a

Vip Comment – Заштитник грађана Саша Јанковић

Вишемесечна расправа о Предлогу закона о тајности података, по много чему далекосежна, окончана је прошле седмице усвајањем тог прописа у Народној скупштини. Миљенко Дерета и Мирослав Хаџић, челни људи Грађанских иницијатива и Центра за цивилно-војне односе, добро су летос уочили да је о предлогу вођена необична „расправа у јавности“, као замена за „јавну расправу“. Ова друга, предвиђена Законом о државној управи као обавезна, изостала је у маниру који је обележио писање закона овог лета.

Коначно усвајајући преко потребан закон, Скупштина је истовремено прихватила амандман Заштитника грађана (омбудсмана) и избрисала ограничења у приступу подацима која је Влада првобитно предвидела за њега и Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. Коначни текст претрпео је и друге измене већине решења на чију су недопуштеност или непримереност указивали и други независни државни органи и тела, стручне организације и појединци од знања и интегритета. Иако су аутори првобитног текста све замерке на почетку оштро, понекад и врло непримерено у јавности одбацивали, Народна скупштина (и, прећутно, Министарство правде) ипак нису дозволили да Србија законом буде проглашена за земљу тајни. У завршним одредбама тог закона избрисано је још једно ограничење за Повереника у вршењу његове функције, предвиђено сасвим другим прописом –Законом о заштити података о личности. Заинтересованији памте да је парламент, када је пре мање од годину дана усвајао тај закон, прихватио и више амандмана омбудсмана, али не и онај којим је тражено брисање ограничења за Повереника у контроли поштовања закона, иако су то обе независне институције тражиле и понудиле исте разлоге. Омбудсман и Повереник су тада јавно и формално упозорили – то ограничење спречиће потпуну заштиту личних података грађана и омести улазак Србије на тзв. „белу шенгенску листу“, која нам, на крају крајева, свима у пракси олакшава остваривање Уставом гарантованог права да земљу напустимо и у њу се вратимо. Не улазећи у то који је од два разлога својим одложеним деловањем прошле седмице јаче мотивисао Скупштину, исходом морамо да будемо задовољни.

А која је, у ствари, корист од тога. У ситуацији када многи од нас једва састављају крај са крајем, зависе од социјалне помоћи, безуспешно траже посао или стрепе за њега, или када се, пошто већ нисмо и не можемо на време примити вакцину против новог грипа, упуштамо у наметнуте дебате о њеној штетности/опасности, кога је у ствари брига за питање државних тајни, података о личности, сличних апстракција и закона који се њима баве. Не намећу ли нам се те теме да би нам пажња скренула са „озбиљнијих“ ствари – сумњивих приватизација, већ дуго посрнуле привреде, редова испред нових и нових „народних кухиња“...? Нико, а посебно не Заштитник грађана, не може данас порећи животни значај остваривања и заштите економских и социјалних права - највећи број притужби грађана и, сходно томе, највећи део времена омбудсмана и његових сарадника посвећен је њима. Права да се живи и преживи, ради и заради, помогне и буде помогнут, разболи и остари основа су нашег достојанственог постојања. Немојмо, међутим, заборавити искуства из претходног политичког уређења које је обележавала доминација економских и социјалних права, на уштрб политичких и грађанских слобода. Социјализам и капитализам су се у економској сфери разилазили у концептима – у једном је владало начело прокламоване социјалне једнакости кориговано тржишним принципом, а у другом слободно тржиште које је кориговано социјалним обзирима. И зна се ко је, бар у овом делу света, однео победу. Али и у погледу оног што су једни звали „надградњом“, а други политичким и грађанским слободама и правима, друга концепција добила је ништа мање видну и значајну потврду своје одрживости. Можда управо зато што избор између духа и тела није могућ – за здраву особу потребно је истовремено и једно и друго.

На крају, каква је практична корист од донетих закона на папиру. На почетку – не претерано уочљива. Самим доношењем Закона о тајним подацима број тајни у овој земљи неће се аутоматски смањити ни за једну једину. У административној култури која се заснива на томе да грађанин има дужност, а орган власти право, закон или два не мењају свакодневицу. Али заинтересовани грађани и одговорне институције и појединци у њима (у које никако не треба убрајати само „независне“), имаће чвршћи ослонац за промену стварности набоље, корак по корак, како то изгледа једино, а трајно, и успева.