a

Тамара Лукшић-Орландић заменица заштитника грађана за права детета

Да ли их слушамо и да ли их чујемо?

Оно што се дешавало у две основне школе у Новом Саду и Петроварадину, у којима је наставник злоупотребио положај и моћ у односу на ученике којима је предавао, вршећи обљубу над дечацима старим од 11 до 14 година, може се на први поглед подвести под дефиницију насиља како је дефинише посебни протокол за заштиту деце и ученика од насиља, злостављања и занемаривања у образовно-васпитним установама.

А дефинише се тако да се под насиљем сматра „сваки облик једанпут учињеног или поновљеног вербалног или невербалног понашања које има за последицу стварно или потенцијално угрожавање здравља, развоја и достојанства деце/ученика“. Нема сумње да је поступање поменутог наставника, фигуре која за дете тог узраста представља ауторитет и узор, носило са собом не само потенцијално, већ и стварно угрожавање поменутих вредности детета - његовог здравља, достојанства и даљег развоја.

Овај случај отвара бар два питања. Једно је већ поменуто у медијима, а односи се на проверу здравственог стања наставника који ће приликом заснивања радног односа, осим класичног лекарског уверења, морати обавезно да прођу и тест личности у служби медицине рада. И тако ћемо убудуће имати смањене шансе да особа девијантног понашања дође у прилику да буде просветни радник. Остаје, наравно, питање, шта је са онима који су већ у радном односу? Решио је закон и то питање, јер је утврдио да запослени у образовно-васпитним установама морају да имају психичку, физичку и здравствену способност за рад са децом и ученицима, те да се ти услови доказују приликом пријема у радни однос, али се и проверавају у току рада.

Претпостављам да би једна наредба министра образовања могла да разреши и ту недоумицу, тако што би се дао рок у коме би наставно, стручно и друго особље, стално запослено у образовно-васпитним установама, обавило идентичне прегледе. И сада је обавеза запослених у просвети да периодично иду на лекарске прегледе. Томе би се само придодао и тест личности. Мислим да нема разлога да се ико томе противи, да то доживљава као претњу свом достојанству или као угрожавање сигурности радног места. Постоје неке вредности које су изнад тих, а то су већ поменуте: здравље, достојанство и развој детета.

Друго питање је хронични проблем сваког конзервативног друштва, а то је право детета на изражавање мишљења и што је још важније, да се том мишљењу да дужна пажња. Неки медији су пренели да су родитељи исписали сина из једне од поменутих школа, јер је дечак рекао да наставник приказује старијим ђацима „некакве снимке“. Ономе што је дечак изјавио, према сведочењу мајке тог дечака, разредни старешина није придала значај, није пријављено директору да је могуће било какво насиље. А основни постулат оног истог протокола о заштити деце од насиља у образовним институцијама је да свака особа која има сазнање о насиљу, злостављању и занемаривању, обавезна је да реагује. Постоји тачно утврђен редослед корака у том процесу.

Наше друштво још нема довољно поверења у сопствену децу, а требало би.

Њихове се изјаве, поготово ако њиме таргетирају у негативном контексту одрасле особе, не узимају озбиљно, а требало би.

Изјаве деце, поготово на нижем календарском узрасту, штавише, не узимају се уопште у обзир, а то је већ алармантно.

Како ћете најбрже сазнати оно што дете мучи ако га нећете слушати и чути?