a

ПРИВАТНОСТ ЈЕ УГРОЖЕНА

ИНТЕРВЈУ: САША ЈАНКОВИЋ

Недавно усвојени Закон о електронским комуникацијама и даље изазива бројна реаговања и недоумице, како јавности тако и грађана. Своје мишљење о томе за „Политику” је изнео Саша Јанковић, омбудсман.

Да ли је Закон о електронским комуникацијама уставан?

То је једно од битних питања, али не једино. На њега може мериторно одговорити само Уставни суд јер је у надлежности тог државног органа да одлучи да ли је закон или неки његов део сагласан са Уставом. Ја сматрам да одређене одредбе Закона о електронским комуникацијама нису, а пошто заштитник грађана пред Уставним судом може да покрене поступак оцене уставности, и пошто су многи инсистирали на томе, ја ћу тај поступак покренути. Међутим, као што Уставни суд штити Устав, у надлежности заштитника грађана је да штити људска права и слободе и када омбудсман оцени да су оне угрожене за то му не треба ничија потвда нити сагласност.

У правној држави нико нема право да бира да ли ће поштовати или не одлуке и ставове државних органа у пословима из своје надлежности, нити би ико смео да одобрава само оно што му се свиђа, а остало проглашава злонамерним.

Дакле, све и да није неуставан, по оцени коју је дао за то надлежан државни орган (и то не само заштитник грађана већ и повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности), Закон о електронским комуникацијама чини приватност грађана и њихових комуникација, као једно од основних људских права, рањивијим на злоупотребе него што би то оне смеле и могле бити.

Како Закон може да се промени у делу у коме је споран?

Тај закон не би требало да спомиње начин приступа подацима о електронским комуникацијама грађана или, ако га спомиње, да цитира и разрађује Устав. Наш Устав каже да је за задирање у приватност комуникације потребна одлука суда, а Европски суд за људска права, чије одлуке нас обавезују, каже да је листинг позива интегрални део комуникације и као такав заштићен правилима о приватности.

Упркос томе, наши закони о безбедносним службама и полицији, листинг и друге податке о разговорима не третирају као део комуникације, а Закон о електронским комуникацијама ствара огромну базу података о комуникацијама грађана и за приступ тој бази позива се на законе о службама и полицији. С релевантних места сам добио уверавања да ће без одлагања почети рад на усаглашавању нашег Устава, Европске конвенције о људским правима и свих релевантних закона. То је био закључак и после превентивне контролне посете Безбедносно-информативној агенцији, али му је ова ситуација очигледно подигла приоритет.

Какав расплет очекујете?

С обзиром да се чини да је на готово свим релевантним местима овај проблем осветљен, очекујем да ћемо наш правни поредак врло брзо изменити тако да нити ће да буде сметња ефикасном гарантовању безбедности у нашим условима, нити да дозвољава да се у једној, односно три службе и доноси одлука о томе да се задре у приватност комуникација до годину дана уназад, и да те исте службе по сопственој одлуци контролишу с ким су, када, одакле и чиме грађани комуницирали и да саме оцењују добијене резултате, све то без одобрења, па чак ни знања било кога ван самих служби. То је испод минималног нивоа заштите од злоупотребе и пре или касније довешће до тешких кршења људских права.

Гост коментатор

Саша Јанковић, заштитник грађана

Релативна брзина напретка

Једно од многих питања на која у Србији нема једногласног одговора јесте - да ли нам је сваког дана све боље или све горе? Заговорници напретка подсећају на године ратова у којима „нисмо учествовали”, редове за хлеб, флаширани бензин, уличне „двзззе”, плате од 10 марака, порушене мостове и затворене границе...

Данашњица је заиста боља од тих, не тако давних времена. Али да ли су деведесете наше једино мерило?

Нити је та деценија једина прошлост за коју знамо, нити је свет стајао док смо се ми у њој губили и тражили. Сада, када очи поново гледају, не задовољава нас мање од оног што око себе видимо и што знамо да постоји. Једног политичара памтимо и по речима „Србији требају ‘Зара’ и ‘Манго’”. Вероватно, али људи, поготово они мање отпорни на потрошачку грозницу, која се овде тако агресивно пласира, очекују да и они тамо купе нешто. Чак ни у потрошачком друштву не може бити општег задовољства због луксузних шопинг молова ако је у већини роба у њима све неприступачнија. А није све у корпи, све и да је пуна. Да ли је боље од катастрофалног и довољно добро, најбоље што можемо? Треба ли да смо толико сретни што нам безбедњаци више не убијају бивше председнике, премијере и новинаре, што у сефовима банака не чувају дрогу да њихове наследнике и не питамо шта ће им у џепу подаци о свим нашим разговорима?

Европа је далеко одмакла не само у економском већ и у вредносном, етичком и сваком другом правцу. Расправе чији се иницијатори код нас олако означавају „злонамерним” тамо су у пуном јеку или при крају и указују да у секуритизованом глобалном окружењу безбедност просечног грађанина опада.

Друштво у Србији данас показује да не прихвата да заостатак у који га је гурнула једна неодговорна власт друга користи као алиби за своју инертност и самозадовољност. Други не морају очекивати пуно од нас, али смо сами себи дужни највише и најбоље. Заостатак је толики да би све мање од тога било не само самопотцењивање већ и назадовање.

Јабука није локални проблем

Горан Башић, заменик заштитника грађана Републике Србије,  професор на Факултету за правно политичке студије у Новом Саду

С пра­вом се по­ста­вља пи­та­ње да ли др­жав­на и јав­на упра­ва по­се­ду­ју ка­па­ци­те­те за упра­вља­ње мул­ти­ет­нич­ким дру­штвом

Оси­ро­ма­ше­ње, кон­флик­ти, рас­пад ин­сти­ту­ци­о­нал­ног си­сте­ма, ком­плек­сне, а че­сте про­ме­не вред­но­сног си­сте­ма усло­ви­ли су спе­ци­фич­ну дру­штве­ну дез­о­ри­јен­та­ци­ју ко­ја по­вре­ме­но из­не­дри об­ли­ке дру­штве­ног по­на­ша­ња за ко­је се ве­ро­ва­ло да су пре­ва­зи­ђе­ни или ко­ји ни­су би­ли свој­стве­ни гра­ђа­ни­ма Ср­би­је. По­след­њи ме­ђу њи­ма ра­си­зам ко­ји се ових да­на ис­по­ља­ва у ба­нат­ском се­лу Ја­бу­ка, ука­зу­је на мно­штво про­бле­ма на ко­је др­жа­ва и дру­штво мо­ра­ју бр­зо од­го­во­ри­ти. У су­прот­ном, пла­ши­мо се да „слу­чај Ја­бу­ка” не­ће би­ти изо­ло­ван, ру­жан при­мер не­до­стој­ног дру­штве­ног по­на­ша­ња.

По­вод за не­тр­пе­љи­вост де­ла ме­шта­на Ја­бу­ке пре­ма ком­ши­ја­ма Ро­ми­ма је то­ли­ко тра­ги­чан да му ни­је би­ла по­треб­на до­дат­на не­сре­ћа. Су­коб вр­шња­ка окон­чан је нај­го­ре мо­гу­ће – је­дан од њих је уби­јен, дру­ги мла­дић је уби­ца. Ме­ђу­тим, ова тра­ге­ди­ја ни­је би­ла по­вод за пре­и­спи­ти­ва­ње окол­но­сти ко­је су до­ве­ледо то­га да се чар­ке ма­ло­лет­ни­ка све че­шће окон­ча­ва­ју су­ро­вим об­ра­чу­ни­ма и уби­стви­ма. На­про­тив, усло­ви­ла је но­ва на­си­ља и нај­стра­шни­ју за­ме­ну те­за – ин­сти­ту­ци­о­нал­на ин­ди­ви­ду­ал­на од­го­вор­ност за учи­ње­но кри­вич­но де­ло за­ме­ње­на је улич­ним зах­те­ви­ма за ко­лек­тив­ном од­го­вор­но­шћу и по­зи­ви­ма на линч не­ду­жних.

Нај­че­шће пи­та­ње ко­је се ових да­на по­ста­вља је од­го­вор­ност над­ле­жних др­жав­них и ло­кал­них ор­га­на у ве­зи с про­те­сти­ма и њи­хо­вим то­ком. Не ума­њу­ју­ћи зна­чај овог пи­та­ња,од­го­вор­ност и евен­ту­ал­не про­пу­сте над­ле­жних ор­га­на чи­ни нам се да се овог пу­та су­о­ча­ва­мо с по­ја­вом чи­ја ру­ши­лач­ка сна­га пре­ва­зи­ла­зи по­сту­па­ње са­мо јед­ног др­жав­ног ор­га­на. Шта­ви­ше, утвр­ђу­ју­ћи чи­ње­ни­це до­ћи ће­мо до за­кључ­ка ко­ји ука­зу­је на то да ни­је би­ло бит­них про­пу­ста др­жав­них ор­га­на:мла­дић ко­ји је по­чи­нио уби­ство је при­тво­рен, по­диг­ну­та је оп­ту­жни­ца и не­ма сум­ње да ће суд до­не­ти пре­су­ду у скла­ду са за­ко­ном; про­те­сти гра­ђа­на су се од­ви­ја­ли у спе­ци­фич­ним окол­но­сти­ма, пу­ним емо­ци­ја ко­је су би­ле објек­тив­на пре­пре­ка по­ли­ци­ји да по­сту­пи у скла­ду са за­ко­ном и оне­мо­гу­ћи одр­жа­ва­ње ску­па ко­ји ни­је при­ја­вљен у скла­ду са за­ко­ном; нај­зад ка­да је до­шло до ра­си­стич­ких ис­па­да по­ли­ци­ја је при­ве­ла оне за ко­је сма­тра да су од­го­вор­ни, по­диг­ну­та је при­прав­ност и пред­у­зе­те су ме­ре које би тре­ба­ло да до­при­не­су ус­по­ста­вља­њу ло­кал­не без­бед­но­сти (из­ме­шта­ње по­ли­циј­ске ста­ни­це у Ја­бу­ку, при­ку­пља­ње до­ка­за и др.); ту­жи­лац је хра­бро под­нео кри­вич­ну при­ја­ву ука­зу­ју­ћи на кри­вич­но де­ло иза­зи­ва­ња ра­сне, на­ци­о­нал­не и вер­ске мр­жње. Не­ма раз­ло­га да сум­ња­мо у то да ће суд, у скла­ду са за­ко­ном и не­при­стра­сно до­не­ти пре­су­ду уте­ме­ље­ну на чи­ње­ни­ца­ма и до­ка­зи­ма.

Са ста­но­ви­шта по­ступ­ка мо­же се при­го­во­ри­ти у ве­зи с тим да су не­ке рад­ње и ак­тив­но­сти МУП-а и ло­кал­не са­мо­у­пра­ве мо­гле да бу­ду бр­же и да је ко­му­ни­ка­ци­ја ме­ђу њи­ма тре­ба­ло да бу­де ја­сни­ја, али чак и да је то би­ло про­фе­си­о­нал­ни­је оба­вље­но про­блем с ко­јим смо се сви су­о­чи­ли не би био от­кло­њен. На­и­ме, ис­по­ље­ни ра­си­зам ни­је ста­ње ло­кал­не све­сти и не­кон­тро­ли­са­них емо­ци­ја већ дру­штве­на по­ја­ва ко­ја се спо­ра­дич­но али кон­стант­но ја­вља у раз­ли­чи­тим об­ли­ци­ма, у раз­ли­чи­тим де­ло­ви­ма Ср­би­је.

Су­зби­ја­ње узро­ка ра­си­зма и шо­ви­ни­зма и спре­ча­ва­ње њи­хо­вог ис­по­ља­ва­ња ни­је у над­ле­жно­сти ло­кал­не по­ли­циј­ске упра­ве или ло­кал­не са­мо­у­пра­ве већ ствар оп­штег од­но­са др­жа­ве пре­ма сло­же­ним про­бле­ми­ма ви­ше­ет­нич­ког и ви­ше­вер­ског дру­штва. С пра­вом мо­же­мо по­ста­ви­ти пи­та­ње да ли др­жав­на и јав­на упра­ва по­се­ду­јука­па­ци­те­те за упра­вља­ње мул­ти­ет­нич­ким дру­штвом. Устав­на ре­ше­ња, за­сно­ва­на на ме­ђу­на­род­ним стан­дар­ди­ма за­шти­те људ­ских и ма­њин­ских пра­ва, при­ме­ње­на у без­и­деј­номи ха­о­тич­номси­сте­муза­кон­ских и под­за­кон­ских ме­ра уре­ђе­ња по­ло­жа­ја гра­ђа­на при­пад­ни­ка на­ци­о­нал­них ма­њи­на,усло­вља­ва но­ву дру­штве­ну дез­о­ри­јен­та­ци­ју ко­ја јед­на­ко по­га­ђа ве­ћи­ну и ма­њи­не. Оту­да, упр­кос устав­ним ре­ше­њи­ма, за­ко­ни­ма, уред­ба­ма, ин­сти­ту­ци­ја­ма, си­сте­му ма­њин­ских са­мо­у­пра­ва и при­зна­ва­њу ко­лек­тив­них пра­ва и ме­ра по­зи­тив­не дис­кри­ми­на­ци­је, де­ло­ва­њу мно­го­број­них не­вла­ди­них ор­га­ни­за­ци­ја, не­за­ви­сним ме­ди­ји­ма, нај­зад и ус­по­ста­вља­њу не­за­ви­сних др­жав­них и по­кра­јин­ских ор­га­на за­ду­же­них за за­шти­ту људ­ских и ма­њин­ских пра­ва, ет­нич­ка дис­тан­ца се не сма­њу­је, а ла­тент­не ме­ђу­ет­нич­ке не­тр­пе­љи­во­сти и пред­ра­су­де су и да­ље чвр­сто уко­ре­ње­не и пре­пре­ка су раз­во­ју.

Оту­да је „слу­чај Ја­бу­ка” по­вод за пре­и­спи­ти­ва­ње ак­ту­ел­ног кул­тур­ног и обра­зов­ног си­сте­ма, ме­ди­ја и дру­гих ве­ли­ких си­сте­ма ко­ји би тре­ба­ло да во­де ра­чу­на о дру­штве­ној ста­бил­но­сти, ин­те­гра­ци­ји свих и ус­по­ста­вља­њу по­ве­ре­ња ка­ко ме­ђу гра­ђа­ни­ма, та­ко и у ин­сти­ту­ци­је. Уко­ли­ко се пре­не­брег­не по­тре­ба за рас­пра­вом о иден­ти­фи­ко­ва­њу и ја­сном озна­ча­ва­њу про­бле­ма ко­ји код гра­ђа­на бу­де ре­ак­ци­је и осе­ћа­ња шо­ви­ни­зма и ра­си­зма, а дру­штве­на тра­ге­ди­ја у Ја­бу­ци се све­де на ло­кал­ни про­блем, пла­шим се да овај слу­чај не­ће би­ти по­след­њи, као што ни­је био ни пр­ви у на­шем дру­штве­ном жи­во­ту.

ПРИВАТНОСТ НА ПРОВЕРИ

ОМБУДСМАН СПЕЦИЈАЛНО ЗА „ПОЛИТИКУ” О ПРИСЛУШКИВАЊУ

ЛИЧНИ СТАВ

Саша Јанковић

Актуелни Предлог закона о електронским комуникацијама, који Народна скупштина разматра по хитној процедури, као новост у нашем правни систем уноси нешто што Европска унија тражи од својих чланица – сви оператори телефоније и Интернета дужни су да и до две године „задржавају”, односно чувају све податке о комуникацијама свих својих корисника. За сваког појединачног телефонског или интернет претплатника бележи се и електронски складишти с ким је, када, колико дуго, с чиме и, ако је веза била мобилна – одакле комуницирао.

Ти подаци очигледно задиру у приватност грађана и њихове преписке (ако је за то потребан правнички доказ, видети нпр. случај „Копланд” против Велике Британије пред Европским судом за људска права и многе друге), а она је заштићена националним законодавствима, Европском конвенцијом о заштити људских права и слобода (члан 8) и другим обавезујућим међународним документима. Да би задржаним подацима приступили, полиција, тајне службе и разни други органи у различитим земљама морају, у складу са својим унутрашњим правним поретком који не сме ићи испод међународно обавезних стандарда људских права, прибавити одлуке различитих органа (ти стандарди, иначе, не тичу се само тога ко даје одобрење, већ и низа других околности). Одобрење или одлуку негде даје министар надлежан за рад тајних служби односно полиције (Мађарска), негде други орган или функционер, а негде унутрашњи прописи дозвољавају да то учини руководилац службе или полиције, па чак и локалне (Велика Британија).

У неким земљама, међутим, а такве су Словенија и Србија, унутрашњи правни поредак захтева да одобрење за задирање у приватност писама и других средстава општења мора дати нико други до СУД (члан 41. нашег Устава). Сви закони морају бити сагласни највишем правном акту, али Предлог закона о електронским комуникацијама ипак предвиђа да ће се задржаним подацима о оствареним и неоствареним везама приступати не на основу одлуке суда, већ у складу са законима који регулишу рад полиције и тајних служби. Ти закони, међутим, своје одредбе о обавезности одлуке суда при задирању у приватност изричито везују само за приступање садржини комуникације, а не и подацима који се по Предлогу закона о електронским  комуникацијама прикупљају и чувају. Тако би закон о електронским комуникацијама и закони о службама и полицији, примењени у „садејству”, омогућили да БИА, ВБА и полиција, када то њихови шефови одлуче (а шефовима „њихови” закони дају право да то овлашћење пренесу још ниже), могу у свако доба проверити, и то годину дана уназад, с ким је ко, одакле, када и чиме телефонирао, размењивао мејлове, слао поруке... При томе за увид у нашу приватност, упркос изричитој одредби Устава, неће морати да траже дозволу ни од суда нити од било кога другог, нити да икоме образлажу потребу за тим.

Тема се тиче сваког од нас, али. за разлику од високо развијених земаља, где стручњаци из различитих друштвених области уз велику пажњу заинтересоване јавности жустро расправљају о тренду све дубљег захватања у приватност, код нас је она маргинална. Сем појединаца из науке и организација за људска права или, интересантно, организација блиских цркви, нема ни покушаја озбиљније дискусије о последицама свакодневног сужавања приватног у нашим животима.

У Великој Британији тренутно више од десет владиних агенција има право приступа задржаним подацима о комуникацији грађана. Док већину у сектору безбедности то ни најмање не забрињава (пре би се рекло – радује), председник Европске полицијске конфедерације Хајнц Кифер истиче да криминалци и терористи релативно лако налазе начине да избегну хватање у мрежу задржаних података, те да је њихова практична корист несразмерно мала у односу на уложени напор, средства и време. Истовремено, задржавање и праћење тих података омогућава владама и појединцима да лако идентификују чланове различитих социјалних група, не нужно терористичких, већ и политичких или интересних. Познаваоци тврде да се аналитике тајних служби у великој мери ослањају на механизме масовног надзора какве пружа свеопште задржавање података о електронској комуникацији.

Нико не може тврдити да ће тајне службе и полиција у Србији данас системски злоупотребљавати могућности које ће им пружити закон о електронским комуникацијама ако остане у предложеном облику (о томе видети извештај заштитника грађана о превентивној контролној посети БИА, доступан на званичним веб сајтовима оба државна органа), али појединци у полицији и у службама, па ни у врховима власти, сасвим сигурно не могу одолевати искушењима без изузетка – људска природа једноставно није непорочна. Све државе теже да повећају ефикасност својих безбедносних апарата. Али демократски зреле и друштвено одговорне политичке елите истовремено јачају институционалне механизме контроле. Бенџамину Френклину се приписује изрека – онај ко жртвује мало слободе за мало безбедности, не заслужује ни једно ни друго и пре или касније остаје без обоје. Ако амандмани на закон о електронским комуникацијама које је заштитник грађана предложио надлежном одбору парламента не буду прихваћени, неће бити крај света. Али приватност свих нас, не само терориста и криминалаца, већ сваког ко користи телефон и Интернет, биће много рањивија него што би то по нашем Уставу, али и лекцијама из живота, смела бити.