ариља којој је школски друг главом разбио аркаду, уз опис повреде и веома штуру напомену да је до болнице стигла уз помоћ другарица а не школског особља. Далеко детаљније је објашњена нека туча у Паровима у којима је извесна Слађана пребила извесну Јелену, уз утешну информацију да је та извесна Слађана после „суспензије" ипак враћена у ријалити, ваљда на захтев многобројних гледалаца.

С обзиром на то да се пред Одбором за права детета није нашао предлог да желимо цивилизованију средину у којој ће нам бар медији са националном фреквенцијом понудити бољи модел понашања, поставља се питање шта ми у ствари желимо. Да славимо или да се боримо против батинаша? Да славимо једне а кажњавамо друге?

Опширније...

Зашто им сметам

Тамара Скроза

Широк је и преширок дијапазон увреда, конструкција и неистина које су током 2015. биле упућене из врха власти на адресу заштитника грађана Саше Јанковића.

Вређан је и прогањан јавно – са скупштинске говорнице, на насловним странама, на конференцијама за новинаре, у интервјуима. Истовремено, Саша Јанковић је током 2015. добио и најзначајнија признања за свој рад: између осталог, награђен је француским Националним орденом за заслуге у рангу витеза.

Својеврстан је апсурд да се и једно и друго догодило с истим разлогом: зато што је радио свој посао.

Од 2007. када је ступио на дужност, Саша Јанковић се без икаквих уступака и изузетака бавио оним што је у опису посла заштитника грађана, не бринући притом кога ће да наљути, коме ће да се замери и ко би то можда могао погрешно да протумачи. То је нарочито дошло до изражаја баш током 2015, када је многима "стао на жуљ", пре свега инсистирањем на неправилностима у раду Министарства одбране и безбедносних служби. У образложењу одлуке да Сашу Јанковића прогласи за Личност године, уредништво "Времена" навело је да је он у више наврата "постављао кључна питања и наметао важне теме од јавног интереса за грађане Србије", да је "свој посао радио бескомпромисно и храбро" и да је упркос "медијском и политичком линчу какав Србија у својој скоријој историји није видела", његова канцеларија и даље радила високопрофесионално и у служби јавног интереса.

Опширније...

ИНТЕРВЈУ

САША ЈАНКОВИЋ заштитник грађана

ЗЛАТА ЂОРЂЕВИЋ

Медијска хајка која се читаву 2015. водила против мене показала је да је могуће одолети и највећој негативној кампањи ако човек нема шта да крије и не жели да погне главу, каже у интервјуу за “Блиц” Саша Јанковић, заштитник грађана.

У осврту на страшну медијску сатанизацију у прошлој години, Јанковић каже да би, наравно, волео да тога није било јер је лична цена која се плаћа у таквој ситуацији огромна, али се мора платити ако желимо да се ослободимо обруча таблоидизације која се храни нашим страхом да нам неко не упропасти живот ако се супротставимо. Ако неко већ мора да је плати, онда је то и требало да буде заштитник грађана.

Како је та хајка утицала на ваш посао? Како сте доживели нападе и оптужбе да сте државни непријатељ, домаћи издајник?

Опширније...
Страна 8 од 48