Недозвољено питање „планирате ли породицу” – непролазна препрека приликом запошљавања. – устручавају се да пријаве дискриминацију

„Да ли намеравате да се ускоро удате и рађате децу”, било је последње питање које је менаџер за људске ресурсе поставио младој правници која је конкурисала за посао у једној реномираној ревизорској фирми. „Да, наравно”, одговорила је двадесетпетогодишња кандидаткиња за радно место. „Не зовите ви нас, јавићемо се ми вама”, биле су последње речи овог послодавца. Телефон никад није зазвонио, а неколико недеља касније на адресу ове правнице стигло је обавештење дотичне фирме да је на радно место за које је она конкурисала примљен мушкарац.

Ниједан послодавац нема права да поставља питања која задиру у приватну сферу живота – од оних која се тичу емотивног, брачног и породичног статуса и планова у вези са будућношћу, преко питања која се тичу сексуалне, политичке и религијске оријентације, до оних – чиме вам се баве родитељи, за који фудбалски клуб навијате, да ли имате профил на друштвеној мрежи Фејсбук или Мај спејс… Особа којој потенцијални послодавац постави оваква питања и која сматра да је због „погрешних” одговора била дискриминисана приликом пријема на посао има право да се жали инспекцији рада, а ако процени да је ова служба несензибилна или не жели да реагује на њене притужбе, може да потражи помоћ заштитника грађана”, истиче Зорица Мршевић, помоћник заштитника грађана за родну равноправност.

Радован Ристановић, директор инспекције рада, каже да се у току године на прсте једне руке могу пребројати жене које поднесу пријаву против свог потенцијалног послодавца због полне дискриминације.

„Сви ми, укључујући и запослене у инспекцији рада, знамо да многи послодавци приликом интервјуа за посао постављају питања о браку, трудноћи и породичним плановима кандидаткиње за посао, али ови разговори се обично воде у четири ока и жена најчешће нема никакав доказ да посао није добила зато што је свог потенцијалног послодавца обавестила да планира брак и породицу, па због тога не може да против њега поведе судски спор. Закон предвиђа новчану санкцију за дискриминацију на основу пола и она за правно лице износи између 800.000 и милион динара, али мора се имати на уму да велики број жена уопште није информисан о својим радним правима и нема поверење у институције система да ће „истерати правду” у спору против послодавца. Мотивисане жељом да што пре нађу посао и у недостатку конкретних доказа којима би доказале полну дискриминацију, жене најчешће одустају од идеје да подносе тужбу против послодавца”, констатује наш саговорник.

Према истраживању о дискриминацији на територији АП Војводине, које је својевремено спровео покрајински омбудсман, питања о брачном статусу приликом запошљавања женама се постављају у 42,3 одсто, а мушкарцима у 21,7 одсто случајева, а питања о породичном стању – броју деце и планирању породице мушкарцима се постављају у 16 одсто, а женама у 40 одсто случајева. Наташа Перишић-Павловић, председница невладине организације „Хора” за еманципацију жена и ауторка приручника „Дискриминација жена на радном месту”, каже да различита социолошка истраживања сведоче да се жене у знатном проценту суочавају са различитим облицима посредне и непосредне дискриминације на радном месту – не само да дуже чекају запослење и да се добијање посла неретко „условљава” одрицањем од материнства, већ спорије напредују у служби, имају мању плату у односу на колеге и чешће су изложене различитим облицима мобинга.