a

Шездесет година од усвајања епохалног документа под окриљем Уједињених нација – Универзалне декларације о људским правима, одговорним државним органима Републике Србије, укључујући и омбудсмана, поред истрајног унапређивања прописа од значаја за остваривање људских права предстоји и велики рад на постизању делотворне заштите и остваривања људских права у пракси, у стварима које се непосредно тичу достојанства и квалитета живота грађана. 

Република Србија је опредељена ка успостављању највиших стандарда у остваривању и заштити људских права, али практично остваривање тог циља значајно заостаје за декларативним изјавама званичника и текстовима прописа који се доносе. 

Велики број разочараних грађана, посебно сиромашно становништво и  припадници маргинализованих група, људска права доживљавају као апстрактни, понекад и елитистички концепт, далек од њиховог свакодневног живота. 

Равноправан третман и доступност права свим грађанима без дискриминације, тежња органа управе ка остваривању, а не ограничавању политичких, грађанских, економских, социјалних и културних права, брига за људско достојанство у свакодневним ситуацијама, одговорност власти и друга суштинска питања од значаја за живот достојан човека, потиснута су у други план. Уместо њих, јавни и институционални дискурс о људским правима оптерећени су нпр. такозваном „слободом“ ширења свих, па и неонацистичких идеја, мржње и нетолеранције. Такве псеудо-дилеме намећу актери који би иначе били периферни да на њих не изостаје брза и ефикасна реакција државе. Овом оценом се, наравно, не тежи негирању значаја политичких и грађанских – класичних људских права, већ указује на замену теза и избегавање бављењем суштинских тема кроз проблематизовање питања која би требало да су неспорна. 

Забрињава тенденција извршне власти да на потребе и проблеме у остваривању људских права не реагује ефикаснијом применом постојећих закона и јачањем механизама контроле и превенције, већ тежњом за формирањем нових институција на папиру, често методом лошег преписивања. Неспровођење постојећих прописа не може се стално правдати њиховом несавршеношћу и потребом за доношењем нових закона. Другим речима, одговорност органа јавне власти за стање у својим областима не сме се пребацивати на увек нове и нове независне институције, посебно када и за рад већ основаних нема неопходних услова.