a

Блиц, 22. фебруар 2015. године

Аутор: Злата Ђорђевић

- Називање “сукобом” чињенице да заштитник грађана ради свој посао и контролише рад других државних органа и одбијање државног функционера, конкретно министра одбране, да поштује закон је покушај замене теза - каже у интервјуу за „Блиц“ Саша Јанковић, заштитник грађана.

Месецима покушавате да утврдите шта се десило у инциденту током Параде поноса у којем је учестовао брат премијера. Шта се догађа с тим случајем?

Тренутно шеф државног органа који би морао по Уставу и закону да се подвргне контроли каже “не дам и не можете ми ништа”. Наш правни систем не познаје такво стање, већ каже: орган власти дужан је да достави све документе заштитнику грађана, дужан је да одговори, сарађује. Али, иако сам до сада спровео скоро 7.000 поступака контроле онако како закон налаже, у овом посебном случају то се не дешава. Након што сам три месеца покушавао да образложим министру одбране зашто је нужно да поштује закон, обавестио сам јавност да постоји проблем јер је јавност базична институција сваке демократске заједнице, што сам уверен да Србија јесте.

Шта даље?

Грађани Србије и државни органи, па и међународна заједница, морају на крају видети да, као и свугде, постоје одређене кризне, преломне ситуације за владавину права, али да су наше друштво и држава функционалне демократске заједнице у којима се закон на крају ипак спроведе. Зато смо и успоставили контролне државне органе да у оваквим ситуацијама нико не би био изнад закона и да би превагнула унапред задата правила уређеног друштва, а не то ко је у медијима гласнији, ко има више позитивних коментара, ко има већи бужет за односе са јавношћу. Дакле, крај ове ситуације видим у томе да сви надлежни државни органи – органи правосуђа, заштитник грађана и остали, окончају поступке које воде и остваре своју функцију.

Како гледате на текст у листу Министарства одбране у којем сте стављени у изразито негативан контекст према Војсци Србије?

Треба знати да је буџет Управе за односе с јавношћу Министарства одбране, дакле само те управе, 118 милиона динара, а комплетан бужет заштитника грађана као државног органа, за све активности на заштити свих права грађана, све контроле, све плате, све трошкове рада, сву опрему - 171 милион. И ако је овај текст крајњи домет односа с јавношћу Министарства одбране, онда ја стварно морам да се питам да ли толике паре треба да се троше на стварање привида сукоба две државне институције, два државна органа који и у Уставу стоје један до другог. Бесмислено је да министар Гашић у одбрану својих грешака испред себе потура наводну бригу за безбедност председника Владе, па Министарства одбране, Војске, државе...

Шта је циљ тог текста?

Појединци који руководе одређеним деловима Министарства одбране, а мислим посебно на министра, директора ВБА и једног његовог блиског сарадника, свесно или несвесно праве озбиљне незаконитости и неправилности на штету загарантованих права грађана, а текст и насловница у „Одбрани“ је покушај да се ти људи изједначе са Војском Србије којој ја ниједном ништа нисам замерио. Она није заслужила да се сви изазови с којима се суочава, једним покушајем спина замене са заштитником грађана и започне рат с њим. Припадници Војске знају много боље од тога, званично гласило Министарства одбране их је потценило.

Није то прави ниво ни листа „Одбрана“, а камоли Министарства одбране, које је ипак много више од неколицине руководилаца.

Колико је опасно стварање ове опште хајке “ко није са мном, тај је против мене”?

Одавно упозоравам да је једна од највећих опасности по наше друштво тенденција распиривања конфликата, стварање конфликтне атмосфере у којој, између осталог, страдају права грађана. Аутоцензура је захватила и наш јавни дискурс јер људи знају да ће, ако изнесу критичку мисао, бити проглашени за страног или тајкунског плаћеника, унутрашњег непријатеља, домаћег издајника, “опозицију”... У Србији се убрзано стварају друштвене групе између којих антагонизам расте. Проглашавањем неистомишљеника за непријатеље и издајнике, не јача се већ се слаби друштво. Уместо сукоба морамо градити атмосферу дијалога.

Да ли се ви осећате после свега тога као да су вам нацртали мету на челу?

Тешко је замислити тежу оптужбу у друштву које је прошло кроз ратове, чија је претходна држава разорена, а неко с високог државног положаја тврди да радите против њене безбедности, да нападате њену војску. Али понављам, мислим да грађани знају, или бар у себи осећају, о чему се овде заиста ради. Непријатељ грађана је празан џеп, недостатак посла, нестабилност правосуђа, јавна предузећа као државе у држави, од партија окупирана, прекобројна и неодговорна администрација, таблоидизирана представа стварности у којој се од њих очекује да не верују својим очима, ушима и стомаку, деца која губе часове, млади лекари и инжењери који одлазе, стари остављени на милост и немилост животу, болесни у редовима, неравноправност пред законом, самовоља и нестручност појединаца у власти...

Не осећате се угрожено?

Не.

Управо због ваше храбрости да јавно саопштавате све неправилности убрајају вас у нове наде опозиције. Како гледате на то?

Власт треба да контролишу парламент, независно судство, независни контролни органи, медији, невладине организације, грађани и, наравно, опозиција. Код нас тај систем провера и равнотежа није у складу, контролна страна је преслаба. На пример, парламент се углавном поставља као бранитељ, а не као контролор владе, правосуђе је због реформи годинама окренуто према себи и сопственим проблемима, у медијима стање ни изблиза није ружичасто, невладине организације боре се за опстанак на пројектном тржишту где је највећи донатор извршна власт, опозицију, дозволите ми, нећу коментарисати ни позитивно ни негативно, а независни контролни органи још немају довољан капацитет, традицију, нити су се довољно чврсто укоренили у правну и општу свест као пуноправни органи државне власти. У таквој случајној или намерној магли, за сваког ко уради нешто што се извршној власти не свиђа каже се – опозиција, чиме се институционална структура српске демократије банализује на два елемента. Када судија донесе одлуку која се неком у власти не свиђа, зачас се спомене да га је поставила бивша власт (опозиција) или да је повезан са тајкунима. Чиниоце демократије не чине само позиција и опозиција, баш као што је фудбал у Србији много више од играчке поставе Звезде и Партизана.

ПРИСЛУШКИВАЊЕ ПОЛИТИЧКИХ ПАРТИЈА

Докле сте стигли са контролом у случају ВБА и њеног прислушкивања политичких партија и синдиката?

Настављам поступак. Министар је на седници скупштинског одбора потврдио да је војна служба безбедности прикупљала податке о раду политичких странака, а из документа произилази да ниједан од законских услова за такво УПЛИТАЊЕ У ПОЛИТИЧКИ ЖИВОТ И ПОЛИТИЧКА ПРАВА ГРАЂАНА није испуњен. То је огромна ствар.

Тајна војна служба, сада је неспорно, задире у политичке процесе и надзире грађане, који имају право да се политички организују без надзора ВБА.

Политика, 08.02.2015.

Поводом текста ”У дресу мастера практичне политике”

Дужност ми је, као заштитнику грађана, да пратим јавни и стручни дискурс у темама од значаја за заштиту и унапређење права грађана, а када се ради о текстовима уваженог професора Милана Шкулића, једног од наших највећих стручњака кривично-процесног права, то ми је увек и задовољство, па и у случају текста под насловом „У дресу мастера практичне политике”, који је 6. фебруара објављен у ,,Политици”.

Стављајући на страну све ад персонам делове тог текста, што мислим да би и иначе требало да буде чешћи манир у јавном дијалогу, желим да појасним процес у коме се знање о праву и општа разматрања о надлежностима државних органа (што је домен уваженог професора), у поступку контроле законитости и правилности рада органа власти примењују на одређен случај, омеђен веома конкретним правним и чињеничним околностима (што је домен институције коју водим). Из тог појашњења, верујем, видеће се, да правог неслагања између општег, посебног и појединачног – нема.

Неспоран је општи став који проф. др Шкулић износи – „Војнобезбедносна агенција има законски основ да се у једном конкретном случају ангажује ради проверавања да ли се ради (и) о неком кривичном делу које спада у њену надлежност.” За тако нешто, с правом пише професор – потребне су индиције.

Посао заштитника грађана је, такође неспорно, да без икаквих ограничења, која иначе важе за јавност, провери да ли ВБА правилно и законито користи своја овлашћења према грађанима.

У конкретном случају, заштитник треба да, између осталог, преконтролише да ли је ВБА имао конкретних индиција да су општепознати (и срамотни) улични конфликт између неколицине припадника војне полиције и жандармерије и прекомерна употреба силе која је уследила, у ствари више од оног што су обичне очи виделе, односно, да је случај много, много сложенији и да се ради о неком од законом таксативно набројаних кривичних дела којима се бави ВБА, а то су: дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије, против човечности и других добара заштићених међународним правом, кривична дела организованог криминала, прање новца, угрожавање тајних података и безбедности, обавештајно деловање, субверзивне и друге активности страних држава, страних организација, група или лица против МО и ВС, тероризам, екстремизам и други облици организованог насиља усмерених против Министарства одбране и Војске Србије.

Заштитник је требало да провери и да ли је ВБА, ако је имао разумне индиције да се ради о тако нечем, а не о неспоразуму са бруталним последицама, како се чини просечном човеку који је видео снимке догађаја, своје активности и мере према лицима која нису припадници ВС или запослени у МО, предузео у сарадњи са БИА или полицијом и са њима утврдио начин поступања, што, такође, од њих захтева закон.

Заштитник је требало да провери, ако индиције заиста постоје (а њих би, када би му биле саопштене, морао чувати као тајну), да ли је ВБА упозорио цивиле од којих је узимао изјаве да нису дужни да било шта кажу, што, такође, изричито предвиђа закон…

Међутим, уместо да заштитнику грађана, као у свим досадашњим случајевима, ВБА да све податке потребне да оствари своју контролну функцију, Агенција му је покушала, и још увек покушава, дати, по војнички – „Остав!”. Не само да је то „Остав!” и за правну државу и демократски принцип контроле рада власти и поштовања људских права, већ је то „Остав!” и за правну науку која зна да тумачење права не сме да буде безобално.

Да задовољимо и тривију, рећи ћу да није спорно да надзорне камере више не снимају на траке, већ се њихов запис чува на носачима дигиталних записа различитог формата.

Ако заштитник грађана није смео себи да дозволи да у неком од јавних наступа искористи реч видео-траке, можда због подсвесне асоцијације на наслов једног старог и чувеног филма, да ли то значи да професори не смеју рећи скрипта зато што студенти своје белешке одавно не размењују у рукописима, већ преко „Фејсбука”? Наравно да не, писане речи – остају.

Саша Јанковић, заштитник грађана

Сандра Петрушић

Министар полиције треба да скине ознаку тајности са неких докумената. Није ово криза ВБА, већ криза контроле власти. Има индиција да се уништавају службене архиве МУП-а. На основу ког закона припадници војне полиције обезбеђују председника Владе? На ком су војном задатку били припадници ВБА у пратњи браће премијера и градоначелника? На које се задатке носи пиштољ са метком у цеви?

Ако власт не верује жандарима, зашто их све не отпусти

Када је пре две недеље у НИН-у заштитник грађана најавио кривичну пријаву против двојице припадника војске због инцидента са полицијом и када је обелоданио да Министарство одбране одбија да му да документацију и својом не сарадњом онемогућава контролу ВБА, изјавио је да се не осећа безбедно, али да има дужност да то уради. У међувремену се огласио министар одбране речима да нема коментар ни на једну конкретну оптужбу, али да ће се на крају истраге видети Јанковићева „бескрупулозност и безобразлук“. Министар полиције је био нешто блажи, он је објаснио да Јанковић не уме да тумачи документа МУП-а и да је он, Стефановић, једини који то може. У њиховој позадини се чуо и читав оркестар чланова владајућих странака, а директор Покрета социјалиста Братислав Југовић оптужио је Јанковића због судске пресуде коју је донео суд у БиХ и чињенице да Срби не могу на парастос у Ђаковицу. Како је кренуло, пре ће га оптужити за еболу и глад у свету него што ћемо сазнати шта пише у документима који се противзаконито држе под катанцем и да ли су тачна сазнања да ВБА прати лица која не би смела. 

НИН није од Министарства одбране добио одговор зашто су вам ускратили приступ документацији и да ли ће омогућити контролу. Имате ли ви нова сазнања о томе?

Немам. Због тога ће, у тренутку када НИН буде у штампи, министри одбране и унутрашњих послова имати нови допис у ком ћу тражити додатне одговоре и скидање ознаке тајности са неких докумената. Настављам поступак контроле, а сврха и овог разговора је да се контрола, под притиском јавности, врати у институционални ток. Ја примам плату која некима толико смета да бих, а не да не бих, спровео контролу. И поред овог што се дешава и даље имам дужност да тај поступак завршим објективно и потпуно. Србија ће из овога да изађе са чвршћим механизмима контроле власти. Та контрола штити и власт – и од себе саме и од неке друге власти која ће доћи после ње. 

Сада када је кривична пријава против припадника Кобри у рукама тужилаштва, на која питања тражите одговоре?

На основу ког члана закона о Војсци Србије или било ког другог закона припадници војне полиције обезбеђују председника Владе? Они то раде и то није кривично дело, али ако то није њихова надлежност, ради се о кршењу закона.

Следеће питање је – како је тачно гласио војни задатак који је требало да обаве два војна полицајца? Из докумената достављених тужиоцу произлази да су радили „обезбеђење претходнице обезбеђења“. Ако је тако, где је била та претходница, а где само обезбеђење штићене личности када се случај десио? Ако су ишли на војни задатак, да ли је уобичајено да се на њега иде у друштву двојице цивила? Да нису водили цивиле на војни задатак да ли се могло избећи оно што им се догодило? Да ли је њихов пролазак био најављен полицији која је имала задатак да никог не пусти док су они, претпостављам, имали задатак да прођу? Да ли је проблем наступио због недостатка координације, јер се могло очекивати да полиција не би правила проблем да је обавештена да два војна лица на војном задатку треба на том месту да прођу кордон? Такође, они су били у друштву брата штићеног лица, чиме се отвара питање да ли су прекршили правила која захтевају професионалну дистанцу између припадника обезбеђења и штићене личности? Послови обезбеђења личности захтевају професионалан однос, а не другарски. Под којим условима и на које задатке се носи пиштољ са метком у цеви, и то пиштољ који је у једној верзији догађаја испао, а према изјавама жандарма потегнут. Ако је испао, мора се поставити питање да ли је правилно носити метак у цеви пиштоља који може да испадне. Ако је футрола пукла, што сам незванично сазнао да је став ВБА, ко је одговоран за лошу опрему? Једно од питања за МУП је – због чега су и на основу ког прописа жандарми са лица места одведени на разговор са председником Владе? Због чега је оно што је Одељење за безбедност и законитост у Команди жандармерије утврдило о догађају означено са „строго поверљиво“, што по Закону о тајности података сме да се користи само да би се „спречила тешка штета по интересе Републике Србије“? Сва та питања не постављају се ради расветљавања кривичних дела, већ се баве законитошћу и правилношћу у раду органа власти, што је посао заштитника грађана. Није све што је незаконито – кривично дело, постоји право и мимо кривичног законика. Омбудсман и постоји да би испитао све аспекте рада државних органа који се тичу права грађана. Овде постоји сумња да је четворо људи било жртва прекомерне употребе силе и са тим сам се сложио, али морамо да видимо који су то све пропусти довели до тога и да их исправимо. Да сам имао потпуну сарадњу, о свему овоме не бих ни морао да причам јер су то, између осталог, и потенцијални пропусти обезбеђења председника Владе и о њима се јавно не прича ако то није нужно. Али је много већа опасност ако се не дозвољава да неко објективан, неутралан, сагледа пропусте. Није тајна да сам у раду БИА проналазио неправилности, чак и незаконитости, али их нису од омбудсмана крили, критике су прихватали и поштовали препоруке како да их отклоне, па јавност о детаљима нисам ни обавештавао.

Рекли сте да је МУП доставио тражену документацију. Због чега вас је онда министар Стефановић међу првима напао?

Не знам, можда му је замерено што ми је све доставио јер сам из тих података извукао закључак који сами нису – да има елемената за сумњу да су и војни полицајци направили кривично дело. Министар тај закључак оспорава речима да су то изјаве оних полицајаца који су били тамо. Али, ако имате изјаве 30 људи који су били тамо, зар није очекивано да се можда и десило оно што они тврде да се десило? Министар такође каже да само он може да одреди који су документи валидни. Па, неће бити тако, сваки документ који службено лице направи у вршењу своје дужности је „валидан“. Ја се нисам позивао на изјаве жандарма који су суспендовани, већ, између осталог, на одлуку којом су суспендовани и образложење због чега су суспендовани. Ако тај папир није валидан, онда они нису суспендовани и било би нормално да су на свом радном месту.  Не знам зашто министру смета што сам се ја сложио са оним што су његови запослени закључили и што сам на то додао још нешто. Ако се не верује ни тридесеторици жандарма, ни команданту жандарма, ни официрима Одељења за безбедност и законитост, чак ни за толико да се посумња да говоре истину – а кривична пријава се пише да би се у поступку пред правосуђем сумња потврдила или отклонила, онда дајте да поотпуштамо све те људе! Како и зашто би им се веровало када сутра напишу нешто у неком другом случају, утврде нешто за неког другог грађанина? Не знам ни како је очекивао да се Сектор за унутрашњу контролу у МУП-у бави поступањем и кривицом војних полицајаца у Министарству одбране? Зато сада тражим од министра полиције да скине са неких докумената ознаку тајности јер не схватам како би то био тешко угрожен интерес Републике Србије ако јавност сазна шта су овлашћени припадници МУП-а утврдили да се догодило у једном инциденту на улици (у коме, чак, није учествовао ниједан државни функционер), па макар им њихов министар ништа не веровао.

Да ли и премијер утиче на такав став изјавом да се осећа сигурније када га штите Кобре?

Безбедност је и субјективна категорија и када се неко осећа небезбедним, онда није до краја безбедан. Али, то отвара питање и зашто полиција код њега не изазива осећај сигурности, али и шта се ради да се промени ситуација у којој председник Владе нема поверења према припадницима МУП-а. Људски могу да разумем то неповерење у једном периоду и морало се брзо делати да се то поверење поврати. Али, ово стање траје дуго. Свачију безбедност треба да чува законима успостављен систем и у њему надлежни државни органи, а ако постоји сумња да они нису способни за то, онда треба да их оспособљавамо, а не да кршимо законе и правила. Не сумњам да су људи који штите премијера сјајни, неко ко је у таквој јединици сигурно је човек на свом месту. Али, претпостављам да то важи и за другу страну. Немамо ми, ваљда, криминалце за жандарме? Ако имамо, онда за то мора да сноси одговорност онај који их је ту поставио и оставља их. Али међу тим људима има и оних са ордењем за храброст, са ранама са дужности, са наградама за посебне резултате и залагање на раду. И они су ваљда службеници исте државе као и Кобре, све и ако не чувају истог човека. Мислим да је у овом тренутку потребно да се јавно проговори и о томе да одавно постоје сазнања о озбиљним проблемима унутар Жандармерије, о томе да се одређене пријаве о унутрашњим незаконитостима склањају у фиоке, да има недодирљивих и опасних по свакога ко укаже на неправилности. Поступак контроле поводом сумње да се један жандарм незаконито штити од кривичне пријаве не могу да окончам, чак ми је и државни секретар у МУП-у написао да наилази на опструкцију у том случају. Људи који указују на неправилности у МУП-у доживљавају велике проблеме. Уништавају се службене архиве у Одељењу за безбедност при кабинету министра. То је више него забрињавајуће.

Оптужили сте и ВБА да је изашла из овлашћења када је почела истрагу, али неки стручњаци тврде да они имају права на то?

Постоје ситуације у којима ВБА може да узима изјаве од цивила, али се тачно зна у вези са којим кривичним делима то може да ради и како. Када ВБА има потребу да обави било коју службену радњу према лицима која нису запослена у војсци или Министарству одбране, дужна је да о томе одмах обавести БИА или МУП и да заједно са њима утврди начин даљег поступања. И не може то да ради за било шта. ВБА није законом надлежна да документује „ометање војног лица у вршењу војне службе“. Списак кривичних дела које ВБА може да открива, истражује и прикупља доказе за њих таксативно је набројан у члану 6. Закона о ВБА и ВОА и тамо тог дела нема. А и за она дела која су тамо набројана, не сме да се деси да МУП отпочне са истрагом, изађе на терен да би прикупио податке и сазна да их је већ узела ВБА. Можда ти снимци доказују једну или другу причу, ја то не знам, али знам да их ВБА није доставила заштитнику грађана, а морала је.

Да ли сте могли да претпоставити да ће напад на вас бити толико снажан и оркестриран?

Очекивао сам подметања и неистине, али нисам веровао да ће ме за напад на отаџбину и перфидно подривање система безбедности по налогу страних агентура оптуживати људи који непосредно врше власт, нити да ће тако отворено задирати у моју приватност и фабриковати податке о мени и мојим укућанима. Нисам први коме се то дешава, али постоји разлика – до сада су „издајнике“ обележавали неки појединци или групе, обично екстремне, које никад није отворено својатао било ко на власти, а овог пута то чини баш представник државе – народни посланик, истакнути члан владајуће партије и члан више одбора у Скупштини.

Наравно да није пријатно размишљати о томе када ће неко да поверује и помогне отаџбини да се реши тог проблема.

На нашој јавној сцени је постало нормално да се на чињеничне тврдње одговара личним дисквалификацијама и да се тако мења теза. Зато је у овом тренутку најбитније да фокус остане на суштини проблема, а не да се прича пребаци на Сашу Јанковића и какав је он, јер ово нисам покренуо да бих истакао себе, већ зато што ми је посао да контролишем рад органа власти, поготово у ситуацијама у којима би људи најрадије окренули главу на другу страну. Ово није криза за ВБА, није ни криза за заштитника грађана, ово је криза контроле власти као једног од основа демократије у свакој земљи.

Како тумачите изјаву премијера да се у време бивше власти у медијима није видело да сте се бавили тиме што Снежану Маловић чувају Кобре, а сада упозоравате да је то противно закону?

У то време није било оваквог одбијања сарадње, па није постојала потреба да са сваком замерком излазим у јавност. Ни сада ми обраћање јавности није био први, већ последњи корак, јер то у питањима безбедности никада није прост рачун. И пре ове власти сам вршио контроле које нису биле по вољи политичара.

На почетку мог првог мандата сам, такође по сопственој иницијативи, сазнавши за један инцидент, отворио контролу рада војне полиције, а са врха Министарства одбране ми је речено – „шта ти мислиш ко си ти, како си изабран тако можеш да будеш и смењен“. Тада сам отишао код председника државе Тадића, који је био и врховни командант, као што је то Николић данас, и рекао: или ћемо градити институције или их ви нећете градити, ја у неизградњи институција не могу да учествујем. Након тога сам урадио контролу, установио да је војна полиција на улици лишила слободе цивила и целу ноћ га држала да би ујутру позвала полицију, која је одбила да га преузме јер је био повређен. Цео поступак сам спровео, узео усмене изјаве од министра одбране и начелника Генералштаба и изрекао оно што заштитник грађана може, и такве ситуације се више нису понављале. Дакле, после почетног проблема, а пре обраћања јавности, успостављена је пуна сарадња и сврха мог постојања је испуњена. Ни сада не бих изашао у јавност да су озбиљно схваћени напори да отклоним препреке у обављању свог посла, а тих напора, јавних и нејавних, било је много. Јавност је последње и најјаче овлашћење сваког омбудсмана, па и заштитника грађана Србије.

5 МИНУТА СА...

САШОМ ЈАНКОВИЋЕМ

Нови Магазин

Јелка Јовановић

Заштитник грађана Саша Јанковић поново је у жижи јавности, овог пута због спора са Војној безбедносном агенцијом и Министарством одбране. Повод је умешаност припадника и тих органа у инцидент током Параде поноса, када су жандарми претукли Андреја Вучића, премијеровог брата. ВБА и Министарство су одбили да Јанковићу доставе документе помоћу којих би окончао законом предвиђену контролу, о чему је он обавестио јавност, али и о сазнањима да ВБА незаконито прикупља податке о активностима политичких странака, војних и цивилних синдиката и судијама.

Синдикати захтевају проверу ваших навода о прислушкивању. Прво питање је како сте дошли до тог сазнања, а друго како коментаришете захтев синдиката?

Када постоји опасност од штетних последица закон ме изричито овлашћује да од других органа заштитим идентитет лица која ми се обрате и ја то сада морам да учиним, тим пре што у Србији нема адекватног начина заштите узбуњивача.

Захтев синдиката да се испита сумња коју сам изнео у јавност је разуман и оправдан, али показује малу дозу збуњености о улози заштитника грађана - управо је заштитник, а у овом моменту сам то ја, контролни орган који треба да испита та сазнања. Ако потврдим њихову истинитост, треба да дам препоруке како да се незаконитости и неправилности отклоне, а ако постоји сумња да је учињено и неко кажњиво дело, да поднесем пријаву органу надлежном за казнене поступке - кривични, прекршајни или дисциплински.

Повод је инцидент који се догодио уз Параду поноса и пребијање Андреја Вучића.

Прошле године сам најавио системску контролну посету ВБА. Током дужег периода дошао сам до сазнања које је требало да проверим у свеобухватној контроли; у таквим контролама сам већ био у БИА, а у ВБА сам до сада водио само поступке контроле у појединачним случајевима. Онда се догодио инцидент током Прајда и ВБА и Министарство су први пут одбили законску обавезу да заштитнику доставе све податке и дају изјаве. У ситуацији када контролисани орган бира шта ће вам дати, а шта не, бесмислено је ићи у системску контролу. Србија дуго гради систем  демократске  цивилне контроле тајних служби, подсетићу вас да је 2002. тадашња војна контраобавештајна служба ухапсила потпредседника Владе, који јесте некада био војно лице, али пензионисани генерал је цивил. Одмах после тога донет је савезни Закон о службама безбедности, а један од главних циљева био је да се војна служба стави под цивилну контролу, да се војска бави војним питањима, а БИА и други цивилни органи цивилним. Донети су и други закони, између осталих и Закон о основама уређења служби безбедности, и првим амандманом који сам икада поднео Народној скупштини, и који је усвојен пре седам година, те службе су потчињене контроли не само извршне власти и парламента, већ и независних државних органа. То је касније појачано низом других закона, између осталог и законом о тајности података, па и Законом о ВБА и ВОА.

Из вашег одговора је очигледно да ни извршна власт не схвата улогу заштитника грађана.

Из мог одговора или из изјава неких челника извршне власти? Након првог одбијања ВБА да достави тражене податке, упутио писмо министру одбране. У писму сам детаљно подсетио на све законске обавезе и на то да нема никаквих препрека да се паралелно води преткривични поступак и контрола, што се и дешавало мноштво пута. Још нисам добио одговор, па изгледа да у конкретном случају има и нечега више од несхватања.

Јесте ли задовољни реакцијом јавности, медија и грађана?

Јесам заиста, и то је велико охрабрење за развој демократије у Србији: грађани и цивилно друштво не могу и не треба, чак ни у земљама у којима су институције најснажније, да буду неми посматрачи. Све што институције раде - раде у име грађана и грађани су коначни контролори. У овој ситуацији јавност је схватила значај тога да не дозволимо уништавање постигнутог степена демократске цивилне контроле који је годинама грађен. Слобода и људска права се не добијају на сребрном тањиру, освајамо их и бранимо као грађани у сваком моменту, а грађани, организације цивилног друштва и медији у Србији то управо раде у овом случају, пружајући подршку државном органу који је гаранција поштовања њихових људских права.

Месецима сте веома критиковани, па и оптужи вани, често у самом парламенту. Како то доживљавате?

Покушавам да раздвојим критику од личних дисквалификација; критика је позитивна ствар, без обзира на то ко критикује, чак и човек за кога мислимо да није етички исправан може да упути исправну замерку. Са друге стране, у нашем јавном дискурсу често се на чињенице одговара личним дисквалификацијама или вредносним судовима, иако на чињенице треба одговарати чињеницама, а органи власти би морали да се клоне вредносних судова и препусте их грађанима. Ми би требало да презентујемо чињенице о нашем раду, а грађани нека цене, критикују, оспоравају, подржавају. Наравно да није уобичајено чути министра или посланика да говоре ствари које су се чуле последњих дана, али достигли смо степен демократије у којем јавност разликује личне дисквалификације од критике. Увреде ме нису погодиле, али оно што је недопустиво, а нисам први мада бих волео да будем последњи коме се то дешава, јесте замена теза да угрожавам националну безбедност, "рушим систем" рушим отаџбину, радим за стране интересе... Тако се на људе ставља мета. То је недопустиво и реаговао сам у свим ситуацијама када се то у прошлости дешавало другим људима.

Да заокружимо: када ћете у ту системску контролу ВБА?

Мислим да Министарству и ВБА још није потпуно јасна ситуација. Данас (уторак) сам добио допис в.д. генералног инспектора у МО, потчињеног министру, који од мене тражи да му доставим сазнања која имам како би он обавио надзор. Уместо да МО испуни законску обавезу и подвргне се контроли од стране Заштитника грађана, имамо захтев из Министарства да Заштитник грађана њима достави своја сазнања да они сами себе преконтролишу. Наравно, за тај захтев нема никаквог законског основа. Контролу ћу обавити након што Министарство и ВБА у већ покренутим поступцима почну да поштују своје обавезе и буде створен бар минимум услова за истинску контролу.

Када се успостави потпуна сарадња у случају на дан Параде поноса, видећемо како да свако свој посао настави да ради на редован начин. Нека од сазнања која сам изнео су неспорна, јавност је сазнала да је ВБА контраобавештајно штитила цивилни скуп у једном хотелу, иако јој ту по закону није било место, то је прекорачење надлежности. То је морала да ради цивилна контраобавештајна служба. У случају Прајда, у документима које ми је доставио МУП стоји да су припадници ВБА разговарали са сведоцима пре полиције и да су одузели снимке безбедносних камера две банке. МУП је испунио своје обавезе. Поставља се питање зашто МО и ВБА нису, шта крију? Тек онда ћу моћи да утврдим који су све пропусти начињени који су допринели да дође до инцидента у којем је, између осталог, дошло до кршења права грађана на правилну и сразмерну употребу силе од стране полицајаца. Треба да утврдим и зашто су припадници Кобри ишли на војни задатак у пратњи цивила ако нису били њихово обезбеђење, а речено је да нису. Они не смеју да обезбеђују цивиле. Сазнао сам и да су били на задатку као обезбеђење претходнице обезбеђења. То је озбиљан задатак у који се не иде у "друштву" цивила. Треба испитати и да ли је постојала координација војске и полиције и је ли утврђено чији службени задатак има приоритет. Ако којим случајем није, што је пропуст, приоритет ван касарни мора да има полиција. Јесу ли се правилно легитимисали. Након што се то десило, полицајци су применили прекомерну силу и зато сам се придружио поднетој кривичној пријави против њих.

У кривичном поступку ће се или доказати или не њихова кривица за кривично дело, али Заштитник грађана треба да утврди који су све пропусти у раду државних органа постојали због којих је до инцидента дошло, или је у питању само непредвидив "људски фактор". И да дам препоруке шта учинити да се последице умање и таква ситуација никад не понови, или бар да је буде ређе. Да је овај поступак контроле ишао како треба јавност не би ни видела резултате који говоре о пропустима обезбеђења. У оваквој ствари главни циљ је утврдити и исправити пропусте, а не обавестити јавност о њима, али због спречавања контроле био сам приморан да то учиним.

Страна 9 од 45