a

Опширније...
 
                                                      
  
др Горан Башић у разговору са представницима школе "Петро Кузмјак" у Руском Крстуру

Заменик Заштитника грађана за права националних мањина проф. др Горан Башић посетио је 29. и 30.jануара општине Сенту, Нови Бечеј, Кулу и Врбас. Разлог посете је непосредно упознавање са проблемима остваривања права националних мањина, евидентирање проблема у тој области и прикупљање података  за успостављање модела  мониторинга  остваривања права нациоанлних мањина.

Приликом посете овим општинама  заменик  Заштитника грађана разговарао је са  председницима савета за међунационалне односе, председницима општина, начелницама за друштвене делатности, командирима полицијских станица и директорима школа. Циљ разговора је успостављање сарадње и механизама за унапређивање остваривања права националних мањина.

Дан ослобођења Аушвица, 27. јануар 1945., постао је од 1996. историјски датум у Немачкој, а после Резолуције 60/7 УН од 1. новембра 2005., постао је Међународни дан обележавања холокауста.

Сада постоји разлог и основа да се подсећа на холокауст, чији је главни симбол Аушвиц, у којем је од 14. јуна 1940. до 27. јануара 1945. страдало око 1,5 милиона људи.

Међу жртвама холокауста, од којих су највеће биле јеврејске и ромске – народа предвиђених за „коначно решење“ – било је жртава и других народа, такође и српског порекла. То је додатни разлог за обележавање 27. јануара као датума у међународном историјском календару.

Етика сећања постала је важан услов и део људске и демократске културе, заштите и развоја људских и грађанских слобода и права. Због тога се предлаже:
  1. Да се Међународни дан холокауста обележи у свим јавним установама и институцијама.
  2. Да једна од улица у Београду или кеј у близини бившег концентрационог логора на Старом сајмишту добије назив који упућује, тј. подсећа на дан ослобођења Аушвица.
  3. Подржава се идеја да се теме о холокаусту уврсте у наставни програм и градиво у средњим школама и на универзитетима.
  4. Подржава се идеја и предлог да се изгради Холокауст музеј у Београду.

Извештај о контроли полицијских станица при пријему и обради захтева за издавање личних докумената - пасоша и личних карти тема је  Конференције за новинаре Заштитника грађана која ће се одржати у петак 23. јануара 2009. са почетком у 10 часова у Медија центру.  Заштитник грађана је у циљу унапређивања рада органа управе и остваривања заштите људских слобода и права грађана, извршио контролу рада полицијских станица при пријему и обради захтева за издавање личних докумената – пасоша и личних карти. Контролу је вршила служба Заштитника  грађана Републике Србије, у сарадњи са омбудсманом АП Војводине и омбудсманима локалних самоуправа Ниша, Крагујевца, Раковице, Шапца, Зрењанина, Суботице, Гроцке и Бечеја. 

Новинарима ће се обратити заштитник грађана Саша Јанковић, његов заменик Милош Јанковић, покрајински омбудсман Петар Теофиловић, његов заменик Стеван Арамбашић, и омбудсман Шапца Милош Мијаиловић. Конференцији  ће присуствовати и сарадници у Стручној служби Заштитника грађана, као и омбудсмани локалних самоуправа.

Данашњу трагичну вест о убиству трансродне жене Миње Кочиш примио сам са не малом забринутошћу, подсећајући се да је последње такво убиство у Београду, Вјерана Миладиновића познатог као Мерлинка, остало недовољно истражено и да за то нико није кажњен.

Придружујем се позиву невладиних организација да се убиство Миње Кочиш што пре у потпуности истражи, одговорни процесуирају као и да се трансродне особе заштите на одговарајућ начин од насиља имајући посебно у виду повишен ниво ризика од специфичних напада на припаднике те групе.  Желим да нагласим да је право на живот неприкосновено и да држава мора то право да гарантује свима, без обзира на сексуалну оријентацију, занимање или било коју другу личну карактеристику. Убице и насилници не смеју ни у једном случају да остану некажњени јер то отвара врата новом насиљу доприносећи ширењу културе насиља и мржње.

Користим прилику такође да позовем медије и институције свих профила а посебно образовне, да доследно негују вредности толеранције и међусобног уважавања и да се залажу за поштовање људских права свих. Свима нам је у интересу да некажњено насиље, говор и кривична дела мржње не постану саставни део живота, ни према трансродним особама нити према било којој групи било које личне карактеристике у Србији.





 

Подстицање бољег разумевања људских права ЛГТБ особа и пуно учешће њихових организација у сарадњи између државних институција и цивилног друштва заједнички су циљеви организација које се залажу за права ЛГТБ особа и Заштитника грађана. То је закључено на данашњем састанку републичког омбудсмана Саше Јанковића са представницима организације за лезбејска људска права Лабрис и Центра за промоцију културе ненасиља и равноправности Квирија из Београда - Драганом Вучковић, Бобаном Стојановићем и Предрагом Аздејковићем. У разговору је учествовала и заменица омбудсмана за родну равноправност и права особа са инвалидитетом, др Зорица Мршевић.    

Омбудсман Саша Јанковић за „Блиц“

Штедња као мода у 2009.

Заштитнику грађана обратило се својевремено једно удружење грађана, тражећи да трошкове издавања нових пасоша не сносе грађани, већ држава из свог буџета. Та иницијатива пример је за широко распрострањени мањак поимања о томе да држава нема „своје“ новце, већ да увек располаже нашим, те да је плаћање „из буџета“ увек плаћање из новчаника који пуне грађани. Не недостаје само грађанима то сазнање - када је омбудсман Влади предложио да уведе писане критеријуме за коришћење службених аутомобила, један од корисника истих га је незванично питао: „Какве везе коришћење службених аутомобила има са правима грађана?“

Формирање свести о томе да државно, односно јавно није исто што и „ничије“ и стварање механизама за спровођење те свести у реалност битни су елементи суштинске демократизације односа власти и грађана у Србији. Преиспитивање висина плата и накнада у јавним предузећима, било да је од политичке елите било изнуђено или не, корак је који треба искористити за учвршћивање концепта одговорности јавне власти.

Изазов у том послу биће и како се одупрети популизму и демагогији који на самом почетку прете да угрозе сваку вредну идеју и, наравно, не дозволити да се остане само на јавним предузећима. А да смо на самом почетку, говори и чињеница да је министар државне управе и локалне самоуправе Милан Марковић, који је питање плата у јавним предузећима након бурне реакције јавности сада покренуо пред Владом, исту ствар безуспешно покушао пре само годину дана.

Висина државне плате у Србији није одраз одговорности и овлашћења у систему јавне власти, који иначе болује од неконзистентности и личи на град у коме је поштовање урбанистичког плана ствар добре воље. Место органа у државном систему одређује пре неформална „моћ“ његових руководиоца, него положај, одговорности и овлашћења која по Уставу и закону институција има. То се види и по државним протоколима, који чак ни пресеанс листе више немају, или за њих не маре. По висини плате функционера, баш као ни по реду у коме она или он стоје приликом државних свечаности, ви никако не можете закључити где је њихово место у Уставом и законима установљеној државној хијерархији.

Међу битним критеријумима који би требало да опредељују зараду сваког у јавном сектору јесу одговорност и захтевност посла, процедура избора која гарантује лични интегритет, пратећа ограничења и забране, потребна стручност, специфични услови рада и живота, упоредна пракса. Тешко да би по овим критеријумима ико у јавном сектору требало да има плату већу од плате највиших државних функционера. Чињеница да је ипак било другачије изненађење је само за неупућене.

У Србији је, ако сте на функцији, популарно имати релативно ниску плату. Један од разлога за то је што нема начина да се провери да ли се она допуњава из партијске или неке друге касе, у коју се истовремено улива део нечије безобразно високе зараде на месту које „не боде очи“, као што су то донедавно била јавна предузећа. Нема чак ни гаранција да су подаци о висини зарада у тим предузећима, агенцијама и сл. које ових дана добијамо захваљујући Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја, заиста и тачни!

Велике су шансе да онај ко каже да му је за одговорност и обавезе које има плата у државном сектору велика, па макар она била и у рангу тренутно највећих, има додатни извор прихода. Али доступност извору таквих „резервних“ примања ипак не би смела бити услов за вршење државне функције. Отуда треба бити врло скептичан према идејама попут једне коју сам недавно чуо, а то је да се највиши државни функционери и други руководиоци у времену кризе одрекну плата, тј. раде за симболичне паре.

Плате у држави знатно су мање него у остатку јавног сектора. Чему би водило смањивање плата запосленима у државној управи, о чему се такође спекулише? Да ли нам је циљ мноштво слабо плаћених бирократа који решавају безобличне „предмете“, трудећи се да то чине лошије него што су (пот)плаћени, или хоћемо да се остваривањем наших права и утврђивањем обавеза баве стручни и мотивисани људи који размишљају о правилној примени прописа, док савремена информатика прибавља потребне податке у поседу државе? Кључ за добру управу су рационалан, економски одржив, уређен систем, лична одговорност на свим нивоима, стручност, мотивација и електронско пословање, односно управа. Све је јефтиније него гломазна бирократија на коју су грађани огорчени.

Грађани би, по правилу, своја права и интересе више требало да чувају од оних који су спремни јавни посао радити из „доброчинства“, него од оних који су за свој рад јавно и поштено плаћени. Надајмо се да ће нови закон о Агенцији за борбу против корупције дати јаче механизме заштите од злоупотреба, а да ће етички кодекс државних функционера, чији је први радни текст припремљен и чека прилику за расправу, понудити јавном мњењу чвршће путоказе за оцењивање етичности и моралности поступака јавних посленика него што то чине политички демагози.