a

 ДЕЦА ЋЕ МИ БИТИ САВЕТНИЦИ

Тамара Лукшић Орландић заменица Заштитника грађана за права детета

1. Пре два дана, у „Блицу“ је објављен Јавни позив за Панел младих саветника заштитника грађана. О чему се конкретно ради?

Наш посао је да утврдимо како се остварују дечја права у пракси. Првенствено желимо да децу и младе информишемо која су све њихова права, како могу да их остваре, а потом и да их охрабримо да се боре за њих. Примера ради, деца су и даље изложена насиљу у породици, школи и на улици, а кад покушају да скрену пажњу на то, старији их или не саслушају или игноришу њихов позив за помоћ.

Зато ћемо велику пажњу посветити праву детета на мишљење и праву да га искаже. Панел младих саветника је облик трајног учешћа деце у раду Заштитника грађана. Млади саветници биће спона између Заштитника грађана и мене са једне и њихових вршњака са друге стране. Њихова основна улога биће да нам пренесу теме које су важне деци и младима, да нам укажу на проблеме са којима се сусрећу и да покрену питања која су од значаја за побољшање положаја младих.

Такође, даваће мишљења и иницијативе са циљем промоције права детета и активирања младих у унапређењу поштовања и заштите њихових права. Панел ће чинити 30 деце и младих изабраних на период од две године путем јавног позива.

Са њима ћемо се састајати најмање четири пута годишње.

2. Ко може да се пријави и до када?

У сарадњи са Министарством просвете, а посредством школских управа плакат јавног позива биће истакнут на видном месту у свим основним и средњим школама и институцијама, попут домова као и на интернет странама Заштитника грађана:

www.правадетета.рс и www.омбудсман.рс. Јавни позив је упућен свим девојчицама и дечацима узраста од 13 до 17 година. Пријаву са назнаком „За јавни позив“ треба доставити до 1. новембра на адресу: Заштитник грађана, Делиградска 16 или у електронској форми на: права.детета@заститник.рс. Осим на нашим сајтовима, информације о пријављивању могу добити на броју телефона: 206-81-00.

3. По којим критеријумима ћете бирати чланове Панела?

Осим што морају да задовоље наведене услове, гледаћемо да буде једнак број дечака и девојчица, који ће пропорционално заступати децу из основних и средњих школа, домова, хранитељских породица… Резултати ће бити објављени 20. новембра, случајно, а симболично на дан када се слави 20 година од ступања на снагу Конвенције о правима детета. Млади који изразе заинтересованост да буду чланови Панела, али не буду изабрани, чиниће Заједницу младих саветника и међусобно ће комуницирати преко затвореног Интернет форума.


Овај случај је парадигматичан. Мајци је правноснажном пресудом поверено на чување, негу и васпитање малолетно дете. Отац је полицијски инспектор који је учинио кривично дело отмице детета („одузимања малолетног лица“) и који већ три и по године користећи сва могућа правна средства не извршава судску одлуку.

Шта ради полиција чији је то запослени. Невољно покреће дисциплински поступак, али обећава да ће увек изаћи на терен да обезбеди извршење. Шта би Полицијска управа учинила да је исти запослени учинио неко друго кривично дело (а не кривично дело „одузимања малолетног лица“, например да је злоупотребио службени положај?). Да ли се уводи нека хијерархија кривичних дела? Потпуно је јасно да је ПУ Врање имала и има толерантан став према незаконитом одузимању детета од родитеља коме је дете судском одлуком поверено на старање.

Није добро што  у „рату Ристићевих“, њихова девојчица постаје медијски експонирана и што мајци на располагању остају медији, уместо да се извршењем баве државни органи. Посебно није добро што се поверење ускраћује органу старатељства, тј. стручном тиму Центра за социјални рад, који је позван да да стручно мишљење и припреми план извршења малолетног детета тако да сам чин извршења прође са најмањим могућим последицама по емоционални статус детета.

Оно што забрињава, а што је мој, не само утисак на основу разговора које сам водила приликом посете Врању, 17. септембра у Полицијској управи и са в.д. председника суда, већ и прилично чврст став након информације о састанку одржаном у Полицијској управи (ако су тачни наводи у Вашем листу), то је да у Врању влада једна „мачо“ филозофија, која се граничи са мизогинијом. Та филозофија мишљењу жене, па била она мајка детета, која има правноснажну пресуду, или стручни радник ЦСР, или је то заменица Заштитника грађана са сарадницом женом, не придаје значај. Да није тако, да ли би полицијски службеник на крају разговора „истрчао“ са питањем „А, зашто мислите да дете жели да живи код мајке? И да ли би в.д. начелника полиције Врања, на моје коментар да још није касно да се покрене кривични поступак према особи, при том њиховом запосленом, који је начинио кривично дело отмице детета, рекао, „Тачно је да смо то могли, али нисмо, али када би то сада учинили било би зато што то ви тражите“!

Подсетила бих све актере овог случаја, и оне чији рад Заштитник грађана има право  да контролише и оне које по Закону нема (тужилаштво и суд), да је први случај који је Србија изгубила пред Европским судом за људска права (ВАМ против Србије), био случај када отац није дозвољавао виђење девојчице са мајком и да је органима Србије наложено да ту грешку исправе. А у том случају чак и није било правноснажне пресуде, већ само привремене мере и одуговлачења судског спора.

Суд је утврдио да је прекршено право подноситељке представке на поштовање њеног породичног живота и да је дошло до повреде члана 8. Конвенције о људским правима.

Суд је такође, нашао да дужина побијаног грађанскоправног поступка, сама по себи, представља засебно кршење члана 8. Конвенције.

Одмеравајући висину казне Суд је утврдио да држава Србија треба да плати подноситељки представке, у року од три месеца од дана када ова пресуда постане правоснажна, у складу са чланом 44. став 2. Конвенције, 15.000 ЕУР (петнаест хиљада евра) на име нематеријалне штете и укупно 4.350 ЕУР (четири хиљаде три стотине и педесет евра) на име трошкова, с тим што те износе треба претворити у националну валуту тужене државе по курсу који се примењује на дан намирења, уз додатак средстава за сваки порез који би могао бити зарачунат.

Нажалост ове казне не плаћају они који доводе до кршења права грађана, већ сви грађани Србије који доприносе буџету.

Тамара Лукшић Орландић, заменица Заштитника грађана

Београд, 27.9. 2010. године

Хушкачки говор

Лични став

Аутор: Зорица Мршевић

Европски парламент је 18. јануара 2006. усвојио Резолуцију о хомофобији у Европи. Резолуција снажно осуђује хомофобију и дискриминацију засновану на сексуалној оријентацији у земљама чланицама ЕУ и позива све европске институције и земље чланице ЕУ, као и земље кандидаткиње за чланство у ЕУ, да хитно зауставе процесе дискриминације на основу сексуалне оријентације и промовишу и заштите људска права свих особа која се тичу њихове сексуалне оријентације.

Између осталог, по тој Резолуцији свака тврдња о постојању опасности од наводне „хомосексуализације друштва“ мора се сматрати еквивалентном расистичким или антисемитским изјавама о наводној јеврејској или муслиманској завери ради постизања доминације над светом и као таква адекватно санкционисати.

Говор мржње, наиме не може да се оправда слободом говора. Хушкачки говор (инфамматорy спеецх) још мање, при чему се под тим појмом подразумева говор мржње који делује посебно подстицајно на директне акције, нпр. насиље мотивисано мржњом. Ради се о опаснијем виду говора мржње, јер долази у време заоштрених друштвених конфликата, и састоји се од порука мржње које изговарају јавне личности, политички и верски лидери, или се лансирају у време појачаних друштвених тензија и ескалације друштвених сукоба, као што је нпр. предизборно или време пре и после верских празника. Хушкачи говор је посебно опасан вид говора мржње јер су његови актери личности које утичу на формирање јавног мњења или су дати у контексту који мултипликује њихово дејство. Самим тим је и одговорност утицајних друштвених актера тим већа и обавеза уздржавања од таквог говора још наглашенија.

Сузбијање говора мржње било је иначе, први пут део једне систематски вођене унутрашње политике, када је било део одлучног почетка антираситичке политике Беле куће шездесетих година прошлог века. Извесни Кларенс Бранденбург је 1964 кажњен за говор мржње по закону Охаја из 1919 којим је забрањено промовисање насиља, саботаже, вршење незаконитих активности и тероризма као начина постизања привредних и политичких промена, као и добровољно окупљање ради промовисања криминала. Кажњен је јер је на јавном скупу Кју Клукс Клана, као један од његових руководилаца, одржао говор позивајући на освету над „црњама“ и Јеврејима, као и зато што је више пута означавао највише институције те земље као белачке, говорећи „наш Конгрес“ „наш Врховни суд“, „наш председник“, и сл. Цео сценарио у коме су се одвијали Бранденбургов говор и говори других клановских лидера употпуњен је добро познатом претећом процесијом у традиционалним клановским одорама са капуљачама, ношењем бакљи и паљењем великог крста. Одлучујући по Бранденбурговој жалби, Врховни суд Сједињених Држава је 1969 одлучио да се као говор мржње не може казнити опште промовисање насиља, већ само онај говор који је директно усмерен на изазивање блиско предстојеће незаконите активности. Колико год то било разочаравајуће за оне који би волели потпуну забрану говора мржње, ова одлука је јасно промовисала неопходност узрочно последичне повезаности таквог говора са непосредно наступелим последицама. Јасно је да тај каузалитет блиско зависи не само од саме садржине говора, већ и од контекста у коме се такав говор одвија, тј. ко и где говори, што је уједно и данас релевантна порука случаја Бранденбург и разлог што га помињемо.

Говор мржње, дискриминација и злочин мржње су повезани као етапе, фазе развитка односно ескалације друштвеног конфликта. Толерисан говор мржње тежи да, развијајући се и постајући „прихватљив“, „нормалан“, доведе до исто тако „прихваћене“ распрострањене дискриминације што неизбежно води ка ескалацији сукоба и до вршења злочина мржње. Могло би се рећи и да је говор мржње теорија а да су дискриминација и злочин мржње пракса, тј. у пракси спроведена теорија. Злочини мржње представљају најподмуклину манифестацију нетолеранције и дискриминације, на основама расе, пола, језика, религије или уверења, националног или социјалног порекла, сексуалне оријентације, инвалидности или других сличних основа. Овај термин се користи да обухвати насилне манифестације нетолеранције и дискриминације које наносе штету појединцима, њиховој имовини и групама које саме себе идентификују као муслимане, Арапе, Јевреје, афричке или арапске досељенике, Роме, хомосексуалце.

Када ових септембарских и октобарских дана, у очи заказане Параде поноса личности са политичке сцене јавно износе своја упозорења нпр. да ће то деловати инспиративно да сви мушкарци у Србији постану хомосексуалци, имамо на делу дакле пример не само обичног говора мржње већ правог хушкачког говора. Због тога од кога долази и у конктексту у коме се дешава, такве , и сличне изјаве су прави уџбенички пример хушкачког говора.

Имунитет који уживају политички лидери и народни посланици, од којих се иначе последњих може очекивати да крше законе донете од стране представничког тела чији су чланови, макар и да нису за њих гласали, не даје право да се некажњено дају хушкачке, хомофобне изјаве. Имунитет је пре свега опомена онима којима је дат на повећану одговорност за своје понашање и јавне изјаве, опомиње на уздржавање од говора мржње, посебно од оног деструктивног, хушкачког типа.

Гост коментатор

Дуг према Татону и правди

На данашњи дан у Београду је пре годину дана на смрт претучен Брис Татон, од повреда је умро 12 дана касније. Његова смрт Србију је пренула из вишедеценијског толерисања уличног и другог насиља. Нешто се променило када је Татон преминуо.

Трагедија младог странца заболела је, постидела и замислила сваког ко у свом националном идентитету осећа и „традиционалну гостољубивост”, ко улице наших градова види као „улице отвореног срца”, а таквих је огромна већина. Од оправдане љутње других, јачи је био стид који смо сами у себи осетили. Пошто се ни родитељи више не самообмањују говорећи - „шта ће деца, нека се мало издувају”, ваљда ниједан „безбедњак” више не верује у корист од прећутног толерисања утакмица као „вентила” за организоване насилничке групе, који помаже да се фрустрације њихових чланова не излију на неку опаснију страну. Татону и његовима дугујемо не само његов живот, већ и ову закаснелу самоспознају.

Мајка једног од младића оптужених за убиство тражила је недавно пријем код заштитника грађана. Слушајући је и гледајући нешто касније изјаве Татонових, пошто су сазнали да је суђење одложено, схватио сам да, парадоксално, од српске државе данас и једни и други родитељи очекују исто. Траже да се правда не одлаже. Годину дана од догађаја, чини се да судски поступак није далеко одмакао, суд не може да обезбеди присуство сведока из Србије, да им достави позиве. Медији преносе да су Французи већ сведочили или чекају спремни. За оне који су невини све док, и ако, суд не утврди супротно, сваки дан у притвору је вечност. За породицу жртве, правична казна за кривце дуг је према оном кога више нема и почетна тачка од које се лакше може кренути даље, у прихватање стварности без убијеног детета, за шта може бити недовољан цео живот. Једна врло приземна околност држи и једне и друге у продуженом стању агоније - судски или било који службени позив уредно се у Србији доставља примаоцу само чудом. Онај ко у овој земљи уреди достављање, у суштини техничку ствар, за правду може учинити више него најбољи судија кога имамо.