Заштитник грађана Зоран Пашалић гост "Јутарњег програма" Радио-телевизије Србије
Можда најактуелније јесте да сте недавно представили извештај о томе како се примењује Закон о спречавању насиља у породици и том приликом сте рекли да апелујете да се жртвама омогући хитан преглед код лекара судске медицине како би се одмах утврдили докази о почињеном чину. Коме сте конкретно упутили тај предлог и шта се дешава са тим?
Тај апел постоји већ дуже, то је молба Заштитника грађана локалним самоуправама да одвоје одређена средства како жене и мушкарци, има и мушкараца који су доживели насиље, по доживљеном насиљу могу да обаве бесплатно један квалитетан преглед код лекара који се баве судском медицином како би се тачно утврдила веза између радње насиља и последице. Због чега? Врло дуго се бавим овим проблемом и оно што сам утврдио, проучавајући не само оно што се дешава у Србији већ и у целом свету, јесте да жене или мушкарци жртве насиља су у таквој ситуацији да често у судском поступку мењају исказ у односу на првобитни и бране неки пут онога ко је насиље починио. Једини начин да се, како се то правно каже, „фиксирају докази“ је да се обави квалитетан судско-медински преглед и он би требало да буде бесплатан. Када неко доживи насиље у породици ако има повреде одлази у хитну службу, ту се утврђују повреде али се не успоставља веза која би на суду била одлучујућа или врло значајна да би се насилник осудио и на тај начин осујетио да даље чини насиље.
Осим апела да ли сте неком још упутили тај предлог, некој институцији која би могла да га уврсти у закон или неке друге акте?
Није то моменат закона, то је моменат добре воље локалне самоуправе, првенствено ових регионалних центара где постоје институти за судску медицину а такође и других градова где постоје стручњаци за судску медицину. Поред тога, средства која би се одвојила била би и за обуку како полиције, тако и тужилаца и свих оних који долазе у контакт са жртвама насиља у породици. Ми смо разговарали са свим овим институцијама које сам побројао и постоји заиста велики интерес да се ово уради у најкраћем могућем року. Морам поново да истакнем, не ради се о великим средствима или нечему што би оптеретило буџет локалних самоуправа.
Али нешто што је есенцијално за ову причу је обука људи који раде са жртвама да знају на који начин да поступају. Рекли сте такође на представљању тог извештаја да насиље у породици, што је некако приватна ствар, је заправо јавна ствар, да је друштвени проблем. Није никако проблем који се дешава у четири зида и ту се завршава. Ко треба то да чује, институције или грађани, како да комшије не окрећу главу на другу страну када знају да у суседном стану муж туче жену?
Још 2003. године сам почео да се бавим овом проблематиком кроз рад у Прекршајном суду, а то је препознавање жртава насиља у породици и њихова заштита. Често се то сматра приватним догађајем, приватном ствари породице и нико не жели да се меша, не схватајући да се на тај начин ствара један врло широк круг насиља које после ескалира. Проучавањем смо уочили да се оно може преносити из генерације у генерацију и због тога друштво мора да обрати пажњу, то није приватна ствар то је ствар целе заједнице.
На шта су се грађани током претходних неколико месеци, од почетка године и почетка пандемије, најчешће жалили? Можда је насиље у породици био повећан проблем будући да су људи били затворени у кући, да су нервоза и бес доживели свој врхунац. Уопште, шта су теме на које су се највише жалили током последњих неколико месеци?
Кратка би била емисија само да побројим теме а не да говорим о свакој. Све зависи у којој фази. Прво је био велики проблем око повратка наших грађана у Републику Србију, затим њихов боравак како у карантину тако и у некој врсти кућне изолације, потом је најзначајнији проблем била могућност кретања односно забране кретања. Конкретно, односи се нешто и на насиље у породици а то је немогућност жртве да побегне од насилника у време забране кретања. Ми смо ту реаговали одмах и добили смо и потврду наших уверења да се то мора другачије решити и било је другачије решено, тј. да жртва може да напусти породицу без обзира што је забрана кретања.
Како се реагује у тим ситуацијама: неко вас позове и каже због епидемијских мера мени не дозвољавају да изађем из куће и ја сматрам да су моја права угрожена, право на кретање рецимо?
То је један вид када неко појединачно нам се обрати и упути притужбу. А постоји други начин а то је да смо ми за доста тога, за шта смо сматрали да би требало исправити и кориговати, сазнали из медија.
Нешто на шта сте реаговали недавно је да Центар за социјални рад у Сокобањи ради скоро годину дана без социјалних радника. Шта се дешава по том питању?
Ту смо покренули поступак против оба министарства, оних која су за то задужена - министарства за рад и министарства финансија које треба да обезбеди средства јер центри за социјални рад су практично у ситуацијама криза и било којих проблема које грађани имају једна од првих адреса којима се они обраћају. Због тога је веома битно да они раде, да имају потребан број кадрова и да могу да одговоре потребама грађана.
Већ неко време се у медијима, а потом је и доктор Предраг Кон то споменуо, спекулише о стварном броју умрлих у односу на оно што је пријављено као званично. Да ли сте осетили потребу да ту реагујете и покренете поступак?
У том случају ми покрећемо поступак који иде ка томе да се утврди колико је то што је изречено заиста адекватно истини односно правим бројкама и правим показатељима. То није лак процес зато што и у свету постоје велики проблем око, да тако кажем, поделе на оне који су преминули из неких других разлога и оне који су преминули од Ковид-19. Тај поступак је још у току и резултате ћемо објавити када буде доведен до краја, односно када се буде до њих дошло.
Поступак током протеста у јулу када су били резултати у Београду и још неким градовима Ви сте тада рекли да је било прекомерне употребе силе у појединачним случајевима али да није било системског насиља полиције над грађанима. Неколико случајева, ако се не варам, седам случајева сте испитивали и никада нисмо чули резултате тих испитивања.
Није само седам, испитано је ту много више случајева јер су се на терену налазили две екипе Заштитника грађана, она која се бави хитним случајевима јер немате већу хитност од оваквих ситуација а друга је НПМ - Национални превентивни механизам, који је у ситуацијама када се неко лишава или је лишен слободе проверава да ли је то урађено по закону и правилима службе. Ту је утврђен већи број пропуста, Ви сте навели оне који су најдрастичнији. Извештај који смо ми, а који је доста обиман, сачинили поводом свега тога упућен је Министарству унутрашњих послова и оно што морам да објасним је да ми не можемо вршити истрагу у смислу који се можда очекује. То ради или Унутрашња контрола полиције или, знам да је и то у току, тужилаштво када су прекомерном употребом силе учињена кривична дела. Та моја изјава је сагледана и на терену јер ми смо били тамо, ја сам био тамо, проверавали смо шта се дешава, нисмо били обележени јер ако се дешава то што се дешава и са једне и са друге стране, свакако морате бити изложени некој врсти ризика. Било је критика да смо имали обезбеђење полиције али нисмо. Напротив, нисмо ни хтели да будемо видљиви из простог разлога јер да смо били видљиви можда не би уочили оно што смо уочили.
Али шта сте видели, да ли је било прекомерне употребе силе?
Прекомерне употребе силе, као што сам рекао, је било али није било системске репресије. Увек сам објашњавао шта значи системска репресија – то значи да на мирне демонстранте неко свесно употребљава силу са циљем да разбије демонстрације. Овде је било насиља са једне и са друге стране, то насиље је у одређеном броју случајева довело до тога да се прекораче овлашћења односно да се прекомерно употреби сила. То ће свакако бити санкционисано.
Али видели смо човека разбијене главе новинара који свакако нису пружали отпор.
То је посебно питање за новинаре. То сам разговарао и са новинарима. Новинари у принципу не желе да буду видно обележени неким заштитним прслуцима или на неки други начин јер сматрају да су на тај начин и они мета неких који не воле, рецимо, ту медијску кућу, ви у РТС то врло добро знате. Онда, на жалост, у тој гужви свашта може да се деси.
Само још кратко, да ли извештај који сте упутили у МУП значи да је тај случај комплетиран?
Није комплетиран, ми очекујемо резултате оних којима смо упутили а то је Унутрашња контрола полиције и, тамо где не можемо да се мешамо у рад, тужилаштво али пратимо рад у случајевима где ће можда доћи до оптужења или је већ дошло.
Неколико недеља пре протеста било је грађана који су се жалили да се људи са бакљама пењу на кровове њихових зграда без њиховог одобрења, да су звали полицију и комуналну полицију и да се они нису одазивали на њихове позиве?
То није било само у Београду, то је било и у Новом Саду. Реаговали смо и добили извештај који се своди на прекршајне пријаве које су поднете полицији и прекршајне поступке који се воде против лица без тога да се разграничи да ли су у питању бакље или забрана кретања и то је оно што у том поступку ствара проблем. Ми тражимо и инсистираћемо на томе, иако је то дуг поступак, да се разграниче они који су само прекршили забрану кретања од оних других који су радили то што су радили.
За крај да Вас питам, на челу институције Заштитника грађана сте више од три године, да ли је то посао разговора са људима или папира, администрација или живот?
Мислим да није најбољи израз „на челу“, пригодније је Заштитник грађана. Хвала Вам за ово питање. Када сам дошао на то место рекао сам – не папири него живот. Рекао сам да ћу отворити врата, небројено пута смо одлазили по целој Србији и разговарали са грађанима, то смо радили и у Институцији али је на жалост то сада мало сужено због епидемије, али то је управо разговор са грађанима како појединачно тако и са групама које нам се обраћају са одређеним молбама и захтевима.