a

Испричао ми је лекар речи ћерке која је, идући за његовим стопама, то вече славила завршетак школовања на Медицинском факултету: „Ноћас ћу се радовати, а сутра ћу плакати”. Размишљала је унапред о томе како ће изгледати потрага за послом у струци.

Истог момента повезала ми се та прича са нечим што ми већ данима бриди у ушима.

„Па ви знате како се у здравству добија посао - преко везе или за паре”, саопштила ми је, нормално као да ме обавештава о температури и влажности ваздуха, недавно директорка једног нашег дома здравља. Тиме ми је, између осталог, објаснила како је њена радница после три године рада на одређено време због „привремено повећаног обима посла” остала без посла, а друга лекарка, без конкурса и дана пробног рада, примљена у стални радни однос.

Поучила ме је и да се у здравству не морају расписивати конкурси за пријем радника, као и да је „папиролошки све покривено, те се она не брине”.

Поентирала је тиме да је она и сама исто прошла, радила годинама на одређено време, и данас јој ето „ништа не фали”. Да не буде забуне, та жена ми није познаница, разговор није био необавезан, у реду за пасош. Звао сам је службено, као заштитник грађана - државни орган, изабран у парламенту да на основу законских овлашћења контролишем рад јавних институција и поштовање права грађана. Желео сам да телефонским позивом, како су ме саветовале искусније колеге европски омбудсмани, ефикасно проверим утемељење притужбе коју сам управо добио и можда већ тим разговором отклоним повреду права и потребу да водим формалан поступак који кошта и траје! Ех, моја Европо...

Директорка ће се вероватно изненадити када схвати да наш разговор, за мене шокантни, а њој вероватно чудни („што ли ме је уопште звао?”, сигурно се пита), није крај приче. Омбудсман нема власт, али има право да захтева од извршне власти, која се понекад чини и једином, да спроведе правду. Права хиљада запослених се безобзирно крше, а оне који то чине понекад ми сами плаћамо, из буџета. Раде то толико очигледно, наругују се и закону и моралу тако дрско, да човек остаје збуњен и пита се да ли је, у ствари, са њим све у реду? У актуелном вицу на питање „како паметан Србин зове оног који то није?”, одговор гласи: „Телефоном из иностранства”. Још увек звучи сувише горко да би било смешно, ваљда ћемо се бар задњи смејати...