Дневни лист „Блиц“

23. август 2009. године

Интервју Саша Јанковић, заштитник грађана

НАШИ УСПЕСИ СМЕТАЈУ ЉУДИМА НА ВЛАСТИ

Саша Јанковић, заштитник грађана

Антикорупцијске и институције за заштиту права грађана су ту да би рад државних органа чиниле јавнијим, бржим, законитијим и штедљивијим. Међутим, моја институција, примера ради, има буџет једног потпредседника владе, у нашим канцеларијама за двоје седи и по петоро. Моји заменици странке примају по ходницима Палате Србија – каже за „Блиц недеље“ Саша Јанковић, заштитник грађана.

Шта вам све недостаје?

– Највише недостају правници, социјални радници и други стручњаци друштвеног смера који стварају основ за непристрасну, тачну и конструктивну оцену Заштитника грађана о притужбама на незаконит и неправилан рад органа управе, или о другим појавама које угрожавају људска и мањинска права. Стручна служба је непотпуна јер људе немамо где да сместимо.

Шта је Влада обавезна да учини по том питању?

– Влада је по закону изричито била дужна да простор и остале услове рада обезбеди до усвајања систематизације радних места. Тај акт је ступио на снагу када је на њега сагласност дала Народна скупштина, што се десило пре више од годину и по дана.

Шта је до сада учинила?

– Обезбедила је привремени простор, у стамбеној згради на Новом Београду, у коме смо били око годину дана док пре него што су тамо престали постојати и минимални услови за пријем грађана и иоле нормалан рад. Тада нам је Милан Марковић, министар за државну управу и локалну самоуправу, уступио свој кабинет у Палати Србија, а ослобођена је још једна канцеларија за пријем грађана, као и пет канцеларија за стручну службу. Остатак запослених остао је на Новом Београду, где су и данас. Управа за заједничке послове обезбедила је највећи део компјутерске опреме и аутомобиле за одлазак на терен. Све то је било довољно да се преко хиљаду притужби реши, успешно поднесе неколико десетина амандмана на постојеће прописе у циљу боље заштите права грађана. Међутим, сада се од ње, с правом, очекује много више, а нама услови рада не дозвољавају да то испунимо.

Колико сте финансијски независни?

– Теоретски смо потпуно финансијски независни, у пракси има проблема. Влада по закону нема право да мења наш предлог буџета, већ га само спаја са остатком закона о буџету који припрема и шаље Скупштини на усвајање. Наш предлог буџета је за обе године у којима постојимо био врло скроман – још се ослањамо на помоћ из иностранства, и Скупштина га је до сада увек прихватала. Али у Влади, Министарству финансија и Дирекцији за имовину недовољно се зна да Заштитник грађана није део извршне власти и да буџетска средства троши у складу са законом, а не њеном вољом. У пракси то понекад доводи до проблема, тако смо остали без првих возила за надзор на терену, иако су средства за њих била предвиђена у буџету.

Колико се често дешава да надлежни не одреагују на пропусте на које сте им скренули пажњу?

– У почетку врло, врло ретко, али како време пролази и број случајева се повећава, нажалост, све чешће. Када органи власти против којих грађани подносе притужбе схвате да нам није циљ да „интервенишемо“ за једну особу, већ да тражимо правилније и законитије понашање према свим грађанима, неки од њих почињу да губе спремност за сарадњу на коју их закон обавезује. Да ли вас консултују приликом писања закона попут Предлога закона о тајним подацима, који вас спречава да посао обављате ваљано?

– Један број државних органа то ради врло савесно, свестан да Заштитник грађана има право предлагања амандмана Народној скупштини и желећи и сам да дође до што бољег сопственог предлога закона. Врло ретко, али дешава се као у случају који сте поменули, да се игнорише званични став омбудсмана о питањима из Уставом утврђене надлежности ове институције, дакле од значаја за права грађана.

Имате ли утисак да је ваша канцеларија формирана тек ради реда?

– Без обзира на искреност или неискреност почетних намера, одлука је давно донета, Заштитник грађана је као државни орган код нас формиран по први пут, и у пракси, упркос „дечјим болестима“ показује резултате. Наравно да то не одговара свима – што су резултати већи, отпор је све видљивији, али вреди се борити да се могућности ове институције у заштити грађана од „недодирљиве“ и „непогрешиве“ власти искористе до краја.