Разговор недеље: Саша Јанковић, заштитник грађана

Нисмо саветници, већ контролори власти

Мој законом утврђен посао је да укажем на опасност од кршења људских права која су гарантована нашим Уставом и обавезујућим међународним документима

Појединци у органима „класичних“ грана власти – пре свега извршне, законодавне и судске – тек сада се, чини се, суочавају са чињеницом да независни државни органи не постоје да би с времена на време дали савет или коментар који власт може, али не мора уважавати, већ су Уставом и законима основани као државни органи који, независно од политичких обзира, контролишу законитост и правилност рада органа јавне власти и поштовање права грађана, каже Саша Јанковић, заштитник грађана.

Мислите ли да су измене скупштинског пословника, које омогућавају смену представнике независних тела, ако посланици не усвоје њихове извештаје, уследиле као последица, пре свега, Ваших оштрих замерки на неке законе и на општи избор судија?

Имам добре разлоге да верујем у то. У званичном мишљењу о Уставу Србије, Венецијанска комисија Савета Европе написала је: „За жаљење је да не постоји никаква заштита за заштитника грађана против неоправданог разрешења од стране Народне скупштине пре истека мандата. Док заштитник грађана заиста и треба да подноси извештај Народној скупштини, дискутабилно је да ли Народна скупштина треба да надзире заштитника грађана и да ли заштитник грађана треба да буде одговоран за свој рад Народној скупштини.“ Одредбе новог пословника до крајности доводе концепт политичке контроле над независним контролним органима за који је неспорно да је погрешан. Када су ме, одмах после избора за заштитника грађана, из Савета Европе питали да ли ме спорне одредбе брину, одговорио сам да је Србија сигурно у демократском  смислу надрасла такве ризике. Нажалост, био сам превелики оптимиста.

Због чега би захтев парламентараца да им о нечему напишете извештај могао угрозити независност заштитника грађана?

Посланик и заштитник грађана могу различито ценити значај неког догађаја. Ако би морао да се бави оним што посланици сматрају битним, тада заштитник грађана не би, како закон каже, био „независан и самосталан у обављању послова“. Када парламент нешто интересује, он о томе може спровести сопствену истрагу а, наравно, може се служити и извештајем омбудсмана ако такав постоји, а омбудсман ће увек дати додатна објашњења и детаље. Али, заштитник грађана, који по закону не сме да буде члан политичке партије, не сме добијати налоге за рад из парламента у коме седе чланови политичких партија, нити било ко, па ни чланови парламента, може од заштитника грађана захтевати да се бави или не бави нечим и извештава о томе. Ако скупштина сматра да омбудсман нестручно и несавесно обавља свој посао, онда га у законом предвиђеној процедури може сменити, али не може утицати на његов рад.

Хоће ли ова „претња” сменом утицати на то да, можда, „затворите очи” за неке догађаје или законска решења на која бисте, иначе, реаговали?

Нема смисла да сам оцењујем сопствени интегритет. Али, шта мислите о чему ће размишљати било који будући омбудсман када буде одлучивао о томе да ли да, на пример, искористи своје законом предвиђено право и покрене поступак оцене уставности закона који је донела Народна скупштина, а та иста скупштина треба сутра да усвоји његов извештај?

Најавили сте покретање поступка пред Уставним судом Србије због Закона о електронским комуникацијама, када ћете учинити?

У стручној служби се припрема аргументација за покретање поступка пред Уставним судом и то не само за Закон о електронским комуникацијама, већ и законе који регулишу рад служби безбедности. Истовремено, још увек примам и иницијативе бројних стручних и професионалних удружења, организација за људска права и других организација цивилног друштва да се обратим Уставном суду. Сигуран сам да ће до краја септембра то бити учињено.

Због оштрих критика Закона о електронским комуникацијама оптужени сте да сте за хајку против Скупштине Србије и владе, да ли се „осећате кривим”?

Тако нешто је рекло, колико знам, неколико чланова једне парламентарне групе. Мој законом утврђен посао је да укажем на опасност од кршења људских права која су гарантована нашим Уставом и обавезујућим међународним документима. Урадио сам то на најинституционалнији и, с обзиром на начин на који се Предлог закона нашао пред парламентом, једини могући начин – предлагањем амандмана надлежном одбору Народне скупштине. За непријатну ситуацију која је настала када је неко почео да тумачи моје намере или да тврди да сам амандмане оставио портиру не могу бити одговоран.

Високи савет судства оценио је Ваше указивање на пропусте приликом општег избора судија као непотребне и закаснеле, да ли у оваквом коментару видите отварање још једног фронта на ком морате да се борите?

Високи савет судства није до краја разумео да заштитник грађана као независни државни орган није коментарисао њихов труд, већ је, поступајући по преко 170 притужби, спровео законом предвиђен поступак контроле и о томе дао свој мериторан суд. За орган због чијих су пропуста и незаконитости у раду свако у својој надлежности утврдили Уставни суд и заштитник грађана, и због којих је реформа судства од решења постала проблем који грађани још увек плаћају, ВСС се превише бави другима уместо собом.

Рекли сте да прикупљате податке на основу којих ћете одлучити хоћете ли покренути поступак за утврђивање да ли је Министарство за људска и мањинска права повредило изборни и поступак конституисања Бошњачког националног већа, докле се стигло?

Повереница за заштиту равноправности још утврђује да ли је било неоправдане разлике у односу министарства према различитим националним саветима. То је једно од претходних питања која треба решити пре него што заштитник грађана ступи на сцену. Омбудсман није орган који поступа први, већ, по правилу, последњи, кад сви други надлежни органи заврше свој посао, ако за тим има потребе.

У поступку који сте ви покренули, Уставни суд Србије прогласио је противуставним седам одредби Закона о информисању. Да ли сте, после тога, контактирали с Министарством културе, аутором противуставних одредби и како гледате на „ћутање” свих који су овакав закон донели?

Поступак пред Уставним судом остварио је своју сврху и његов исход ја више немам потребу да коментаришем. Било би добро само да институције нису морале да време, па и новац, троше на питања на која су одговори већ на први поглед јасни. С Министарством културе немам када да „резимирам“ исход тог случаја јер су нека друга питања у којима сам утврдио претњу за права грађана, а која су у делокругу рада тог министарства, још увек отворена.

У извештају за 2009. годину навели сте да управа не поштује права грађана, а да запослени у њој не губе посао због тога, да ли сте разговарали о томе, на пример, с владом?

Председник владе није осетио потребу да о томе разговара са мном, али смо кратко о томе причали када је у Београд, на мој позив, дошао омбудсман Европске уније.

Уручили сте у јуну председници парламента Славици Ђукић-Дејановић Предлог кодекса добре управе, који „самообавезује јавне функционере на законито и правилно понашање”. Мислите ли да кодекс стварно може да помогне да се функционери понашају по закону?

Оном ко хоће да се понаша што правилније, кодекс ће бити водич и оквир за рад. Верујем да су такви већина. Оном ко неће – не помажу ни много формалније норме.

Мирјана Чекеревац

-----------------------------------------------------------

„Духовите” критике

Ваше Упутство за стандардизован недискриминаторски говор и понашање критиковали су сви, од лингвиста до оних које Ви хоћете да заштитите од дискриминаторског говора, попут особа ЛГБТ популације. Да ли сте одустали од овог документа?

Упутство, које је више од пола године стајало на сајту заштитника грађана, „откривено“ је неколико дана пошто ми је сугерисано да постајем сувише „видљив“ и „популаран“ у јавности и да многи то не сматрају добрим ни за себе, али и ни за мене. И онда су почеле „духовите“ критике због нечега што оно уопште не садржи. Упутство се односи на, и то у њему јасно пише (оном ко хоће да чита), учеснике у службеној комуникацији, а не писце и друге уметнике, нити људе у њиховим приватним односима. Да ли заиста ико мисли да, на пример, министар унутрашњих послова сме и треба да каже „педерима и осталим болесницима гарантоваћемо безбедност“? Па када би то учинио, прво би, и с правом, онај који сам себе жели (и нико му то не брани) да назива „педер“ дошао код мене да се жали. И да ли, као што то сугерише један угледни лингвиста, младој жени на послу шеф треба да се обраћа с „мала“? Боље би, мислим, било да језички стручњаци састану у Одбору за стандардизацију нашег језика и одлуче како неке речи гласе у женском роду, да се свако не би довијао када жели да буде и родно и језички коректан.