a

Срамна мржња и насиље према Ромима који су се протеклих дана испољавали у банатском селу Јабука, резултат су мноштва проблема на које држава и друштво у прошлости пречесто нису налазиле прави одговор.

Повод за нападе дела мештана Јабуке према комшијама Ромима трагичан је толико да му није требало додатно зло, а оно се на жалост десило. Индивидуална одговорност за учињено кривично дело замењена је уличним прогоном, насиљем над целом етничком групом и позивима на линч недужних.

Тужилаштво у Панчеву реаговало је професионално и одлучно. Полиција је поступала у складу са правилима струке. Челници локалне самоуправе показали су одговорност. Али то није било довољно да се спрече срамни покушаји линча над Ромима, јер су насиље и мржња у прошлости стекли својеврстан легитимитет и такво стање се преко ноћи не може променити.

Сузбијање узрока расизма, мржње и нетолеранције према другачијима и спречавање њиховог испољавања није само посао локалних органа полиције или самоуправе, већ општег односа државе према сложеним проблемима вишеетничког и вишеверског друштва. Државна и јавна управа морају убрзано изграђивати капацитете и продубљивати знања која су неопходна да би своје функције успешно вршили у сложеном мултиетничком друштву. Уставна решења, заснована на међународним стандардима заштите људских и мањинских права, морају се практичније претакати у ниже нормативне оквире и, што је најбитније, доследно спроводити, како би се сузбила делимична друштвена дезорјентација која једнако погађа већину и мањине.

 Упркос свим уставним решењима, законима, уредбама, институцијама, систему мањинских самоуправа и признавању колективних права и мера позитивне дискриминације, деловању бројних невладиних организација, независним медијима, најзад и успостављању независних државних и покрајинских органа задужених за заштиту људских и мањинских права, етничка дистанца се још увек битно не смањује, а латентне међуетничке нетрпељивости и предрасуде су и даље укорењене и препрека су развоју.

Отуда „случај Јабука“ је повод за преиспитивање рада сваког органа јавне власти, културног и образовног система, медија и других који би требало да су главни актери друштве стабилности, интеграције и успостављања поверења како међу грађанима, тако и у институције. Уколико се пренебрегне потреба за расправом о идентификовању и јасном означавању проблема који код грађана буде реакције и осећања шовинизма и расизма, а друштвена трагедија у Јабуци сведе на локални проблем, тај случај неће бити последњи, као што није био ни први у нашем друштвеном животу.