a

Заштитник грађана Зоран Пашалић гост "Јутарњег програма" Радио-телевизије Србије 

Можда најактуелније јесте да сте недавно представили извештај о томе како се примењује Закон о спречавању насиља у породици и том приликом сте рекли да апелујете да се жртвама омогући хитан преглед код лекара судске медицине како би се одмах утврдили докази о почињеном чину. Коме сте конкретно упутили тај предлог и шта се дешава са тим?

Тај апел постоји већ дуже, то је молба Заштитника грађана локалним самоуправама да одвоје одређена средства како жене и мушкарци, има и мушкараца који су доживели насиље, по доживљеном насиљу могу да обаве бесплатно један квалитетан преглед код лекара који се баве судском медицином како би се тачно утврдила веза између радње насиља и последице. Због чега? Врло дуго се бавим овим проблемом и оно што сам утврдио, проучавајући не само оно што се дешава у Србији већ и у целом свету, јесте да жене или мушкарци жртве насиља су у таквој ситуацији да често у судском поступку мењају исказ у односу на првобитни и бране неки пут онога ко је насиље починио. Једини начин да се, како се то правно каже, „фиксирају докази“ је да се обави квалитетан судско-медински преглед и он би требало да буде бесплатан. Када неко доживи насиље у породици ако има повреде одлази у хитну службу, ту се утврђују повреде али се не успоставља веза која би на суду била одлучујућа или врло значајна да би се насилник осудио и на тај начин осујетио да даље чини насиље.

Осим апела да ли сте неком још упутили тај предлог, некој институцији која би могла да га уврсти у закон или неке друге акте?

Није то моменат закона, то је моменат добре воље локалне самоуправе, првенствено ових регионалних центара где постоје институти за судску медицину а такође и других градова где постоје стручњаци за судску медицину. Поред тога, средства која би се одвојила била би и за обуку како полиције, тако и тужилаца и свих оних који долазе у контакт са жртвама насиља у породици. Ми смо разговарали са свим овим институцијама које сам побројао и постоји заиста велики интерес да се ово уради у најкраћем могућем року. Морам поново да истакнем, не ради се о великим средствима или нечему што би оптеретило буџет локалних самоуправа.

Али нешто што је есенцијално за ову причу је обука људи који раде са жртвама да знају на који начин да поступају. Рекли сте такође на представљању тог извештаја да насиље у породици, што је некако приватна ствар, је заправо јавна ствар, да је друштвени проблем. Није никако проблем који се дешава у четири зида и ту се завршава. Ко треба то да чује, институције или грађани, како да комшије не окрећу главу на другу страну када знају да у суседном стану муж туче жену?

Још 2003. године сам почео да се бавим овом проблематиком кроз рад у Прекршајном суду, а то је препознавање жртава насиља у породици и њихова заштита. Често се то сматра приватним догађајем, приватном ствари породице и нико не жели да се меша, не схватајући да се на тај начин ствара један врло широк круг насиља које после ескалира. Проучавањем смо уочили да се оно може преносити из генерације у генерацију и због тога друштво мора да обрати пажњу, то није приватна ствар то је ствар целе заједнице.

На шта су се грађани током претходних неколико месеци, од почетка године и почетка пандемије, најчешће жалили? Можда је насиље у породици био повећан проблем будући да су људи били затворени у кући, да су нервоза и бес доживели свој врхунац. Уопште, шта су теме на које су се највише жалили током последњих неколико месеци?

Кратка би била емисија само да побројим теме а не да говорим о свакој. Све зависи у којој фази. Прво је био велики проблем око повратка наших грађана у Републику Србију, затим њихов боравак како у карантину тако и у некој врсти кућне изолације, потом је најзначајнији проблем била могућност кретања односно забране кретања. Конкретно, односи се нешто и на насиље у породици а то је немогућност жртве да побегне од насилника у време забране кретања. Ми смо ту реаговали одмах и добили смо и потврду наших уверења да се то мора другачије решити и било је другачије решено, тј. да жртва може да напусти породицу без обзира што је забрана кретања.

Како се реагује у тим ситуацијама: неко вас позове и каже због епидемијских мера мени не дозвољавају да изађем из куће и ја сматрам да су моја права угрожена, право на кретање рецимо?

То је један вид када неко појединачно нам се обрати и упути притужбу. А постоји други начин а то је да смо ми за доста тога, за шта смо сматрали да би требало исправити и кориговати, сазнали из медија.

Нешто на шта сте реаговали недавно је да Центар за социјални рад у Сокобањи ради скоро годину дана без социјалних радника. Шта се дешава по том питању?

Ту смо покренули поступак против оба министарства, оних која су за то задужена - министарства за рад и министарства финансија које треба да обезбеди средства јер центри за социјални рад су практично у ситуацијама криза и било којих проблема које грађани имају једна од првих адреса којима се они обраћају. Због тога је веома битно да они раде, да имају потребан број кадрова и да могу да одговоре потребама грађана.

Већ неко време се у медијима, а потом је и доктор Предраг Кон то споменуо, спекулише о стварном броју умрлих у односу на оно што је пријављено као званично. Да ли сте осетили потребу да ту реагујете и покренете поступак?

У том случају ми покрећемо поступак који иде ка томе да се утврди колико је то што је изречено заиста адекватно истини односно правим бројкама и правим показатељима. То није лак процес зато што и у свету постоје велики проблем око, да тако кажем, поделе на оне који су преминули из неких других разлога и оне који су преминули од Ковид-19. Тај поступак је још у току и резултате ћемо објавити када буде доведен до краја, односно када се буде до њих дошло.

Поступак током протеста у јулу када су били резултати у Београду и још неким градовима Ви сте тада рекли да је било прекомерне употребе силе у појединачним случајевима али да није било системског насиља полиције над грађанима. Неколико случајева, ако се не варам, седам случајева сте испитивали и никада нисмо чули резултате тих испитивања.

Није само седам, испитано је ту много више случајева јер су се на терену налазили две екипе Заштитника грађана, она која се бави хитним случајевима јер немате већу хитност од оваквих ситуација а друга је НПМ - Национални превентивни механизам, који је у ситуацијама када се неко лишава или је лишен слободе проверава да ли је то урађено по закону и правилима службе. Ту је утврђен већи број пропуста, Ви сте навели оне који су најдрастичнији. Извештај који смо ми, а који је доста обиман, сачинили поводом свега тога упућен је Министарству унутрашњих послова и оно што морам да објасним је да ми не можемо вршити истрагу у смислу који се можда очекује. То ради или Унутрашња контрола полиције или, знам да је и то у току, тужилаштво када су прекомерном употребом силе учињена кривична дела. Та моја изјава је сагледана и на терену јер ми смо били тамо, ја сам био тамо, проверавали смо шта се дешава, нисмо били обележени јер ако се дешава то што се дешава и са једне и са друге стране, свакако морате бити изложени некој врсти ризика. Било је критика да смо имали обезбеђење полиције али нисмо. Напротив, нисмо ни хтели да будемо видљиви из простог разлога јер да смо били видљиви можда не би уочили оно што смо уочили.

Али шта сте видели, да ли је било прекомерне употребе силе?

Прекомерне употребе силе, као што сам рекао, је било али није било системске репресије. Увек сам објашњавао шта значи системска репресија – то значи да на мирне демонстранте неко свесно употребљава силу са циљем да разбије демонстрације. Овде је било насиља са једне и са друге стране, то насиље је у одређеном броју случајева довело до тога да се прекораче овлашћења односно да се прекомерно употреби сила. То ће свакако бити санкционисано.

Али видели смо човека разбијене главе новинара који свакако нису пружали отпор.

То је посебно питање за новинаре. То сам разговарао и са новинарима. Новинари у принципу не желе да буду видно обележени неким заштитним прслуцима или на неки други начин јер сматрају да су на тај начин и они мета неких који не воле, рецимо, ту медијску кућу, ви у РТС то врло добро знате. Онда, на жалост, у тој гужви свашта може да се деси.

Само још кратко, да ли извештај који сте упутили у МУП значи да је тај случај комплетиран?

Није комплетиран, ми очекујемо резултате оних којима смо упутили а то је Унутрашња контрола полиције и, тамо где не можемо да се мешамо у рад, тужилаштво али пратимо рад у случајевима где ће можда доћи до оптужења или је већ дошло.

Неколико недеља пре протеста било је грађана који су се жалили да се људи са бакљама пењу на кровове њихових зграда без њиховог одобрења, да су звали полицију и комуналну полицију и да се они нису одазивали на њихове позиве?

То није било само у Београду, то је било и у Новом Саду. Реаговали смо и добили извештај који се своди на прекршајне пријаве које су поднете полицији и прекршајне поступке који се воде против лица без тога да се разграничи да ли су у питању бакље или забрана кретања и то је оно што у том поступку ствара проблем. Ми тражимо и инсистираћемо на томе, иако је то дуг поступак, да се разграниче они који су само прекршили забрану кретања од оних других који су радили то што су радили.

За крај да Вас питам, на челу институције Заштитника грађана сте више од три године, да ли је то посао разговора са људима или папира, администрација или живот?

Мислим да није најбољи израз „на челу“, пригодније је Заштитник грађана. Хвала Вам за ово питање. Када сам дошао на то место рекао сам – не папири него живот. Рекао сам да ћу отворити врата, небројено пута смо одлазили по целој Србији и разговарали са грађанима, то смо радили и у Институцији али је на жалост то сада мало сужено због епидемије, али то је управо разговор са грађанима како појединачно тако и са групама које нам се обраћају са одређеним молбама и захтевима.

Заштитник грађана Зоран Пашалић гост у емисији „Магазин на првом“ Радио Београда

Избијањем епидемије појавили су се разни проблеми. Од појаве корона вируса у нашој земљи сте упозоравали да расте број притужби грађана на разне ситуације. Да кренемо од тога, на шта су се грађани највише жалили?

- Управо тако. За време ванредног стања, служба Заштитника грађана, моји заменици и ја радили смо, могу слободно да кажем, понекад и до поноћи јер је био јако велики број притужби. Не може се генерализовати шта је преовлађивало, углавном се то смењивало и односило на проблеме како су настајали и појављивали се. Првенствено је било да се обезбеди повратак наших грађана из иностранства, затим како спровести обавезан карантин приликом повратка - да ли код куће или у неким институцијама. Потом, како се повећавао број оболелих, притужбе за заштиту права не само из области здравственог осигурања већ и права да могу да комуницирају са ближњима, да ако нису способни за ту комуникацију због лошег здравственог стања онда да здравствене установе обезбеде ту комуникацију како би њихови ближњи знали њихово здравствено стање. Такође, практично је било доминантно то што су грађани били ограничени у кретању. Ту је заиста требало одредити одређене изузетке, првенствено за особе које користе туђу негу и које су током викенда када је била апсолутна забрана кретања остајале саме, затим родитељи који имају право виђања деце преко викенда. Овим проблемима смо се бавили и решили смо их. Потом, права из радних односа, као што је право да раде од куће из разлога наведених у владиној уредби. Све је тада било веома интензивирано, а по окончању ванредног стања када су се грађани мало опустили смо решавали проблеме грађана у вези са путовањима, кретањем ван земље, свега што је било последица ванредног стања и то не само у области здравства већ и у области права која су загарантована Уставом и Конвенцијом УН о људским правима.

Да бисте било који од ових проблема решили морали сте да сарађујете са државним органима јер они су задужени да решавају проблеме на које указујете. Каква је та сарадња била?

- Хвала Вам за ово питање. Не може Заштитник грађана да у конфронтацији са државним органима решава питања грађана, како појединачна тако и системска. Мора да постоји сарадња и то двосмерна. Ако тражимо да се нешто измени, пропис или конкретна одлука по појединим питањима, то можемо тражити једино од органа управе. Неки од њих су нам одмах излазили у сусрет, бесмислено је да сад неке хвалим али било је заиста и оних где се требало сачекати, где је дезорганизованост и где је лош систем рада успоравао решавање проблема. Увек смо инсистирали на брзини, не по сваку цену, али на брзини из разлога што су то питања грађана која је требало решавати хитно јер је од тога зависио неки пут и њихов живот и здравље а неки пут живот и здравље њихових ближњих.

Ипак Вас молим да нам кажете с ким сте имали највише проблема?

- Највише проблема је било са локалним самоуправама јер у појединим случајевима нису имале слуха да решавају локалне проблеме, што је врло често било образложено немањем средстава и малим избором кадрова. Међутим, у ситуацији као што је епидемија која је направила проблеме целом свету не само нама, ми смо инсистирали да се и последњи ресурси које нека инситуција или самоуправа има морају ангажовати јер то више није питање добре или лоше управе него је питање, као што сам наглашавао, живота и здравља људи.

Доста проблема се тицало ресора Министарства за рад, али чини ми се да сте релативно добро сарађивали?

- Сарађивали јесмо, у неким ситуацијама добро, у неким мање добро. Не да браним Министарство за рад, то министарство има практично највећи број проблема који се тичу оваквих ситуација, уз Министарство здравља. Али, морате узети у обзир и остала министарства која су инволвирана, малтене сва. У тим неки односима, ми смо само инсистирали да се одлуке које је Влада донела испоштују у потпуности али да се не успорава решавање појединачних проблема. На пример, када су људи затечени неком одлуком а нису се сами организовали да би решили проблем (посета ближњима, родитељима који не могу да се сами старају о себи, деци) у таквим ситуацијама морате да будете флексибилни, не Институција Заштитника грађана, већ они који треба да је спроведу.

И то је на крају, надам се, исходовало неком добром праксом?

- Ја говорим о ситуацији када је епидемија имала кулминацију, бар смо сви мислили да је кулминација епидемије тада. Оно што сам упозоравао када је престало ванредно стање, учествујући у решавању свих тих проблема лично, да се грађани не смеју опуштати. Често је ту требало наћи баланс између онога која се права ускраћују, да ли то задире у домен елементарних људских права или шире гледано и онога шта може да се догоди ако се сви опустимо што смо на крају, на жалост, и видели.

Корона вирус није зауставио редовне проблеме који се дешавају ван варедних околности. Имали сте обавезу и ту да реагујете па сте рецимо, морали да укажете на случај занемаривања деце из породица са тзв.социјалне маргине што је можда један од најсвежијих примера. Врло озбиљан проблем, он не сме да остане испод радара због тога што тренутно у земљи имамо тему број 1 епидемију.

- Ово сте одлично рекли, ја могу да разумем да недостатак кадрова и средстава може да одложи решавање неког проблема али заиста не могу и никада нећу разумети да неки проблем који се налази на територији нечијих ингеренција ангажовања, мислим на центре за социјални рад (ЦСР), није евидентиран. Дешава се да из средстава јавног информисања, и заиста им хвала на томе, сазнамо о неком проблему и упитамо ЦСР шта је конкретно урађено да би се проблем решио, а они често са тим проблемом нису упознати. То је недопустиво и зато смо инсистирали и инсистираћемо да се на одређеном терену који покрива ЦСР морају евидентирати сви проблеми. То није једноставно али је то њихова улога. Како се могу решити проблеми, да ли сами центри могу да их реше или треба да се ангажује локална самоуправа или шира заједница или да се позову грађани који су се увек одазивали да помогну у решавању тих проблема, то је већ друго питање. Правовремено евидентирање тих проблема је нужно и неопходно.

То евидентирање је само почетак решавања проблема, без тога не може да се почне?

- Тако је. Када евидентирате проблем онда ћете свакако се потрудити да нађете најбоље могуће решење. Ако нисте у стању, обраћате се некоме ко јесте, и онда га решавате.

Ево сад последњи случај су шесторо напуштене деце из Алибунара. Често ми из разних делова Србије добијемо податак да ЦСР није знао. То је системски проблем.

- Управо то. Неки пут се деси да грађани гледају проблем који је око њих а не реагују тако да га пријаве надлежној институцији јер не знају коме да га пријаве, али и из разлога што су опхрвани својим проблемима, Стално сам наглашавао: наша адреса је доступна стално, наш меј и дежурни телефони су доступни, и заиста молим када се такав проблем уочи ако мислите да су све друге адресе и врата затворени, јавите се нама, ми ћемо наћи коме да се обратимо и како да проблем решимо.

Отворили сте још једно важно питање – казнена политика у случајевима дечјег просјачења. Шта је ту тачно проблем?

- Проблем је не само дечје већ просјачење уопште. У прекршајном суду сам био од 2009-17. године када сам изабран на ову функцију. Као судија, касније као председник Прекршајног апелационог суда, највишег суда из те области, инсистирао сам а и статистика је на то указивала, да је увек кажњаван онај ко конкретно обавља ту, ајде да кажемо, делатност која се зове дечји рад на улици. Истовемено, организатори које ћете видети свакако ако обратите пажњу, апсолутно се не процесуирају. Овај податак се односи само на Београд, то је 1.153 случаја кажњавања због просјачења по Закону о јавном реду и миру. Од тога, само шест случајева за групно просјачење, а ниједан организатор свега тога није кажњен ни прекршајно ни кривично иако постоје одредбе које би могле да се искористе у тим случајевима.

Да ли то можемо да посматрамо и као део другог казненог дела, а то је трговина људима?

- Можемо апсолутно. Инсистирао сам да приликом промене Закона о Заштитнику грађана на који се Република Србија обавезала за Поглавље 23, унесе и то да ће национални координатор за праћење заштите процесуирања и одбране грађана, потенцијалних жртава од трговине људима, бити у надлежности Заштитника грађана. Зато што се трговином људима у смислу праћења те појаве прекршајни судови баве од 2003. године, где сам ја узео учешће мада су носиоци свега тога биле моје колеге који данас раде у прекршајним судовима, а то је препознавање жртава трговине људима. Поступци пред прекршајним судовима су углавном кратки и често ће доћи неко ко није крив што се налази у тој позицији. Друго на чему смо инсистирали је да се промени радни налог који је Министарство за рад дало да деца до 14 године која се баве просјачењем буду аутоматски измештена из породице биолошке. Зашто? Зато што морате, јесте тежи посао и јесте компликованије, али ви морате индивидуализовати сваки случај. Неки пут су та деца жртве, у сваком случају су жртве ситуације у којој су, организатора просјачења а неки пут они долазе из екстремно сиромашних породица које заиста немају другог начина да се прехране него је то једини могући начин. Свако друго гледиште дира директно у заштиту права детета, а као што је познато Институција Заштитника грађана има цео сектор који се бави правима детета не само у овом случају него и о дечјем насиљу и о свим оним страхотама које су се десиле нашој деци од тога да буду искоришћена у сврху просјачења па до дечје проституције, насиља над децом, принудног рада до натрагичнијих ситуација као што су убиства.

Веома тешким темама се бавите, такав Вам је посао али и проблеми у друштву у којем живимо. Напоменули сте да сте три године на месту Заштитника грађана, ви сте други којег Србија има, институција је релативно млада и нова. Да ли сте задовољни оним што сте постигли у ове три године с обзиром да сте унели и неке новине, на пример „отворена врата“ са грађанима?

- Апсолутно нисам, разлози су први што Закон о Заштитнику грађана који је мене дочекао не одговара конкретним потребама грађана јер доста ограничава Заштитника грађана у погледу његовог деловања. Друго, сарадња са институцијама извршне власти постоји али оно где смо ми инсистирали због огромног броја притужби на рад судова а то је да нам се да могућност да контролишемо судску управу, значи само управу не да улазимо у мериторна решења у сваком предмету, је ограничење које нас доста спутава. Када примам грађане сигурно половина свих обраћања односи се на дужину трајања поступка, неизвршење судских одлука и на право на правично суђење. Када погледате статистику суда у Стразбуру по обраћању наших грађана, видећете да највећи број преко 70 одсто су управо из разлога које сам навео. Тако да смо са врло великом вољом приступили и ми израдили нови Закон о Заштитнику грађана за који се надам да ће се најскорије наћи у јавној расправи. Желим најширу јавну расправу јер ћемо тако вероватно чути и оно што ми је можда промакло да треба да се измени у закону, а на крају у скупштинској процедури, и да ћемо онда моћи да радимо много детаљније. Желим да решавамо појединачне проблеме а ако ти појединачни проблеми укажу на неке системске, као што је нпр. проблем „заштићених подстанара“, али и власника станова у којима се они налазе. То су два врло значајна проблема за Град Београд, ту не можете да се дописујете са институцијама већ морате конкретно да решите проблем. Ми смо решили проблем једних, а решићемо и проблем других јер су у питању апсолутно супротни интереси. Овај пример наглашавам јер се то тако најчешће и дешава, да ако решите проблем једној групацији отварате проблем другој.

Зар није решење да Ви нудите системска решења па да се она примењују генерално у тој грани власти.

- Тако је, да будем најједноставнији. Заштитник грађана мора да указује како на појединачне пропусте органа управе тако и на системске пропусте који трају, неки и дужи низ година и заиста праве грађанима велике проблеме.

Рекли сте да сте припремили предлог новог закона, да ли сте припремили и подршку за њега пошто је то увек на крају политичка одлука?

- Ја не могу да говорим о томе јер сматрам да ако смо указали на одређене проблеме, ако смо добили да тако кажем уверавања Венецијанске комисије која даје практично једну од последњих речи на наше законе, јер ми као и све друге европске земље увек смо под лупом Венецијанске комисије, то су конкретна решења за која ће свако увидети да могу да учине само бољитак, бољи рад институције флексибилнију могућност реаговања Институције у смислу краћих рокова и бржег реаговања, и оно што је такође грађанима важно а то је транспарентност, већу видљивост проблема. Рецимо, у том закону би могао бити проблем да приликом годишњих или периодичних извештаја Скупштина мора да чује и једну и другу страну, значи и оно што је извештај Заштитника грађана али и оно шта у том извештају стоји лоше или добро према одређеним министарствима, у одређеним ресорима и где ми сматрамо да треба исправити у кратком року а друго у могућем року. На пример, загађење Београда, ми смо инсистирали на томе да је то министарство било дужно да грађанима врло јасно каже: тај и тај проблем је настао из тог и тог разлога, да се део тог проблема може решити одмах, део за неколико година а део за дужи низ година. Грађани ако то не знају и ако добијају неке половичне информације, то је било и за време ванредног стања, онда се даје могућност да они реагују на начин који није добар за њих слушајући неке друге информације које често могу да буду произвољне. Због тога инсистирамо да се све то види директно у Скупштини приликом давања извештаја и да свако носи свој део одговорности.

 

Организатори просјачења деце у Србији у последњих годину и по дана уопште нису процесуирани, а на централним улицама свих већих градова свакодневно "ради" више стотина деце. Појединачни случајеви "просјачења" су се, међутим, нашли пред прекшајним судовима, али је процесуирано свега 1.135 за годину и по дана, а свега шест случајева за такозвано просјачење у групи, указао је Заштитиник грађана Зоран Пашалић у изјави за Тањуг.

Напомињући да је реч о веома малом броју случајева у односу на реалност, Пашалић је нагласио да међу процесуираним особама има и малолетника, а за децу до 16 година одговарају родитељи. Највише просјачења је у великим градовима, и тачно се зна у којим терминима и интервалима у години и на којим локацијама се оно ради, рекао је Пашалић, уз опаску да су то места на којима се креће највећи број грађана.

Он сматра да је за решење овог проблема, а ради заштите интереса деце, неопходна боља сарадња између надлежних институција и истиче да је за Канцеларију Заштитиника грађана приоритет заштита права деце и саме деце.

Због тога је, како је навео, Канцеларија Заштитника грађана упутила препоруку Министарству за рад и социјална питања да се стави ван снаге упутство из 2018. године, којим је центрима за социјални рад сугерисано да деца која раде на улици и баве се просјачењем, треба да у судском поступку буду одузета од родитеља, односно да се упуте у домове или у хранитељске породице.
"Мислимо да ово није било најбоље решење јер ту се не штите интереси детета. Просјачење није само прекршај и често деца која се баве просјачењем потичу из екстремно сиромашних породица због чега треба сваки случај индивидуализовати", изричит је Пашалић.

Он је додао да сваки случај треба посматрати појединачно и видети да ли је у питању екстремно сиромашна породица која нема други излаз сем да се бави просјачењем или да се деца баве просјачењем, или је у питању нешто друго. "То друго, могу слободно да назовем 'организованим криминалом'. Не бих улазио у квалификације да ли је у питању прекршај, кривично дело трговина људима или нешто треће. Суштина је у томе да су интереси детета на првом месту", нагласио је Заштитиник грађана.

За велики број "деце улице" Заштитиник грађана је од Министарства за рад добио објашњење да немају добру сарадњу са полицијом и са комуналном милицијом по овом питању. "Ако постоји проблем у тој сарадњи, ми ћемо тражити да се она побољша. Тражимо да се сваки случај детета које се бави просјачењем посматра индивидуално", рекао је Пашалић.

Напомењући да је поврат у просјачењу (понављање истог прекршаја од истих лица) изузетно чест, он сматра да би се поврат спречио управо тако што би се сваки од ових случајева посматрао појединачно па би се могли утврдити узроци зашто се та деца налазе на улици и зашто се баве радом на улици.

Када су у питању центри за социјални рад, чије поступање често критикује његова Канцеларија, Заштитник грађана је навео да су они за своје пропусте у раду махом истицали мањак запослених и лоше услове рада. "Не мислимо да је само то узрок, али сматрамо да према броју случајева или према таквој средини где је изражен већи број случајева, Министарство за рад треба да омогући већи број запослених, како би уопште могли да изађу на крај са људима којима треба социјална помоћ", навео је Пашалић.

Према подацима Министарства за рад, који су достављени Заштитнику грађана, на основу периодичних извештаја центара за социјални рад, у Србији је у протеклом периоду обезбеђена заштита за укупно 96 "деце улице". Двадесеторо њих је смештено у хранитељску породицу, 44 деце у домове за децу без родитељског старања или прихватну станицу, а 28 деце је одузето од родитеља и покренути су судски поступци за лишење родитељског права њихових родитеља. Такође, за четворо деце се планира измештање из породице јер интервенције у оспособљавању родитеља за адекватно врше родитељског права нису имале позитиван исход.

Са 82 породице и 11 малолетника се планира и ради на успостављању родитељске компетенције, како би деца остала у свом породицном окружењу, а 67 породица се налазе на праћењу органа старатељства при центрима за социјални рад.

Пашалић каже да се уз то, инсистира на адекватној заштити "деце улице" и скреће пажњу да је потребно ефикасније процесуирање оних који организују рад те деце на улици и њихово драстичније кажњавање", јер, како је подсетио, "за годину и по дана ниједна пријава није поднета против организатора".

Закон о јавном реду и миру предвиђа новчану казну за индивидуално просјачење од 5.000 до 10.000 динара или казну затвора до 30 дана, а ако је реч о кривичном делу које је извршено у групи од три или више лица, запрећена је казна од 10.000 до 30.000 динара или казна затвора до 30 дана.

Суштина сваког проблема најбоље се може сазнати у директном разговору, док писана комуникација често не може да осветли проблем, каже омбудсман

Интервју заштитника грађана Зорана Пашалића дневном листу "Политика", аутор: Александар Бојовић

У Новом Козјаку код Алибунара шесторо деце живи без родитеља. Мајка их је напустила, отац је у затвору. Деца имају од три до 16 година и сами се у трошној кући брину једни о другима. Када се ова вест појавила у медијима, многи грађани су се јавили како би тој деци пружили помоћ. Огласио се и Зоран Пашалић, заштитник грађана. Омбудсман је у овом случају утврдио да су сви надлежни органи начинили пропусте у раду услед чега деци није пружена адекватна и благовремена заштита права, због чега су малишани на очиглед свих државних органа и установа били препуштена сама себи. Заштитник грађана је констатовао и да је свеукупно (не)поступање надлежних било неправилно, а да су утврђени пропусти свих државних органа довели до тога да живот и безбедност деце буду угрожени, као и да двоје малишана не заврши основну школу у 21. веку, што је утицало на њихову будућност.

Зоран Пашалић је више од три године заштитник грађана Србије. Од када је на тој функцији разговарао је са више хиљада грађана који су се жалили на различите проблеме. У интервјуу за „Политику” открива да му поједине институције не одговарају у законом предвиђеном року и да се током короне број грађана који су тражили помоћ омбудсмана – увећао.

Да ли грађани Србије препознају институцију заштитника грађана? Да ли људи знају како да вам се обрате?

Они све више препознају институцију омбудсмана као инстанцу која може да им помогне да реше одређене важне животне проблеме. Међутим, то препознавање иде полако јер се ова институција пре мог доласка није много трудила да објасни грађанима шта све може за њих да уради, али ни где њене надлежности престају. То покушавам да исправим од доласка на ову функцију па сам увео праксу „отворених врата” где сам у директним контактима причао са више хиљада грађана из целе Србије. Суштина сваког појединачног проблема најбоље се може сазнати у разговору са грађанима, док писана комуникација често може да не осветли евентуални проблем са праве стране.

Да ли се током пандемије вируса корона повећао број грађана који су тражили вашу помоћ?

Вишеструко се увећао, а самим тим и поверење које грађани имају у ову институцију. То најбоље показује једно истраживање невладиних организација где се наводи да су током ванредног стања грађани Србије имали највише поверења у заштитника грађана, али и велики број порука и писама захвалности које и даље добијамо готово свакодневно.

На шта су се грађани највише жалили током короне?

На мере ограничења кретања, које су у почетку створиле велике проблеме деци са аутизмом и њиховим родитељима, а након нашег обраћања Влади Србије омогућено им је несметано кретање. Проблем је настао и око добијања дозвола ради виђања родитеља са дететом са којим не живе што смо решили директном сарадњом са локалним самоуправама и Министарством за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Помогли смо и око тога да се забрана кретања не односи на особе које напуштају станове и куће због заштите од насиља у породици, повратка наших грађана из иностранства у Србију на почетку избијања епидемије. Имали смо бројне теренске посете, али смо често, због хитности ситуације, телефонским путем решавали проблеме како би грађани што пре могли да остваре неко своје право.

Од којих институција током контроле најчешће тражите извештаје? Да ли сте имали искуство да нека од њих неће да сарађује са заштитником грађана?

Проблеми грађана, како сам приметио, најчешће се своде на економска питања која задиру у ресор многих министарстава. Када је реч о најмањој спремности на сарадњу, то се пре свега односи на локалну самоуправу која често не уме да сагледа системске проблеме већ гледа само локални проблем и како да га реши. Ипак, не може се издвојити ниједан орган управе који више сарађује од другог јер све зависи од случаја до случаја. Због тога је посао омбудсмана да сталним активностима исправља недостатке и проблеме.

Како оцењујете сарадњу са Министарством унутрашњих послова Србије? Да ли вам у предвиђеном року из МУП-а достављају извештаје?

Када је реч о управним пословима, сарадњу са Министарством унутрашњих послова Србије могу да оценим као добру. Ово министарство показало се као једна од најодговорнијих државних институција што се тиче поступања по захтевима и препорукама заштитника грађана. У погледу захтева за изјашњење поводом појединих случајева који су изазвали посебну пажњу јавности често се дешава да не одговоре у законом предвиђеном року и због тога нам успоравају цео поступак. У будућности ћемо се трудити да тај ниво сарадње поспешимо.

Страна 1 од 53