a

НИ ПОСЛЕ 40 ГОДИНА НЕ МОГУ ДА ПРОНАЂУ СВОЈУ ДЕЦУ

До истине о несталим бебама новим законом

Грађани траже више од 300 кћери и синова, уверени да су киднаповани у порођајним салама. Најмлађе дете има 15 година

Негде у Србији живи особа рођена 1965. године за коју брачни пар, сада стараца, има разлог да сумња да је - као њихово новорођенче - украдена у породилишту и дата на усвојење. Целих 45 година разне власти не дају доказ да је отмице било, ни доказ да злочина нема. Грађани од државе потражују више од 300 кћери и синова, уверени да су они киднаповани у порођајним салама. Најмлађе дете има 15 година.

Вршиоци разних врста власти - од медицинске до политичке, за пола века нису конкретно одговорили да ли су деца, иначе рођена жива и здрава, проглашена мртворођеном, па продата купцима који су, заузврат, у државне папире уписани као биолошки родитељи.

Због тога, али и ради „отклањања могућности да се у Србији десе нови неизвесни случајеви ‘несталих беба’“, Саша Јанковић, заштитник грађана, пре три недеље је парламенту и Влади предочио поражавајући исход контроле органа јавне власти, након испитивања три представке, одабране као карактеристичне за велики број случајева.

- Стање је такво да сам и ја предложио Скупштини да донесе посебан закон који би омогућио утврђивање непобитне истине у свим овим случајевима. Тај закон нам треба због поштовања права чланова породица тзв. несталих беба и ради достојанства друштва које не би требало да дозволи да на овако потресно људско питање изостане ауторитативан коначни одговор. Разлози за сумњу родитеља нису ирационални - каже Јанковић за „Блиц“.

Истраге омбудсмана, две у Београду, показују да сумње родитеља имају логичне и разумљиве разлоге. Резултат истраге је такав да не могу бити одбачене тврдње родитеља да је њихово живо рођено дете дато другој жени која је истог дана родила мртво. То важи и за бојазан мајке да јој је, у полунесвесном стању од порођаја, „потурено“ да потпише одрицање од детета ради давања на усвојење. Неке жене кажу да су непосредно после порођајних напона можда ставиле потпис „не знајући шта тачно потписују“, а тај папир не могу да добију.

- Како да не сумњају кад им у болници кажу да документ не постоји јер је поплава уништила архиву, а тај исти документ добију кад потплате неког у архиви? Или, ако у једном документу стоји да је дете добило највише оцене на порођају, а у другом да је рођено са тешким поремећајима? Нису ваљано документовани порођај, обдукција, пренос тела, готово ништа. Дуга је листа пропуста у раду јавних органа власти, за њихово утврђивање није потребан специјални закон, административне пропусте смо утврдили. Потребан је закон који омогућава истрагу у којој се долази до одговора: да ли је дете са конкретним именом и презименом биолошки потомак особа које тврде да су му родитељи, а којима је званично саопштено да им је дете умрло - истиче Јанковић.

ДНК анализа је немогућа без сагласности детета, односно родитеља или старатеља, пред чим су немоћни они који тврде да су чак нашли своје дете.

- Они су пошли од тога ко је у болници заиста имао мртворођенче, сазнали да та мајка данас има дете одговарајућег узраста. Кад се то споји са чињеницом да су, због проблема што у прописима, што у људима, бебе понекад прво уписиване у евиденције умрлих, а потом у књиге рођених; да су постојале бебе са матичним бројем без иједног другог податка у МУП, за које родитељи нису могли добити извод; да родитељима није дозвољавано да виде тело преминулог детета нити да га сахране, немогуће је гарантовати да није било злоупотреба - наводи Јанковић.

Да ли је било крађе беба у порођајним салама? Јанковић одговара да је тешко поверовати да се то десило у неколико стотина случајева, појединачни случајеви не могу бити искључени без посебне истраге.

Републички парламент развлачи проблем већ шест година. За друштво и државу компромитујући извештај Анкетног одбора усвојен је пре пола деценије, тек пролетос формирана је радна група чији посао, наравно, није утврђивање судбине сваке бебе понаособ. Маја Виденовић, председница радне групе, вели да је застара кривичног гоњења наступила „у 99 одсто случајева“.

- Задужени смо да, ако Устав дозвољава, предложимо измене закона из области здравства, кривичног, управног и породичног права, да би надлежни органи поступали по пријавама родитеља. Или да предложимо доношење специјалног закона. Још не знамо шта ћемо, сада гледамо како је у земљама бивше СФРЈ и ЕУ регулисано оно што се односи на нестанак деце из породилишта - каже Виденовићева.

Државна секретарка Министарства правде Гордана Пуалић каже да ће они испоштовати сваку одлуку радне групе.

- Могли бисмо подржати и предлог заштитника грађана за доношење специјалног закона ако би то било правно могуће. Такви закони се у принципу избегавају: решавају један проблем, али често суспендују постојеће законске норме. Проблем је комплексан и због начела кривичног права да се на извршиоце примењује закон који је важио у време извршења или блажи закон, а имамо и питање застарелости кривичног гоњења - каже државна секретарка.

 Коме су се све обраћали родитељи

- здравствене установе

- општинске управе

- председници општина

- МУП

- Министарство правде

- Министарство здравља

- Републички завод за статистику

- архиви

- погребна предузећа

- повереник за информације од јавног значаја и заштиту

- података и личности

- заштитник грађана

- јавна тужилаштва

- судови

- Народна скупштина

- медији

 Извештај омбудсмана

Извештај омбудсмана на 21 страници даје кроки вишедеценијске правне анархијe и одсуства свести многих шта значи радити било шта у име државе, од порађања до сахрањивања: документацију о томе, наиме, закон уврштава у културно добро Србије.

Само у овом једном поступку, омбудсман је нашао чак 11 озбиљних недостатака у раду органа управе и државних установа који стоје и данас.

Разговор недеље: Саша Јанковић, заштитник грађана

Нисмо саветници, већ контролори власти

Мој законом утврђен посао је да укажем на опасност од кршења људских права која су гарантована нашим Уставом и обавезујућим међународним документима

Појединци у органима „класичних“ грана власти – пре свега извршне, законодавне и судске – тек сада се, чини се, суочавају са чињеницом да независни државни органи не постоје да би с времена на време дали савет или коментар који власт може, али не мора уважавати, већ су Уставом и законима основани као државни органи који, независно од политичких обзира, контролишу законитост и правилност рада органа јавне власти и поштовање права грађана, каже Саша Јанковић, заштитник грађана.

Мислите ли да су измене скупштинског пословника, које омогућавају смену представнике независних тела, ако посланици не усвоје њихове извештаје, уследиле као последица, пре свега, Ваших оштрих замерки на неке законе и на општи избор судија?

Имам добре разлоге да верујем у то. У званичном мишљењу о Уставу Србије, Венецијанска комисија Савета Европе написала је: „За жаљење је да не постоји никаква заштита за заштитника грађана против неоправданог разрешења од стране Народне скупштине пре истека мандата. Док заштитник грађана заиста и треба да подноси извештај Народној скупштини, дискутабилно је да ли Народна скупштина треба да надзире заштитника грађана и да ли заштитник грађана треба да буде одговоран за свој рад Народној скупштини.“ Одредбе новог пословника до крајности доводе концепт политичке контроле над независним контролним органима за који је неспорно да је погрешан. Када су ме, одмах после избора за заштитника грађана, из Савета Европе питали да ли ме спорне одредбе брину, одговорио сам да је Србија сигурно у демократском  смислу надрасла такве ризике. Нажалост, био сам превелики оптимиста.

Због чега би захтев парламентараца да им о нечему напишете извештај могао угрозити независност заштитника грађана?

Посланик и заштитник грађана могу различито ценити значај неког догађаја. Ако би морао да се бави оним што посланици сматрају битним, тада заштитник грађана не би, како закон каже, био „независан и самосталан у обављању послова“. Када парламент нешто интересује, он о томе може спровести сопствену истрагу а, наравно, може се служити и извештајем омбудсмана ако такав постоји, а омбудсман ће увек дати додатна објашњења и детаље. Али, заштитник грађана, који по закону не сме да буде члан политичке партије, не сме добијати налоге за рад из парламента у коме седе чланови политичких партија, нити било ко, па ни чланови парламента, може од заштитника грађана захтевати да се бави или не бави нечим и извештава о томе. Ако скупштина сматра да омбудсман нестручно и несавесно обавља свој посао, онда га у законом предвиђеној процедури може сменити, али не може утицати на његов рад.

Хоће ли ова „претња” сменом утицати на то да, можда, „затворите очи” за неке догађаје или законска решења на која бисте, иначе, реаговали?

Нема смисла да сам оцењујем сопствени интегритет. Али, шта мислите о чему ће размишљати било који будући омбудсман када буде одлучивао о томе да ли да, на пример, искористи своје законом предвиђено право и покрене поступак оцене уставности закона који је донела Народна скупштина, а та иста скупштина треба сутра да усвоји његов извештај?

Најавили сте покретање поступка пред Уставним судом Србије због Закона о електронским комуникацијама, када ћете учинити?

У стручној служби се припрема аргументација за покретање поступка пред Уставним судом и то не само за Закон о електронским комуникацијама, већ и законе који регулишу рад служби безбедности. Истовремено, још увек примам и иницијативе бројних стручних и професионалних удружења, организација за људска права и других организација цивилног друштва да се обратим Уставном суду. Сигуран сам да ће до краја септембра то бити учињено.

Због оштрих критика Закона о електронским комуникацијама оптужени сте да сте за хајку против Скупштине Србије и владе, да ли се „осећате кривим”?

Тако нешто је рекло, колико знам, неколико чланова једне парламентарне групе. Мој законом утврђен посао је да укажем на опасност од кршења људских права која су гарантована нашим Уставом и обавезујућим међународним документима. Урадио сам то на најинституционалнији и, с обзиром на начин на који се Предлог закона нашао пред парламентом, једини могући начин – предлагањем амандмана надлежном одбору Народне скупштине. За непријатну ситуацију која је настала када је неко почео да тумачи моје намере или да тврди да сам амандмане оставио портиру не могу бити одговоран.

Високи савет судства оценио је Ваше указивање на пропусте приликом општег избора судија као непотребне и закаснеле, да ли у оваквом коментару видите отварање још једног фронта на ком морате да се борите?

Високи савет судства није до краја разумео да заштитник грађана као независни државни орган није коментарисао њихов труд, већ је, поступајући по преко 170 притужби, спровео законом предвиђен поступак контроле и о томе дао свој мериторан суд. За орган због чијих су пропуста и незаконитости у раду свако у својој надлежности утврдили Уставни суд и заштитник грађана, и због којих је реформа судства од решења постала проблем који грађани још увек плаћају, ВСС се превише бави другима уместо собом.

Рекли сте да прикупљате податке на основу којих ћете одлучити хоћете ли покренути поступак за утврђивање да ли је Министарство за људска и мањинска права повредило изборни и поступак конституисања Бошњачког националног већа, докле се стигло?

Повереница за заштиту равноправности још утврђује да ли је било неоправдане разлике у односу министарства према различитим националним саветима. То је једно од претходних питања која треба решити пре него што заштитник грађана ступи на сцену. Омбудсман није орган који поступа први, већ, по правилу, последњи, кад сви други надлежни органи заврше свој посао, ако за тим има потребе.

У поступку који сте ви покренули, Уставни суд Србије прогласио је противуставним седам одредби Закона о информисању. Да ли сте, после тога, контактирали с Министарством културе, аутором противуставних одредби и како гледате на „ћутање” свих који су овакав закон донели?

Поступак пред Уставним судом остварио је своју сврху и његов исход ја више немам потребу да коментаришем. Било би добро само да институције нису морале да време, па и новац, троше на питања на која су одговори већ на први поглед јасни. С Министарством културе немам када да „резимирам“ исход тог случаја јер су нека друга питања у којима сам утврдио претњу за права грађана, а која су у делокругу рада тог министарства, још увек отворена.

У извештају за 2009. годину навели сте да управа не поштује права грађана, а да запослени у њој не губе посао због тога, да ли сте разговарали о томе, на пример, с владом?

Председник владе није осетио потребу да о томе разговара са мном, али смо кратко о томе причали када је у Београд, на мој позив, дошао омбудсман Европске уније.

Уручили сте у јуну председници парламента Славици Ђукић-Дејановић Предлог кодекса добре управе, који „самообавезује јавне функционере на законито и правилно понашање”. Мислите ли да кодекс стварно може да помогне да се функционери понашају по закону?

Оном ко хоће да се понаша што правилније, кодекс ће бити водич и оквир за рад. Верујем да су такви већина. Оном ко неће – не помажу ни много формалније норме.

Мирјана Чекеревац

-----------------------------------------------------------

„Духовите” критике

Ваше Упутство за стандардизован недискриминаторски говор и понашање критиковали су сви, од лингвиста до оних које Ви хоћете да заштитите од дискриминаторског говора, попут особа ЛГБТ популације. Да ли сте одустали од овог документа?

Упутство, које је више од пола године стајало на сајту заштитника грађана, „откривено“ је неколико дана пошто ми је сугерисано да постајем сувише „видљив“ и „популаран“ у јавности и да многи то не сматрају добрим ни за себе, али и ни за мене. И онда су почеле „духовите“ критике због нечега што оно уопште не садржи. Упутство се односи на, и то у њему јасно пише (оном ко хоће да чита), учеснике у службеној комуникацији, а не писце и друге уметнике, нити људе у њиховим приватним односима. Да ли заиста ико мисли да, на пример, министар унутрашњих послова сме и треба да каже „педерима и осталим болесницима гарантоваћемо безбедност“? Па када би то учинио, прво би, и с правом, онај који сам себе жели (и нико му то не брани) да назива „педер“ дошао код мене да се жали. И да ли, као што то сугерише један угледни лингвиста, младој жени на послу шеф треба да се обраћа с „мала“? Боље би, мислим, било да језички стручњаци састану у Одбору за стандардизацију нашег језика и одлуче како неке речи гласе у женском роду, да се свако не би довијао када жели да буде и родно и језички коректан.



Лекари без граница

Случај камера у лекарским ординацијама, које су уклоњене пошто су новинари „дунули у пиштаљку”, надзорне институције реаговале, а директор болнице без одуговлачења исправио грешку, помогао је да се „сними” један други, много дубљи проблем. Камере су у ординације доспеле како би сачувале скупо плаћену медицинску опрему која је нестајала или је необично често заказивала. Дешавало се то, изгледа, зато што је исправна опрема у државној болници кварила приватни посао.

Заштитнику грађана је, наиме, током контроле указано да поједини лекари, запослени у државној болници, без законом предвиђеног одобрења годинама паралелно раде и у приватним ординацијама. Кад се томе дода и законска могућност полуприватног рада у „поподневним клиникама” државних болница, човек може само да се збуни. Сем ако је болестан. Такав за збуњеност обично нема времена, већ скупља новац и плаћа где му кажу да је боље, ако треба на сва три места (да се подсетимо, лечење у државној болници плаћа цео радни век, немалим делом зараде који му се силом закона одбија).

Да ли неко незаконито (без одобрења) поред посла у државној болници лечи и приватно, биће утврђено. Већ је две године, међутим, откако смо добили „поподневне клинике”, упркос оштрим замеркама које су ту идеју пратиле од самог почетка. Указивало се да се државне болнице не би смеле рентирати особљу, да ће због тога испаштати пацијенти (и приватна пракса). Питало се могу ли наставници држати приватне часове у школи да би децу учили додатним лекцијама? Сме ли полицајац после радног времена у униформи и у патролном аутомобилу наплаћивати казне на улици - део њему а део држави? Могу ли судије ван радног времена у суду, у своје име и за новац решавати спорове који не испуњавају неки од услова да о њима суде „у име народа”!? Ипак, у оболелом здравству биле су потребне промене, а поподневне клинике нису измишљене у Србији већ постоје још понегде, па су и у нашем парламенту добиле зелено светло. Било би добро, због свих противречности и сумњи које су са собом донеле, да се резултати њиховог рада објективно „сниме”, процене и објаве. Само не камерама, молим!

Податак да у Србији сваке године више десетина жена изгуби живот после вишегодишњег, тачније вишедеценијског трпљења породичног насиља, указује на то да благовремена и адекватна интервенција институција изостаје. У потрази за успешним моделима институционалне сарадње у случајевима породичног насиља, а имајући у виду и да спречавање породичног насиља осим заштите непосредних жртава, има и тај шире позитиван, дуготрајан ефекат смањивања општег насиља у друштву, потребно је упознати се са праксом зрењанинског Основног јавног тужилаштва.

Потреба за успостављањем чвршће сарадње између тужилаштва и полиције у том граду јавила се након што је ОЈТ интервенисало уочивши праксу да се у случајевима насиља у породици са свим обележјима кривичног дела углавном покрећу прекршајни поступци уместо кривичних. Почело је са договором полиције и ОЈТ-а да полиција одмах након интервенисања у случајевима породичног насиља обавештава тужилаштво, најчешће телефоном, и то свих 24 часа. По пријему пријаве од стране полиције, тужилаштво доноси одлуку да ли да подигне оптужни акт. Истовремено од Центра за социјални рад тражи писмени извештај о ситуацији у тој породици који је обавезан да изађе на терен и непосредно се упозна са појединостима. Ти подаци се после користе у доказном поступку тако да суд има „чисту“ ситуацију базирану на извештају стручњака из ЦЗС-а, уместо да у поступку има само реч једне стране насупрот речи друге стране, често застрашене претњама или заваране лажним обећањима „никад више“ типа.

После почетне размене информација као логични следећи корак ОЈТ је иницирало редовно недељно одржавање координационих састанака који се држе у ОЈТ-у, а на којима учествују и представници полиције, ЦЗС-а, Дома здравља, судије за прекршаје. Циљ је да размене податке о сваком појединачном случају породичног насиља који су пријављени током протекле недеље и донесу одлуке какве мере ће свака од поменутих институција предузети.

Пошто је заштита од породичног насиља бржа и ефикаснија према Породичном закону због могућности изрицања мера заштите од насиља у породици, којом се привремено забрањује или ограничава одржавање личних односа са другим чланом породице, поред кривичних поступака које води према учиниоцима кривичног дела, ОЈТ је током 2008. године подигао 18 тужби за изрицање једне од тих мера, а током 2009. године 21 тужбу. У свим тим поступцима је успео у спору, односно од стране суда су усвојени тужбени захтеви јавног тужиоца. И то поступање ОЈТ-а изван кривичног поступка постало је такође редовни део модела адекватне институционалне реакције на породично насиље у Зрењанину.

У припреми је Протокол о институционалној сарадњи којим се дефинише поступање јавног тужиоца, полиције, Центра за социјални рад, Дома здравља и јединице локалне самоуправе у Зрењанину. Циљ тог документа је ефикасно откривање случајева породичног насиља, покретање поступака за изрицање мера заштите од насиља у породици, санкционисање учиниоца насиља, заустављање насиља и очување безбедности жртве као и хитност у поступању у складу са степеном угрожености. Све ове мере које предузима ОЈТ допринеле су повећаном броју откривених случајева породичног насиља. То је, наравно, не зато што тог насиља има више већ што се учесталије институционално процесуира и самим тим региструје.

Важно је напоменути да сви ови поступци нису били, а нису ни сада, обавезни по закону, већ само могући, пошто законски нису ни забрањени. То је онај простор у коме су дошле до изражаја иницијативе одговорних који су креирали, применили и развијају успешан модел институционалне сарадње не чекајући увек на нови закон, његово тумачење и судску праксу да би почели да поступају у ситуацијама у којима већ и елементарна људскост захтева реаговање. Они су пошли од тога да породично насиље мора да се сузбија од самог почетка, пре него што ескалира до трагичних последица, као и да постојећи законски и институционални механизми заиста омогућавају много ефикасније сузбијање и санкционисање породичног насиља него што се у пракси многих средина најчешће дешава.

Због тога је могуће препоручити примену модела и сугерисати сачињавање протокола у свим оним срединама у којима је уочен висок проценат извршеног насиља у породици који се неретко завршава смртним исходом, а који је могао бити спречен благовременим уочавањем и реаговањем свих релевантних институција, а пре свега полиције, центара за социјални рад и јавних тужилаштава.

Толерисање или чак игнорисање породичног насиља услед одсуства адекватне и благовремене институционалне реакције, води до повећања броја оних који учествују у насилним чиновима, било као његови извршиоци, било као жртве. Порастом броја људи навикнутих на свакодневно насиље расте „брутализација друштва“. Због тога напори да се смањи ниво насиља које се дешава на улицама, спортским дворанама, школским двориштима или испред њих, треба да се примене много пре његовог избијања. Да би били ефикасни, они морају заправо да почну много раније, сузбијањем насиља већ у породици, јер је то место где будући насилници „уче“ модел понашања по коме је насиље „дозвољен“ вид испољавања емоција, уобичајен вид пражњења стреса, одраз „нормалне“ мушкости, „дозвољен и прихватљив“ начин решавања конфликта на свим нивоима.