a

Чему суд и судије

Саша Јанковић

Реформа судства узбуркала је многе животе, каријере и духове. Толико да се на моменте претварала у позорницу на којој се сврха и реформе и самог судства потпуно губила. А ни једно ни друго не постоји због себе самог.

Суд и судије постоје због грађана којима се суди и који се међусобно споре због људске потребе да у њиховим односима не влада сила већ правда. Некад би се рекло - да не буде ни по бабу ни по стричевима, а данас - да се сваком омогући остваривање права на правично суђење, али и заштити јавни интерес.

Тешко да ико озбиљан може поставити питање да ли је реформа судства у Србији била потребна. Било је то јасно још од времена када је сваки ћошак добио локалног утеривача дугова, а судским позиваром није се могло ни дете уплашити, има томе двадесетак година. Они који су се реформе коначно прихватили преузели су на себе изузетно одговоран задатак. То, наравно, не значи и да су га самим тим урадили добро, нити да их нико о томе не сме питати, па ни да су они који их питају све сами криминалци и злонамерници. После почетне буре и то смо као друштво и одговорни појединци ваљда апсолвирали.

Сада је јасно: Уставни суд Србије одлучиваће о основаности жалби неизабраних судија на повреду њихових права и закона у поступку избора; заштитник грађана утврдиће, независно од тока поступака пред Уставним судом Србије и без прејудицирања његових одлука, да ли се Врховни савет судства придржавао правила струке и других принципа добре управе у поступку избора судија; Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности гарантује да ниједна информација од јавног значаја у вези са поступком избора не буде скривена од јавности, а податак о личности злоупотребљен, а Републичко јавно тужилаштво процесуираће сва сазнања која са одговарајућим степеном сумње указују на могућност да је у вези са избором судија почињено било које кривично дело које се гони по службеној дужности.

Свој посао ови државни органи урадиће без обзира на околности јер им је то дужност. Добро би било, међутим, не за њих, већ за сврху њиховог посла, када би они до својих одлука могли доћи у атмосфери која ће свима пружити мир у сазнању да ли је сваки појединачни носилац судске власти у Србији изабран у складу са законом и правилима цивилизованог демократског света или није, па то мора и хоће бити исправљено. А ако неко буде мислио да за њега у целој Србији правде и права нема, зна да ни њихова не мора бити последња.