Предлог закона о тајним подацима садржи одредбе које онемогућавају заштитника грађана – омбудсмана и повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности да грађанима, када су њихова права и слободе потенцијално угрожени незаконитим или неправилним радом органа власти, а грађани то сами не могу проверити, гарантују заштиту онако како то прописује Устав и постојећи закони – независно и без утицаја других на њихов рад.

Одредба Предлога која заштитника грађана и повереника упућује да се, у случају да сматрају да им је орган чији рад контролишу неоправдано ускратио потребне податке, обрате унутрашњој контроли тог органа, говори о, најблаже речено, неприхватању Уставом и законима утврђене улоге, природе, овлашћења и дужности органа које Родољуб Шабић и ја у овом моменту, и наредне три године, представљамо. Упућивање на заштиту „наших права“ пред председником Врховног касационог суда је такође спорно.

Правници међу вашим читаоцима разумеће зашто оспоравамо решење према којем орган који контролишемо може да нам својом одлуком, дакле управним актом, ускрати право на приступ потребним подацима, а ми на тај управни акт треба да се жалимо захтевом, и то не управном суду, већ председнику Врховног касационог суда који сам по себи није ни суд ни државни орган. На крају, омбудсман и повереник су једини државни органи за које је предлагач закона посебним чланом изричито предвидео могућност да буду ограничени у приступу подацима неопходним за вршење њихове функције. Ни за једног другог државног органа нити руководиоца органа није изричито прописана могућност да буду ограничени у сазнавању оног што им је неопходно за остваривање сврхе постојања. За такво решење нема ни теоријског ни практичног основа.

Ни повереник ни заштитник не могу, када приме притужбу грађанина, а нама се обраћају и људи са оне стране закона, знати да ће орган који наводно крши нечија људска права и слободе одлучити да нам ограничи приступ информацијама.То значи да ћемо ми покренути поступке које ћемо касније морати да обуставимо јер нећемо моћи да утврдимо чињенице кључне за оцену о основаности притужбе.О томе ћемо морати да обавестимо грађане и наведемо им разлог због којег поступак обустављамо, а управо околност да се орган позвао на неко од предвиђених ограничења у највећем броју случајева рећи ће тим људима информацију коју предлагач закона крије од самих контролних државних органа.

Србија не заслужује решење лошије од оног које су усвојиле друге земље које имају парламентарног општег омбудсмана, односно повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. Може то бити Црна Гора, Македонија, Албанија, Румунија, Бугарска, Словенија, где национални омбудсмани постоје десетак година, Холандија, где постоји 50, или Шведска или Норвешка, где постоје два века. Све друго је Србија, надам се, ипак превазишла.