Заштитник грађана Зоран Пашалић гост у емисији „Магазин на првом“ Радио Београда
Избијањем епидемије појавили су се разни проблеми. Од појаве корона вируса у нашој земљи сте упозоравали да расте број притужби грађана на разне ситуације. Да кренемо од тога, на шта су се грађани највише жалили?
- Управо тако. За време ванредног стања, служба Заштитника грађана, моји заменици и ја радили смо, могу слободно да кажем, понекад и до поноћи јер је био јако велики број притужби. Не може се генерализовати шта је преовлађивало, углавном се то смењивало и односило на проблеме како су настајали и појављивали се. Првенствено је било да се обезбеди повратак наших грађана из иностранства, затим како спровести обавезан карантин приликом повратка - да ли код куће или у неким институцијама. Потом, како се повећавао број оболелих, притужбе за заштиту права не само из области здравственог осигурања већ и права да могу да комуницирају са ближњима, да ако нису способни за ту комуникацију због лошег здравственог стања онда да здравствене установе обезбеде ту комуникацију како би њихови ближњи знали њихово здравствено стање. Такође, практично је било доминантно то што су грађани били ограничени у кретању. Ту је заиста требало одредити одређене изузетке, првенствено за особе које користе туђу негу и које су током викенда када је била апсолутна забрана кретања остајале саме, затим родитељи који имају право виђања деце преко викенда. Овим проблемима смо се бавили и решили смо их. Потом, права из радних односа, као што је право да раде од куће из разлога наведених у владиној уредби. Све је тада било веома интензивирано, а по окончању ванредног стања када су се грађани мало опустили смо решавали проблеме грађана у вези са путовањима, кретањем ван земље, свега што је било последица ванредног стања и то не само у области здравства већ и у области права која су загарантована Уставом и Конвенцијом УН о људским правима.
Да бисте било који од ових проблема решили морали сте да сарађујете са државним органима јер они су задужени да решавају проблеме на које указујете. Каква је та сарадња била?
- Хвала Вам за ово питање. Не може Заштитник грађана да у конфронтацији са државним органима решава питања грађана, како појединачна тако и системска. Мора да постоји сарадња и то двосмерна. Ако тражимо да се нешто измени, пропис или конкретна одлука по појединим питањима, то можемо тражити једино од органа управе. Неки од њих су нам одмах излазили у сусрет, бесмислено је да сад неке хвалим али било је заиста и оних где се требало сачекати, где је дезорганизованост и где је лош систем рада успоравао решавање проблема. Увек смо инсистирали на брзини, не по сваку цену, али на брзини из разлога што су то питања грађана која је требало решавати хитно јер је од тога зависио неки пут и њихов живот и здравље а неки пут живот и здравље њихових ближњих.
Ипак Вас молим да нам кажете с ким сте имали највише проблема?
- Највише проблема је било са локалним самоуправама јер у појединим случајевима нису имале слуха да решавају локалне проблеме, што је врло често било образложено немањем средстава и малим избором кадрова. Међутим, у ситуацији као што је епидемија која је направила проблеме целом свету не само нама, ми смо инсистирали да се и последњи ресурси које нека инситуција или самоуправа има морају ангажовати јер то више није питање добре или лоше управе него је питање, као што сам наглашавао, живота и здравља људи.
Доста проблема се тицало ресора Министарства за рад, али чини ми се да сте релативно добро сарађивали?
- Сарађивали јесмо, у неким ситуацијама добро, у неким мање добро. Не да браним Министарство за рад, то министарство има практично највећи број проблема који се тичу оваквих ситуација, уз Министарство здравља. Али, морате узети у обзир и остала министарства која су инволвирана, малтене сва. У тим неки односима, ми смо само инсистирали да се одлуке које је Влада донела испоштују у потпуности али да се не успорава решавање појединачних проблема. На пример, када су људи затечени неком одлуком а нису се сами организовали да би решили проблем (посета ближњима, родитељима који не могу да се сами старају о себи, деци) у таквим ситуацијама морате да будете флексибилни, не Институција Заштитника грађана, већ они који треба да је спроведу.
И то је на крају, надам се, исходовало неком добром праксом?
- Ја говорим о ситуацији када је епидемија имала кулминацију, бар смо сви мислили да је кулминација епидемије тада. Оно што сам упозоравао када је престало ванредно стање, учествујући у решавању свих тих проблема лично, да се грађани не смеју опуштати. Често је ту требало наћи баланс између онога која се права ускраћују, да ли то задире у домен елементарних људских права или шире гледано и онога шта може да се догоди ако се сви опустимо што смо на крају, на жалост, и видели.
Корона вирус није зауставио редовне проблеме који се дешавају ван варедних околности. Имали сте обавезу и ту да реагујете па сте рецимо, морали да укажете на случај занемаривања деце из породица са тзв.социјалне маргине што је можда један од најсвежијих примера. Врло озбиљан проблем, он не сме да остане испод радара због тога што тренутно у земљи имамо тему број 1 епидемију.
- Ово сте одлично рекли, ја могу да разумем да недостатак кадрова и средстава може да одложи решавање неког проблема али заиста не могу и никада нећу разумети да неки проблем који се налази на територији нечијих ингеренција ангажовања, мислим на центре за социјални рад (ЦСР), није евидентиран. Дешава се да из средстава јавног информисања, и заиста им хвала на томе, сазнамо о неком проблему и упитамо ЦСР шта је конкретно урађено да би се проблем решио, а они често са тим проблемом нису упознати. То је недопустиво и зато смо инсистирали и инсистираћемо да се на одређеном терену који покрива ЦСР морају евидентирати сви проблеми. То није једноставно али је то њихова улога. Како се могу решити проблеми, да ли сами центри могу да их реше или треба да се ангажује локална самоуправа или шира заједница или да се позову грађани који су се увек одазивали да помогну у решавању тих проблема, то је већ друго питање. Правовремено евидентирање тих проблема је нужно и неопходно.
То евидентирање је само почетак решавања проблема, без тога не може да се почне?
- Тако је. Када евидентирате проблем онда ћете свакако се потрудити да нађете најбоље могуће решење. Ако нисте у стању, обраћате се некоме ко јесте, и онда га решавате.
Ево сад последњи случај су шесторо напуштене деце из Алибунара. Често ми из разних делова Србије добијемо податак да ЦСР није знао. То је системски проблем.
- Управо то. Неки пут се деси да грађани гледају проблем који је око њих а не реагују тако да га пријаве надлежној институцији јер не знају коме да га пријаве, али и из разлога што су опхрвани својим проблемима, Стално сам наглашавао: наша адреса је доступна стално, наш меј и дежурни телефони су доступни, и заиста молим када се такав проблем уочи ако мислите да су све друге адресе и врата затворени, јавите се нама, ми ћемо наћи коме да се обратимо и како да проблем решимо.
Отворили сте још једно важно питање – казнена политика у случајевима дечјег просјачења. Шта је ту тачно проблем?
- Проблем је не само дечје већ просјачење уопште. У прекршајном суду сам био од 2009-17. године када сам изабран на ову функцију. Као судија, касније као председник Прекршајног апелационог суда, највишег суда из те области, инсистирао сам а и статистика је на то указивала, да је увек кажњаван онај ко конкретно обавља ту, ајде да кажемо, делатност која се зове дечји рад на улици. Истовемено, организатори које ћете видети свакако ако обратите пажњу, апсолутно се не процесуирају. Овај податак се односи само на Београд, то је 1.153 случаја кажњавања због просјачења по Закону о јавном реду и миру. Од тога, само шест случајева за групно просјачење, а ниједан организатор свега тога није кажњен ни прекршајно ни кривично иако постоје одредбе које би могле да се искористе у тим случајевима.
Да ли то можемо да посматрамо и као део другог казненог дела, а то је трговина људима?
- Можемо апсолутно. Инсистирао сам да приликом промене Закона о Заштитнику грађана на који се Република Србија обавезала за Поглавље 23, унесе и то да ће национални координатор за праћење заштите процесуирања и одбране грађана, потенцијалних жртава од трговине људима, бити у надлежности Заштитника грађана. Зато што се трговином људима у смислу праћења те појаве прекршајни судови баве од 2003. године, где сам ја узео учешће мада су носиоци свега тога биле моје колеге који данас раде у прекршајним судовима, а то је препознавање жртава трговине људима. Поступци пред прекршајним судовима су углавном кратки и често ће доћи неко ко није крив што се налази у тој позицији. Друго на чему смо инсистирали је да се промени радни налог који је Министарство за рад дало да деца до 14 године која се баве просјачењем буду аутоматски измештена из породице биолошке. Зашто? Зато што морате, јесте тежи посао и јесте компликованије, али ви морате индивидуализовати сваки случај. Неки пут су та деца жртве, у сваком случају су жртве ситуације у којој су, организатора просјачења а неки пут они долазе из екстремно сиромашних породица које заиста немају другог начина да се прехране него је то једини могући начин. Свако друго гледиште дира директно у заштиту права детета, а као што је познато Институција Заштитника грађана има цео сектор који се бави правима детета не само у овом случају него и о дечјем насиљу и о свим оним страхотама које су се десиле нашој деци од тога да буду искоришћена у сврху просјачења па до дечје проституције, насиља над децом, принудног рада до натрагичнијих ситуација као што су убиства.
Веома тешким темама се бавите, такав Вам је посао али и проблеми у друштву у којем живимо. Напоменули сте да сте три године на месту Заштитника грађана, ви сте други којег Србија има, институција је релативно млада и нова. Да ли сте задовољни оним што сте постигли у ове три године с обзиром да сте унели и неке новине, на пример „отворена врата“ са грађанима?
- Апсолутно нисам, разлози су први што Закон о Заштитнику грађана који је мене дочекао не одговара конкретним потребама грађана јер доста ограничава Заштитника грађана у погледу његовог деловања. Друго, сарадња са институцијама извршне власти постоји али оно где смо ми инсистирали због огромног броја притужби на рад судова а то је да нам се да могућност да контролишемо судску управу, значи само управу не да улазимо у мериторна решења у сваком предмету, је ограничење које нас доста спутава. Када примам грађане сигурно половина свих обраћања односи се на дужину трајања поступка, неизвршење судских одлука и на право на правично суђење. Када погледате статистику суда у Стразбуру по обраћању наших грађана, видећете да највећи број преко 70 одсто су управо из разлога које сам навео. Тако да смо са врло великом вољом приступили и ми израдили нови Закон о Заштитнику грађана за који се надам да ће се најскорије наћи у јавној расправи. Желим најширу јавну расправу јер ћемо тако вероватно чути и оно што ми је можда промакло да треба да се измени у закону, а на крају у скупштинској процедури, и да ћемо онда моћи да радимо много детаљније. Желим да решавамо појединачне проблеме а ако ти појединачни проблеми укажу на неке системске, као што је нпр. проблем „заштићених подстанара“, али и власника станова у којима се они налазе. То су два врло значајна проблема за Град Београд, ту не можете да се дописујете са институцијама већ морате конкретно да решите проблем. Ми смо решили проблем једних, а решићемо и проблем других јер су у питању апсолутно супротни интереси. Овај пример наглашавам јер се то тако најчешће и дешава, да ако решите проблем једној групацији отварате проблем другој.
Зар није решење да Ви нудите системска решења па да се она примењују генерално у тој грани власти.
- Тако је, да будем најједноставнији. Заштитник грађана мора да указује како на појединачне пропусте органа управе тако и на системске пропусте који трају, неки и дужи низ година и заиста праве грађанима велике проблеме.
Рекли сте да сте припремили предлог новог закона, да ли сте припремили и подршку за њега пошто је то увек на крају политичка одлука?
- Ја не могу да говорим о томе јер сматрам да ако смо указали на одређене проблеме, ако смо добили да тако кажем уверавања Венецијанске комисије која даје практично једну од последњих речи на наше законе, јер ми као и све друге европске земље увек смо под лупом Венецијанске комисије, то су конкретна решења за која ће свако увидети да могу да учине само бољитак, бољи рад институције флексибилнију могућност реаговања Институције у смислу краћих рокова и бржег реаговања, и оно што је такође грађанима важно а то је транспарентност, већу видљивост проблема. Рецимо, у том закону би могао бити проблем да приликом годишњих или периодичних извештаја Скупштина мора да чује и једну и другу страну, значи и оно што је извештај Заштитника грађана али и оно шта у том извештају стоји лоше или добро према одређеним министарствима, у одређеним ресорима и где ми сматрамо да треба исправити у кратком року а друго у могућем року. На пример, загађење Београда, ми смо инсистирали на томе да је то министарство било дужно да грађанима врло јасно каже: тај и тај проблем је настао из тог и тог разлога, да се део тог проблема може решити одмах, део за неколико година а део за дужи низ година. Грађани ако то не знају и ако добијају неке половичне информације, то је било и за време ванредног стања, онда се даје могућност да они реагују на начин који није добар за њих слушајући неке друге информације које често могу да буду произвољне. Због тога инсистирамо да се све то види директно у Скупштини приликом давања извештаја и да свако носи свој део одговорности.