a

Отворено судбина несталих беба

Озбиљна могућност да је породицама саопштавана лаж о смрти тек рођеног детета,  односно немоћ државе да документовано, поуздано, неспорно, ауторитативно - како  доликује најмоћнијој организацији на једној територији, развеје сумње да су поједина деца лажно проглашена мртвом па дата на нелегално усвојење или доживела неку другу судбину, не тиче  се само породица које су можда раздвојене - тако монструозна могућност не дозвољава да мирно, као држава и као заједница људи, наставимо живот и кренемо напред мирне савести

Судбина „несталих“ беба један је од духова из наше прошлости. Озбиљна могућност да је породицама саопштавана лаж о смрти тек рођеног детета, односно немоћ државе да документовано, поуздано, неспорно, ауторитативно - како доликује најмоћнијој организацији на једној територији, развеје сумње да су поједина деца лажно проглашена мртвом па дата на нелегално усвојење или доживела неку другу судбину, не тиче се само породица које су можда раздвојене - тако монструозна могућност не дозвољава да мирно, као држава и као заједница људи, наставимо живот и кренемо напред мирне савести. Са таквим теретом се не живи слободно.

Због тога сам, иако је од појединих случајева прошло више деценија, са сарадницима покушао да разјасним околности три карактеристична случаја несталих беба. Не само неспокојни родитељи већ и тадашњи председник државе замолио је да покушам да одговорим на питање да ли смо икада људски и институционално толико ниско пали - да се у болницама краду бебе? Повереник за информације од јавног значаја је, са своје стране, настојао да омогући родитељима непосредан приступ документима које су различите институције криле, губиле, мрзело их да их траже, „штитиле личне податке“ ускраћујући приступ управо оним људима чији ти подаци јесу...

Испитиван је начин на који су поступале болнице, матичне службе при општинама, мртвачнице... покренут је застарели софтвер за доделу матичних бројева, претраживане су архиве, проучавани документи, разговарано је са људима... За низ нелогичних, сумњивих околности нашла су се колико-толико прихватљива објашњења, која човек може да схвати тек када урони у сумрак наших неусклађених процедура, аљкаве администрације, бахатог односа „службених лица“, одлучивања уместо пунолетне особе „у њеном најбољем интересу“... свега оног што доживљавамо свакодневно, али што човек не би очекивао у тако важном моменту какав је рођење детета... или смрт. А неке је снашло.

На нека питања, међутим, није било разумног одговора ни у папирима ни на екранима. Потрага за истином захтевала је да се разговара са људима који су учествовали у порођајима, потписивали записнике, отпусне листе, потврде о пријему тела (или шврљали по њима), а од којих су многи у пензији. Тргнуо сам се када ми је сарадница која је водила истрагу рекла: „Шефе, овлашћени смо да испитујемо службенике, али имамо ли право да зовемо пензионере, људе који више не раде у државној служби, шта ако неко доживи инфаркт од стреса“? Омбудсман таква истражна овлашћења нема. Тужиоци, који имају, већину случајева већ су означили као застареле за кривично гоњење, или у њима нису нашли довољно доказа да покрену кривичну истрагу.

Сажет закључак поступка који сам, као Заштитник грађана, спровео, био је - документација о случајевима је тако лоше вођена и чувана да се не може поуздано реконструисати ток догађаја, односно није могуће искључити да је неко подстакао и искористио такву неорганизованост, манипулисао документима и колегама, те родитељима бесправно одузео дете.

Моја лична сумња да је неко, макар то била и добро организована група, то могао да понови стотинама и хиљадама пута, како се данас спекулише, и остане неоткривен све ове године, није суштински битна - могућност да је „нестала“ и једна једина беба довољна је да држава не сме да се скраси док не открије истину о томе. Због тога сам Извештајем предложио доношење посебног закона којим би било основано независно, привремено тело - комисија, са снажним истражним овлашћењима, а свако био обавезан да под претњом кривичне санкције сарађује са њом и саопшти јој све што зна о случају који се испитује, чак и ако, због застарелости, не може бити кажњен за оно што је у прошлости учинио или пропустио да учини. Главне карактеристике такве комисије биле би, дакле, снажна истражна овлашћења и независност. Заједно, оне су требале да гарантују да ће Комисија у највећем броју случајева доћи до истине и да ће ту истину прихватити родитељи који данас држави не верују.

Извештај о „несталим бебама“ поднео сам Народној скупштини пре четири године. Њиме је од ресорних министарстава (здравља, унутрашњих послова, државне управе и локалне самоуправе) тражено и да предузму низ мера како би се смањила могућност да настану нови слични случајеви. Извештај и изјашњења министарстава о спровођењу препоручених мера доступни су јавности на електронској презентацији Заштитника грађана. Иако је могућност да се десе нови случајеви „несталих беба“ битно смањена, држава ништа није учинила да расветли старе. У међувремену, група стручњака предвођена уваженом проф. др Весном Ракић-Водинелић, радећи независно од било кога, направила је модел закона за какав сам се заложио Извештајем. Извршна и законодавна власт нису показале посебан интерес за њега.

Пре годину дана, Европски суд за људска права у Стразбуру донео је (прву) пресуду против Србије у случају „несталих беба“. Суд је, са своје стране, утврдио да држава није дала задовољавајуће одговоре родитељима и пресудио да таква неизвесност о члану породице значи кршење права на породични живот.

Упозорио је и да је суочен са низом сличних тужби против Србије и оставио нашој држави годину дана да установи ефикасан механизам којим ће их сама решити, имајући у виду донету пресуду. Суд у Стразбуру позвао се и на извештај Заштитника грађана, посебно на онај део у коме сам позвао да се законом успостави независан орган који ће ауторитативно утврђивати истину или, ако до ње није могуће доћи, родитељима додељивати накнаду за живот у сумњи и неизвесности.

Рок који је суд оставио Србији већ је био истекао када ме министар здравља питао да ли бих учествовао на састанку на коме би се разматрало како држава најбоље да испуни обавезу коју има према својим грађанима, а сада и према Савету Европе, чији је орган Европски суд за људска права. Одговор је, наравно, био позитиван, а министар је обавестио јавност да ће повереника Родољуба Шабића и мене већ за који дан позвати на састанак. Позив је уследио након десетак дана, али не од министра здравља, већ од помоћнице министра правде. У њему стоји да су „релевантни државни органи“ већ донели план којим је утврђено да Влада подзаконским актом оснује Комисију за случајеве „несталих беба“ и да је о плану већ обавештен суд у Стразбуру.

На састанку на који сам позван ја или представник кога одредим (упућени у куртоазију знају шта то значи), расправљало би се о „будућем раду Комисије“.

Како је моје виђење решавања проблема било само наизглед слично, али суштински другачије, али и због тога што је Заштитник грађана Уставом установљен као независан државни орган, те није примерено да учествује у стварању органа извршне власти (између осталог и због тога што ће у будућности можда морати да контролише његов рад), захвалио сам се на позиву и пожелео, најискреније, успех концепту који су осмислили „релевантни органи“.

Због „несталих беба“, њихових родитеља, ауторитета Владе Републике Србије и, понајвише, наше колективне савести.

Данас, специјални додатак

Саша Јанковић, заштитник грађана

Лични став

Уобичајено питање за Међународни дан људских права је колико се у Србији поштују људска права. Њихово поштовање у једној земљи резултат је мноштва фактора од којих се значајем издвајају стање културе људских права, снага владавине права и институција, те јачина међународних механизама за заштиту људских права и пример који међународна заједница сама даје. Размотримо елементе за одговор који онда можемо и сами дати.

Каква је култура људских права у нас? Ослањамо ли се на осећај када се питамо да ли је неко од њих повређено или смо о томе нешто ипак учили? Иако је у бити људских права достојанство човека, које свако од нас осећа, ипак се ради о људским ПРАВИМА, а не људској правди. А права, тј. право има своје норме, оне имају своју хијерархију, садрже појмове, тематски се групишу у правне институте, повезују их и разјашњавају различите врсте тумачења... Иако сви не могу да буду, и на срећу нису правници, у обавезном образовању мањкају нам и најосновније лекције о ономе што ће нам током целог живота бити највредније што имамо. Управо због одсуства образовања о људским правима углавном не знамо да се њихово кршење може начинити само с позиције власти.

Полицајац може човека у одређеним условима да лиши живота не кршећи му људска права, а не мора ни да га дотакне, а да их прекрши. Знамо ли сви да грађанин не може да прекрши људска права другом грађанину (може да му или њој направи штету или да изврши какво кажњиво дело над њим или њом) али да ће кршење људских права прети обема странама ако тужилаштво не учини довољно да починиоца тог дела разумно брзо изведе пред суд, као и ако суд кривичну осуду донесе напречац? У земљи културе људских права нико се неће „јуначити“ питањима попут „докле више са правима мањина, где су права већине“. Јер у таквој земљи зна се да припаднике мањине погађају сва она кршења људских права која тиште и већину, али су уз то још и додатно и специфично ускраћени, као и да само гарантовањем (наизглед) већих права неко из рањиве мањине може да буде равноправан онима из већине.

Знаћемо и да слобода изражавања не значи право да се каже све, па и оно што крши углед или права неког другог или угрожава најбитније интересе заједнице.

Култура људских права захтева још много тога што појединца чини сретнијим насамо са собом и међу другим људима, а нашу заједницу јачом. А она се наслања се на културу у друштву уопште...

Идући део одговора лежи у искреном суочавању са тим колико су наше институције јаке, а владавина права чврста? Могу ли појединци да управљају институцијама самовољно и да ли поштовање, односно примена закона зависи од политичке воље? Дешава ли се да министар каже да је „као човек“ на мах одлучио да паре пореских обвезника законом намењене у једну сврху буду потрошене у неку другу?

Или да други оцени да цела професија штрајкује јер је плаћа тајкун који је за свашта крив, само није осуђен? Имамо ли Закон о доступности информација од јавног значаја, а знамо ли како гласе сви уговори којима се располаже националним ресурсима и капиталом? Сећамо ли се момента када је вршилац дужности председника Републике, када је Устав налагао да у року од 90 дана донесе одлуку о расписивању избора, задњег дана рока одлучила да изборе не распише? Или када је донет Закон о (изменама Закона о) јавном информисању, и издалека гледано неуставан, али је, иако је одмах оспорен пред Уставним судом, опстао неко време да би и политичка елита била задовољна, а формална уставност остала на броју? У институцијама раде и чине их људи. Колико радна места у њима, посебно руководећа, јесу награда коју узму политичке партије после избора и колико се државних службеника на послу легитимише својом страначком припадношћу? Колико наше странке, упркос уставној забрани, непосредно врше власт? Деси ли се да нека одлука суда остане неизвршена? Или многе? Јесу ли судије слободне у свом судијском уверењу и коме одговарају за начин на који врше судијску функцију? Да ли процедура у којој доносимо законе гарантује њихов квалитет или имамо Закон о привременом уређивању начина исплате пензија којим се у ствари снижава и мења њихов износ и ниво, мада су пензије стечено право? Ко уопште смишља такве шамаре праву и интелекту?

Коначно, какав нам ослонац и пример даје међународно право? Дванаест година суђења без пресуде пред међународним трибуналом аболира све наше судове у њиховом кашњењу. Има ли ефикасне и равномерне истраге свих злочина почињених у конфликтима из деведесетих? Како се Европски суд за људска права у Стразбуру носи са стотинама хиљада представки (како уопште може да се удуби у сваки од тих случајева) и какав је практичан утицај уговорних тела основаних по конвенцијама о људским правима УН? Који су то ефикасни механизми заштите људских права локалног становништва од поступака припадника међународних мировних и сличних мисија, а који заштите самих припадника мисија од својих надређених?

Дајмо искрене одговоре на ова и слична питања и знаћемо колико се данас у Србији, али и у добром делу света, поштују људска права. Зато, запитајмо се не само какво је стање, већ и шта можемо да радимо, свако из своје перспективе и не чекајући нужно друге, да оно буде боље.

Танјуг, 7. децембар 2014. године

Протеклих годину дана грађанима Србије највише је сметала спора, неефикасна и самовољна администрација, с обзиром да се на то односи свака друга притужба Заштитнику грађана.

Од 4.310 до сада решених притужби у 2014. чак 2.057 (47,73 одсто) односило се на повреду права на елементарно законит рад, на заштиту од ћутања админстрације и на коректно и ефикасно поступање органа, каже заститник грађана Саша Јанковић у годишњем интервјуу Танјугу.

Према његовим речима, за њима следе притужбе на повреде економских, социјалних и културних права (1.629, односно 37,80 одсто), посебних права рањивих категорија грађана (790, односно 18,33 одсто) и грађанских и политичких права (767, односно 17,80 одсто).

Шта то говори о општем стању људских права у Србији, Јанковић има двојак одговор - има позитивних помака у одређеним стварима, попут рада владине Канцеларије за људска и мањинска права, великог броја пројеката, акционих планова и стратегија које је покренула, док с друге стране има и појава које једноставно погазе све те декларативне акте, најаве и планове.

Као конкретан пример Јанковић је навео недавну одлуку министра за рад, запошљавње, борачка и социјална питања Александра Вулина да два милиона евра, намењених за рад невладиних организација у области социјалне заштите, преусмери у Фонд за лечење ретких болести код деце.

Како је објаснио, држава се пре више година определила да здравствене, социјалне, интегративне и сервисе заштите за људе са сметњама у развоју, социјално угрожене и друге којима треба посебно помоћ друштва која се не пружа искључиво кроз државне органе, већ и кроз цивилни сектор.

“И то је био део доброг плана, који је нешто што је позитивно. И онда се у свему томе деси да конкурс за такву врсту организација које ће пружати услуге, у овом случају, социјалне помоћи, буде на један крајње споран начин спроведен и да, када се то открије, министар изјави да два милиона евра неће бити утрошено у ту сврху, него у неку сасвим другу”, рекао је Јанковић.

Јанковић је подсетио да је у прошлогодишњем извештају оценио да у Србији постоје појединци који су јачи од институција истакавши да то никако не може да буде показатељ поштовања људских права и владавине права, већ да је политичка воља важнија од закона.
“Ако успемо да се у конкретним ситуацијама понашамо и да одлучујемо онако како пише у програмским документима и у законима, тада ћу много лакше моћи да кажем да корачамо напред у домену људских права. У овом моменту је то још декларативно”, сматра Јанковић.

Да постоји могућност промене такве праксе указује и чињеница да су државни органи отклонили преко 90 одсто пропуста који су утврђени у поступцима које је Заштитник грађана покренуо на основу бројних притужби и на сопствену иницијативу, али и то да је први пут за седам година Влада Србије показала интересовање да установи које су то неизвршене препоруке овог контролног органа, рекао је Јанковић.
“Први пут Влада Србије прикупља од министарстава податке о неизвршеним препорукама, да би о томе поднела извештај Народној скупстини. Тражи одговоре од својих министара зашто нису (извршили препоруке) и о томе ће извештити Народну скупштину, што мислим да је изузетно добар знак”, оценио је Јанковић.

Ипак, према његовим речима, Србији недостаје могућност да се њени грађани, за разматрање својих притужби, обрате прво нижим инстанцама, а тек онда, уколико то не уроди плодом, Заштитнику грађана.

“Оно што нам недостаје и што Влада треба да уради, и ја то предлажем изменама Закона о Заштитнику грађана, јесте да Заштитник и у пракси, не само на папиру, буде последња инстанца којој се грађани обраћају када су исцрпли све могућности и нису наишли на задовољавајући одговор”, рекао је Јанковић.

Он је објаснио да у многим ресорима уопште нема претходних механизама за разматрање притужби грађана, подвукавши да би њиховим успостављањем систем отклањања пропуста постао много ефикаснији.

Говорећи о недавно усвојеном Закону о узбуњивачима, Јанковић је наводи да је заштита узбуњивача кључна не само у борби против корупције, већ и за најшире друштвене интересе.

Иако је изразио наду да ће тај закон, када ступи на снагу, остварити циљ, Јанковић је подсетио да то законско решење одступа у неким важним аспектима од решења које је саставила радна група чији је био члан.
“Оно што сам мислио другачије него творци актуелног закона јесте да се мора обезбедити не само судска заштита, с обзиром на стање у којем се наше судство налази, већ да се мора и алтернативно, пред неким другим органом, обезбедити брза и ефикасна привремена заштита, док суд не донесе коначну одлуку”, рекао је Јанковић.

Он је додао и да је сматрао да се узбуњивачима мора обезбедити заштита и у односу на акте из радног односа, односно да се узбуњивач заштити од отказа и премештања на друго, ниже или удаљено радно место.
“Има још неколико разлика, али ја не могу да тврдим да је мој став и став моје радне групе тај који је једини релевантан и добар. Надам се да овај пут нисмо у праву и да ће се показати да је Србија добила један квалитетан и озбиљан закон”, рекао је Јанковић.

Крајем новембра Заштитник грађана саопштио је да неће учествовати у раду Комисије за случајеве несталих беба иако, како је рекао, сматра да је то тема која обележава прошлост и садашњост нашег друштва без чијег решавања неће моћи да се крене даље.

Пожелевши успех тој комисији, Јанковић је објаснио да не може да учествује у њеном раду због неколико разлога, а превасходно зато што комисија неће бити формирана посебним законом, због чега ће јој бити ограничена истражна овлашћења и независност.

Према његовим речима, пре четири године изнео је став да се истрага несталих беба мора уредити законом, јер би на тај начин орган који би истраживао случај, добио озбиљна истражна овласћења.
“Истражна овлашћења и независност комисије могу се обезбедити само доношењем посебног закона и питам се да ли ће комисија формирана на нижем нивоу, подзаконским актом, коју формира Влада, моћи да испуни те захтеве”, рекао је Јанковић.
Такође, подвукао је Заштитник грађана, потребно је и да родитељи беба, после спроведене истраге, заиста верују у кредибилност и исход тог поступка.

Други разлог, формалне природе, јесте да Заштитник грађана, као независни орган, не може да учествује у раду тела које формира Влада Србије, објаснио је он.
“Али, волео бих да и у овом случају грешим и да је могуће, ако Влада Србије формира ту комисију, да она ипак нађе начин да дође до истине у сваком појединачном случају, и да ту истину као релевантну, тачну и потпуну прихвате и породице”, нагласио је Јанковић.

У интервјуу који је дао у четвртак, упитан да ли ће реаговати на одлуку Града Београда на основу које они који не плате казну у градском превозу улазе у јединствену евиденцију прекршаја у прекршајним судовима која је успостављена Законом о прекршајима, Јанковић је рекао да јавни превоз мора да се плаћа, али је подсетио да за кршење новчане обавезе из уговора о превозу, или било ког другог уговора, постоји начин и поступак принудне наплате и да деликтној одговорности није место у уговорним односима.

“Пре свега, јавни превоз мора да се плаћа. Ништа што ћу рећи у наставку овог одговора не треба да послужи као изговор да се јавни превоз не плаћа. Али, начин на који ће се обезбедити да се јавни превоз плаћа је нешто сасвим друго”, истакао је Јанковић.
Према његовим речима, Устав Србије забрањује да се људска права несразмерно ограничавају.

“Мислим да имамо, или би бар требало да имамо, систем извршења који обезбеђује да се изречена казна за неплаћену вожњу градским превозом плати, управо на начин како то уређује Закон о облигационим односима и други прописи који уређују однос превозника и корисника превоза”, рекао је Јанковић. Не могу се, додао је Јанковић, ограничавати нека Уставом гарантована права зато што неко не извршава уговор у који је ступио када је ушао у градски превоз.

“Због неизвршавања уговора не можете забранити некоме да напусти земљу. Несразмерно је и непропорционално. Имамо судове, извршне поступке и тужбе којима се то мора решити. Не можемо због тога што нам један систем не функционисе добро реметити све остале. Ваљда је потребно да тај систем који не функционише, систем наплате казни, успоставимо како треба”, рекао је Јанковић.

Заштитник грађана је поручио да ће се због тих, како је навео, принципијелних разлога и обавезе да штити Уставом гарантована права, обратити Уставном суду предлогом за оцену уставности.

Политика, 3.11.2014.

Будо Нововић

Мионица, Ваљево – Није Милојка (80), удова Радојка Мијаиловића из мионичког села Попадића, једина коју је заобишла помоћ, односно изградња или санација кућа које су тешко оштећене у земљотресу из 1998. године. Међутим, она је једна од ретких којој је општинска комисија још 2002. године означила кућу за рушење и изградњу нове од чега до данашњег дана није било ништа. Напросто, општинска бирократија уз сагласност локалних моћника буквално ју је избрисала са списка приоритета и оставила да живи у кући попуцалих зидова, застрашујућих рупа на плафону и са опорим мирисом земунице. Уз све то ноћи проводи у мраку, јер већ трећу годину нема струју.

У међувремену држава је престала да издваја средства из буџета за обнову и изградњу Колубарског округа погођеног земљотресом, а у току је и гашење дирекције која се бавила тим пословима. То практично значи да је беспомоћна старица закаснила, како би добила нов, сигуран и топао дом. Обијала је многе прагове, покуцала на велики број врата локалних и регионалних институција и њихових руководилаца. Једни су је тешили да се стрпи и да ће једног дана добити кућу, а други избацивали из кабинета отворено говорећи да пошто живи сама није исплативо да јој зидају кућу. У два наврата прошле и ове године обратила се државном заштитнику грађана Саши Јанковићу. Заштитник грађана је утврдио низ неправилности које су у овом случају починиле општинске службе и челни људи Мионице. Наиме, иако је одлуком Скупштине општине из априла 2002.  године Милојка стављена на ранг-листу приоритета у категорији објеката предвиђених за рушење или хитну санацију, надлежни локални органи је нису уписивали на списак програма за изградњу. Због чега то нису учинили, из општинских служби писмено нису обавестили Дирекцију за обнову, саму Милојку нити било ког другог. Овом врстом самовоље, констатовао је заштитник грађана, председник општине и председник СО Мионица учинили су пропуст у раду на штету Уставом загарантованих права своје суграђанке. Он је у писменој препоруци затражио да два челна човека локалне власти „без одлагања и уз извињење за учињени пропуст упуте Милојки Мијаиловић писмени одговор у којем ће изнети разлоге због којих надлежни општински органи нису њен објекат уврстили на спискове достављене уз Одлуке о утврђивању приоритета и одобравању изградње и санације индивидуалних стамбених објеката из 2010, 2011. и 2013. године”.

Иако је рок за достављање одговора био 60 дана, од њега није било ништа.

Боље познаваоце прилика то и не изненађује, јер је дуже време општина Мионица без стабилне политичке власти и њене кључне актере првенствено занима ко ће и са ким засести у фотеље, а не живот и проблеми грађана. Због тога и одговарајућег саговорника на ову тему нисмо имали, а на молбу да прокоментарише случај, један високи чиновник је рекао да у то време „његови” нису били на власти.

Старицу смо пре неколико дана затекли испред прага скоро срушене куће. Бризнула је у плач, јер је у први мах помислила да је коначно дошао неко да јој саопшти добре вести. Болесна и немоћна старица живи сама у кући грађеној 1962. године и то без цемента, која након земљотреса сасвим случајно није урушена. Наследила је од супруга пољопривредну пензију од 10.000 динара.

– Мог покојног сина су два пута мобилисали током последњих ратова, муж ми је био вредан и поштен домаћин и видите како се ти општинари понашају према мени.

Да су ми саградили кућу, могла сам да нађем некога да ме припази док не умрем а овако не знам да ли сам уопште жива – прича кроз сузе Милојка, инсистирајући да уђемо у кућу како бисмо видели како изгледа пакао. Са таванице су зјапиле велике црне рупе које је направила вода, односно киша и снег. Зидови испуцали и искривљени. Када смо је питали за два реда сложених цигли на поду, једну је подигла уз објашњење да њима затвара рупу из које су свакодневно, посебно током лета, излазиле змије. Мисли да им је велико легло у темељима куће.

Увече, наставља са причом, спава полуотворених очију а у јастучници под главом држи хлеб, јер је то једини начин да га заштити од агресивних пацова. Уз све ово старица је три године без струје. Прошлог месеца, због болести, чак је 16 дана била без свеће.

Процене су да је у Колубарском округу након 16 година од разорног земљотреса остало око 500 породица пред чије теже оштећене или срушене куће нису дошли зидари и екипе за санацију.

Страна 10 од 45