a

ШТА ДА СЕ РАДИ: КАКО ЗАШТИТИТИ ПРАВА ОСОБА ЛИШЕНИХ СЛОБОДЕ

Александар Ресановић, члан Савета заштитника грађана за  заштиту права особа лишених слободе

Домаћи прописи и многобројни међународни документи забрањују мучење (тортуру), као и сурово, нечовечно или понижавајуће поступање и кажњавање. Тако на пример Опциони протокол уз Конвенцију УН против мучења и другог суровог, нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања (ОПКАТ) уводи двоструки систем надзора места где се налазе особе лишене слободе: и то од међународних и домаћих тела. ОПКАТ предвиђа да држава чланица најкасније годину дана након ратификације или приступања овом протоколу одреди или уведе један или више независних националних механизама за превенцију мучења.

СЦГ је ратификовала ОПКАТ 2005. године и извршила одговарајуће измене у закону о ратификацији у мају 2006. То значи да је Србија била обавезна да одреди или уведе један или више независних националних механизама за превенцију мучења на националном нивоу у мају 2007, али иако је од тада прошло скоро три године, то још није учињено.

Сагледавајући значај успостављања механизама за превенцију мучења и користећи расположиве институционалне капацитете, заштитник грађана је јула 2009. донео одлуку којом је успоставио Превентивни механизам – тим ЗГ за надгледање установа у којима се налазе особе лишене слободе. Надгледање обухвата континуирано и систематско прикупљање, проверу и обраду података у вези са заштитом права особа лишених слободе.

Надгледање се остварује не само у затворима и полицијским станицама него и у установама социјалне и здравствене заштите, као и на свим другим местима на којима се налазе особе којима је слобода ускраћена, односно ограничена одлуком или уз изричиту или прећутну сагласност државног органа.

Превентивни механизам заштитника грађана је овлашћен да несметано, без претходне најаве, посећује установе и приступа свим просторијама у установама, да врши увид и прибавља копије целокупне релевантне документације, као и да ненадзирано и поверљиво разговора са особама лишеним слободе и особљем у установама.

Превентивни механизам чине пре свега експерти који располажу знањем релевантним за заштиту права особа лишених слободе, с тим што се за сваку појединачну посету води рачуна о заступљености стручњака потребних профила.

Превентивни механизам ЗГ је сачинио методологију рада којом је утврђен начин деловања у поступку планирања, припреме и спровођења надгледања. По тој методологији превентивни механизам је поступао током посета у другој половни 2009. и почетком 2010. године. Том приликом је остварена сарадња са руководством и службама за унутрашњу контролу установа,

Министарством правде, као и међународним организацијама и невладиним организацијама које се баве заштитом права особа лишених слободе.

Приликом надгледања установа превентивни механизам ЗГ посебну пажњу посвећује положају деце, старијих малолетника, млађих пунолетника, особа са инвалидитетом, особа са посебним потребама, болесних, старих, особа ЛГБТ оријентације, жена, припадника националних мањина, припадника верских заједница и странаца.

Резултати ових посета затворима указују да у Србији не постоји мучење као институционална, системска појава, али се поједини услови смештаја особа лишених слободе, који су у највећој мери последица објективног проблема – пренасељености затвора – могу окарактерисати као нехумани и понижавајући.

Компаративна искуства показују да је највећи број држава, поступајући по поменутом опционом протоколу уз конвенцију УН, одредио једно од постојећих тела (нпр. заштитник грађана, комисија за људска права) за национални превентивни механизам. Мањи број држава је одредио неколико од већ постојећих тела за национални превентивни механизам. Најзад, поједине државе су оформиле потпуно ново тело за национални механизам за превенцију мучења.

У Србији је реално и оправдано да заштитник грађана, који има унутрашње капацитете, искуство и оспособљеност, буде одређен барем као један од националних механизама за превенцију мучења.