a

Кривица није оправдање за угрожена права

Шта да се ради: како заштити права особа лишених слободе

Држава може некој особи умањити спектар доступних слобода и права, али искључиво одлуком надлежног органа, на начин и у мери прописаној законом. Зато ,,лишење слободе” треба схватити само као ограничење појединих, конкретних слобода и права, у мањој или већој мери, а не као потпуно одузимање целокупног корпуса слободе.

Упркос томе што предвиђа институт „лишења слободе”, Устав Републике Србије у Основним начелима о људским и мањинским правима и слободама помиње само могућност да се законом „ограниче” права и слободе, и прописује да се достигнути ниво људских права не може смањивати.

Указујем и на проблем да се у потврђеним међународним уговорима под „persons deprived of liberty” („особе лишене слободе”) не сматрају само особе на извршењу казне затвора и притвореници, који су традиционално обухваћени овим појмом. Општеприхваћено је, наиме, да у круг тих особа улазе и све остале особе које су због здравственог или материјалног стања и других околности приморане на боравак, односно задржане су у такозваним тоталним установама  (специјалне болнице, установе за смештај особа са инвалидитетом и менталним тешкоћама итд.).

Упркос „лишењу слободе” што чине државни органи, „особе лишене слободе” располажу низом права и слобода који им нису одузети појединачним актом, те је држава дужна да поштује и штити све слободе и права која им тим актом нису одузета.

Особе лишене слободе имају право на поштовање њихових неотуђивих људских права и слобода. Оне задржавају сва права која им нису одузета одлуком о ограничењу њихових слобода и права, на основу којих су их државни органи и задржали. Ограничења права за те особе треба да буду минимална, неопходна и сразмерна легитимном циљу због ког су донетом одлуком наметнута. Животни услови који угрожавају њихова људска права не могу се оправдавати недостатком материјалних средстава, њиховом кривицом за извршено дело или било којом другом околношћу. Живот у институцијама у којима су те особе задржане треба да буде што је могуће ближи добрим странама живота у заједници, као и да омогући њихову накнадну интеграцију у тзв. слободно друштво.

Закључак је многобројних субјеката који контролишу законитост и правилност рада установа, односно поштовање права особа лишених слободе да у Србији не постоји тортура као институционална, системска појава. Присутне су само појединачне појаве суровог поступања. Међутим, општи услови смештаја особа лишених слободе, у највећој мери као последица пренасељености установа, могу се означити као нехумани и понижавајући.

Непостојање потребних смештајних капацитета затворског система у Србији непосредно утиче на битне недостатке у смештају, хигијени, здравственој заштити, безбедности, исхрани и другим сегментима живота особа на издржавању казне затвора и у притвору. Процењује се да је укупни капацитет свих затвора у Србији за око седам хиљада особа, а у затворима Србије смештено их је око 11.500. Чести су случајеви да су кревети на „три спрата”, а да у бројним спаваоницама у којима нема места да се унесе кревет, особе спавају на поду.

Требало би без одлагања приступити интензивној изградњи нових затворских капацитета. Јер градња затвора у Србији не представља само „градњу нових објеката” већ стварање неопходног простора за смештај постојећег броја особа, сходно домаћим прописима и међународним стандардима.

С друге стране, у Србији постоје недопустиво велике социјалне и здравствене установе тоталног типа. У тако гломазним установама уопште није могуће адекватно задовољити потребе оних који су у њима смештени. Морамо, нажалост, констатовати да је одлазак у такве институције већином као куповина карте у једном правцу...