a

Човек са бомбом у Председништву скренуо је недавно на себе, бар за тренутак - као што то код нас уобичајено бива, неподељену пажњу јавности, аналитичара и власти. Након што је бура утихнула, корисно је осветлити неке мање уочљиве аспекте тог догађаја. Посетио је бомбаш“ многе, пре него што је одабрао најгори могући начин да скрене пажњу на свој проблем; био је и код заштитника грађана. Због његовог тадашњег наступа и поступака неколицине других, омбудсман је пре пола године саопштио да грађане више не може примати на својој званичној адреси.
У стамбеној згради на Новом Београду, у коју га је Влада
привремено“ сместила, заштитник грађана није могао гарантовати безбедност ни онима који долазе да се жале на некоректну власт, ни својим запосленима, ни околним станарима који имају право да мирно уживају своју својину. Реаговали су тада само медији. Нико из полиције, која према одлуци Народне скупштине треба да чува ред и мир у згради где омбудсман ради, али то не чини јер зграда није на списку који је саставила Влада (?), није се нашао позваним ни прозваним за апсурдну ситуацију: државни орган имена заштитник грађана“ не може грађанима да пружи ни основну безбедност ни приватност кад дођу код њега! Притужбе се од тада примају у Палати Србија“ (некадашњи СИВ), згради која је све само не пример приступачности грађанима. Надао сам се да смо из догађаја на Андрићевом венцу сви понешто научили, али за сада - неосновано.
Прича о драматичној посети“ Председништву увод је за причу о једној другој посети која даје више повода оптимизму. Кабинету заштитника грађана јавили су се из једне општине у унутрашњости, тражећи да омбудсман прими њихове највише руководиоце и грађанку коју са собом доводе како би сви заједно решили њен проблем. Њиховој молби се изашло у сусрет, а омбудсман се у себи, поучен ранијим искуствима, питао како ли је у својој средини моћна та жена, ако је локални функционери стављају у службени ауто и крећу пут Београда да би са републичким заштитником грађана решавали оно што је тишти?

У Београд су, међутим, општински челници довели самохрану мајку минималних примања, неуплаћеног и неповезаног радног стажа и без рођака на високим местима. Беспарица велика, баш као и трошкови двоје деце студената у великом граду; бивше предузеће у стечају, стаж неуплаћен, те и привремена примања минимална... мука заједничка многима у Србији. Није добро прихватила уверавање омбудсмана да данашњи општинари нису директно скривили ситуацију у којој се нашла, али они су на те речи видно одахнули. То је, признали су, био један од циљева њиховог пута. Њој у том моменту то није значило пуно, али чињеница да су је локални функционери довели у Београд да би из уста заштитника грађана чула да они нису криви за неправду која ју је снашла, ма како тај пут економски нерационалан био, даје наду у боље сутра. Ако заиста сазрева свест о одговорности пред грађанима, осећање да смо изабрани да бисмо се бавили њиховим, а не својим проблемима; уколико код функционера, локалних и државних, јача одговорност према конкретним људима, а не само према имплементацијама пројеката“; ако односе са јавношћу успемо да заменимо односом према грађанима, тада смо на добром путу. Тада истински идемо ка циљу који смо декларативно зацртали у Уставу, а који се ретко узима озбиљно - држави којој су остварење и заштита достојанства човека, његових и њених слобода и права, највиши приоритет и једина истинска сврха постојања. Ако те свести и одговорности буде више, напор омбудсмана да надлежне државне органе приволи на ефикасно старање о извршавању законских обавеза послодаваца према запосленима и јавним фондовима наићи ће на плодније тло, а разочарана жена из ове приче добиће основ да поверује у снагу и сврху институција њене и наше државе.