a

Уједињене нације упутиле су апел светској јавности да овогодишњи Међународни дан избеглица, 20. јун, протекне у обележавању нове драме у којој суделује више од 300.000 људи на граници између Киргистана и Узбекистана. Ранији број избеглица, који  региструје УНХЦР у својој педантној статистици, биће, дакле, поново увећан, и сада ће  износити око 44 милиона.

Како на основу светског, тако и на основу нашег искуства, уверили смо се да се о избеглицама по правилу зна на основу статистичких података и броја слика. Међутим, ти егзактни подаци и те, у суштини, јасно видљиве, често потресне слике, најчешће су уоквирене невидљивим рамом. Услед тога, знање које се стиче о трагедијама и драмама стотине хиљада  људи, који постају преко ноћи избеглице, личи на велике и застрашујуће пожаре чији су узроци далеко од очију јавности.

У часу кад прекораче границу, многи од њих остају у стегама разних других „граница“. Укратко,  пошто су игубили готово све, они морају започети изнова  свој живот. Многи од њих приморани су чак да доказују да постоје. Јер, ако не поседују лична документа, они остају  невидљиви под  бирократском „лупом“.

 Избегличко поглавље у Србији закорачиће ускоро у другу деценију. У расплитању разних чворова и решавању многобројних проблема и питања избеглица, учествовали су међународне институције, државни органи наше и суседних земаља, међународна и европска заједница пружиле су финансијску и стручну помоћ, у многим акцијама су учествовале невладине и хуманитарне организације итд.

Извештаји, међутим, говоре да је Србија и даље прва у Европи, а 12. или 13. по броју избеглица и интерно расељених лица  у свету.

Ако је Међународни дан избеглица повод и прилика да се замислимо над положајем и судбином тих људи, последње је време да речи претворимо у акционе програме и дела, као што је то досад  учињено у појединим општинама на територије Србије. То је услов и начин да избеглицама вратимо статус грађанина и достојанство човека.

Као људе и грађане обавезује нас на то и етика и политика.