a

НАПАД НА ИДЕНТИТЕТ

Миша Ђурковић

Највише запрепашћује то што СПЦ о свему ћути. Нема одбране Закона о црквама и верским заједницама, нема јавне кампање која би се аргументовано супротставила неистинитим пропагандним подметањима екстремиста

Један од ретких закона који је после 2000. донет плански, смишљено, с јасно профилисаном политиком иза себе јесте Закон о црквама и верским заједницама који је Скупштина Србије усвојила 2006. године. Овим законом је први пут код нас у складу са традиционалним европским стандардима омогућено постављање основа за адекватно уређење односа између државе, друштва и традиционалних верских заједница. Заслуге за то иду пре свега на рачун професора Милана Радуловића, тадашњег министра вера, иначе члана ДСС-а.

О хаосу на политичком небу Србије најјасније говори чињеница да међу најгласније критичаре овог закона данас спада омбудсман Саша Јанковић, постављен на то место управо на предлог ДСС-а! Господин Јанковић се низом изјава и јавних наступа који најављују измену закона, приклонио кампањи која се против овог закона води још од његовог усвајања. У време његове припреме и израде, из САД и Савета Европе („објективна” Венецијанска комисија) стизале су оштре примедбе које су по правилу коинцидирале са ставовима домаће екстремне левице. Храброшћу и истрајношћу људи око министра Радуловића, закон је упркос претњама и јавним дисквалификацијама и предлога и предлагача усвојен.

Истог момента креће организована кампања припадника неотроцкистичке левице. Формира се нешто што се зове Коалиција за секуларну државу где спада читав низ звучних организација са НВО сцене, које у суштини представљају занемарљиво мали број грађана, али имају подршку од неке велике браће споља које се плаше и домаће власти. Ова коалиција упућује Уставном суду иницијативу за оцену уставности закона, а у међувремену наставља са низом оркестрираних скупова, јавних наступа, кампања на Интернету итд.

Управо ових дана присуствујемо новом таласу те кампање у који се укључују и одређене западне фондације, а као што видимо на њу у лику омбудсмана почињу позитивно да одговарају и државне институције. На удару левичара је читава конструкција закона, а посебно категорија традиционалних верских заједница и члан 19. који одређује услове за регистрацију. Наравно, њима смета и предавање веронауке у школама, и могућност увођења верске службе у државним институцијама, и статус свештеника и много тога другог. Но ова два елемента су посебно важна због следећег: у питању је основа читаве конструкције која у складу са европским моделом одваја традиционалне, утемељене верске заједнице од секти и квазирелигиозних дневнополитичких пројеката. Укратко, обарањем ове конструкције, традиционалне верске заједнице биле би стављене у исти положај као и било која секта, или неканонска и расколничка верска организација.

Иако би тиме биле угрожене све традиционалне верске заједнице, јасно је да је политички ова иницијатива највише усмерена против Српске православне цркве. Министарство вера је на основу овог закона одбило да у регистар упише такозвану Црногорску православну цркву, расколничку, неканонску организацију рашчињеног свештеника Мираша Дедића. Омбудсман Јанковић је међутим примио представнике овог удружења и дао им подршку. Постоји, иначе јасан политички интерес да се СПЦ као традиционални темељ идентитета српског народа подрије и поцепа на све могуће начине, а екстремна левица предњачи у томе, док им по правилу несекуларна и незаконска понашања припадника неких других верских заједница не сметају.

У међувремену су се десиле и друге значајне промене, укључујући и попуну Уставног суда. На предлог председника Тадића изабране су судије које су врло склоне схватањима ове групације, што потврђује праксу да ДС на стручна места под нечијим утицајем најчешће поставља кадрове блиске ЛДП-у. Судија известилац у овом предмету је госпођа Марија Драшкић чији су ранији ставови веома блиски Коалицији.

Напад на овај закон, треба то нагласити јесте напад на последње остатке суверенитета овог народа и ове државе и на сваки покушај да сами себи одредимо судбину у складу са демократским начелима. То је истовремено и напад на основе политике идентитета која је до сада у некој мери чувала и репродуковала српски народ. Ако овај закон буде оборен и омогући се да се у Србији региструју антисрпске секте, онда не треба да нас чуди што Министарство културе и Министарство за људска права помажу промоцију хомосексуализма, ни цепање државе у измишљене регионе, нити проблематични нови Закон о образовању који увелико спрема госпођа Тинде Ковач-Церовић.

Но оно што највише запрепашћује је то што СПЦ о свему овоме ћути. Нема одбране закона, нема јавне кампање која би се аргументовано супротставила неистинитим пропагандним подметањима екстремиста. СПЦ ћути и о томе како јој се одузимају храмови у неготинској крајини, и о чињеници да је упис деце на веронауку у Београду пао испод 40 процената, и о некаквим истраживањима по којој јој је популарност на најнижим гранама. Ћути и о геј паради и о демографској ерозији и о свим питањима о којима паства од ње очекује јасан став и вођство.

Је л’ то можда и наша црква коначно кренула путем „реформи” и „модернизације”?

Научни сарадник у Институту за европске студије

 

Одговор заштитника грађана Саше Јанковића на текст "Напад на идентитет“, аутора Мише Ђурковића, објављен у дневном листу „Политика“ 9. јула 2009.

Зашто крити, не осећам се добро после овог текста. Поразно је сазнање да се, после свих прилика и разлога за отрежњење, од реалности и даље може бежати „откривањем“ завера и непријатеља (по могућности унутрашњих); одбраном ненападнутих на које је публика слаба; „разоткривањем“ оних који на проблем указују ваљда никад зато што он постоји и прети, већ увек за рачун злих сила.

Лоше ми је и зато што овај текст нисам смогао снаге занемарити, а бављењем њиме прихватио сам игру бацања и брисања прашине из очију. Незахвални заблудели омбудсман, судија Уставног суда блиска Групацији и Коалицији, својој странци неверни председник државе, у молитви успавана СПЦ, министарство за ово и оно, расколници, троцкисти... НВО!!! Непријатеља пуно, наших мало, па свако нек бира страну, навија и на све друго заборави. О чему је битка више се и не зна. Како ћемо децу у очи погледати када схвате чиме смо се забављали док смо им проблеме недирнуте завештавали – не знам.

Али тврдим и верујем у следеће: Концепт традиционалних цркава и верских заједница није споран све док „нетрадиционалан“ не значи обесправљен. Правни субјективитет држава сме (и мора) ускратити само из неколико разлога, таксативно набројаних у Уставу. Држава чином регистрације не даје верски легитимитет, јер њиме не располаже; њега дају само верници и остале цркве и верске заједнице. Арбитрирање државе у питањима верског легитимитета је уплитање у послове вере и цркве и опасно је и за све стране, зато је и забрањено. Цркве и верске заједнице уређују своје унутрашње и међусобне послове самостално, али не и супротно императивном световном праву - правилима обавезним и за вернике и оне који то нису, нормама које обезбеђују опстанак и достојанство свих нас у свој нашој различитости. Никада од представника било које традиционалне цркве или заједнице нисам чуо супротно. Од лоших адвоката треба се чувати више него од добрих противника, а омбудсман Саша Јанковић ником није ни једно ни друго.