Поштовање људских права у оквиру надлежности институције заштитника грађана не би требало да буде нека апстрактна област о којој дискутујемо са различитих теоријских становишта. Још мање би степен остварености људских права у неком друштву требало да постане искључиво предмет статистичких показатеља који скривају живот и реалност. Управо супротно. Када говоримо о поштовању људских права, мислимо на наш свакодневни живот... На то да ли нам администрација омогућава или нас понекад својим неефикасним или незаконитим поступцима спречава да се лечимо, образујемо, запошљавамо, станујемо. Људска права се поштују или не, закон се спроводи или се не спроводи...
То су питања на која грађани желе одговор када се у конкретним случајевима притужују заштитнику на рад државних органа или институција. Свакодневно се ради на притужбама које нам стижу, а пријем грађана који су вам увео у рад канцеларије, за сада обављам најмање једанпут месечно. Посетама градовима и општина по Србији желим да приближим рад ове институције, али и да се упознам са специфичним проблемима локала. Већина грађана се жали на кршење права у имовинско-правној области, али у Шиду ће се појавити специфични проблеми са мигрантима, у Пријепољу депонија која деценијама загађује Лим. У великим индустријским градовима отпуштање радника чије незадовољство се прелива и на породицу и ширу заједницу.
Приметио сам да је и даље присутан страх грађана из малих места да ће неко сазнати да су у обраћању заштитнику грађана указали на неки локални проблем и да ће због тога сносити последице. Да ће због тога цела породица, од деце у школи, преко родитеља на радном месту, имати проблеме. Забрињава да грађани и даље представнике органа јавне власти доживљавају на традиционалан начин, као институције у које не треба имати поверење или од њих очекивати подршку.
Напротив, државни органи и институције постоје да би заштитили права грађана, а не да би им утеривали страх. У разговору са представницима локалне самоуправе намера ми је и да мапирам оне државне органе и институције који у највећем броју крше права грађана и да коригујем њихов рад. Већина разговора се грађанима завршава се речима: „Желим само да се поштује закон и ништа више од тога“. Тако и ја видим свој посао, који у овој институцији обављам са сарадницима.
О солидарности
Недостају ми вредности које су красиле моје одрастање, као што су толеранција, солидарност, разумевање и прихватање различитости. Грађани са којима разговарам и који указују на животне проблеме немају коме да се пожале, чак ни својим најближим. Болесни и стари остају усамљени и то често помињу у разговору са мном. Неговање ових људских вредности могуће је само у толерантном друштву које истиче посебности свих својих грађана. У развоју свести читавог друштва, о неопходности узајамног разумевања, имају и одговорне институције са развијеним механизмима посебне заштите права најрањивијих.
Породично и партнерско насиље
Четврт века сам у правној пракси и исто толико година сведочим у свим случајевима насиља која нас окружују. Али никада ниједног момента нисам остао равнодушан на било какву појаву насиља, нити сматрам да би према насиљу или бахатости могли да постоје оправдања и разлози. А стиче се утисак да смо после свега што нам се претходних деценија догађало, као друштво постали неосетљиви или недовољно осетљиви на вест да је муж убио жену, да су се вршњаци у школи изболи ножевима, да малолетно дете злостављају родитељи. У односу на то, насиље које видимо у свакодневној комуникацији и међу представницима друштвене елите чини се мање важним. Цену такве и толике равнодушности већ плаћамо јер будући да се не санкционише на одговарајући начин, насиље постаје свеприсутан и готово легитиман начин комуницирања.
Сматрам да на његовом сузбијању морамо радити много озбиљније и пожртвованије, средствима и механизмима којима свако у свом делокругу рада располаже. Треба кренути од првог ступња - од насиља у породици. Зато сам, када сам постао заштитник грађана, инистирао на иницијативи „Учинимо насиље видљивијим“, које морам то да нагласим, није само кампања чији је циљ да освести и пробуди пажњу. То је акција која има практичан и важан циљ, да увођењем специјалиста судске медицине одмах након почињеног насиља процес доказивања насиља над женама и кривично гоњење насилника добије извеснији епилог и заврши се одговарајућом казном. То ће свакако деловати и превентивно на евентуалне будуће насилнике.
Сваки корак је важан, а тако и да свако ко је у ланцу одговорности направи тај свој први корак. Верујем да бисмо на тај начин убрзо имали систем, па самим тим и брз и ефикасан одговор на насиље пред којим не можемо затварати очи.
Зашто сам за промену Закона
Када сам ступио на функцију заштитника грађана крајем јула прошле године, одмах сам најавио да ће ми приоритет у наредном периоду бити измена и допуна Закона о заштитнику грађана, као и даља афирмација институције. Најавио сам и рад на њеној јасној видљивости и препознатљивости у друштву као државне независне институције у области заштите људских и мањинских права. Мишљења сам такође, да промене треба да иду у правцу очувања самосталности и независности ове институције и што је најважније, у правцу изградње њеног већег ауторитета.
Измене Закона о заштитнику грађана је обавеза Србије предвиђена поглављем 23 у преговорима са ЕУ, али то треба урадити уз свеобухватно сагледавања свих потреба ове институције. То ће нам, између осталог, донети организационе промене, али и што је најважније, прецизније и јасније дефинисање овлашћења Заштитника грађана. Ширење овлашћења иду у правцу ефикаснијег рада институције, у функцији заштите и унапређења људских и мањинских права.
Измена и допуна Закона омогућиће шири и јасније дефинисан правни оквир за рад који препознаје све недостатке у систему заштите и поштовања права грађана и препознаје неправилности у раду администрације. Грађанин који се обраћа заштитнику грађану треба да очекује да ће добити стручан одговор који се не доводи у питање. То је и прави разлог зашто сам кренуо у измену и допуну Закона о заштитнику грађана.