a

Јабука није локални проблем

Горан Башић, заменик заштитника грађана Републике Србије,  професор на Факултету за правно политичке студије у Новом Саду

С пра­вом се по­ста­вља пи­та­ње да ли др­жав­на и јав­на упра­ва по­се­ду­ју ка­па­ци­те­те за упра­вља­ње мул­ти­ет­нич­ким дру­штвом

Оси­ро­ма­ше­ње, кон­флик­ти, рас­пад ин­сти­ту­ци­о­нал­ног си­сте­ма, ком­плек­сне, а че­сте про­ме­не вред­но­сног си­сте­ма усло­ви­ли су спе­ци­фич­ну дру­штве­ну дез­о­ри­јен­та­ци­ју ко­ја по­вре­ме­но из­не­дри об­ли­ке дру­штве­ног по­на­ша­ња за ко­је се ве­ро­ва­ло да су пре­ва­зи­ђе­ни или ко­ји ни­су би­ли свој­стве­ни гра­ђа­ни­ма Ср­би­је. По­след­њи ме­ђу њи­ма ра­си­зам ко­ји се ових да­на ис­по­ља­ва у ба­нат­ском се­лу Ја­бу­ка, ука­зу­је на мно­штво про­бле­ма на ко­је др­жа­ва и дру­штво мо­ра­ју бр­зо од­го­во­ри­ти. У су­прот­ном, пла­ши­мо се да „слу­чај Ја­бу­ка” не­ће би­ти изо­ло­ван, ру­жан при­мер не­до­стој­ног дру­штве­ног по­на­ша­ња.

По­вод за не­тр­пе­љи­вост де­ла ме­шта­на Ја­бу­ке пре­ма ком­ши­ја­ма Ро­ми­ма је то­ли­ко тра­ги­чан да му ни­је би­ла по­треб­на до­дат­на не­сре­ћа. Су­коб вр­шња­ка окон­чан је нај­го­ре мо­гу­ће – је­дан од њих је уби­јен, дру­ги мла­дић је уби­ца. Ме­ђу­тим, ова тра­ге­ди­ја ни­је би­ла по­вод за пре­и­спи­ти­ва­ње окол­но­сти ко­је су до­ве­ледо то­га да се чар­ке ма­ло­лет­ни­ка све че­шће окон­ча­ва­ју су­ро­вим об­ра­чу­ни­ма и уби­стви­ма. На­про­тив, усло­ви­ла је но­ва на­си­ља и нај­стра­шни­ју за­ме­ну те­за – ин­сти­ту­ци­о­нал­на ин­ди­ви­ду­ал­на од­го­вор­ност за учи­ње­но кри­вич­но де­ло за­ме­ње­на је улич­ним зах­те­ви­ма за ко­лек­тив­ном од­го­вор­но­шћу и по­зи­ви­ма на линч не­ду­жних.

Нај­че­шће пи­та­ње ко­је се ових да­на по­ста­вља је од­го­вор­ност над­ле­жних др­жав­них и ло­кал­них ор­га­на у ве­зи с про­те­сти­ма и њи­хо­вим то­ком. Не ума­њу­ју­ћи зна­чај овог пи­та­ња,од­го­вор­ност и евен­ту­ал­не про­пу­сте над­ле­жних ор­га­на чи­ни нам се да се овог пу­та су­о­ча­ва­мо с по­ја­вом чи­ја ру­ши­лач­ка сна­га пре­ва­зи­ла­зи по­сту­па­ње са­мо јед­ног др­жав­ног ор­га­на. Шта­ви­ше, утвр­ђу­ју­ћи чи­ње­ни­це до­ћи ће­мо до за­кључ­ка ко­ји ука­зу­је на то да ни­је би­ло бит­них про­пу­ста др­жав­них ор­га­на:мла­дић ко­ји је по­чи­нио уби­ство је при­тво­рен, по­диг­ну­та је оп­ту­жни­ца и не­ма сум­ње да ће суд до­не­ти пре­су­ду у скла­ду са за­ко­ном; про­те­сти гра­ђа­на су се од­ви­ја­ли у спе­ци­фич­ним окол­но­сти­ма, пу­ним емо­ци­ја ко­је су би­ле објек­тив­на пре­пре­ка по­ли­ци­ји да по­сту­пи у скла­ду са за­ко­ном и оне­мо­гу­ћи одр­жа­ва­ње ску­па ко­ји ни­је при­ја­вљен у скла­ду са за­ко­ном; нај­зад ка­да је до­шло до ра­си­стич­ких ис­па­да по­ли­ци­ја је при­ве­ла оне за ко­је сма­тра да су од­го­вор­ни, по­диг­ну­та је при­прав­ност и пред­у­зе­те су ме­ре које би тре­ба­ло да до­при­не­су ус­по­ста­вља­њу ло­кал­не без­бед­но­сти (из­ме­шта­ње по­ли­циј­ске ста­ни­це у Ја­бу­ку, при­ку­пља­ње до­ка­за и др.); ту­жи­лац је хра­бро под­нео кри­вич­ну при­ја­ву ука­зу­ју­ћи на кри­вич­но де­ло иза­зи­ва­ња ра­сне, на­ци­о­нал­не и вер­ске мр­жње. Не­ма раз­ло­га да сум­ња­мо у то да ће суд, у скла­ду са за­ко­ном и не­при­стра­сно до­не­ти пре­су­ду уте­ме­ље­ну на чи­ње­ни­ца­ма и до­ка­зи­ма.

Са ста­но­ви­шта по­ступ­ка мо­же се при­го­во­ри­ти у ве­зи с тим да су не­ке рад­ње и ак­тив­но­сти МУП-а и ло­кал­не са­мо­у­пра­ве мо­гле да бу­ду бр­же и да је ко­му­ни­ка­ци­ја ме­ђу њи­ма тре­ба­ло да бу­де ја­сни­ја, али чак и да је то би­ло про­фе­си­о­нал­ни­је оба­вље­но про­блем с ко­јим смо се сви су­о­чи­ли не би био от­кло­њен. На­и­ме, ис­по­ље­ни ра­си­зам ни­је ста­ње ло­кал­не све­сти и не­кон­тро­ли­са­них емо­ци­ја већ дру­штве­на по­ја­ва ко­ја се спо­ра­дич­но али кон­стант­но ја­вља у раз­ли­чи­тим об­ли­ци­ма, у раз­ли­чи­тим де­ло­ви­ма Ср­би­је.

Су­зби­ја­ње узро­ка ра­си­зма и шо­ви­ни­зма и спре­ча­ва­ње њи­хо­вог ис­по­ља­ва­ња ни­је у над­ле­жно­сти ло­кал­не по­ли­циј­ске упра­ве или ло­кал­не са­мо­у­пра­ве већ ствар оп­штег од­но­са др­жа­ве пре­ма сло­же­ним про­бле­ми­ма ви­ше­ет­нич­ког и ви­ше­вер­ског дру­штва. С пра­вом мо­же­мо по­ста­ви­ти пи­та­ње да ли др­жав­на и јав­на упра­ва по­се­ду­јука­па­ци­те­те за упра­вља­ње мул­ти­ет­нич­ким дру­штвом. Устав­на ре­ше­ња, за­сно­ва­на на ме­ђу­на­род­ним стан­дар­ди­ма за­шти­те људ­ских и ма­њин­ских пра­ва, при­ме­ње­на у без­и­деј­номи ха­о­тич­номси­сте­муза­кон­ских и под­за­кон­ских ме­ра уре­ђе­ња по­ло­жа­ја гра­ђа­на при­пад­ни­ка на­ци­о­нал­них ма­њи­на,усло­вља­ва но­ву дру­штве­ну дез­о­ри­јен­та­ци­ју ко­ја јед­на­ко по­га­ђа ве­ћи­ну и ма­њи­не. Оту­да, упр­кос устав­ним ре­ше­њи­ма, за­ко­ни­ма, уред­ба­ма, ин­сти­ту­ци­ја­ма, си­сте­му ма­њин­ских са­мо­у­пра­ва и при­зна­ва­њу ко­лек­тив­них пра­ва и ме­ра по­зи­тив­не дис­кри­ми­на­ци­је, де­ло­ва­њу мно­го­број­них не­вла­ди­них ор­га­ни­за­ци­ја, не­за­ви­сним ме­ди­ји­ма, нај­зад и ус­по­ста­вља­њу не­за­ви­сних др­жав­них и по­кра­јин­ских ор­га­на за­ду­же­них за за­шти­ту људ­ских и ма­њин­ских пра­ва, ет­нич­ка дис­тан­ца се не сма­њу­је, а ла­тент­не ме­ђу­ет­нич­ке не­тр­пе­љи­во­сти и пред­ра­су­де су и да­ље чвр­сто уко­ре­ње­не и пре­пре­ка су раз­во­ју.

Оту­да је „слу­чај Ја­бу­ка” по­вод за пре­и­спи­ти­ва­ње ак­ту­ел­ног кул­тур­ног и обра­зов­ног си­сте­ма, ме­ди­ја и дру­гих ве­ли­ких си­сте­ма ко­ји би тре­ба­ло да во­де ра­чу­на о дру­штве­ној ста­бил­но­сти, ин­те­гра­ци­ји свих и ус­по­ста­вља­њу по­ве­ре­ња ка­ко ме­ђу гра­ђа­ни­ма, та­ко и у ин­сти­ту­ци­је. Уко­ли­ко се пре­не­брег­не по­тре­ба за рас­пра­вом о иден­ти­фи­ко­ва­њу и ја­сном озна­ча­ва­њу про­бле­ма ко­ји код гра­ђа­на бу­де ре­ак­ци­је и осе­ћа­ња шо­ви­ни­зма и ра­си­зма, а дру­штве­на тра­ге­ди­ја у Ја­бу­ци се све­де на ло­кал­ни про­блем, пла­шим се да овај слу­чај не­ће би­ти по­след­њи, као што ни­је био ни пр­ви у на­шем дру­штве­ном жи­во­ту.

ПРИВАТНОСТ НА ПРОВЕРИ

ОМБУДСМАН СПЕЦИЈАЛНО ЗА „ПОЛИТИКУ” О ПРИСЛУШКИВАЊУ

ЛИЧНИ СТАВ

Саша Јанковић

Актуелни Предлог закона о електронским комуникацијама, који Народна скупштина разматра по хитној процедури, као новост у нашем правни систем уноси нешто што Европска унија тражи од својих чланица – сви оператори телефоније и Интернета дужни су да и до две године „задржавају”, односно чувају све податке о комуникацијама свих својих корисника. За сваког појединачног телефонског или интернет претплатника бележи се и електронски складишти с ким је, када, колико дуго, с чиме и, ако је веза била мобилна – одакле комуницирао.

Ти подаци очигледно задиру у приватност грађана и њихове преписке (ако је за то потребан правнички доказ, видети нпр. случај „Копланд” против Велике Британије пред Европским судом за људска права и многе друге), а она је заштићена националним законодавствима, Европском конвенцијом о заштити људских права и слобода (члан 8) и другим обавезујућим међународним документима. Да би задржаним подацима приступили, полиција, тајне службе и разни други органи у различитим земљама морају, у складу са својим унутрашњим правним поретком који не сме ићи испод међународно обавезних стандарда људских права, прибавити одлуке различитих органа (ти стандарди, иначе, не тичу се само тога ко даје одобрење, већ и низа других околности). Одобрење или одлуку негде даје министар надлежан за рад тајних служби односно полиције (Мађарска), негде други орган или функционер, а негде унутрашњи прописи дозвољавају да то учини руководилац службе или полиције, па чак и локалне (Велика Британија).

У неким земљама, међутим, а такве су Словенија и Србија, унутрашњи правни поредак захтева да одобрење за задирање у приватност писама и других средстава општења мора дати нико други до СУД (члан 41. нашег Устава). Сви закони морају бити сагласни највишем правном акту, али Предлог закона о електронским комуникацијама ипак предвиђа да ће се задржаним подацима о оствареним и неоствареним везама приступати не на основу одлуке суда, већ у складу са законима који регулишу рад полиције и тајних служби. Ти закони, међутим, своје одредбе о обавезности одлуке суда при задирању у приватност изричито везују само за приступање садржини комуникације, а не и подацима који се по Предлогу закона о електронским  комуникацијама прикупљају и чувају. Тако би закон о електронским комуникацијама и закони о службама и полицији, примењени у „садејству”, омогућили да БИА, ВБА и полиција, када то њихови шефови одлуче (а шефовима „њихови” закони дају право да то овлашћење пренесу још ниже), могу у свако доба проверити, и то годину дана уназад, с ким је ко, одакле, када и чиме телефонирао, размењивао мејлове, слао поруке... При томе за увид у нашу приватност, упркос изричитој одредби Устава, неће морати да траже дозволу ни од суда нити од било кога другог, нити да икоме образлажу потребу за тим.

Тема се тиче сваког од нас, али. за разлику од високо развијених земаља, где стручњаци из различитих друштвених области уз велику пажњу заинтересоване јавности жустро расправљају о тренду све дубљег захватања у приватност, код нас је она маргинална. Сем појединаца из науке и организација за људска права или, интересантно, организација блиских цркви, нема ни покушаја озбиљније дискусије о последицама свакодневног сужавања приватног у нашим животима.

У Великој Британији тренутно више од десет владиних агенција има право приступа задржаним подацима о комуникацији грађана. Док већину у сектору безбедности то ни најмање не забрињава (пре би се рекло – радује), председник Европске полицијске конфедерације Хајнц Кифер истиче да криминалци и терористи релативно лако налазе начине да избегну хватање у мрежу задржаних података, те да је њихова практична корист несразмерно мала у односу на уложени напор, средства и време. Истовремено, задржавање и праћење тих података омогућава владама и појединцима да лако идентификују чланове различитих социјалних група, не нужно терористичких, већ и политичких или интересних. Познаваоци тврде да се аналитике тајних служби у великој мери ослањају на механизме масовног надзора какве пружа свеопште задржавање података о електронској комуникацији.

Нико не може тврдити да ће тајне службе и полиција у Србији данас системски злоупотребљавати могућности које ће им пружити закон о електронским комуникацијама ако остане у предложеном облику (о томе видети извештај заштитника грађана о превентивној контролној посети БИА, доступан на званичним веб сајтовима оба државна органа), али појединци у полицији и у службама, па ни у врховима власти, сасвим сигурно не могу одолевати искушењима без изузетка – људска природа једноставно није непорочна. Све државе теже да повећају ефикасност својих безбедносних апарата. Али демократски зреле и друштвено одговорне политичке елите истовремено јачају институционалне механизме контроле. Бенџамину Френклину се приписује изрека – онај ко жртвује мало слободе за мало безбедности, не заслужује ни једно ни друго и пре или касније остаје без обоје. Ако амандмани на закон о електронским комуникацијама које је заштитник грађана предложио надлежном одбору парламента не буду прихваћени, неће бити крај света. Али приватност свих нас, не само терориста и криминалаца, већ сваког ко користи телефон и Интернет, биће много рањивија него што би то по нашем Уставу, али и лекцијама из живота, смела бити.

КУРИР, 10. јун 2010.


УХОЂЕЊЕ САМО УЗ АМИН СУДА

ИНТЕРВЈУ

Саша Јанковић, заштитник грађана

БИА, ВБА и полиција могу пратити електронску комуникацију грађана једино уз прибављање дозволе од надлежног суда

Гордана РаковиЋ


БЕОГРАД - Заштитник грађана Саша Јанковић у интервјуу за Курир објашњава због чега су поједина решења у Предлогу закона о електронским комуникацијама потенцијално штетна.

- Прво се тиче овлашћења унутрашњих служби безбедности, БИА и ВБА, као и полиције, да податке о електронској комуникацији грађана добијају само на основу одлука руководилаца тих истих служби и полиције, дакле, без одлуке суда.

Наш Устав, међутим, по том питању поставља највише стандарде заштите људских права и каже да се у приватност комуникација може задирати само на основу одлуке суда. Због тога се никакво другачије решење не би смело наћи у било ком закону.

- Који је други амандман?

- Други амандман се тиче овлашћења повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. Он осигурава да тај орган несметано обавља своје надлежности.

- Има ли назнака да ће ваши предлози бити усвојени?

- Поднео сам надлежном скупштинском одбору иницијативу за подношење амандмана јер је то била једина могућност по пословнику. Закон је муњевитом брзином прошао кроз први део скупштинске процедуре, пре него што је ико ван Владе и Скупштине сазнао да је она почела. Верујем да ће Одбор за саобраћај и везе прихватити иницијативу, те да ће амандмани бити прихваћени.

- Колико је право БИА да прати ко с ким разговара или размењује мејлове задирање у приватност?

- Знати када, с ким, чиме, одакле и колико дуго неко комуницира задире у приватност те особе. Некада је потребно да то учине надлежни државни органи да би се спречила или процесуирала кривична дела или заштитила национална безбедност. Наш Устав каже - увек по одлуци суда.

- Шта можете да учините да то спречите?

- Да Скупштини аргументовано укажем на то и предложим измене закона у делу у коме сматрам да није сагласан са уставним гаранцијама заштите људских права.

- Изјавили сте да су грађани највише оштећени неправилним радом државне администрације.

- Рекао сам да до кршења права грађана најчешће долази због неправилног рада органа јавне власти, што је много шири појам од државне администрације. Ту спада и покрајинска, локална администрација, па и администрација у предузећима која имају јавна овлашћења. Поменуо сам то због непоштовања принципа добре управе - неажурности, неефикасности, нецелисходности, неусклађених процедура и механички примењених прописа, нетранспарентности, неотклањања сопствених грешака, недостатка одговорности за учињено и неучињено, непостојања свести о природи управе као сервиса грађана.

- Како сарађујете с Владом РС?

- Декларативно, сарадња је одлична. Стварно - много тога би могло бити боље и брже, у интересу потпунијег и бржег остваривања права грађана.

Антрфиле : Свако има своју муку

- Има ли драстичних примера непоштовања ваших препорука?

- Сваком грађанину је његова мука највећа и његова неспроведена препорука је за њега драстичан проблем, без обзира на то што се велика већина других спроведе. А неспроведених препорука, нажалост, има.

Коначно радимо нормално

- Какви су сада ваши услови за рад и да ли се нешто променило од обијања просторија?

- Данас, после три године рада, услови за рад су добри. Уселили смо се у нови простор, достојан грађана који нам се обраћају.

- Да ли је ВСС одговорио на ваше захтеве?

- Јесте. Садржински коректно, али на начин који није правилан, нити примерен поступку који се води.

Политика, 6. јун 2010. године

Ри­ја­ли­ти шоу

Људско достојанство нема цену

Устав за­бра­њу­је на­си­ље па и оно у шоу-про­гра­ми­ма, а на по­ни­жа­ва­ју­ће сце­не из ри­ја­ли­ти­ја од­но­си се не са­мо За­кон о ра­дио-ди­фу­зи­ји већ и мно­ги дру­ги за­ко­ни ко­ји шти­те лич­ност, ка­же за­штит­ник гра­ђа­на Са­ша Јан­ко­вић

Иако их мно­ги кри­ти­ку­ју, не­ма по­да­та­ка о за­бра­ни

По­во­дом не­при­ме­ре­ног го­во­ра ис­по­ље­ног кроз низ увре­да, вул­гар­но­сти, псов­ки, као и не­при­ме­ре­ног по­на­ша­ња уче­сни­ка ри­ја­ли­ти про­гра­ма „Фар­ма”, чи­ји је са­др­жај до­сту­пан и ма­ло­лет­ним ли­ци­ма, Са­шу Јан­ко­ви­ћа, за­штит­ни­ка гра­ђа­на, пи­та­ли смо о за­кон­ској ре­гу­ла­ци­ји у сфе­ри ме­ди­ја, до­зво­ље­ним и за­бра­ње­ним са­др­жа­ји­ма, као и по­што­ва­њу етич­ких на­че­ла у ери тр­жи­шне кон­ку­рен­ци­је. Афирмисањe не­до­лич­них мо­де­ла по­на­ша­ња у про­гра­ми­ма тог ти­па у мно­гим зе­мља­ма иза­зва­ло је оштре кри­ти­ке јав­но­сти. Та­ко је у Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји по­кре­ну­та пе­ти­ци­ја за за­бра­ну да­љег еми­то­ва­ња „Ве­ли­ког бра­та”, аустра­лиј­ски пре­ми­јер се лич­но за­ло­жио за сто­пи­ра­ње јав­ног при­ка­зи­ва­ња истог шо­уа, док су, пре­ма рас­по­ло­жи­вим по­да­ци­ма, је­ди­но у Ки­ни од­ре­ђе­ни ри­ја­ли­ти про­гра­ми зва­нич­но за­бра­ње­ни.

Бу­ду­ћи да је кон­цепт еми­си­ја тог ти­па у све­ту, не са­мо код нас, по­не­кад ве­о­ма су­ров и да се уне­ким шо­у­и­ма си­му­ли­ра па­да­ње ави­о­на, од уче­сни­ка зах­те­ва да спа­ва­ју са­мо је­дан сат, вр­ши њи­хо­ва фи­зич­ка тор­ту­ра пред ми­ли­он­ским ауди­то­ри­ју­мом, ин­те­ре­со­ва­ло нас је да ли се и на ко­ји на­чин мо­же за­кон­ски ре­гу­ли­са­ти та­кво ста­ње и дали је све до­зво­ље­но у ери тр­жи­шне кон­ку­рен­ци­је ме­ди­ја.

– Иако се по­не­кад, ка­да ви­ди­те по­је­ди­не јав­но пу­бли­ко­ва­не сце­не, мо­же учи­ни­ти да је све до­зво­ље­но (јер да ни­је, зар би се, ло­гич­но је пи­та­ње, оне мо­гле при­ка­зи­ва­ти), на­рав­но да прав­ни по­ре­дак по­ста­вља гра­ни­це и шти­ти од на­си­ља, не­ху­ма­ног и не­људ­ског по­на­ша­ња, га­же­ња људ­ског до­сто­јан­ства, на­па­да на основ­не дру­штве­не вред­но­сти, јав­но здра­вље и мо­рал – ис­ти­че Са­ша Јан­ко­вић и до­да­је даустав и за­ко­ни то чи­не на прав­нич­ки фор­ма­лан на­чин, а ко­дек­си и етич­ка пра­ви­ла по­ла­зе од уну­тра­шње по­тре­бе за са­мо­ре­гу­ла­ци­јом.

На на­ше пи­та­ње ко­ја је од над­ле­жних др­жав­них ин­сти­ту­ци­ја нај­ком­пе­тент­ни­ја да ре­а­гу­је, за­штит­ник гра­ђа­на на­гла­ша­ва да је Ре­пу­блич­ка ра­ди­о­ди­фу­зна аген­ци­ја овла­шће­на да се ста­ра о кон­тро­ли и по­што­ва­њу од­ре­да­ба За­ко­на о ра­дио-ди­фу­зи­ји, а тај за­кон је кон­кре­тан прав­ни оквир за рад ма­сов­них елек­трон­ских ме­ди­ја, да­кле те­ле­ви­зи­је и ра­ди­ја.

–Искре­но сам не­дав­но по­др­жао ре­ак­ци­ју Аген­ци­је на атак при­ми­ти­ви­зма са ма­лих екра­на. На­рав­но да увек и за сва­ко­га ва­жи не са­мо је­дан за­кон, већ це­ло­ку­пан прав­ни по­ре­дак, али већ у том за­ко­ну мо­же се на­ћи основ за од­го­во­ре на пи­та­ња ко­ја се по­не­кад ла­жно пред­ста­вља­ју као ве­ли­ке ди­ле­ме. Је­дан од оп­штих про­грам­ских стан­дар­да, за­ко­ном про­пи­са­них и оба­ве­зних, је­сте да ТВ и ра­диј­ски про­гра­ми тре­ба да до­при­но­се по­ди­за­њу оп­ште кул­ту­ре гра­ђа­на – ка­же Јан­ко­вићи по­ру­чу­је да де­мо­кра­ти­ја ни­је пра­во сва­ког да ра­ди све, већ на­чин до­но­ше­ња пра­ви­ла и од­лу­ка ко­ји обез­бе­ђу­је пра­вич­ност, али и си­стем у ко­ме се та­ко до­не­те од­лу­ке и пра­ви­ла по­шту­ју и шти­те. Ка­ко ис­ти­че, др­жа­ва има оба­ве­зу не са­мо да јед­но јав­но и огра­ни­че­но до­бро, ка­кво су елек­трон­ске фре­квен­ци­је, до­де­ли на ко­ри­шће­ње у фер по­ступ­ку, већ и да се ста­ра да се оно ко­ри­сти у јав­ном ин­те­ре­су, а не про­тив ње­га.

Бу­ду­ћи да се у не­ким так­ми­че­њи­ма ан­га­жу­ју осо­бе са смет­ња­ма у пси­хич­ком раз­во­ју, ко­је се исме­ва­ју и че­сто су у функ­ци­ји по­ди­за­ња реј­тин­га, на­шег са­го­вор­ни­ка пи­та­ли смо да ли је етич­но при­хва­та­ти та­кве осо­бе као рав­но­прав­не кон­ку­рен­те у так­ми­че­њу или то мо­жда спа­да у до­мен по­што­ва­ња њи­хо­вих пра­ва и сло­бо­да.

–Укљу­чи­ва­ње од­ра­слих и де­це са ин­ва­ли­ди­те­том у све сег­мен­те јав­ног жи­во­та је не са­мо прав­на, већ и ци­ви­ли­за­циј­ска ду­жност и оба­ве­за. Али њи­хо­во исме­ва­ње је не са­мо ду­бо­ко не­људ­ско и не­мо­рал­но, већ и за­бра­ње­но – ис­ти­че Са­ша Јан­ко­вић.

На на­ше пи­та­ње да ли се та­квим ме­диј­ским са­др­жа­ји­ма афир­ми­ше кул­ту­ра спек­та­кла, за­штит­ник гра­ђа­на по­ру­чу­је да ри­ја­ли­ти шоу ни­је ну­жно ште­тан, осим ако са­др­жа­јем не бу­де не­при­хва­тљив и гле­да­о­цу, уме­сто по­вре­ме­не за­ба­ве и раз­би­бри­ге, по­ста­не за­ме­на за соп­стве­ни жи­вот.

Ка­да је реч о од­го­вор­но­сти дру­штва пре­ма мла­дим љу­ди­ма, ко­ји ста­са­ва­ју уз та­кав про­грам, Са­ша Јан­ко­вић ис­ти­че да су за вас­пи­та­ва­ње де­ценај­од­го­вор­ни­ји ро­ди­те­љи, али да ши­ра за­јед­ни­ца тре­ба да по­мог­не ро­ди­те­љи­ма да сво­ју ду­жност оба­ве успе­шно.

На­шег са­го­вор­ни­ка пи­та­ли смо да ли та­кви про­гра­ми ипак афир­ми­шу си­стем вред­но­сти пре­ма ко­ме људ­ско по­ни­же­ње има нов­ча­ну ком­пен­за­ци­ју и на тај на­чин раз­гра­ђу­ју етич­ке по­сту­ла­те гра­ђан­ског дру­штва.

–Људ­ско до­сто­јан­ство не­ма це­ну, све на­ше сло­бо­де и пра­ва за­сни­ва­ју се на до­сто­јан­ству чо­ве­ка као нај­ви­шој вред­но­сти. Не тре­ба то­ле­ри­са­ти угро­жа­ва­ње људ­ског до­сто­јан­ства на пер­фи­дан на­чин, али, као од „кул­ту­ре спек­та­кла”, опа­сност вре­ба и од „кул­ту­ре цен­зу­ре”. Сва­ко тре­ба да раз­ви­је од­го­вор­ност и ме­ха­ни­зам за­шти­те од прет­њи свом и ту­ђем до­сто­јан­ству – ка­же за­штит­ник гра­ђа­на и до­да­је да је мно­го бо­ље ка­да дру­штво успе да се из­бо­ри са не­кул­ту­ром без по­мо­ћи др­жа­ве и пра­ва, али др­жа­ва у то­ме мо­ра пру­жа­ти по­др­шку дру­штву, те ре­а­го­ва­ти у кључ­ним мо­мен­ти­ма и ка­да дру­штво ни­је до­вољ­но сна­жно да у тој бор­би пре­вла­да.