a

Одговорност за остављање грађана на цедилу у Савамали не могу да сносе оператери на дежурном телефону или нижи руководиоци у полицији.

Ово је у интервјуу за “Блиц” поручио Саша Јанковић, заштитник грађана, који је окончао поступак контроле у Министарству унутрашњих послова којим је неспорно и званично утврдио одговорност полиције.

- Да ли ће МУП одговорност конкретизовати на одређене руководиоце, људе који су поступили супротно закону и правилима свог посла, или ће желети да их спасе и тако оставе сенку на целом државном органу, ја не знам. Не могу да их натерам да индивидуализују одговорност, али побећи од тога да су направљени огромни пропусти у раду се више не може.

А када је у питању комунална полиција?

Одговорност комуналне полиције је за сада на нивоу тога да њен начелник ни у овом случају није говорио истину. Питање је сада како се може веровати у било шта друго из те куће, па и у то да ниједан комунални полицајац није учествовао у рушењу. Јер у истој изјави ми је начелник саопштио и да грађани те ноћи нису звали и да комунални полицајци нису рушили, а прво је доказано неистина.

Зашто се више од два месеца чекало са саопштавањем ко је одговаран за Савамалу?

Одговор је на другој адреси. Пропусти у раду органа власти, што је мој посао, утврђени су у кратком року, а различите видове кривице утврђују други. Поред врста одговорности које је помињао председник Владе – кривично-правне, прекршајне и политичке, о којима говорим од самог почетка овог случаја, постоји и дисциплинска.
Не може неко да буде руководилац у полицији ако се повиновао плану да полиција не ради свој законом прописан посао. Знам, да се није повиновао, вероватно не би остао руководилац, али овако је показао да није ни за полицајца, а камоли руководиоца, осрамотио је све колеге и колегинице који свакодневно излажу опасности не положај, већ живот, радећи свој посао како закон налаже. А о онима који су план правили или прихватили да не причам!

Лакше је ћутати.

- Мислите да мени не би било лакше да сам окренуо главу на другу страну? Да не би било лакше поверенику Шабићу? А обојици закон то омогућава, нико не би могао да каже да смо га прекршили. Даље, наши мандати су ограничени, правосудним функционерима нису, они су на сталној функцији. Ипак, они су пасивни, зашто? У годишњим извештајима од пре три године пишем да кључ ка напретку нису нови и нови закони, већ конкретна одговорност за учињено и неучињено у примени постојећих закона. Народна скупштина, упркос својој законској обавези, већ две године није разматрала те извештаје. И за то би неко требало да буде одговоран, зар не - и то је кршење закона.

Да ли ће се све завршити на неколико оставки, колика је опасност по институције уколико правосуђе не да последњу реч?

Не знам. Све време сам у овом случају био нападно оптимистичан, што ми многи замерају. Свестан сам да моја функција захтева да грађанима уливам веру у снагу владавине права и опредељеност државе да закон важи ноћу и дању, подједнако у Београду, Суботици, Љубовији, Бору, Врању... и подједнако за свакога. Али то је све теже имајући у виду посебно да се моје речи често селективно користе да се прикаже како је све у реду. Истовремено, опструкције поступака контроле које водим – давање нетачних информација, прикривање документације, релативизација налаза, постају правило, а не изузетак. Пример за релативизацију је када министри и председник Владе кажу – шта се десило у Савамали утврдиће „надлежни органи“ – полиција и тужилаштво, сугеришући да је заштитник грађана ненадлежан орган и да контрола рада и утврђивање пропуста у раду полиције и других органа власти није моја законом прописана дужност и овлашћење, него ваљда хоби.

Да ли ћете ви инсистирати на раздвајању кривичне и политичке одговорности?
Упорно ћу радити свој посао, као и до сада.

Колико протести грађана доприносе расветљавању овог случаја?

Од изузетног значаја је чињеница да су грађани устали против насиља, правног и физичког, те показали упорност да овај случај не прегази време и други догађаји који се нижу. Грађани су увек крајњи коректив рада органа власти и овде су дали до знања власти да нису пасивни посматрачи сопствених живота.
Права на мишљење, изражавање и окупљање су елементарна права грађана и држава је дужна не само да их не спречава, већ да их и подстиче. Охрабрује сазнање да грађани државу и њене органе доживљавају као своје власништво и да од њих захтевају ефикасност. То је суштина уставне одредбе да ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана.
Свака власт треба да буде поносна на такве грађане, чак и када јој не прија тема протеста.

Колико је важно да грађани изражавају свој став?

Од тога зависи да ли ћемо имати аутентичну или фасадну демократију.
Демотивисани, разочарани, уплашени, беспомоћни, незаинтересовани грађани жеља су сваке аутократске власти, а аутократија пренебрегава чињеницу да таква умртвљеност не траје вечно, већ се завршава тешким конфликтима. Никоме, ни грађанима ни власти, која год да је, то не треба. Зато је грађански активизам лек не само за грађане, већ и за државу, чак и када је оштро критикује, под условом да држава ту критику схвата онако како је дужна да је схвати - као подстрек за бољи рад, а не као мржњу и напад који се мора сузбити у корену, свим расположивим средствима.

Колико притужби грађана сте добили поводом Савамале?
Неколико формалних, а десетине грађана обраћале су се на најразличитије мање формалне начине, тражећи да поступам.

Шта је даље ваш посао у овом случају, имајући у виду да сте рекли да је Савамала најопаснија афера ове власти?

Окончаћу поступак контроле рада свих градских служби које су нешто чиниле након рушења.

Које сте још афере ове власти таргетирали?

Ништа не таргетирам, радим свој Уставом прописан посао контроле рада органа власти и заштите права грађана.

Колико иначе добијате притужби грађана и на шта се грађани највише жале?

Сада око 30 дневно и апсурдно је очекивати да по свакој могу да покренем поступак контроле, због чега се грађани понекад љуте. У 2015. било је 30 одсто више притужби него у 2014. години, а окончали смо 5.200 случајева, од почетка рада чак 29.000. Утврдили смо у досадашњем раду 5.600 недостатака у раду органа власти на штету права грађана, власт је отклонила око 5.000. Поднео сам преко 240 законодавних иницијатива, прихваћене су 52. Тренутно највише притужби проистиче из лоше економске ситуације и незадовољства ефикасношћу администрације и правосуђа.

Које институције упорно одбијају да извршавају ваше препоруке и шта је лек?

Прошле године неке локалне самоуправе „истакле“ су се потпуним игнорисањем својих законских обавеза у поступку контроле по притужби грађана – Смедеревску Паланку и њеног председника Радослава Милојичића Кену су ми сарадници описали као „зид ћутања“. Чудно је како неки људи, због тога што добију изборе по закону, после себи узимају за право да буду изнад закона. Лек је – понављам:
конкретна одговорност. Годинама чекам измене Закона о заштитнику грађана по којима ће опструкција поступка контроле поштовања права грађана бити кажњива по закону, а не по политичкој вољи.
То јест, те измене чекају грађани. Ипак, највећи број препорука бива спроведен – тренутно око 88 одсто! Ја, међутим, углавном причам о оним неспроведеним, јер оне вређају и грађане и државно устројство. Иронично је, независна контрола власти у Србији у ствари функционише и уместо да су сви у власти поносни што смо успели да изградимо органе својствене само озбиљним демократијама, на чему нам странци иначе честитају, већина се упире да покаже да су против њих.

Како гледате на то да се на сваких неколико месеци поведе прича о некаквом државном удару оркестрираном споља, са Запада?

Као веома штетну појаву.
Не знам шта је горе, да ли ако се то ради из искреног уверења да је тако, или популизма ради. Имали смо такво подстрекивање конfl икта са другим државама и раније.
Проблем је што су западне државе када су последњи пут мењале став према нашем политичком руководству бомбардовале наше грађане.
Ја не бих желео да се таква „промена политике“ икада више деси. Подстицање конfl икта са Западом је и дволично. По логици по којој је Борка Павићевић страни плаћеник јер је њена невладина организација добила донацију, највећи „страни плаћеници“ су, чини ми се, министри Селаковић и Стефановић.
Њихова министарства су од САД, Брисела и земаља ЕУ добила износе и опрему у вредности више десетина милиона евра годишње. Да их хапсимо? Или целу Владу и Народну скупштину, који су донели политичке одлуке о придруживању Европској унији? Апсурдно. И јако, јако опасно. Шта ћемо ако неко наивно поверује да су спискови „страних плаћеника“ и „домаћих издајника“ тачни, па одлучи да помогне својој домовини тако што ће да их се реши за свагда. Да после лијемо крокодилске сузе? Да кажемо да је то учинио „комплетан идиот“?

Чему служе таква спиновања?

У тај начин размишљања не могу да проникнем.

Какво је стање људских права у Србији данас у односу на, рецимо, пре пет година?

Озбиљно сам забринут због негативних трендова, који не постоје само у Србији.
Код нас су нека донедавно потискивана, релативно модерна права добила званичну подршку са стране извршне власти, на пример права ЛГБТ особа и то је јако добро. Али неке слободе и права које се негују стотинама година, као што је слобода штампе, изражавања, окупљања, и принципи као што су владавина права, независност правосуђа, политичка неутралност полиције и војске, трпе озбиљне ударе. Коначно, економска и социјална права држава гледа као на луксуз, о културним да не причамо. Нема разлога за задовољство стањем.

МОЈ ПОСАО ЈЕ ПРИВИЛЕГИЈА

Да ли ћете по истеку мандата наставити да се бавите људским правима и на који начин?
Не знам то у овом моменту.

Да ли сте размишљали да се активирате у политици?
Има ли ико ко није? Али такву одлуку до сада нисам донео и не чини ми се изгледном.

Шта за вас значи то што вас многи виде као најбољег кандидата за председника Србије? Које су позитивне а које негативне последице тог прозивања?
О томе сам јавно рекао све што сматрам да треба и да могу да кажем. Не желим нити да понављам своје речи, нити имам шта ново да додам.

Због свог рада мета сте страшних напада. Да ли сте због тога некада пожалили што радите овај посао?
Не. Лагао бих да кажем да је увек лако, али не знам да ли ћу икада више имати привилегију да обављам овако племениту државну дужност.