a

Положај затвореника понижавајући

Милош Јанковић, заменик Заштитника грађана за права лица лишених слободе

На основу бројних контролних посета затворима у Србији и увида у услове у којима су смештена лиса лишена слободе, могу константовати да је положај затвореника у великом броју случајева нехуман и понижавајући. У српским затворима не постоји тортура као институционална и системска појава, али има појединачних појава суровог поступања.

Овако укратко гласи последњи извештај који је недавно саопштио Милош Јанковић, заменик Заштитника грађана за права лица лишених слободе. Наиме, овај омбудсман у Србији има посебан стручни тим који континуирано врши контролне посете затворима и пише извештаје и ррероруке за отклањање уочених незаконитости и неправилности у раду, као и о непоштовању права лица смештених у затворима.

- Пренасељеност је суштински проблем у затворском систему у Србији који непосредно проузрокује битне недостатке у смештају, хигијени, здравственој заштити, безбедности, исхрани и другим сегментима живота. Процена је да је укупни капацитет свих затвора у Србији пројектован на око 7.000 лица, а у затворима Србије је данас смештено око 11.500 лица. Ово има за последицу физичку и психичку тескобу, јер је, на пример, у спаваоницама површине око 20 квадрата смештено преко 10 лиса. Чести су случајеви да се користе кревети на „три спрата", а да у бројним спаваоницама затвореници спавају на поду - каже Милош Јанковић.

Како је дошло до те пренасељености?

- Претходних година нису грађени нови капацитети са адекватним смештајем. Ни тренд континуираног повећања броја лица осуђених и притвореника од 10 одсто годишње, није праћен пропорционалним повећањем смештајних капацитета. Уз то, имали смо повећан прилив затвореника, а истовремено и смањење расположивих капацитета због адаптације затворских објеката ради прилагођавања услова смештаја важећим стандардима. Познато је да су затвори, углавном, смештени у ненаменским објектима од којих су неки грађени у 19. веку. У многим спаваоницама не постоји нормални доток ваздуха и природне светлости. Ако је важећим прописима предвиђено да на свако лисе долази најмање 4 квадрата, спаваонице у затворима у Србији морају да имају најмање 44.000 квадрата, што данас није случај.

Када тврдите да има суровог понашања, односно тортуре према осуђеним лицима у затворима, на шта конкретно мислите?

- Мислим пре свега на то да лица лишена слободе имају право на поштовање њихових неотуђивих људских права и слобода. Осуђени и притворени задржавају сва права која им нису одузета пресудом. Ограничена права за та лица треба да буду минимална, неопходна и сразмерна легитимном цију због ког су донетом одлуком наметнута. Тих појава прекорачења овлашћења стражара и насиља је срећом све мање. Радује примена интензивније интерне контроле, односно надзора над радом затвора, којом је су откривени и процесуирани поједини случајеви незаконитог поступања према особама лишеним слободе. Уверени смо да такве активности Управе за извршење кривичних санкција доприносе спречавању појава суровог, нељудског и понижавајућег поступања и кажњавања.

Понекад се примена насиља над затвореним људима оправдава потребом спречавања туча и побуна у затвору?

- Држава има механизме да спречи настанак побуна и да сломи било који облик протеста. Међутим, Србија годинама касни са формирањем органа, који ће вршити функцију Националног механизма за превенцију тортуре, јер се на то обавезала ратификацијом протокола уз Конвенцију УН против тортуре. Уверени смо да ће испуњавање те обавезе омогућити знатно успешнију борбу против тортуре.

Које сте још пропусте регистровали у затворима?

- Управници затвора указали су нам на недовољан и нередован прилив новца из буџета. Имају примедбе и на лош квалитет хране, која се обезбеђује путем централизованих набавки, као и на немогућност набавке сезонске хране непосредно од стране затвора. Недостатак новца за последицу има и неадекватан материјални положај запослених, јер им примања нису пропорционална врсти и тежини посла који обављају. У затворском систему Србије приметан је зато недостатак кадрова, рре свега, васпитача, психолога, кувара, а у појединим затворима и припадника службе обезбедења.

Истраживања су показала и да здравствена заштита осуденика није квалитетна?

- Нема довољно ни лекара, ни другог здравственог особља. Има случајева да је у затвору са 1.300 затвореника ради само један лекар. Како важећи прописи предвиђају висок степен здравствене заштите по међународним стандардима, тај лекар не може ни делимично да изврши своје обавезе.

Колико сте задовољни упосленошћу осуђених јер многи затвори имају своје производне погоне и пољопривредна имања?

- Велики број осуђених нису радно ангажована, тако да су ррепуштени беспосличарењу. Неопходно је створити систем за потпуније радно ангажовање, њихово стручао оспособљавање и едукацију. Сарадња затвора са Центрима за социјални рад је потпуно незадовојавајућа. Ми као заштитници грађана смо незадовољни што у нацрту Закона о социјалној заштити, уопште, није поклоњена пажња проблему социјализације осуђених лиса после издржавања затворске казне.

Да ли то значи да неадаптирани осуђеници могу опет да постану криминалци?

- Да. Проблем је у томе да уколико се лицима лишеним слободе, током њиховог вишегодишњег издржавања казне, не обезбеди образовање, радне навике, социјална подршка и перспектива живота у заједници, њихов повратак из затвора ће бити краткотрајан и обележен повредом права неког од нас или наше деце.

Уосталом, како ми је рекао један шведски колега, „ако бар једног затвореника оспособимо за живот и створимо му перспективу за живот у заједници, можда ће бар један живот бити спашен".

Аутор: Проф. др Зорица Мршевић, заменица заштитника грађана

Како заштитити права особа лишених слободе

Терет женске кривице

Сматра се да је положај човека у систему кривичне репресије тест демократичности једног друштва. То се може рећи и за положај жена. Тај положај одређује законска регулатива по којој су казнено-поправни заводи за жене полуотвореног типа. Они морају располагати посебном опремом за лечење трудница, породиља и болести жена. Извршење казне затвора може се одложити ако је осуђеница навршила шести месеци трудноће или има дете млађе од једне године – најдуже до навршене треће године живота детета. Осуђене труднице и породиље имају право на исхрану коју им одреди лекар, а осуђеница има право на одсуство са рада због трудноће, порођаја и материнства. Осуђеница која има дете може га задржати до навршене прве године живота, после чега родитељи детета споразумно одлучују да ли ће дете поверити на чување оцу, сродницима или другим особама. Осуђена жена која има дете има право на помоћ стручног особља завода. У одсуству непосредне мајчине бриге, детету се омогућује смештај у посебну просторију завода и стручна нега, које одговарају стандарду дечјих јасли. Податак да је дете рођено у заводу не сме бити наведен у изводу из матичне књиге рођених.

Познато је да жене далеко мање врше кривична дела него мушкарци,тако да осуђеница има не више од три одстоод мушке осуђеничке популације (31. децембра 2009. на издржавању казне било их је 240). Типичне су жене убице својих вишедеценијских насилних мужева и партнера, проневеритељке (пословоткиње, рачуновоткиње, продавачице, оне које су биле у ситуацији да службено располажу новцем) и коначно саизвршитељке и помагачи својих мушких партнера криминалаца. Томе се последњих година додају жене које су извршиле разна кривична дела у вези са недозвољеним прометом дроге, тешке саобраћајке, али и самостална кривична дела разбојништва и разбојничких крађа. Упркос доласку генерације младих криминалки које све чешће врше готово иста кривична дела као и њихови вршњаци, и даље је женски криминалитет мање агресивног типа, ређи је рецидивизам и врше гаособестаријег животног доба. Познато је такође да су жене осуђенице по правилу неагресивне током издржавања казне. Наиме досадашња истраживања,како у свету,тако и код нас, недвосмислено показују да осуђене жене немају тенденцију организовања тзв затворског подземља, односно да нема организованог насиља и отпора особљу, покушаја бекства, масовних туча, нити побуна. Због тога није потребно да жене издржавају затворске казне у условима нивоа обезбеђења као што је сада случај него у условима карактеристичним за отворени режим.

Женско затвореничко друштво битно се разликује од мушког које често има дисфункционалну улогу потпуног и суштинског антагонизма са формалним затворским системом, чиме се оповргава теза да би, пошто су изложени истим затворским условима требало да се жене и мушкарци понашају исто или слично. Депривације (лишавања)с којима се суочавају и жене и мушкарци у затвору јесу исте али реакције на њих нису: 1) губитак слободе и аутономије ‑ за жене је посебно болна чињеница да не могу да контролишу пре свега живот сопствене деце 2) на већину жена делује депривирајуће забрана поседовања личних ствари, одеће, обуће, веша, накита, шминке и др.као и немогућност избора начина одевања3) немогућност вршења породичних улога је фрустрирајуће и депривирајуће искуство за велику већину затвореница. Она је тиме лишена заправо своје главне друштвене улоге жене, мајке, домаћице чиме је озбиљно угрожено њено самопоштовање и статус.

Жене у затвору су, чешће од мушкараца у затвору, потпуно заборављене од својих породица, које их се стиде, окрећу децу против њих, не помажу их, не комуницирају. Дупли друштвени стандарди огледају се и по изласку из затвора. Пажња коју породице и заједнице у којима живе често испољавају према мушкарцима када се врате из затвора, ретко се испољава према женама које су биле затворене. Осуђенице као да носе терет двоструке кривице, за извршено кривично дело за које су осуђене али и због онога што се сматра кршењем традиционалне женске улоге. Као да су оне намерно оставиле децу да би биле одсутне за време издржавања затворске казне. Помоћ друштва после издржане казне организована је најчешће тако да помаже мушкарце а због малог броја жена нема толико искуства  ‑ по повратку из затвора многе неће имати никакву помоћ друштва да нађу посао и место где ће да живе ако их породица одбаци.



ШТА ДА СЕ РАДИ: КАКО ЗАШТИТИТИ ПРАВА ОСОБА ЛИШЕНИХ СЛОБОДЕ

Александар Ресановић, члан Савета заштитника грађана за  заштиту права особа лишених слободе

Домаћи прописи и многобројни међународни документи забрањују мучење (тортуру), као и сурово, нечовечно или понижавајуће поступање и кажњавање. Тако на пример Опциони протокол уз Конвенцију УН против мучења и другог суровог, нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања (ОПКАТ) уводи двоструки систем надзора места где се налазе особе лишене слободе: и то од међународних и домаћих тела. ОПКАТ предвиђа да држава чланица најкасније годину дана након ратификације или приступања овом протоколу одреди или уведе један или више независних националних механизама за превенцију мучења.

СЦГ је ратификовала ОПКАТ 2005. године и извршила одговарајуће измене у закону о ратификацији у мају 2006. То значи да је Србија била обавезна да одреди или уведе један или више независних националних механизама за превенцију мучења на националном нивоу у мају 2007, али иако је од тада прошло скоро три године, то још није учињено.

Сагледавајући значај успостављања механизама за превенцију мучења и користећи расположиве институционалне капацитете, заштитник грађана је јула 2009. донео одлуку којом је успоставио Превентивни механизам – тим ЗГ за надгледање установа у којима се налазе особе лишене слободе. Надгледање обухвата континуирано и систематско прикупљање, проверу и обраду података у вези са заштитом права особа лишених слободе.

Надгледање се остварује не само у затворима и полицијским станицама него и у установама социјалне и здравствене заштите, као и на свим другим местима на којима се налазе особе којима је слобода ускраћена, односно ограничена одлуком или уз изричиту или прећутну сагласност државног органа.

Превентивни механизам заштитника грађана је овлашћен да несметано, без претходне најаве, посећује установе и приступа свим просторијама у установама, да врши увид и прибавља копије целокупне релевантне документације, као и да ненадзирано и поверљиво разговора са особама лишеним слободе и особљем у установама.

Превентивни механизам чине пре свега експерти који располажу знањем релевантним за заштиту права особа лишених слободе, с тим што се за сваку појединачну посету води рачуна о заступљености стручњака потребних профила.

Превентивни механизам ЗГ је сачинио методологију рада којом је утврђен начин деловања у поступку планирања, припреме и спровођења надгледања. По тој методологији превентивни механизам је поступао током посета у другој половни 2009. и почетком 2010. године. Том приликом је остварена сарадња са руководством и службама за унутрашњу контролу установа,

Министарством правде, као и међународним организацијама и невладиним организацијама које се баве заштитом права особа лишених слободе.

Приликом надгледања установа превентивни механизам ЗГ посебну пажњу посвећује положају деце, старијих малолетника, млађих пунолетника, особа са инвалидитетом, особа са посебним потребама, болесних, старих, особа ЛГБТ оријентације, жена, припадника националних мањина, припадника верских заједница и странаца.

Резултати ових посета затворима указују да у Србији не постоји мучење као институционална, системска појава, али се поједини услови смештаја особа лишених слободе, који су у највећој мери последица објективног проблема – пренасељености затвора – могу окарактерисати као нехумани и понижавајући.

Компаративна искуства показују да је највећи број држава, поступајући по поменутом опционом протоколу уз конвенцију УН, одредио једно од постојећих тела (нпр. заштитник грађана, комисија за људска права) за национални превентивни механизам. Мањи број држава је одредио неколико од већ постојећих тела за национални превентивни механизам. Најзад, поједине државе су оформиле потпуно ново тело за национални механизам за превенцију мучења.

У Србији је реално и оправдано да заштитник грађана, који има унутрашње капацитете, искуство и оспособљеност, буде одређен барем као један од националних механизама за превенцију мучења.


Кривица није оправдање за угрожена права

Шта да се ради: како заштити права особа лишених слободе

Држава може некој особи умањити спектар доступних слобода и права, али искључиво одлуком надлежног органа, на начин и у мери прописаној законом. Зато ,,лишење слободе” треба схватити само као ограничење појединих, конкретних слобода и права, у мањој или већој мери, а не као потпуно одузимање целокупног корпуса слободе.

Упркос томе што предвиђа институт „лишења слободе”, Устав Републике Србије у Основним начелима о људским и мањинским правима и слободама помиње само могућност да се законом „ограниче” права и слободе, и прописује да се достигнути ниво људских права не може смањивати.

Указујем и на проблем да се у потврђеним међународним уговорима под „persons deprived of liberty” („особе лишене слободе”) не сматрају само особе на извршењу казне затвора и притвореници, који су традиционално обухваћени овим појмом. Општеприхваћено је, наиме, да у круг тих особа улазе и све остале особе које су због здравственог или материјалног стања и других околности приморане на боравак, односно задржане су у такозваним тоталним установама  (специјалне болнице, установе за смештај особа са инвалидитетом и менталним тешкоћама итд.).

Упркос „лишењу слободе” што чине државни органи, „особе лишене слободе” располажу низом права и слобода који им нису одузети појединачним актом, те је држава дужна да поштује и штити све слободе и права која им тим актом нису одузета.

Особе лишене слободе имају право на поштовање њихових неотуђивих људских права и слобода. Оне задржавају сва права која им нису одузета одлуком о ограничењу њихових слобода и права, на основу којих су их државни органи и задржали. Ограничења права за те особе треба да буду минимална, неопходна и сразмерна легитимном циљу због ког су донетом одлуком наметнута. Животни услови који угрожавају њихова људска права не могу се оправдавати недостатком материјалних средстава, њиховом кривицом за извршено дело или било којом другом околношћу. Живот у институцијама у којима су те особе задржане треба да буде што је могуће ближи добрим странама живота у заједници, као и да омогући њихову накнадну интеграцију у тзв. слободно друштво.

Закључак је многобројних субјеката који контролишу законитост и правилност рада установа, односно поштовање права особа лишених слободе да у Србији не постоји тортура као институционална, системска појава. Присутне су само појединачне појаве суровог поступања. Међутим, општи услови смештаја особа лишених слободе, у највећој мери као последица пренасељености установа, могу се означити као нехумани и понижавајући.

Непостојање потребних смештајних капацитета затворског система у Србији непосредно утиче на битне недостатке у смештају, хигијени, здравственој заштити, безбедности, исхрани и другим сегментима живота особа на издржавању казне затвора и у притвору. Процењује се да је укупни капацитет свих затвора у Србији за око седам хиљада особа, а у затворима Србије смештено их је око 11.500. Чести су случајеви да су кревети на „три спрата”, а да у бројним спаваоницама у којима нема места да се унесе кревет, особе спавају на поду.

Требало би без одлагања приступити интензивној изградњи нових затворских капацитета. Јер градња затвора у Србији не представља само „градњу нових објеката” већ стварање неопходног простора за смештај постојећег броја особа, сходно домаћим прописима и међународним стандардима.

С друге стране, у Србији постоје недопустиво велике социјалне и здравствене установе тоталног типа. У тако гломазним установама уопште није могуће адекватно задовољити потребе оних који су у њима смештени. Морамо, нажалост, констатовати да је одлазак у такве институције већином као куповина карте у једном правцу...