Дневни лист „БЛИЦ“

29.август 2009. године

JОШ ЈЕДНА РЕФОРМА

гост коментатор

Саша Јанковић заштитник грађана

Актуелна је реформа државне управе.

Биће „историјска” и сваки дан добије новог аутора у влади. Једино се ресорни министар, за државну управу и локалну самоуправу, држи по страни. Вероватно се чудом чуди и мудро ћути да не скрене пажњу неког реформатора, те му овај министарство, уз одобравање народа коме је ама баш свега доста, очас у новинама укине.

Претходну реформу државне управе тек смо „спровели”. Заштитник грађана обавестио је парламент да ниједан њен циљ - деполитизација, модернизација, рационализација... није остварен. Уместо тога, радићемо нову. Не спроводимо закон - донећемо нови; не ради институција - основаћемо још једну. У последњој деценији Министарство омладине и спорта је било министарство, па је са свим запосленима припојено просвети као Управа за спорт (на челу са министром званим директор), онда је поново постало министарство, а сад ће га поново, „историјски”, здружити с неким. Министарство за људска и мањинска права исто...

Уместо да од државних службеника, а не нпр. од банкарских, правимо службеничку елиту - малу, стручну, солидно плаћену и надасве одговорну, они су дежурни кривци за искаљивање беса грађана и оштрење језика њихових шефова, најодговорнијих за овакво стање. Стварамо касту руковођену филозофијом „не можеш ти мене тако мало да платиш и омаловажиш, колико ја лоше могу да радим”.

Како то иде, већ знају просвета, здравство, правосуђе...

Ових дана је један орган управе извршио препоруку заштитника грађана да унапреди рад како људи не би четири месеца чекали на потврду неопходну за остваривање права пред другим органом. Како - ангажовао је додатног службеника. Само то и преостаје, све док одбијамо да погледамо проблему у очи.

Док не променимо шта и како службеници раде, не можемо смањити њихов број и плату, а да од лоше не добијемо још гору администрацију. И док реформу не почнемо од политичара.

А замислите ово: човек долази у државну установу само са личном картом и тражи социјалну помоћ. Уз његов пристанак службеник приступа разним базама личних података - матичној књизи, подацима о броју чланова домаћинства, пореским приходима и имовини, радном статусу... ако сви услови постоје, човек иде кући са решењем. На путу до такве стварности сметња није новац. Информациони коридори данас коштају хиљадоструко мање од асфалтних. Сметња смо само ми и наш популизам.