a

Данашњу трагичну вест о убиству трансродне жене Миње Кочиш примио сам са не малом забринутошћу, подсећајући се да је последње такво убиство у Београду, Вјерана Миладиновића познатог као Мерлинка, остало недовољно истражено и да за то нико није кажњен.

Придружујем се позиву невладиних организација да се убиство Миње Кочиш што пре у потпуности истражи, одговорни процесуирају као и да се трансродне особе заштите на одговарајућ начин од насиља имајући посебно у виду повишен ниво ризика од специфичних напада на припаднике те групе.  Желим да нагласим да је право на живот неприкосновено и да држава мора то право да гарантује свима, без обзира на сексуалну оријентацију, занимање или било коју другу личну карактеристику. Убице и насилници не смеју ни у једном случају да остану некажњени јер то отвара врата новом насиљу доприносећи ширењу културе насиља и мржње.

Користим прилику такође да позовем медије и институције свих профила а посебно образовне, да доследно негују вредности толеранције и међусобног уважавања и да се залажу за поштовање људских права свих. Свима нам је у интересу да некажњено насиље, говор и кривична дела мржње не постану саставни део живота, ни према трансродним особама нити према било којој групи било које личне карактеристике у Србији.

 

Подстицање бољег разумевања људских права ЛГТБ особа и пуно учешће њихових организација у сарадњи између државних институција и цивилног друштва заједнички су циљеви организација које се залажу за права ЛГТБ особа и Заштитника грађана. То је закључено на данашњем састанку републичког омбудсмана Саше Јанковића са представницима организације за лезбејска људска права Лабрис и Центра за промоцију културе ненасиља и равноправности Квирија из Београда - Драганом Вучковић, Бобаном Стојановићем и Предрагом Аздејковићем. У разговору је учествовала и заменица омбудсмана за родну равноправност и права особа са инвалидитетом, др Зорица Мршевић.    

Омбудсман Саша Јанковић за „Блиц“

Штедња као мода у 2009.

Заштитнику грађана обратило се својевремено једно удружење грађана, тражећи да трошкове издавања нових пасоша не сносе грађани, већ држава из свог буџета. Та иницијатива пример је за широко распрострањени мањак поимања о томе да држава нема „своје“ новце, већ да увек располаже нашим, те да је плаћање „из буџета“ увек плаћање из новчаника који пуне грађани. Не недостаје само грађанима то сазнање - када је омбудсман Влади предложио да уведе писане критеријуме за коришћење службених аутомобила, један од корисника истих га је незванично питао: „Какве везе коришћење службених аутомобила има са правима грађана?“

Формирање свести о томе да државно, односно јавно није исто што и „ничије“ и стварање механизама за спровођење те свести у реалност битни су елементи суштинске демократизације односа власти и грађана у Србији. Преиспитивање висина плата и накнада у јавним предузећима, било да је од политичке елите било изнуђено или не, корак је који треба искористити за учвршћивање концепта одговорности јавне власти.

Изазов у том послу биће и како се одупрети популизму и демагогији који на самом почетку прете да угрозе сваку вредну идеју и, наравно, не дозволити да се остане само на јавним предузећима. А да смо на самом почетку, говори и чињеница да је министар државне управе и локалне самоуправе Милан Марковић, који је питање плата у јавним предузећима након бурне реакције јавности сада покренуо пред Владом, исту ствар безуспешно покушао пре само годину дана.

Висина државне плате у Србији није одраз одговорности и овлашћења у систему јавне власти, који иначе болује од неконзистентности и личи на град у коме је поштовање урбанистичког плана ствар добре воље. Место органа у државном систему одређује пре неформална „моћ“ његових руководиоца, него положај, одговорности и овлашћења која по Уставу и закону институција има. То се види и по државним протоколима, који чак ни пресеанс листе више немају, или за њих не маре. По висини плате функционера, баш као ни по реду у коме она или он стоје приликом државних свечаности, ви никако не можете закључити где је њихово место у Уставом и законима установљеној државној хијерархији.

Међу битним критеријумима који би требало да опредељују зараду сваког у јавном сектору јесу одговорност и захтевност посла, процедура избора која гарантује лични интегритет, пратећа ограничења и забране, потребна стручност, специфични услови рада и живота, упоредна пракса. Тешко да би по овим критеријумима ико у јавном сектору требало да има плату већу од плате највиших државних функционера. Чињеница да је ипак било другачије изненађење је само за неупућене.

У Србији је, ако сте на функцији, популарно имати релативно ниску плату. Један од разлога за то је што нема начина да се провери да ли се она допуњава из партијске или неке друге касе, у коју се истовремено улива део нечије безобразно високе зараде на месту које „не боде очи“, као што су то донедавно била јавна предузећа. Нема чак ни гаранција да су подаци о висини зарада у тим предузећима, агенцијама и сл. које ових дана добијамо захваљујући Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја, заиста и тачни!

Велике су шансе да онај ко каже да му је за одговорност и обавезе које има плата у државном сектору велика, па макар она била и у рангу тренутно највећих, има додатни извор прихода. Али доступност извору таквих „резервних“ примања ипак не би смела бити услов за вршење државне функције. Отуда треба бити врло скептичан према идејама попут једне коју сам недавно чуо, а то је да се највиши државни функционери и други руководиоци у времену кризе одрекну плата, тј. раде за симболичне паре.

Плате у држави знатно су мање него у остатку јавног сектора. Чему би водило смањивање плата запосленима у државној управи, о чему се такође спекулише? Да ли нам је циљ мноштво слабо плаћених бирократа који решавају безобличне „предмете“, трудећи се да то чине лошије него што су (пот)плаћени, или хоћемо да се остваривањем наших права и утврђивањем обавеза баве стручни и мотивисани људи који размишљају о правилној примени прописа, док савремена информатика прибавља потребне податке у поседу државе? Кључ за добру управу су рационалан, економски одржив, уређен систем, лична одговорност на свим нивоима, стручност, мотивација и електронско пословање, односно управа. Све је јефтиније него гломазна бирократија на коју су грађани огорчени.

Грађани би, по правилу, своја права и интересе више требало да чувају од оних који су спремни јавни посао радити из „доброчинства“, него од оних који су за свој рад јавно и поштено плаћени. Надајмо се да ће нови закон о Агенцији за борбу против корупције дати јаче механизме заштите од злоупотреба, а да ће етички кодекс државних функционера, чији је први радни текст припремљен и чека прилику за расправу, понудити јавном мњењу чвршће путоказе за оцењивање етичности и моралности поступака јавних посленика него што то чине политички демагози.

Најновијим изменама Закона о државним службеницима, усвојеним у Народној скупштини Републике Србије (22. 12. 2008.) државни службеник на положају може бити разрешен функције и на основу јавне препоруке Заштитника грађана. Тиме је остварена сврха иницијативе коју је је Заштитиник грађана упутио Министарству за државну управу и локалну самоуправу ради усклађивања Закона о државним службеницима и Закона о заштитнику грађана. Министарство је поменуту иницијативу  уврстило у предлог Закона о изменама и допунама Закома о државним службеницима која је усвојена у Скупштини Србије. Усвајањем иницијативе Заштиника грађана  усклађен је Закон о државним службеницима са Законом о Заштитнику грађана у делу који се односи на доследно остваривање надлежности Заштитника. Наиме, према члану 20 став 1. Закона  о заштитнику грађана, „Заштитник је овлашћен да јавно препоручи разрешење функционера који је одговоран за повреду права грађана, односно да иницира покретање дисциплинског поступка против запосленог у органу управе који је непосредно одговоран за учињену повреду и то ако из поновљеног понашања функционера или запосленог произилази намера да одбију сарадњу са Заштитником грађана или ако се  утврди да је учињеном повредом грађанину причињена материјална штета већих размера“. Измењеним  чланом 78. Закона о државним службеницима државни службеник се разрешава с положаја ако му радни однос престане поред осталог и због “тога што је  орган или тело надлежно за постављења државног службеника прихватило јавну препоруку Заштитника грађана за његово разрешење...“  

УСПЕСИ:

Упоредо са сопственим формирањем, институција омбудсмана је у овој години почела да даје конкретне резултате: низ случајева окончан је у корист  заштите и унапређења поштовања права грађана, и то у најразличитијим областима људских права. Сетимо се успешних интервенција ради спречавања цензуре књиге «Драгуљ Медине»,повлачења спорног правилника о надзору над интернетом или покретања теме о одговорности за коришћење државне имовине на примеру службених аутомобила Владе. И у низу појединачних случајева помогли смо грађанима и позитивно утицали на промену односа органа управе према обавезама да у свакодневном раду поштују достојанство и права грађана.

НЕУСПЕСИ:

Објективни неуспеси су наша недовољна и неравномерна доступност свим грађанима Србије и недовољна ажурност у раду по притужбама из разлога, који су, верујем свима познати, а леже ван наше моћи. Због тога смо и пажњу јавности пречесто морали скретати на ограничења у нашем раду, уместо на постигнуте резултате, о којима би много радије причали.

Multithumb found errors on this page:

There was a problem loading image http://www.zastitnik.rs/images/stories/svratiste/dscn2901.jpg
There was a problem loading image http://www.zastitnik.rs/images/stories/svratiste/dscn2901.jpg

dscn2901.jpg

Заменица Заштитника грађана за права детета Тамара Лукшић-Орландић учестововала је у новогодишњој акцији у Свратишту за децу улице. Акцијом уређења Свратишта, организатори Форум пословних лидера и Центар за интеграцију младих, покушали су да подстакну јавност да у време празника не заборави на децу улице.

У изјави за РТС заменица Заштитника је  рекла да је Свратиште оригиналан пројекат који заслужује системску подршку Града Београда или Министарства за рад и социјалну политику. Нагласила је да Свратиште даје прилику деци која живе и раде на улици да имају колико-толико нормалан живот и због тога заслужује системску подршку.