a

Аутор : Јелка Јовановић и Надежда Гаће

Ово је земља аутократског популизма. Погубан је начин вршења политичке власти у којој се институције у очима грађана уз помоћ таблоида урушавају и приказују као нужни, реда ради декор, каже Саша Јанковић у разговору са Јелком Јовановић и Надеждом Гаће

За заштитника грађана Сашу Јанковића нема дилеме кад одговара на питање ко је у Србији данас најугроженији.
Слично као што је записао у Годишњем извештају за 2015: “Грађанин који поштује закон, који не тражи везу; који очекује да неко право оствари зато што у закону пише да га има, а не зато што је гласач странке или што неко има добру политичку вољу; грађанин који своје обавезе према другима и држави извршава на време и верује да ће и она према њему исто; грађанин који поштује правила уопште – такав грађанин се данас осећа најобесправљеније”.

Значи ли то да не живимо у владавини права већ провизоријуму?
У овом моменту не живимо у држави владавине и поштовања права.
Мислим да је ово једна прелазна фаза или ка таквој држави, како и пише у нашем Уставу и законима, или ћемо, како је то Анте Марковић давно рекао, заблуде плаћати сиромаштвом, тровањем духа и положајем далеке периферије у Европи.
Шта ће бити, у шта ћемо прећи, зависи и од сваког од нас, ма како се то наивно чинило. Свакодневно људи доносе стотине наизглед малих одлука у животу – шта ћемо у некој конкретној ситуацији урадити, хоћемо ли поћи пречицом или правим путем и то не само када нас неко види већ – још важније – када смо сами са собом. Те одлуке су у ствари она једна велика.

И у Извештају апострофирате проблеме у функционисању правосуђа, посебно тужилаштава, неповерењу грађана и великом утицају политичке власти.
Наравно, дајете и препоруке за побољшање. Хоће ли најављено отварање поглавља 23 и 24 убрзати реформе?
Не знам зашто упорно говоримо о реформи, сем зато што понеком та реч још модерно и динамично звучи, а реч је најчешће само о томе да свако треба да ради свој посао по законима које смо давно донели. Од тема у та два поглавља – кривични поступак смо реформисали, ево сад и управни, правосуђе смо реформисали и ререформисали, права грађана имамо гарантована на папиру углавном на највишем нивоу, имамо све институције за људска права које су нам потребне, у полицији, војсци и службама сваки министар од 2000.
године био је реформатор... Шта је остало да мењамо сем начина на који се закони спроводе и институције користе? Само неколико великих случајева у којима би закон био примењен правично и брзо, а одговорност за грешке јасно демонстрирана “ни по бабу, ни по стричевима”, али ни по партијским књижицама, могло би да промени цео дискурс, цело расположење, понашање низ вертикалу, да пошаље јасну поруку и мобилише оптимизам. И да се с тим онда свакодневно настави на свим нивоима.
Ето, то би можда била реформа, а у ствари то треба да је нормалан, свакодневан начин рада.
Рад по поглављима управо је замишљен да бисмо постојеће проблеме решили и, још битније, навикли се да их решавамо институционално, систематично, тимски.
Уколико будемо причали да смо најбољи, најпаметнији, највреднији и најбржи, да смо све већ одавно завршили, а Брисел нам из било ког разлога повлађивао до неке границе, па нас онда туширао хладном водом, а ми се онда увређено окретали на другу страну, тада смо “џаба кречили”.
У једном мислим да је реформа заиста потребна. Ово је земља аутократског популизма. Погубан је начин вршења политичке власти у којој се институције у очима грађана уз помоћ таблоида урушавају и приказују као нужни, реда ради декор – од председника, парламента, владе, тужилаштва, па до Заштитника грађана. Конфликти прожимају наше друштво и последњи је моменат да се моћ почне користити за прављење мостова, а не фронтова.
Надам се да најава “борбене владе” не значи оно што изгледа да су многи схватили да значи – борбу са правим дипломама, слободним новинарима, самосталним службеницима, независним судијама, контролним органима, цивилним друштвом, али и пијачним продавцима, лубеничарима, ноћним чуварима.

Због чега је држави потребно да стално “производи” непријатеље, чак и међу грађанима који протестују?
Лажне проблеме, лажне издајнике праве и “решавају” они који или не виде истинске изазове, или не знају како да их реше, а најчешће они који повиком “држ’те лопова” омогућавају правом да слободно настави даље. Можемо ми да анализирамо шта стоји иза те специфичне потребе да се у сваком види непријатељ, али то је толико пута већ виђено да се ја више љутим на нас; зашто ми нисмо нашли делотворан и јасан начин да покажемо да је то замена теза?
Рецимо, на питање повереника Шабића зашто се не објави уговор о Железари, то јест на његово решење да се то уради, власт одговара питањем коме смета да Железара буде успешна и зашто. Ако ми на тако јасном случају не можемо да разоткријемо варку или ако људи упркос свему не желе да виде замену теза, или имају “преча посла”, тада је проблем великим делом и до нас.

Имате ли утисак да људи очекују да све решите ви, повереник, повереница?
Некад се од нас очекује да дамо одговоре на сва питања и обавимо сваки државни посао који онај ко треба није обавио. То је велика опасност. Још пре две године сам јавно упозорио да држава није један човек и најгоре од свега би било да у напору да се институционално докажемо почнемо да радимо све оно што надлежни органи нису урадили или су урадили погрешно.
Много људи поистовећује поверенике и Заштитника грађана, али нисмо исто, посао омбудсмана је најсвестранији, али су овлашћења најмекша. Начелно не постоји ни једна једина ствар између државе и грађана коју нисам надлежан да надзирем, али ни за једну од њих не могу да донесем конкретну одлуку уместо надлежног органа власти, нити да учиним неку радњу кад он то неће. Полиција мора да хапси, Пореска управа да утврђује порез, ПИО фонд да исплаћује пензије, социјална служба да помаже угроженима.
Повереник Шабић, истина, доноси одлуке у две врсте права грађана, али нити може те одлуке да спроведе силом, нити може да одлучује у стварима за које није надлежан. Као контролни орган, утврђујем да је орган власти радио несавесно, погрешно и предлажем му како да то исправи, али неправду не могу да исправим уместо њега. Заштитник грађана је институционална савест Републике Србије, а не гонич робова.
На срећу, у већини једноставних случајева, доскора у 90 одсто, препоруке бивају спроведене. Али, у све више битних случајева нема воље да се напусти погрешан пут.

Премијер је обавио прву туру најављених разговора са грађанима. Имали сте тим поводом и упозорење и наду, прво да проблеми грађана не постану ПР, друго да се мора јасно установити и спроводити контрола рада државних органа. Шта то значи, зар већ не постоји такав систем кроз независне институције и регулаторна тела?
Систем није направљен. Као Заштитник грађана требало би да будем последња инстанца на врху пирамиде механизама на свим нивоима за отклањање незаконитости и неправилности у раду органа власти према грађанима. У извршној власти и јавним службама, међутим, тела пирамиде нема, само понегде понека цигла.
Годинама тражим да се у свим органима јавне власти успоставе доступни механизми за ефикасно и бесплатно разматрање притужби грађана на њихов рад који ће радити по начелима и сходно пракси коју смо у институцији Заштитника грађана успоставили. Заиста није целисходно нити економично да републички омбудсман решава проблем који ствара нељубазни шалтерски радник у, на пример, Деспотовцу, већ би то требало одмах у Деспотовцу и да буде решено.
Наравно, можемо моји сарадници и ја и то да радимо, али то је исушивање мора кап по кап. Може, претпостављам, и председник Владе, али то је још мање његов посао него мој. Најгоре од свега ипак јесте да то нико не ради.

Залази ли премијер овом праксом на ваш терен?
Није извршна власт ненадлежна да прима притужбе грађана на свој рад и решава их, управо супротно.
Као Заштитник грађана, по правилу требало би да грађане прво упутим да проблем реше тамо, па тек ако је то бесмислено или узалудно да га ја решавам. Али, свакоме је јасно да није добро да лично председник Владе прима грађане и решава њихове притужбе. То не може бити нити трајно, нити правично решење већ лутрија и то је толико очигледно да желим да верујем да је аудијенција од пре неколико дана само симболичан почетак стварања система који заиста треба успоставити.

И даље безуспешно предлажете измене Закона о омбудсману.
Због чега се Скупштина оглушује и кад сте ви у питању и кад су у питању повереници?
Потпуно је јасно да у прошлом сазиву нисмо имали подршку Народне скупштине или, да не говорим у име других, да је ја као Заштитник грађана нисам имао.
Владајућа већина у Скупштини јасно је стављала до знања да јој се не допада да било ко контролише рад извршне власти и да не жели да јача контролне органе, управо супротно. Из уста највиших представника владајуће странке стално су се чули захтеви да се Заштитнику грађана смање овлашћења. Остаје још мало времена да видимо да ли је то пролазна аномалија или константа.

Медији и право на слободу информисања стално су у вашем фокусу због везе медијских слобода и права личности.
Кажете, нема промена. Коме одговара таблоидизација друштва и контрола медија?
Све што сам говорио и писао пре три-четири године у извештајима и да нас важи, ништа не може да се каже што већ није речено. Потпуно је јасно да начин на који медији, посебно таблоиди, функционишу у Србији није инцидент, то је начин масовног управљања људима. Потпуно је јасно да тај метод користи држава и да се не труди да таблоидизацију прекине већ је јача као најоштрији алат за остваривање неких циљева.
Постало је питање пристојности, морала, части успротивити се томе, али ако држава не одустаје од своје опасне играчке, она може изгубити смисао само ако култура, уметност, образовање преузму примат.
А како, ако председник Владе каже да му “неки говоре о значају уметности и културе, али не схватају да ми за то немамо пара”.

Прошле године у окончању медијске реформе имали смо приватизацију која се претворила у супротност; уместо да се држава повуче из медија, добили смо медије под директном контролом.
Као правник могу да кажем да нема тако добро написаног закона који у погрешном контексту, у погрешној или лошој намери, или спроведен наопако из незнања, може произвести добре последице.
Излазак државе из власништва у медијима кроз приватизацију није споран, али пре тога је очигледно било неопходно успоставити регулацију јер није то што је медиј приватан гаранција квалитетног садржаја.
Поједини власници медија, чак с националном покривеношћу, отворено кажу да је медиј њихов, те могу да објављују шта год хоће! Нема свести, нити државе да је превенцијом и санкцијом створи, да средства информисања имају Уставом прописану дужност да грађане информишу правовремено, потпуно и објективно, а не било како. Нема државе да таблоидима одреже делотворне казне за кршење претпоставке невиности, гажење приватности, чак и деце, за клевете, узбуњивање и застрашивање јавности, за угрожавање безбедности људи, за распиривање мржње.
Не, одговор државе је – то су приватни медији, шта ми можемо! А медијима се гарантују посебне слободе не ради привилегије већ да служе општем интересу. Ако то не чине, злоупотребљавају слободу.
Ако регулаторна медијска тела и правосуђе томе не стају на пут, и то је злоупотреба. У овом случају – државе.
По логици овако схваћене приватизације можете и војску приватизовати, па може слободно да пуца по народу зато што је приватна! Е, па, не може.

Ових дана смо имали неколико драматичних убистава, више него пластично “истражених” и представљених.
Извештавање о трагедијама и злочинима какво видимо сасвим сигурно не доприноси превенцији, сасвим сигурно неко с криминалним намерама или поремећеним умом неће одустати кад види то што има да се види, прилично сам сигуран да може добити додатне идеје и жељу да постане још “славнији” од оних који су већ у медијима. Дакле, ниједно оправдање за експлицитно приказивање најмонструознијих намера и дела нема основа, тиме се ништа не превенира нити се гради атмосфера законитости у којој ће државни органи брже и ефикасније реаговати. Од свега се само инкасира новац, наплаћује бол породице и људски порив да завиримо у нешто ружно. Држава би морала да има и спроводи јасну стратегију сузбијања таквих појава, али овде све врви од података из истраге, измишљених или, бојим се, свесно, намерно датих за зачињавање прича страшним детаљима.

Стално се тврди да свирепост и крв продају медије. Какво смо ми то онда друштво?
На то питање могу само да дам своје лаичко мишљење; струка, Академија, лекарска удружења, морају јаче да дигну свој глас, а чини ми се да су се сви заклонили, не желе против таласа, знају да ће ако устану бити испрскани нечим што није чиста вода. Мислим да је то обавеза сваког од нас, питање части, професионалне и личне, грађанска обавеза, морални дуг према заједници.
Ако сте себи узели за право да на факултету предајете новим генерацијама, да будете председник лекарске коморе, удружења новинара, да носите академску титулу, преузели сте и обавезу да јавно реагујете на дубоко штетне појаве, посебно онда када знате да вашу реакцију неће одмах сви поздравити.

Заправо, хоћете да кажете да се изгубио нерв за јавни интерес?
Понукан сам једним коментаром грађанке: повереник Шабић је написао да се не зна шта је горе, то што се монструозни детаљи измишљају или што цуре из истрага, ја сам се сагласио с тим ставом, а онда је једна грађанка и њему и мени
одговорила: немојте нам причати него урадите и обавестите нас.
А ми смо у тренутку у којем класично институционално деловање није довољно, велика је заблуда ако грађани мисле да плаћају некога да се стара о демократији, вредностима, владавини права, о њиховим правима и слободама и да зато више немају ништа с тим, да их се то не тиче. Грађани морају да буду активни учесници, контролори друштвених и државних процеса и органа, и мене као Заштитника грађана; треба да имају иницијативу и знање, а не да допусте да буду сведени на пасивне конзументе и још мисле да треба да се хвале тиме да су друштвено неактивни. Иначе, увек се побуним када неко каже да је управа “сервис” грађана, а они “клијенти”. Не, у тој радњи они су власници и морају да буду суштински заинтересовани да она успешно ради, а ако треба и да учествују или преузму понеки посао.
Без ангажованог грађанина нема истинске демократије ни слободног друштва.

Нема чаробног левка да се грађанима то улије у главу, потребне су деценије за промену свести, али зар не можемо почети од деце, учити их томе од малих ногу и у кући и у школи?
Део нашег друштва је са закашњењем од неколико деценија упловио у јапијевску филозофију рада од јутра до касне ноћи, у схватање да се вредност човека мери бројем послова које истовремено обавља и плата које добија, а да ћемо обавезе према родитељима, деци, пријатељима, остарелом оцу или мајци платити смештајем у установи, новим моделом мобилног телефона, ватрометом за рођендан, крсном славом у кафани.
На страну то што многи ту трку не могу да издрже, она свеједно нема прави циљ.
Сваки динар уложен у образовање, културу, уметност, сваки минут проведен у игри са дететом, вишеструко штеди новац који се даје за санирање последица делинквенције, одвикавања од болести зависности, решавање социјалних проблема неснађених личности, вршњачког и насиља у породици... Наша држава, понављам, то погрешно схвата као трошак, не као инвестицију.

Наравно, и једно чисто политичко питање. Део јавности вас у наредном периоду види или прижељкује на неком важном политичком положају. Рецимо, као председника државе или градоначелника Београда, ако буде ванредних избора. Где ви себе видите по истеку мандата?
Не знам зашто ме нико – па ни ја сам себе – не замишља на некој државној апанажи, у заветрини каквих има на све стране, што би за бившег омбудсмана у великом броју држава и било примерено? Можда зато што осећамо да је ово за свакога од нас постало питање части. Не знам шта ћу радити после краја овог мандата, али не дозвољавам да размишљање о томе утиче на начин на који сада радим.
Више од 20 година на овај или онај начин бавим се односом грађана и државе, можда би неком било егзотично да сада постанем молер, али мислим да је најбоље да наставим да се бавим оним што најбоље да знам радим, а то је учвршћивање друштвеног уговора који су грађани направили са државом и одрекли се у њену корист апсолутне слободе да би им она заузврат обезбедила окружење у којем могу мирно и срећно да живе једни са другима. Верујем да ће се наћи неки посао за мене.

Савамала, разрешница без разрешнице

Савамала још нема разрешницу. Како то тумачите?
Разрешница је да – нема разрешнице. Неко је те ноћи искључио државни прекидач и држава се још није укључила. Власти је очигледно битније да не “попусти”
било коме, па ни оправданим захтевима сопствених грађана, него да неко одговара због спречавања полиције да ради свој посао и због “идиотизма” од ноћног рушења, како га је председник Владе назвао. А грађани траже – државу. Траже да полиција ради свој посао, тужилаштво и суд такође; траже да закон важи и ноћу и дању, у Београду, Суботици, Лозници и Бору подједнако, и да важи за све.
Не мислим да је то нереалан захтев, нити безобразан, нити издајнички. А те грађане су сада гласноговорници власти опасно и подло оптужили да су страни плаћеници, издајници, да руше државу. Тиме су им угрозили и слободу мишљења, и изражавања, и окупљања, чак и безбедност. Мислите ли да су сви који су учествовали у геј-прајдовима у Београду хомосексуалци и лезбијке – наравно да нису! Али смо ишли тамо зато што онима који желе да се окупе прете насиљем, сатанизују их. Одлазак на протесте после свих напада на те људе постаје морална обавеза.
Извештај који сам дао о Савамали јасно је одсликао стање и стао тамо где омбудсман треба да стане – чак и да знам стопостотно ко је рушио и организовао, није на мени да то кажем и била би велика грешка да то учиним. Није на мени да ја истражим ко је био под фантомкама и ко их је тамо послао, ко је тај “комплетни идиот”. За то постоје неки други органи, најгоре би било да Заштитник грађана сада преузме посао полиције и тужилаштва.
А било је више него довољно времена да свако уради свој посао, али очигледно се мисли да река времена носи све. На нама као друштву и грађанима је да покажемо пристајемо ли на игру “сваког чуда три дана доста, нова афера смениће стару” или ћемо, кад власт пређе Рубикон, упорно стајати на својој страни док се она не врати на праву.

Озбиљна контрола у Житишту

Случај Житиште узнемирио је целу земљу. Чији (не) рад ћете контролисати и очекујете ли сарадњу државних органа, посебно ако знамо да су се министри надлежни за полицију и социјалне службе одмах оградили?
Поступак контроле покренуо сам одмах након што се трагедија десила, отац убијене жене јавно је изнео озбиљне тврдње да су надлежни органи игнорисали насиље, а министар рада и социјалне политике одмах, експресно изјавио да пропуста није било и да насиље никоме није пријављено. Као и у многим случајевима насиља над женама које смо испитивали, резултати контроле нису задовољавајући, али нисмо желели да одмах изађемо у јавност и допринесемо општој девалвацији званичних поступака, посебно не у хистеричној атмосфери коју је, већ по правилу, створило неколико таблоида. Учинићемо то на прави начин, тако да ефекти буду, надам се, позитивни, а ово буде преломни моменат да са речи и слова државни органи пређу на дела и поднесу одговорност за то.