a

Зашто сам за удаљавање кладионица од школа

Аутор: Тамара Лукшић-Орландић, заменица заштитника грађана за права детета

Пре тачно годину дана заштитник грађана је покренуо иницијативу за измене Закона о играма на срећу с циљем да се деци, дакле свима млађим од 18 година, не дозволи да несметано улазе у кладионице, да тамо проводе време, троше новац, а неки постају и прави зависници од коцке. Један од предлога за измену закона био је и да се повећа удаљеност играчница од основних и средњих школа са 150 метара на два километра. Треба рећи да је та удаљеност у суседним земљама мања – у Хрватској је 200 метара, у Црној Гори 250. Иначе, у већини уређених земаља одговорним властима и не пада на памет да у близини неке школе дозволе отварање објекта оваквог карактера.
Иницијативу заштитника грађана озбиљно је подржао једино градоначелник Београда и на свој агилан начин кренуо да „премерава” удаљеност кладионица од школа. Већ прва контрола је показала да се у четири централне београдске општине једна трећина кладионица налази на удаљености мањој од 150 метара. Надлежно Министарство финансија је тек тада, септембра 2009, дало тумачење у форми мишљења да се тих 150 метара рачуна тако да то „представља најкраћи пешачки пут од зграде школе до улаза у објекте у којима се приређују игре на срећу”. Колико су законито и правилно надлежни органи у прошлих годину дана примењивали закон и како примењују ово мишљење, предмет је контроле заштитника грађана. Остаје, међутим, чињеница да од 2004, када је закон донет, добрих пет година није ни постојало никакво упутство о начину мерења ове раздаљине.
Заштитник грађана је констатовао и да међу 52 основа за изрицање прекршајних казни приређивачима игара на срећу нема ситуације када се објекат отвори на удаљености мањој од 150 метара. У току поступка који је водио, добијен је одговор да то није потребно, јер се доказ о удаљености подноси приликом захтева за добијање дозволе за отварање играчнице. Логично би било такво објашњење кад пракса не би била следећа. Као доказ којим се регулише поступак добијања одобрења за отварање играчнице, била је довољна изјава приређивача да се кладионица налази на удаљености мањој од 150 метара. Да ли онда чуди то што је градоначелник у свом „блиц кригу” против кладионица у близини школа за кратко време открио и случајеве, међу којима је неславни рекордер једна кладионица на 35 метара од Друге економске школе! Симболично је што је градоначелник за вођење акције удаљавања кладионица од школа задужио свог помоћника Александра Шапића, некадашњег најбољег ватерполисту света, желећи, вероватно, деци да пошаље поруку да спорт треба да буде њихов избор, а не клађење.
Почела је нова школска година. Ситне и крупне поправке на школским зградама су завршене. „Дотерују” се и играчнице, мењају изглед да буду још привлачније за своју клијентелу. „Дотеран” је у јуну и закон и влада га је упутила парламенту. Обавезна удаљеност кладионица од школа сада је најмање 200 метара. Питам се само где се изгубила једна нула из предлога заштитника грађана!
Занимљиво је да предлагач закона често спомиње велике успехе у стављању илегалних кладионица под контролу, па следствено и убирање прихода од њиховог рада, а удаљеност сматра не много важном чињеницом. Приређивачи игара на срећу, власници кладионица, воле да кажу да је од удаљености кладионица од школа много важнија превенција и упиру прст на школу и родитеље. Па, кад они тако превентивно обраде децу и науче их шта ваља, а шта не, није битно да ли је кладионица на пушкомет од школе, или у њеном дворишту, као што је то случај са једном школом на Новом Београду. Неће бити да је баш тако! Чврсто стојим на становишту да је непостојање кладионица у видокругу деце, када су на безбедној удаљености да не могу школске одморе да проводе у њима, такође вид превенције, и то онај примарни. 
Верујем да ће законодавно тело са дужном пажњом размотрити текст који је послат у скупштинску процедуру и усвојити закон којим ће безбедност деце и у овом сегменту бити повећана.


О пресудама Европског суда за људска права у случајевима породичног насиља

Одговорност државе

У две недавне пресуде донете 2009. године поводом случајева породичног насиља са смртним исходом, Томашић против Хрватске и  Опуз против Турске, обе завршене доношењем осуђујућих пресуда против поменутих држава, Европски суд за људска права у Стразбуру је стао на становиште да постоји одговорност држава у случајевима породичног насиља због непредузимања одговарајућих радњи и мера од стране надлежних државних органа принуде. Упадљива је сличност чињеничних и правних околности оба случаја са домаћим случајевима породичног насиља, па су слични поступци и пресуде истог суда против Србије врло могући.

У случају против Хрватске, М.М. од јула 2005. је претио да ће своју бившу супругу ако му се не врати разнети бомбом, као и њихову заједничку кћер. Како је ту претњу понављао и у центру за социјални рад као и током кривичног поступка који се водио против њега због породичног насиља, осуђен је на казну затвора од пет месеци и меру обавезног психијатријског лечења. У августу 2006, месец и по дана по издржаној казни, убио је из пушке своју бившу супругу, њихову заједничку кћер којом приликом је извршио и самоубиство. Најближи сродници убијене жене тужили су државу Хрватску Суду за људска права у Стразбуру који је донео осуђујућу пресуду против Хрватске.

У случају против Турске, Х.О. је у периоду 1995 - 2002. шест пута озбиљно напао своју супругу и/или њену мајку, укључујући при том и наношење тешких телесних повреда опасних по живот. Истрага је три пута обустављана због повлачења тужбе жене, а два пута због недостатка доказа. Случај је резултирао убиством женине мајке од стране Х.О. из ватреног оружја. Убиство је резултат вишегодишњег насиља, мирења под принудом (које је обично резултирало повлачењем кривичне тужбе) и поновног насиља. Након спроведеног поступка Европски суд за људска права једногласно је одбацио све приговоре Турске у поступку, те пресудио да је Турска повредила чланове 2, 3, и члан 14 у вези са члановима 2 и 3 Европске конвенције о људским правима (право на живот, забрана тортуре и забрана дискриминације у вези са овим члановима).

Суд је тим пресудама пре свега недвосмислено потврдио позитивне обавезе државе које се тичу заштите свих лица која се налазе под њеном влашћу, а која трпе или би могла трпети насиље или други облик нечовечног и понижавајућег поступања. Важно је напоменути да је Суд при том стао на становиште да је могуће мешање државе у права из чл. 8 (Право на поштовање приватног и породичног живота) како би се осигурало уживање права из чл. 2 и 3 (Право на живот и Забрана мучења) која имају примат у овом случају. Суд је, дакле, закључио да нема места екстензивном тумачењу чл. 8 од стране држава чланица када су у питању право на живот и телесну сигурност жртве. Држава има обавезу усклађивања права које ужива жртва из члана 8 (лични и породични живот), са једне стране, и из члана 2 (право на живот) и члана 3 (забрана тортуре), са друге стране. Наиме, право на заштиту од тортуре и право на живот чија је перемпторна правна природа  захтева од држава адекватне активности у погледу истраживања и кривичног прогона таквих дела. Одговорност да обезбеди кривични прогон и да спречи некажњивост починиоца је на страни државе. Суштина је да би права из Конвенције требало да буду "практична и делотворна", а не "теоријска и илузорна".

Суд је, такође, јасно стао на недвосмислено изражено становиште да у предметима који се односе на смрт у околностима из којих би могла произаћи одговорност државе, власти морају деловати на властиту иницијативу чим сазнају за дотичну ствар. Важно је приметити и да је Суд констатовао да немоћ државе да ефикасно спречи родно засновано насиље представља облик дискриминације жена. Државе су одговорне када пропусте да с дужном пажњом спрече насиље над женама, укључујући и насиље извршено од стране приватних лица, као и да истраже, кривично гоне и казне то насиље.

Приликом доношења пресуде против Турске формирао се један широк национално-мултинационални приступ и на основу тако добијених налаза апострофирао дужност заштите лица која трпе насиље, а које је добрим делом резултат немара државе и њене неспособности да ово насиље спречи, као и да ефикасно процесуира и казни учиниоце ових дела. Не треба испустити из вида ни чињеницу да је Суд нагласио потребу да држава, односно јавни тужилац, настави гоњење учиниоца кривичног дела које је по карактеру породично насиље, иако се жртва повукла из поступка, односно одустала од кривичног гоњења. По мишљењу Суда, држава мора да посвети дужну пажњу чињеници да се жртва из поступка често повлачи против своје воље и под претњом учиниоца. Важна је и констатација Суда да међународна пракса препознаје више разних обавезних актера, а не само жртву, који имају дужност да пријаве и иницирају истрагу у случајевима породичног насиља.


Контролисаћемо рад Министарства за мањинска и људска права

Тражио сам од премијера да пореска управа подноси пријаве против послодаваца који не уплаћују стаж, а да држава не склапа уговоре са онима који немају доказ да су уредно измирили обавезе према својим запосленима

Заштитник грађана Саша Јанковић први прави радни састанак са премијером Мирком Цветковићем оцењује као „почетак оперативније сарадње омбудсмана и владе”. Он у интервјуу за „Политику” објашњава да се влада „преко обећања премијера обавезала да неће пружити заштиту државним службеницима, без обзира на њихову партијску припадност, када омбудсман утврди да су повредили права грађана”.

Сагласили сте се с премијером да државни органи „треба више пажње да посвете томе да ли послодавци уплаћују доприносе у пензијске и друге фондове”, шта ће конкретно бити урађено?
Тражио сам да надлежни органи, пре свега, пореска управа подноси пријаве против послодаваца који не уплаћују стаж, а да држава не склапа уговоре са онима који немају доказ да су уредно измирили обавезе према својим запосленима и фондовима са чим се премијер сагласио. Појављује се и један структурални проблем, који је производ законског решења, а његовим отклањањем не би се догађало да запослени који је стекао услов за пензију сноси последице тога што послодавац није уплаћивао доприносе, па не може да се пензионише…

Да ли вам је премијер обећао отклањање законског недостатка?
Разговарали смо о томе, али то не може моментално да се пресече. Сложили смо се да то што неки послодавац није уплаћивао доприносе треба да буде проблем државе, а не запосленог који је стекао услов за пензију. Остало је да премијер о томе разговара са ресорним министром, а моја процена је да ће бити потребне године да се пракса и закон, по којима последице сноси само запослени, промене.

Разговарали сте и о одговорности државних службеника који крше права грађана?
Јесмо, јер нема сврхе да иницирам дисциплински поступак, ако нема воље да онај ко крши права грађана за то сноси последице.

Поменули сте неки конкретан случај?
Тренутно водимо више од хиљаду поступака, али само сам у једном покренуо иницијативу за смену државног секретара због кршења права грађана и несарадње са омбудсманом. Влада то није прихватила са врло необичним образложењем. Тај државни секретар је, после моје иницијативе, ипак, сарађивао и Министарство економије је спровело моју препоруку. Поменуо сам то и изразио наду да је овај наш разговор прекретница и да ће убудуће за сваког бити успостављена одговорност.
Најавили сте покретање поступка против Министарства за људска и мањинска права како би се утврдило да ли је било пропуста у избору и конституисању савета националних мањина, којима су њихова права могла бити угрожена?
Покренућу поступак контроле законитости и правилности рада Министарства за људска права, а о томе сам разговарао и са министром Светозаром Чиплићем. Дакле, добио сам информације од повереника за информације од јавног значаја и од повереника за равноправност о стварима које су из њихове надлежности и у поступку који ћу ја покренути биће утврђено да ли је било пропуста у раду министарства. Биће контролисано да ли је поступак пријаве за изборе за националне савете требало другачије уредити, тако да се не појаве неправилности и да ли је министарство у поступку конституисања националних савета поступало у оквиру својих овлашћења.

Шта вам је рекао министар Чиплић?
Рекао је да ће министарство, наравно, у потпуности сарађивати са заштитником грађана у току поступка, јер је и његов циљ да се сви, евентуални, пропусти констатују, као и да ли је нешто могло бити квалитетније урађено и да се све што није урађено како треба, односно на најбољи начин, отклони.

Радикали и напредњаци оштро су вас критиковали што сте „на сајту заштитника грађана објавили мапу Србије без Косова и Метохије”?
Није у питању мапа наше државе већ мултиетничких општина у Србији.
Поред званичног сајта заштитника грађана, постоје подсајтови посвећени специјалистичким областима (права детета, мањина…). Дакле, на подсајту о правима мањина, објављени су подаци о етничкој структури општина, без Косова и то је назначено у тексту. Иначе, сви наведени подаци су дати на основу пописа из 2002. године, а Статистички завод није могао да спроведе попис на Косову и зато нема података. Сваке године у извештају Скупштини Србије напоменем да је, на основу извештаја међународних и невладиних организација, као и представника страних држава, на Косову кршење људских права неупоредиво веће него било где друго.
Тражио сам, у складу са процедуром, преко Министарства за КиМ да, као заштитник грађана одем у контролу једног центра за социјални рад на КиМ, али ми је одговорено да могу да идем као приватно лице Саша Јанковић. Нисам прихватио, јер приватно не контролишем ничији рад. Ипак, да не би било погрешних схватања, ми смо сада на „спорни” сајт ставили и географску мапу Србије, која, наравно, укључује и КиМ, баш као и Војводину. Дакле, никоме није била намера да Србију представи мањом него што она јесте.

НАГЛАВЦЕ ОКРЕНУТА РЕАЛНОСT

гост коментатор

Саша Јанковић заштитник грађана

Влада Републике Србије не може својим закључком запосленима у јавним институцијама Републике Србије на Косову и Метохији дати право на посебан додатак на плату (тзв. косовски додатак) јер се тако нешто може учинити само законом или на основу овлашћења које проистиче из закона, кога нема - утврдио је Уставни суд.

И ето нове прилике да се представници извршне власти, уместо да се упитају, или да их неко упита за одговорност, упусте у оцену коначне одлуке надлежног државног органа (?!) и назову је, речима једног државног секретара у Министарству за КиМ, „дискутабилном” и „преурањеном”?!

Необично, управо они који су плаћени да раде неки државни посао, али не било како већ у складу са Уставом и законом, који у овом случају треба да државну политику уобличавају у нацрте и предлоге закона, осећају се најпозванијим да коментаришу неизбежну одлуку Уставног суда о нечему што је њихова велика и очигледна грешка. „Привремено” су, а трајније него што је век многих овде донетих закона, закључцима - актима без пуне правне заштите, који се могу спроводити овако и онако, који се могу усвајати и на телефонским седницама, који се тичу права десетина хиљада људи и новца свих пореских обвезника, решавали о стварима о којима се по Уставу сме решити само законом.

Нашли су и прилику да део јавности „спинују” против још једног државног органа који у свом раду мора да се руководи искључиво Уставом и законима, а не политичким обзирима. И још једном, Уставни суд није одлучивао о томе да ли запослени у институцијама на КиМ треба или не треба да примају додатак, већ је констатовао да се о правима грађана не сме одлучивати закључком, већ законом!

А тај закон су „коментатори”, да су радили свој посао, пре осам година требали да припреме и доставе Народној скупштини на одлучивање. Али не, лакше је окривити другог за недостатак осећаја за време или политику, нема везе што се тај неко на „тајминг” и политику по дефиницији не сме обазирати. „Злонамерни”, „закаснели”, „преурањени”, „дискутабилни”... свакакви су ти независни државни органи и њихове одлуке, само нису позвани да раде свој посао. И заиста, показује се да када год покажу и најмање стрпљења, разумевања за нагомилане проблеме власти, то им се врати у лице као бумеранг. Да је Уставни суд реаговао чим је закључак донет, 2003. године, вероватно никоме у овој наглавце окренутој реалности не би пало на памет да каже да је „преуранио”.