a

alt

Међународни дан Рома, 8. април, установљен је 1971. године, на првом светском конгресу те етничке заједнице, чија би се историјска судбина могла исказати речима: народ без дома и без гроба. Како сведочи историја, Роми су око 800 година били жртва сурових прогона и дискриминације. Почев од 15. века, када је почео да се диже “крст расизма” у Европи, многи од њих су, на основу исконструисаних оптужби, завршили на том крсту. Најзад, уследио је холокауст, у чијој су историји и енциклопедији најобимнија и најпотреснија поглавља о јеврејским и ромским жртвама. Ако се последице тих претходних варварских столећа занемаре, онда је тешко, готово немогуће објаснити и разумети зашто је положај те националне мањине сличан, често истоветан у европским земљама, иако оне показују различити степен политичке, привредно-економске, друштвене и културне развијености. С друге стране, однос према Ромима и „њиховим проблемима” показује да  није још  преовладало уверење према којем  је истина увек на страни оних који су најмање повлашћени. Нигде, па ни у нашој земљи, иако је Београд седамдесетих и осамдесетих година прошлог века био „светионик” идеја и иницијатива за решавање проблема Рома не само у бившој Југославији, већ и у Европи.

Након застрашујућих последица о којима сведочи историјско искуство, сваки облик дискриминације мора изазвати забринутост, поготово дискриминација у образовању, које је саставни део просвећености и представља – како се често чује – „излаз из зачараног круга” Рома.

Од многобројних случајева који показују појаву дискриминације у нашим школама, најдрастичнија је изјава једног психолога (!) који је запослен у  једној специјалној  београдској основној  школи: „Ми психолози резултате тестова интелигенције ромске деце, између себе, тј. интерно зовемо цигански IQ. То значи, да они на нашим белим тестовима показују ретардираност“.

Изјави овог психолога, који тврди да је „законом покривен када је у питању коефицијент интелигенције ромске деце” и да „на тестовима они не могу постићи већи збир од 70, што их сврстава у групу лако ретардираних”, додајемо коментар другог психолога, који такође ради у једној специјалној школи на територији Београда: „Ја питам на тесту шта ће урадити кад види дим из неке куће. Правилан одговор би био да ће позвати ватрогасце… Ромско дете по правилу одговара да треба добро да очисти пећ на ложење или боље намести чунак да не дими много. Онда ја морам том детету да дам нула поена на тесту.”

И, најзад, цитираћемо неуропсихијатра једног дома здравља у Новом Београду, који је „надлежан” за проблеме школовања ромске деце. „Таква деца на тесту на питање одакле се добија хлеб, одговарају ‘из контејнера’; или на питање одакле се добија млеко, кажу: ‘из радње’”. (Ова изјава подсећа на чувену анегдоту из америчких уџбеника социјалне психологије. Наиме, кад је градско дете први пут угледало коња, упитало је где му је “мотор”, док се сеоско дете, опчињено аутом, распитивало где су “ноге” од аутомобила.)

Поменуте изјаве психолога, који су стекли своје дипломе на нашим универзитетима, могу бити повод и разлог за „час анатомије” специјалних школа у нашој земљи, у којима је до пре две године било више од 50 одсто ромских малишана, а ове године их је око 24 одсто! (деца већинске популације су заступљена са 2 одсто.)

С друге стране, чак и они који су под неравноправним и тешким условима стекли универзитетске дипломе или научна звања, годинама чекају на запослење, са малим изгледима да ће га уопште добити.

Могли би да се наведу разни други примери како из наше, тако из других европксих држава који сведоче како се од Рома захтевају, јавно или на скривен начин, „докази” о припадности људској врсти. Или, примери, који показују како им се навлаче на лице маске које их чине „невидљивим” или „без лица”. То призива у сећање коментар о робу једног чувеног европског мислиоца: „Роб је особа уколико се посматра у природном стању, али је он с обзиром на грађанско стање ‘без лица’.”

Та мерила из далеке историјске прошлости која се примењују на Роме у садашњости, као и целокупни положај те националне мањине, која има обележја етнокласе, довели су до тога да се „ромски проблеми” третирају све чешће као „наши”, тј. пре свега као политички и друштвени проблеми.

Међутим, треба поменути да су доношењем више закона права Рома у Србији побољшана. Да би и резултати били на нивоу закона потребно је да се они примењују и да се развијају институције које компетентно могу да брину о заштити идентитета и културе Рома. У том духу је и нова резолуција Европског парламента, којом је најављено да ће питање Рома бити све чешћа тема европских институција. Томе ће бити посвећен и Други самит европских Рома, који ће бити одржан 8. и 9. априла у Кордоби, уз учешће и наше делегације.