Гост коментатор

Саша Јанковић, заштитник грађана

Једно од многих питања на која у Србији нема једногласног одговора јесте - да ли нам је сваког дана све боље или све горе? Заговорници напретка подсећају на године ратова у којима „нисмо учествовали”, редове за хлеб, флаширани бензин, уличне „двзззе”, плате од 10 марака, порушене мостове и затворене границе...

Данашњица је заиста боља од тих, не тако давних времена. Али да ли су деведесете наше једино мерило?

Нити је та деценија једина прошлост за коју знамо, нити је свет стајао док смо се ми у њој губили и тражили. Сада, када очи поново гледају, не задовољава нас мање од оног што око себе видимо и што знамо да постоји. Једног политичара памтимо и по речима „Србији требају ‘Зара’ и ‘Манго’”. Вероватно, али људи, поготово они мање отпорни на потрошачку грозницу, која се овде тако агресивно пласира, очекују да и они тамо купе нешто. Чак ни у потрошачком друштву не може бити општег задовољства због луксузних шопинг молова ако је у већини роба у њима све неприступачнија. А није све у корпи, све и да је пуна. Да ли је боље од катастрофалног и довољно добро, најбоље што можемо? Треба ли да смо толико сретни што нам безбедњаци више не убијају бивше председнике, премијере и новинаре, што у сефовима банака не чувају дрогу да њихове наследнике и не питамо шта ће им у џепу подаци о свим нашим разговорима?

Европа је далеко одмакла не само у економском већ и у вредносном, етичком и сваком другом правцу. Расправе чији се иницијатори код нас олако означавају „злонамерним” тамо су у пуном јеку или при крају и указују да у секуритизованом глобалном окружењу безбедност просечног грађанина опада.

Друштво у Србији данас показује да не прихвата да заостатак у који га је гурнула једна неодговорна власт друга користи као алиби за своју инертност и самозадовољност. Други не морају очекивати пуно од нас, али смо сами себи дужни највише и најбоље. Заостатак је толики да би све мање од тога било не само самопотцењивање већ и назадовање.