a

Заштитник грађана Саша Јанковић објавио је у четвртак, како је најавио у интервјуу за Радио Слободна Европа, део документације на којој темељи кривичну пријаву против двојице припадника Војне полиције. Јанковић се последњих дана нашао на удару жестоких оспоравања људи из власти после изношења података о наводном кршењу прописа од стране припадника Војно - безбедносне агенције, те о могућности да су њени припадници прикупљали податке о појединим опозиционим функционерима, синдикалним лидерима, судијама. Министар полиције Небојша Стефановић изјавио је тим поводом да документи које је проследио Заштитнику грађана не говоре о ономе о чему сам Јанковић тврде да говоре.

РСЕ: На то Вас је на неки начин навео министар полиције који је устврдио да документи МУП-а не указују на оно о чему Ви говорите. Како је могуће да дође до тога?

Јанковић: Могуће је да министар није обавештен о томе шта ми је послао, пошто је материјал који сам добио достављен са потписом министра Стефановића. Наиме, његова изјава да оно што сам говорио и читао стоји само у изјавама до сада окривљених припадника Жандармерије фактички није тачна, а на чињенице је најбоље одговарати чињеницама.

Између осталих докумената, Закључак о покретању дисциплинског поступка који је покренут против припадника Жандармерије где су они суспендовани, у образложењу наводи управо оно што сам читао. Дакле, да се десио напад на припаднике полиције, односно Жандармерије, а да су они у одбрани од тог напада употребили прекомерну силу, с чиме се слажем.

Не један, него много докумената говори оно што сам рекао и најмањи је проблем данас у савременом свету ставити то на сајт и показати да министар највероватније није прочитао сва документа која постоје унутар Министарства унутрашњих послова.

РСЕ: Како објашњавате одјеке на које је наишао овај случај, пре свега међу људима у владајућој коалицији, одакле долазе и напади на Вас?

Јанковић: Мислим да је то једна ненавикнутост на оно што у свакој демократији треба да чува демократију и права грађана, а то је систем провере и равнотеже, у којем постоје контролни органи који свој посао раде без обзира на било чије захтеве и у односу на које нико нема право да изда наређење.

То се види у изјавама типа – нека Јанковић да документа па ћемо ми да преконтролишемо. Довољно је видети Устав у којем пише да Заштитник грађана контролише. Када у тој контроли дође до одређених закључака, о томе обавештава јавност или подноси пријаве или обавештава друге надлежне државне органе. Рецимо, у односу на Народну скупштину и Одбор за контролу служби безбедности, ја сам им и до сада достављао извештај ради информисања после извршене контроле. Нисам им достављао индиције да неке неправилности постоје па да они изврше контролу и обавесте мене.

То је ненавикнутост да у савременој држави постоје контролни органи који су независни и нису под патронатом Владе и да они раде посао који чува све, па и оне на власти.

РСЕ: Други проблем је да ли је ВБА прикупљала податке о носиоцима правосудних функција, политичких партија и синдиката. Председник Врховног касационог суда Драгомир Милојевић изјавио је да ако је ВБА прикупљала податке о носиоцима правосудних функција, политичким партијама и синдикатима за то није добила одобрење надлежних судова. Како да схватимо ову изјаву ако гледамо из угла онога што сте ви претходних дана изнели?

Војска нема шта да тражи у синдикатима, судству и политичким странкама

Јанковић: Сазнања која имам говоре да се то десило, као и низ других неправилности и незаконитости. Не постоји ни теоретска законска могућност да припадници ВБА прикупљају податке о раду судије. Ако постоји основ за сумњу да се судија бави недозвољеним радњама, то морају радити припадници полиције или евентуално – ако је у питању подривање безбедности Републике Србије, сарадња са страним обавештајним службама и слично – припадници Безбедносно-информативне агенције, али војска нема шта да тражи у синдикатима, судству и политичким странкама.

Претпостављам да је за очекивати да ниједна политичка странка у Србији нема паравојску којом намерава да нападне касарне, а и да је то случај, онда би се то морало наводити у прикупљеним подацима о лидерима те странке. Међутим, то се не наводи. Због тога је, наравно, председник Врховног касационог суда рекао то што је рекао, као и да је ВБА дужна да Заштитнику грађана достави све тражене податке.

Подсетићу, није само оно што је за суд недозвољено. Не постоји само суд. Суд се бави у овом случају кривичним делима, али поред њих постоје незаконистости и неправилности на штету права грађана и тиме се бави Заштитник грађана. Дакле, може се десити да није извршено кривично дело, али Заштитник има задатак да све неправилности које могу да доведу до кршења права грађана идентификује и спречи давањем препорука. Када нешто дође до суда, то је онда највиши степен опасности по друштво.

РСЕ: На шта сумњате? Са којим циљем се ради то праћење политичара, синдикалаца, судија?

Јанковић: Још једном – то су сазнања, говорим законском терминологијом,  која ја као Заштитник грађана имам дужност да проверим, с обзиром да из тих сазнања проистиче да је дошло до кршења права на приватност.

А, зашто се то ради – то је дугачка и помало спекулативна прича. Рецимо да у друштву у којем је из служби безбедности увек извирала једна врста моћи и настајала симбиоза са политиком – подсетићу да су у многим битним случајевима из наше недавне прошлости виновици били управо припадници служби безбедности – у тој симбиози и политика и службе дају и добијају нешто. Оно што политичари углавном не знају је да службе воле да буду злоупотребљене, јер то је свакако двосмерна улица.

Нисам сигуран ни да ли има довољно сазнања о томе шта закон прописује да служба може да ради. Потреба да се безбедност сведе на то ко шта о коме мисли и ко шта о коме прича, потреба да се на тај начин управља политичким животом је јако штетна и за оне који то раде и за оне о којима се ту ради.

Надам се да ће случајеви попут овог у нашем друштву створити претпоставку да се рад тајних служби уведе у демократске оквире. Тајне службе, нажалост, морају да постоје. Не можете се против претњи безбедности које саме делују тајно борити на јаван начин, али постоје јасни законски оквири и стандарди који нам гарантују да службе неће постати претња по нашу безбедност.

РСЕ: Да ли је претерано рећи да сте се Ви у тренутним околностима, а тако изгледа када се гледа са стране, нашли на удару неких од челних људи из власти?

Јанковић: У прошлости се дешавало, и ја сам тада по правилу реаговао веома јасно и видно, да се праве спискови издајника, да се људи етикетирају најгорим могућим етикетама. А знате, свугде па и у Србији, када за некога кажете да је издајник, да атакује на отаџбину, да подрива систем безбедности перфидно када је најкритичније, то је својеврстан позив на линч те особе. До сада су то углавном радиле неке групе, појединци, невладине организације, односно удружења грађана, сада се десило да такве изјаве долазе од преставника владајуће странке и истовремено од функционера, човека који је народни послник. То је, дакле, један нови моменат где ми имамо од стране неког ко јесте носилац власти такву врсту таргетирања.

Ја не верујем и не желим да верујем да ће заиста доћи до практичног угрожавања моје или било чије безбедности. То је једна страшно опасна појава и, још једном, реаговао сам када год се то дешавало раније.

Недавно је Срђа Поповић (председник Центра за примењене ненасилне акције и стратегије) био у сличној ситуацији. Њега је једна политичка организација означила као некога ко планира да изврши преврат у Србији, да атакује на демократски уређену и изабрану власт. Тада сам реаговао говорећи да или је човек то што јесте, извршио атак на безбедност Србије, онда га треба ухапсити, или неко ставља крст на његово чело и каже ’помозимо отаџбини’. Данас је неко други у тој ситуацији али то једноставно ни са које стране и ни за кога апсолутно не може да буде добро.

РСЕ: Може ли се рећи да сте такли у осињак?

Јанковић: То је мој посао. Нисам имао никакве илузије да ће се десити део од овога што се дешава, али управо због тога Заштитник грађана постоји, да би у име грађана вршио контролу рада власти. Ни једна власт не воли да буде контролисана. Питање је само како то показује. Овакви случајеви су преломни и сад се показује чему уопште служе независни контролни органи. За разлику од генералног инспектора за службе безбедности унутар Министарства одбране ја немам било кога ко може да ми нареди. Ја морам по Уставу и закону да гледам само законе и да радим то што ми је посао.

Стефановић: Не могу спречити Јанковића да објави документе

Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић изјавио је да не може да спречи омбудсмана Сашу Јанковића да објави било који документ који о томе постоји.

Стефановић понавља да оно што је у вези са овим инцидентом изашло из МУП-а "и што има званичан карактер могу бити само документа која су потписали осумњичени припадници Жандрамерије".

"Не постоји документ који је потписао једини орган у МУП који је надлежан за спровођење законитости ...то знају сви који су правници чак и они који нису а то је Сектор унутрашње контроле ", рекао је он.

Стефановић је рекао и да се МУП консултовао са тужилаштвом и да оно "није било за то да ми објављујемо такав документ зато што је поступак у току".

Зато сам изабран. Свестан сам тога. Није први пут да сам стављен у овакву ситуацију. Можда је ово најинтензивнији такав случај, али немам право да се жалим.

РСЕ: Ово је сада већ матрица. И ви сами примећујете да се сви који се усуде да критикују третирају као издајници. Ово што се дешава Вама је само последњи у низу примера. Уколико се ви осећате угрожено, шта онда да кажу обични градјани? Шта да кажу новинари?

Јанковић: Мислим да, као што сам рекао, мој посао јесте да водим овакву врсту битака за правни поредак и права грађана, како би се грађани осећали сигурније. Једино што грађане може учврстити у осећању безбедности и сигурности је да се у Србији поштују закони. Зато служи Заштитник градјана, да се овакве ствари изнесу на површину. Веома је битно што је јако пуно градјана, организација, медија и појединаца препознало ову ситуацију и схвата да се у овом моменту води једна од битака за учвршћивање, сазревање демократије у Србији. Имам заиста искрену наду да ће после овога, последњег у низу, можда једног од најуочљивијих и најдрастичнијих случајева, грађани Србије бити безбеднији, сигурнији, а не небезбеднији. Зато што сам сасвим сигуран да ћемо ову ситуацију увести у институционални оквир, разјаснити ономе коме није јасно, а морало би да буде јасно, шта пише у законима и да закони нису нешто што се поштује слободном вољом, већ зато што је то обавеза.

РСЕ: Министар полиције Вас је позвао да се обратите полицији уколико се осећате угроженим. Хоћете ли то учинити?

Јанковић: Не. Немам никаву намеру у овом моменту да то радим. Подсетићу како сам ја уопште рекао о чему се ради. Дакле, на изричито питање вашег колеге новинара у једном маниру детектора лажи у том моменту, питање је било ‘да ли вам је икада прећено’, рекао сам ‘да, јесте’. И не једном. Ја сам седам година заштитник грађана. Први пут када сам имао непријатну ситуацију такође је то било везано за рад органа безбедности. С друге стране, не мислим да је то тај интезитет претњи који захтева да порески обвезници плаћају обезбеђење. Сигуран сам да полиција ради свој посао и да нема потребе за посебним мерама.

РСЕ: Можете ли рећи од кога стижу претње?

Јанковић: Не. Не још једном.

РСЕ: Да ли су вербалне, писане …?

Подсетићу вас да сам ја имао и са претходном влашћу, у којој је Демократска странка имала водећу улогу, озбиљне конфликте

Јанковић: Заиста не бих говорио о томе и ништа гласније не би требало да буде него што је већ. Још једном, није кључна ствар и није први пут и плаћен сам за то да будем под притиском и чак под одређеном дозом, да тако кажем, изазова независности. Ваљда ме је као Заштитника грађана Народна Скупштина изабрала зато што је очекивала да ћу бити управо у оваквим ситуацијама способан да се одупрем томе. Можда они који су дигли руку, јер ја сам у другом мандату изабран практично једногласно, нису очекивали да ћу се овако понашати у односу на њих. Али овако Заштитник грађана мора да се понаша у односу на сваку власт. Подсетићу вас да сам ја имао и са претходном влашћу, у којој је Демократска странка имала водећу улогу, озбиљне конфликте. Условно речено конфликте, озбиљне сударе.

Неће ово бити први пут да ја објављујем документе да покажем да изјава неког званичника није тачна. Сетите се када сам поднео управо амандмане на Закон о електронским комуникацијама. Два амандмана, један да се мора прибавити одлука суда за задирање у приватност комуникације и други да Повереник за слободан приступ информацијама и заштиту података о личности може имати приступ задржаним подацима. Овај други је прихваћен, први је у Народној Скупштини одбијен, али је претходно председница парламентарне групе Демократске странке рекла да је нетачно да сам уопште поднео амандмане. Па сам ставио на сајт документ са заводним печатом Скупштине и датумом пре њене и моје изјаве. Дакле, на жалост, или на срећу, ово је очигледно неки пут који мора да прође демократија у Србији. Неки људи су се добровољно прихватили овог посла. Ја међу њима. И не сматрам да је ово за мене проблем.

Отворено судбина несталих беба

Озбиљна могућност да је породицама саопштавана лаж о смрти тек рођеног детета,  односно немоћ државе да документовано, поуздано, неспорно, ауторитативно - како  доликује најмоћнијој организацији на једној територији, развеје сумње да су поједина деца лажно проглашена мртвом па дата на нелегално усвојење или доживела неку другу судбину, не тиче  се само породица које су можда раздвојене - тако монструозна могућност не дозвољава да мирно, као држава и као заједница људи, наставимо живот и кренемо напред мирне савести

Судбина „несталих“ беба један је од духова из наше прошлости. Озбиљна могућност да је породицама саопштавана лаж о смрти тек рођеног детета, односно немоћ државе да документовано, поуздано, неспорно, ауторитативно - како доликује најмоћнијој организацији на једној територији, развеје сумње да су поједина деца лажно проглашена мртвом па дата на нелегално усвојење или доживела неку другу судбину, не тиче се само породица које су можда раздвојене - тако монструозна могућност не дозвољава да мирно, као држава и као заједница људи, наставимо живот и кренемо напред мирне савести. Са таквим теретом се не живи слободно.

Због тога сам, иако је од појединих случајева прошло више деценија, са сарадницима покушао да разјасним околности три карактеристична случаја несталих беба. Не само неспокојни родитељи већ и тадашњи председник државе замолио је да покушам да одговорим на питање да ли смо икада људски и институционално толико ниско пали - да се у болницама краду бебе? Повереник за информације од јавног значаја је, са своје стране, настојао да омогући родитељима непосредан приступ документима које су различите институције криле, губиле, мрзело их да их траже, „штитиле личне податке“ ускраћујући приступ управо оним људима чији ти подаци јесу...

Испитиван је начин на који су поступале болнице, матичне службе при општинама, мртвачнице... покренут је застарели софтвер за доделу матичних бројева, претраживане су архиве, проучавани документи, разговарано је са људима... За низ нелогичних, сумњивих околности нашла су се колико-толико прихватљива објашњења, која човек може да схвати тек када урони у сумрак наших неусклађених процедура, аљкаве администрације, бахатог односа „службених лица“, одлучивања уместо пунолетне особе „у њеном најбољем интересу“... свега оног што доживљавамо свакодневно, али што човек не би очекивао у тако важном моменту какав је рођење детета... или смрт. А неке је снашло.

На нека питања, међутим, није било разумног одговора ни у папирима ни на екранима. Потрага за истином захтевала је да се разговара са људима који су учествовали у порођајима, потписивали записнике, отпусне листе, потврде о пријему тела (или шврљали по њима), а од којих су многи у пензији. Тргнуо сам се када ми је сарадница која је водила истрагу рекла: „Шефе, овлашћени смо да испитујемо службенике, али имамо ли право да зовемо пензионере, људе који више не раде у државној служби, шта ако неко доживи инфаркт од стреса“? Омбудсман таква истражна овлашћења нема. Тужиоци, који имају, већину случајева већ су означили као застареле за кривично гоњење, или у њима нису нашли довољно доказа да покрену кривичну истрагу.

Сажет закључак поступка који сам, као Заштитник грађана, спровео, био је - документација о случајевима је тако лоше вођена и чувана да се не може поуздано реконструисати ток догађаја, односно није могуће искључити да је неко подстакао и искористио такву неорганизованост, манипулисао документима и колегама, те родитељима бесправно одузео дете.

Моја лична сумња да је неко, макар то била и добро организована група, то могао да понови стотинама и хиљадама пута, како се данас спекулише, и остане неоткривен све ове године, није суштински битна - могућност да је „нестала“ и једна једина беба довољна је да држава не сме да се скраси док не открије истину о томе. Због тога сам Извештајем предложио доношење посебног закона којим би било основано независно, привремено тело - комисија, са снажним истражним овлашћењима, а свако био обавезан да под претњом кривичне санкције сарађује са њом и саопшти јој све што зна о случају који се испитује, чак и ако, због застарелости, не може бити кажњен за оно што је у прошлости учинио или пропустио да учини. Главне карактеристике такве комисије биле би, дакле, снажна истражна овлашћења и независност. Заједно, оне су требале да гарантују да ће Комисија у највећем броју случајева доћи до истине и да ће ту истину прихватити родитељи који данас држави не верују.

Извештај о „несталим бебама“ поднео сам Народној скупштини пре четири године. Њиме је од ресорних министарстава (здравља, унутрашњих послова, државне управе и локалне самоуправе) тражено и да предузму низ мера како би се смањила могућност да настану нови слични случајеви. Извештај и изјашњења министарстава о спровођењу препоручених мера доступни су јавности на електронској презентацији Заштитника грађана. Иако је могућност да се десе нови случајеви „несталих беба“ битно смањена, држава ништа није учинила да расветли старе. У међувремену, група стручњака предвођена уваженом проф. др Весном Ракић-Водинелић, радећи независно од било кога, направила је модел закона за какав сам се заложио Извештајем. Извршна и законодавна власт нису показале посебан интерес за њега.

Пре годину дана, Европски суд за људска права у Стразбуру донео је (прву) пресуду против Србије у случају „несталих беба“. Суд је, са своје стране, утврдио да држава није дала задовољавајуће одговоре родитељима и пресудио да таква неизвесност о члану породице значи кршење права на породични живот.

Упозорио је и да је суочен са низом сличних тужби против Србије и оставио нашој држави годину дана да установи ефикасан механизам којим ће их сама решити, имајући у виду донету пресуду. Суд у Стразбуру позвао се и на извештај Заштитника грађана, посебно на онај део у коме сам позвао да се законом успостави независан орган који ће ауторитативно утврђивати истину или, ако до ње није могуће доћи, родитељима додељивати накнаду за живот у сумњи и неизвесности.

Рок који је суд оставио Србији већ је био истекао када ме министар здравља питао да ли бих учествовао на састанку на коме би се разматрало како држава најбоље да испуни обавезу коју има према својим грађанима, а сада и према Савету Европе, чији је орган Европски суд за људска права. Одговор је, наравно, био позитиван, а министар је обавестио јавност да ће повереника Родољуба Шабића и мене већ за који дан позвати на састанак. Позив је уследио након десетак дана, али не од министра здравља, већ од помоћнице министра правде. У њему стоји да су „релевантни државни органи“ већ донели план којим је утврђено да Влада подзаконским актом оснује Комисију за случајеве „несталих беба“ и да је о плану већ обавештен суд у Стразбуру.

На састанку на који сам позван ја или представник кога одредим (упућени у куртоазију знају шта то значи), расправљало би се о „будућем раду Комисије“.

Како је моје виђење решавања проблема било само наизглед слично, али суштински другачије, али и због тога што је Заштитник грађана Уставом установљен као независан државни орган, те није примерено да учествује у стварању органа извршне власти (између осталог и због тога што ће у будућности можда морати да контролише његов рад), захвалио сам се на позиву и пожелео, најискреније, успех концепту који су осмислили „релевантни органи“.

Због „несталих беба“, њихових родитеља, ауторитета Владе Републике Србије и, понајвише, наше колективне савести.

Данас, специјални додатак

Саша Јанковић, заштитник грађана

Лични став

Уобичајено питање за Међународни дан људских права је колико се у Србији поштују људска права. Њихово поштовање у једној земљи резултат је мноштва фактора од којих се значајем издвајају стање културе људских права, снага владавине права и институција, те јачина међународних механизама за заштиту људских права и пример који међународна заједница сама даје. Размотримо елементе за одговор који онда можемо и сами дати.

Каква је култура људских права у нас? Ослањамо ли се на осећај када се питамо да ли је неко од њих повређено или смо о томе нешто ипак учили? Иако је у бити људских права достојанство човека, које свако од нас осећа, ипак се ради о људским ПРАВИМА, а не људској правди. А права, тј. право има своје норме, оне имају своју хијерархију, садрже појмове, тематски се групишу у правне институте, повезују их и разјашњавају различите врсте тумачења... Иако сви не могу да буду, и на срећу нису правници, у обавезном образовању мањкају нам и најосновније лекције о ономе што ће нам током целог живота бити највредније што имамо. Управо због одсуства образовања о људским правима углавном не знамо да се њихово кршење може начинити само с позиције власти.

Полицајац може човека у одређеним условима да лиши живота не кршећи му људска права, а не мора ни да га дотакне, а да их прекрши. Знамо ли сви да грађанин не може да прекрши људска права другом грађанину (може да му или њој направи штету или да изврши какво кажњиво дело над њим или њом) али да ће кршење људских права прети обема странама ако тужилаштво не учини довољно да починиоца тог дела разумно брзо изведе пред суд, као и ако суд кривичну осуду донесе напречац? У земљи културе људских права нико се неће „јуначити“ питањима попут „докле више са правима мањина, где су права већине“. Јер у таквој земљи зна се да припаднике мањине погађају сва она кршења људских права која тиште и већину, али су уз то још и додатно и специфично ускраћени, као и да само гарантовањем (наизглед) већих права неко из рањиве мањине може да буде равноправан онима из већине.

Знаћемо и да слобода изражавања не значи право да се каже све, па и оно што крши углед или права неког другог или угрожава најбитније интересе заједнице.

Култура људских права захтева још много тога што појединца чини сретнијим насамо са собом и међу другим људима, а нашу заједницу јачом. А она се наслања се на културу у друштву уопште...

Идући део одговора лежи у искреном суочавању са тим колико су наше институције јаке, а владавина права чврста? Могу ли појединци да управљају институцијама самовољно и да ли поштовање, односно примена закона зависи од политичке воље? Дешава ли се да министар каже да је „као човек“ на мах одлучио да паре пореских обвезника законом намењене у једну сврху буду потрошене у неку другу?

Или да други оцени да цела професија штрајкује јер је плаћа тајкун који је за свашта крив, само није осуђен? Имамо ли Закон о доступности информација од јавног значаја, а знамо ли како гласе сви уговори којима се располаже националним ресурсима и капиталом? Сећамо ли се момента када је вршилац дужности председника Републике, када је Устав налагао да у року од 90 дана донесе одлуку о расписивању избора, задњег дана рока одлучила да изборе не распише? Или када је донет Закон о (изменама Закона о) јавном информисању, и издалека гледано неуставан, али је, иако је одмах оспорен пред Уставним судом, опстао неко време да би и политичка елита била задовољна, а формална уставност остала на броју? У институцијама раде и чине их људи. Колико радна места у њима, посебно руководећа, јесу награда коју узму политичке партије после избора и колико се државних службеника на послу легитимише својом страначком припадношћу? Колико наше странке, упркос уставној забрани, непосредно врше власт? Деси ли се да нека одлука суда остане неизвршена? Или многе? Јесу ли судије слободне у свом судијском уверењу и коме одговарају за начин на који врше судијску функцију? Да ли процедура у којој доносимо законе гарантује њихов квалитет или имамо Закон о привременом уређивању начина исплате пензија којим се у ствари снижава и мења њихов износ и ниво, мада су пензије стечено право? Ко уопште смишља такве шамаре праву и интелекту?

Коначно, какав нам ослонац и пример даје међународно право? Дванаест година суђења без пресуде пред међународним трибуналом аболира све наше судове у њиховом кашњењу. Има ли ефикасне и равномерне истраге свих злочина почињених у конфликтима из деведесетих? Како се Европски суд за људска права у Стразбуру носи са стотинама хиљада представки (како уопште може да се удуби у сваки од тих случајева) и какав је практичан утицај уговорних тела основаних по конвенцијама о људским правима УН? Који су то ефикасни механизми заштите људских права локалног становништва од поступака припадника међународних мировних и сличних мисија, а који заштите самих припадника мисија од својих надређених?

Дајмо искрене одговоре на ова и слична питања и знаћемо колико се данас у Србији, али и у добром делу света, поштују људска права. Зато, запитајмо се не само какво је стање, већ и шта можемо да радимо, свако из своје перспективе и не чекајући нужно друге, да оно буде боље.

Танјуг, 7. децембар 2014. године

Протеклих годину дана грађанима Србије највише је сметала спора, неефикасна и самовољна администрација, с обзиром да се на то односи свака друга притужба Заштитнику грађана.

Од 4.310 до сада решених притужби у 2014. чак 2.057 (47,73 одсто) односило се на повреду права на елементарно законит рад, на заштиту од ћутања админстрације и на коректно и ефикасно поступање органа, каже заститник грађана Саша Јанковић у годишњем интервјуу Танјугу.

Према његовим речима, за њима следе притужбе на повреде економских, социјалних и културних права (1.629, односно 37,80 одсто), посебних права рањивих категорија грађана (790, односно 18,33 одсто) и грађанских и политичких права (767, односно 17,80 одсто).

Шта то говори о општем стању људских права у Србији, Јанковић има двојак одговор - има позитивних помака у одређеним стварима, попут рада владине Канцеларије за људска и мањинска права, великог броја пројеката, акционих планова и стратегија које је покренула, док с друге стране има и појава које једноставно погазе све те декларативне акте, најаве и планове.

Као конкретан пример Јанковић је навео недавну одлуку министра за рад, запошљавње, борачка и социјална питања Александра Вулина да два милиона евра, намењених за рад невладиних организација у области социјалне заштите, преусмери у Фонд за лечење ретких болести код деце.

Како је објаснио, држава се пре више година определила да здравствене, социјалне, интегративне и сервисе заштите за људе са сметњама у развоју, социјално угрожене и друге којима треба посебно помоћ друштва која се не пружа искључиво кроз државне органе, већ и кроз цивилни сектор.

“И то је био део доброг плана, који је нешто што је позитивно. И онда се у свему томе деси да конкурс за такву врсту организација које ће пружати услуге, у овом случају, социјалне помоћи, буде на један крајње споран начин спроведен и да, када се то открије, министар изјави да два милиона евра неће бити утрошено у ту сврху, него у неку сасвим другу”, рекао је Јанковић.

Јанковић је подсетио да је у прошлогодишњем извештају оценио да у Србији постоје појединци који су јачи од институција истакавши да то никако не може да буде показатељ поштовања људских права и владавине права, већ да је политичка воља важнија од закона.
“Ако успемо да се у конкретним ситуацијама понашамо и да одлучујемо онако како пише у програмским документима и у законима, тада ћу много лакше моћи да кажем да корачамо напред у домену људских права. У овом моменту је то још декларативно”, сматра Јанковић.

Да постоји могућност промене такве праксе указује и чињеница да су државни органи отклонили преко 90 одсто пропуста који су утврђени у поступцима које је Заштитник грађана покренуо на основу бројних притужби и на сопствену иницијативу, али и то да је први пут за седам година Влада Србије показала интересовање да установи које су то неизвршене препоруке овог контролног органа, рекао је Јанковић.
“Први пут Влада Србије прикупља од министарстава податке о неизвршеним препорукама, да би о томе поднела извештај Народној скупстини. Тражи одговоре од својих министара зашто нису (извршили препоруке) и о томе ће извештити Народну скупштину, што мислим да је изузетно добар знак”, оценио је Јанковић.

Ипак, према његовим речима, Србији недостаје могућност да се њени грађани, за разматрање својих притужби, обрате прво нижим инстанцама, а тек онда, уколико то не уроди плодом, Заштитнику грађана.

“Оно што нам недостаје и што Влада треба да уради, и ја то предлажем изменама Закона о Заштитнику грађана, јесте да Заштитник и у пракси, не само на папиру, буде последња инстанца којој се грађани обраћају када су исцрпли све могућности и нису наишли на задовољавајући одговор”, рекао је Јанковић.

Он је објаснио да у многим ресорима уопште нема претходних механизама за разматрање притужби грађана, подвукавши да би њиховим успостављањем систем отклањања пропуста постао много ефикаснији.

Говорећи о недавно усвојеном Закону о узбуњивачима, Јанковић је наводи да је заштита узбуњивача кључна не само у борби против корупције, већ и за најшире друштвене интересе.

Иако је изразио наду да ће тај закон, када ступи на снагу, остварити циљ, Јанковић је подсетио да то законско решење одступа у неким важним аспектима од решења које је саставила радна група чији је био члан.
“Оно што сам мислио другачије него творци актуелног закона јесте да се мора обезбедити не само судска заштита, с обзиром на стање у којем се наше судство налази, већ да се мора и алтернативно, пред неким другим органом, обезбедити брза и ефикасна привремена заштита, док суд не донесе коначну одлуку”, рекао је Јанковић.

Он је додао и да је сматрао да се узбуњивачима мора обезбедити заштита и у односу на акте из радног односа, односно да се узбуњивач заштити од отказа и премештања на друго, ниже или удаљено радно место.
“Има још неколико разлика, али ја не могу да тврдим да је мој став и став моје радне групе тај који је једини релевантан и добар. Надам се да овај пут нисмо у праву и да ће се показати да је Србија добила један квалитетан и озбиљан закон”, рекао је Јанковић.

Крајем новембра Заштитник грађана саопштио је да неће учествовати у раду Комисије за случајеве несталих беба иако, како је рекао, сматра да је то тема која обележава прошлост и садашњост нашег друштва без чијег решавања неће моћи да се крене даље.

Пожелевши успех тој комисији, Јанковић је објаснио да не може да учествује у њеном раду због неколико разлога, а превасходно зато што комисија неће бити формирана посебним законом, због чега ће јој бити ограничена истражна овлашћења и независност.

Према његовим речима, пре четири године изнео је став да се истрага несталих беба мора уредити законом, јер би на тај начин орган који би истраживао случај, добио озбиљна истражна овласћења.
“Истражна овлашћења и независност комисије могу се обезбедити само доношењем посебног закона и питам се да ли ће комисија формирана на нижем нивоу, подзаконским актом, коју формира Влада, моћи да испуни те захтеве”, рекао је Јанковић.
Такође, подвукао је Заштитник грађана, потребно је и да родитељи беба, после спроведене истраге, заиста верују у кредибилност и исход тог поступка.

Други разлог, формалне природе, јесте да Заштитник грађана, као независни орган, не може да учествује у раду тела које формира Влада Србије, објаснио је он.
“Али, волео бих да и у овом случају грешим и да је могуће, ако Влада Србије формира ту комисију, да она ипак нађе начин да дође до истине у сваком појединачном случају, и да ту истину као релевантну, тачну и потпуну прихвате и породице”, нагласио је Јанковић.

У интервјуу који је дао у четвртак, упитан да ли ће реаговати на одлуку Града Београда на основу које они који не плате казну у градском превозу улазе у јединствену евиденцију прекршаја у прекршајним судовима која је успостављена Законом о прекршајима, Јанковић је рекао да јавни превоз мора да се плаћа, али је подсетио да за кршење новчане обавезе из уговора о превозу, или било ког другог уговора, постоји начин и поступак принудне наплате и да деликтној одговорности није место у уговорним односима.

“Пре свега, јавни превоз мора да се плаћа. Ништа што ћу рећи у наставку овог одговора не треба да послужи као изговор да се јавни превоз не плаћа. Али, начин на који ће се обезбедити да се јавни превоз плаћа је нешто сасвим друго”, истакао је Јанковић.
Према његовим речима, Устав Србије забрањује да се људска права несразмерно ограничавају.

“Мислим да имамо, или би бар требало да имамо, систем извршења који обезбеђује да се изречена казна за неплаћену вожњу градским превозом плати, управо на начин како то уређује Закон о облигационим односима и други прописи који уређују однос превозника и корисника превоза”, рекао је Јанковић. Не могу се, додао је Јанковић, ограничавати нека Уставом гарантована права зато што неко не извршава уговор у који је ступио када је ушао у градски превоз.

“Због неизвршавања уговора не можете забранити некоме да напусти земљу. Несразмерно је и непропорционално. Имамо судове, извршне поступке и тужбе којима се то мора решити. Не можемо због тога што нам један систем не функционисе добро реметити све остале. Ваљда је потребно да тај систем који не функционише, систем наплате казни, успоставимо како треба”, рекао је Јанковић.

Заштитник грађана је поручио да ће се због тих, како је навео, принципијелних разлога и обавезе да штити Уставом гарантована права, обратити Уставном суду предлогом за оцену уставности.

Страна 10 од 45