a

НИН, 20.08.2015.

Одговор Саше Јанковића на изјаве и рад министарке Кори Удовички

Министарка води лажну полемику и скреће пажњу са истинске замерке - Закон неким независним органима даје да сами утврђују број запослених у својим службама, а неким не, и то без икаквог критеријума

ПОТПРЕДСЕДНИЦА ВЛАДЕ И МИНИСТАРКА за државну управу и локалну самоуправу Кори Удовички изнела је у НИН-у, поводом Закона о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору, чија сам поједина решења, и не само ја, снажно оспорио, тврдње о садржини тог Закона које захтевају проверу са становишта елементарне тачности. Министарка пише: „Не смеју, међутим, да се мешају органи и запослени у органима. Уставни суд, судови, тужилаштва и заштитник грађана су органи. Пандан томе што се закон бави бројем судија или тужилаца, било би да се бави бројем заштитника грађана. Заштитник је само један и Закон њега просто не доводи у питање, а изузетно за судије и тужиоце каже да тела која из постављају – Високи савет судства (ВСС) и Државно веће тужилаца (ДВТ) – треба да воде рачуна колико их у наредном периоду постављају“. Оштром поуком да је спорним законом независним органима ВСС и ДВТ дато да одређују број судија и тужилаца, што и није спорно, а не својих чланова (нико није ни тврдио да је тако), док прећуткује питање броја запослених службеника, министарка води лажну полемику и скреће пажњу са истинске замерке – Закон неким независним органима даје да сами утврђују број запослених у својим службама (наравно у границама буџета који одобрава Народна скупштина), а неким не, и то без икаквог критеријума за другачији третман, али са јавним позивањем на, иронично, обавезу „дељења заједничке судбине“. Прво, погледајмо у Устав и органске законе о ВСС и ДВТ и видећемо да нису сви чланови ВСС и ДВТ истовремено и запослени у тим органима. Тако, изборни чланови ВСС из реда судија за време обављања функције у Савету остварују права из радног односа у њему (запослени су у ВСС), док члановима ВСС по положају (министар, председник Врховног касационог суда и други) и члановима из реда адвоката и професора правног факултета припада посебна накнада за рад у Савету, коју одређује надлежни скупштински одбор. Дакле, нису запослени у ВСС, већ на плату и права у органу у коме су запослени, имају и право на накнаду за рад у Савету.

То стоји у члану 10. Закона о ВСС. Савет има и Административну канцеларију, у којој раде службеници и намештеници, којом руководи секретар ВСС (државни службеник на положају). Секретар и запослени у тој канцеларији су запослени у ВСС, чији је статус уређен Законом о ВСС. Иако министарка Удовички тврди супротно, и њихов број, а не само број судија, утврђује сам ВСС. У члану 5.

Закона стоји да се у изузетним случајевима максималан број запослених у ВСС и за носиоце судијских функција „утврђује одлуком Високог савета судства“, у ДВТ и за носиоце јавнотужилачке функције „одлуком Државног већа тужилаца“ и у Уставном суду „одлуком Уставног суда“.

ТАКО ВСС, ДВТ И УСТАВНИ СУД, КАО независни државни органи, па и председник Републике, сами утврђују и највећи број запослених у својим службама, али не и заштитник грађана, повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности и неки други независни државни органи, којима тај број одређује административни одбор Народне скупштине. Ту још готово нико није приметио да највећи број запослених у стручној служби Владе – у Генералном секретаријату, одређује – сама Влада, и то на предлог самог Генералног секретаријата! То заиста пише у законима, иако ресорна министарка најширој јавности доцира другачије. Закони су објављени и свако може да провери ко говори истину. Али, зар је примерено да постоји потреба да грађанин проверава говори ли министар или заштитник грађана истину о фактичкој ствари, тексту Закона? Министарка даље каже да „ако неко штрчи у Закону, то су локална комунална, јавна предузећа“. Наравно да „штрчи“, и то уставноправно „штрчи“ када Влада, тј. држава одређује локалној самоуправи број запослених. Али логички још више „штрчи“ то што је Влада узела на себе да утврђује број запослених у покрајини и локалној самоуправи, укључујући покрајинска и локална јавна предузећа, али не и број запослених у државним, дакле – својим јавним предузећима! „Штрчи“, али не министарки, и то што Закон као основна начела утврђује рационалност и ефикасност, па одмах показује о каквој се „ефикасности“ ради. Закон, наиме, успоставља принцип – веће насеље има право и на већу администрацију по глави становника. Београд је добио право да има најнеефикаснију администрацију, малим местима се не опрашта. Кога занима детаљније – нека погледа чланове 3. и 8. Закона. Закон је уистину пун „штрчања“. Његов писац превиђа да су и независни органи – државни органи.

Прописује да Генерални секретаријат Владе (за лаике – то није државни орган, већ служба која обавља стручне и друге послове за Владу), предлаже Влади акт којим се утврђује максималан број запослених у држави, покрајини и локалној самоуправи, а у члану 4. се дефинише да државни органи – Министарство државне управе и локалне самоуправе и Министарство финансија, дају мишљење на предлог те стручне службе! И као да то није довољно за увреду науци и струци, министри – руководиоци државних органа и чланови највишег органа извршне власти – Владе, предлагаће Генералном секретаријату елементе на основу којих ће Секретаријат да предложи Влади акте о броју запослених у ресорима тих истих министара!

НЕКОМ МОЖЕ ИЗГЛЕДАТИ БАНАЛНА замерка на туђицу „максимално“ и у самом називу закона. Мени није. Српски језик омогућио је да се нико основано не плаши да би „велики“, уместо „максималног“ броја прешао ивице папира, за разлику од велике цифре за коју би та опасност евентуално постојала. Али неко није знао, или га није било брига за српски језик, па се одлучио за „максималан“ број.

Максимално, али лоше. Таквих замерки Закону је безброј. Како је могуће да министар правде предлаже, а Влада утврђује број запослених службеника у судовима и тужилаштвима (члан 4) и како то утиче на независност судске и самосталност тужилачке функције? Министарство државне управе и локалне самоуправе водили су до сада мање или више успешни и популарни министри, али увек врхунски правници, почевши од Родољуба Шабића, преко Зорана Лончара, Милана Марковића... Министарка Удовички ушла је у Владу као неполитички „експерт“, односно стручњак. То је морала и да оправда - сама је прихватила да се бави устројством државе, једине коју имамо. За сада, дозволићу и ја себи прву оцену, то чини максимално по максими – „Оштро и без везе“.