a

Омбудсман Саша Јанковић је у редовном годишњем извештају оценио да се у Србији људска и мањинска права и слободе штите и поштују, док администрација недовољно поштује права грађана

ИНТЕРВЈУ: Саша Јанковић, заштитник грађана

Омбудсман коригује администрацију

Аутор: И. Анојчић

Притужба појединца је најчешће само окидач за интервенцију у којој се показује да се орган власти понаша на погрешан начин

Омбудсман Саша Јанковић је у редовном годишњем извештају оценио да се у Србији људска и мањинска права и слободе штите и поштују, док администрација недовољно поштује права грађана.

Колико грађана вам се обратило зато што су оштећени неправилним радом администрације, а у колико сте случајева успели да им помогнете да остваре своја права?

Око 8.700 особа нам се у 2009. години обратило најразличитијим поводима и свако је саслушан и бар посаветован. У 1.800 случајева, међутим, грађани су поднели конкретне притужбе, од којих је око 30 одсто истовремено било и у надлежности заштитника грађана и оправдано. У 85 одсто случајева органи управе су или сами отклонили пропуст када смо их обавестили о притужби и поступку контроле или су спровели препоруку и исправили пропуст након што је у контроли утврђен. Број поступака, међутим, драстично је мањи од броја грађана који су имали корист од њих. Притужба појединца је најчешће само „окидач” за интервенцију омбудсмана у којој се показује да се орган јавне власти понаша на погрешан начин. На пример, градска општина Сопот нас је ових дана обавестила да је поступила по препоруци и престала да тражи доказ о уплати накнаде за градско грађевинско земљиште као услов да би испунила било који захтев заснован на законском праву – на пример да би матичар заказао или обавио венчање. Тиме су поступили не само у складу са правима неколицине, која се због тога обратила омбудсману, већ свих својих грађана. Статистички то је један случај, а односи се на све грађане Сопота.

Препоручили сте Влади Србије да сарађује са институцијом заштитника грађана. Наведите три најдрастичнија примера несарадње владе са вама. Шта ћете предузети уколико се влада оглуши о препоруку?

Влада по Уставу усмерава, усклађује и надзире рад органа управе, а заштитник грађана контролише како они поштују права грађана и даје им препоруке како да уочене пропусте исправе. У 2009. години влада ни као колегијалан орган, ни њен председник, нису нити једним закључком, саопштењем, обраћањем или на други начин позвали органе управе да спроводе препоруке омбудсмана, а најпозванији су да то учине. Неспроведена препорука омбудсмана није само шамар демократском поретку, то значи да је неко са именом и презименом остао ускраћен за своја права због лошег рада органа управе који је утврдио надлежни орган. У једном случају влада је одбила предлог да разреши државног секретара због утврђеног пропуста и поновљене несарадње са заштитником грађана, што су законом утврђени разлози за разрешење. Начин на који је то урађено је индикативан – влада није, што јој се не би могло замерити, оценила да је пропуст у међувремену отклоњен и сарадња успостављена, те да је сврха интервенције омбудсмана остварена и без разрешења, већ је заузела став да државни секретар није направио пропуст на штету права грађана који је омбудсман у оквиру своје надлежности утврдио, и да државни секретар није показао поновљену несарадњу са омбудсманом, при чему ни за једно ни за друго није меродавна. Треба ли још једном поменути да, заједно са сарадницима, надомак треће године свог петогодишњег мандата, заштитник грађана још седи у привременим просторијама, од којих је део потпуно неподобан за смештај државног органа иако је влада имала изричиту законску обавезу да простор и остале услове за рад обезбеди у року од два месеца пошто сам ступио на дужност. Сарадња заштитника грађана и владе није нужна због омбудсмана или владе, као државних органа, већ због ефикаснијег отклањања пропуста органа власти на штету права грађана. Надам се да ће јавни апел допринети да се чвршћа сарадња успостави.

Оценили сте да се људска и мањинска права у Србији штите и поштују, али да прописи гарантују виши ниво. Да ли то значи да су нека права неискоришћена, односно недовољно заштићена и која су то права? Како се више приближити прописима?

Издвојићу у овом моменту кршење имовинских и других права хиљада грађана чија је имовина у протеклом веку неправедно одузета. Упркос многим обећањима и неспорној обавези државе да неправду из прошлости исправи, закон о реституцији још увек није донет, а камоли спроведен. У међувремену, спремају се приватизације којима ће, страхује се, бити обухваћено и земљиште које би требало да буде предмет реституције. Држава у овом моменту не зна тачно где све има имовину, а многи органи и локалне самоуправе чак кажу да не знају за закључак владе о попису државне имовине. За спровођење закона потребна нам је искреност и стварна воља у политичком делу државног естаблишмента, и стручност, професионалност и посебно – одговорност, у службеничком апарату. Новац за то не недостаје. Када би законе ефикасно спроводили било би га много, много више.


Аутор: Саша Јанковић

НОТОРНЕ СТВАРИ

Још један одговор Горану Петровићу (дневни лист Данас, 19.03.2010)

РЕAГОВАЊЕ

Не ценећи добронамерност Горана Петровића на коју се позива док пише да заштитник грађана „у БИА није ни ишао да утврди да ли је она у поступку реизбора судија урадила нешто незаконито, већ да том посетом само поткрепи већ раније изречену званичну верзију“, желим да на његове нове аргументе још једном одговорим, и ту станем.

Петровић инсистира да заштитник грађана „неће да уради оно за шта има сва законска овлашћења и за шта је плаћен“ и провери да ли је било коресподенције БИА са Министарством правде поводом избора судија и тужилаца. И заиста неће, из два разлога: судије није бирало Министарство правде, већ Високи савет судства, а у извештају Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности из извршеног инспекцијског надзора у ВСС констатовано је све што је тај орган у поступку избора примио, како од Министарства правде тако и од свих других државних органа. Ниједан документ, непосредно ни посредно, пореклом из БИА. Омбудсман неће љубазно питати около да ли је неко, можда, усмено давао и примао поверљиве податке о кандидатима иако би то било незаконито и кажњиво, јер би такво питање, нека опрости господин Петровић, било неозбиљно. А да ли у оперативној евиденцији БИА има података о неком од кандидата је ирелевантно, јер и ако постоје, не значи да су незаконито прикупљени, нити да их је Агенција давала у поступку избора судија и тужилаца.

Много је за јавност значајније следеће: Закон о заштити тајних података из 2009.године прописао је да се тајним податком „не сматра податак који је означен као тајна ради прикривања кривичног дела, прекорачења овлашћења или злоупотребе службеног положаја или другог незаконитог акта или поступања органа јавне власти“. Документ који би садржао информацију да је БИА било коме давала податке о личности у поступку избора судија не само да би демантовао њеног директора већ би говорио о незаконитом поступању органа јавне власти и коришћење ознаке тајности на њему било би безвредно. Дакле, не само Петровића, већ свакога ко би дошао у посед таквог документа, ако постоји, заштитник грађана позива да га доставе без страха да ће тиме прекршити закон.

Даље, од 2009. године и Закон о доступности информација од јавног значаја предвиђа да се чак ни запослени у органу власти (а камоли онај ко то није), ако омогући приступ информацији од јавног значаја којој се не може ограничити приступ, „не може због тога позвати на одговорност, нити трпети штетне последице, под условом да информација указује на постојање корупције, прекорачење овлашћења, нерационално располагање јавним средствима и незаконити акт или поступање органа власти“. Дакле, ко год има веродостојан податак о томе да је било који државни орган прекршио закон у поступку избора судија, може га без страха по себе донети омбудсману или другом надлежном органу, и треба да то учини. Тим пре што омбудсман има право да од органа управе сакрије идентитет онога ко му се обратио.

У погледу Петровићеве тврдње да сам га оклеветао и прекршио претпоставку његове невиности, треба знати следеће - за клевету је услов да су изнете тврдње неистините. Он јесте био начелник РДБ у време када је та служба без одлуке председника Врховног суда Србије прислушкивала телефоне бар једног новинара и бар једног адвоката, у време када закон јесте изричито захтевао постојање такве одлуке. То је ноторна ствар, објављена  у низу писаних и електронских медија, он је о њој директно питан и није је порекао. Пре неколико дана управо то је, у гледаној телевизијској емисији, у објектив камере и лице згранутог потпредседника тадашње владе, изричито рекао и његов заменик на месту начелника РДБ. Подсетио сам на то не да бих било кога дискредитовао већ, и то сам одмах јасно рекао, да бих своју оцену ставио у реалан контекст и илустровао да се неке ствари ипак мењају. Можда не тако брзо како би заштитник грађана желео, и веома су далеко од идеалног, али се мењају, а на сваком од нас је одлука да, колико можемо, промене  набоље подстакнемо или их отежамо.

Аутор: Горан Петровић

Одговор омбудсману (дневни лист Данас, 15.03. 2010. године)

РЕАГОВАЊЕ

Уверен сам да су институције попут Заштитника грађана, Повереника за заштиту равноправности, Повереника за информације од јавног значаја, од изузетне важности не само за заштиту и остваривање грађанских и људских права, већ и за свеукупну демократизацију недемократских и тоталитарних режима.

Зато их, свестан тешкоћа и опструкција са којима се суочавају, искрено подржавам.Али и сматрам да управо због свог изузетног значаја немају право на грешке, као ни на компромисе. Нити смеју да се задовољавају половичним резултатима и грађане остављају у недоумици. А баш то је по мени својом посетом БИА, Извештајем и разним изјавама учинио заштитник грађана. Зато сам крајње добронамерно и аргументовано желео да му на то скренем пажњу.

Али се то њему очигледно, судећи према његовом одговору - „демантију“, није допало. Мада је у њему побијао моје аргументе који то заправо и нису, а заобилазио и прећуткивао оне праве, објашњавао оно што је јасно и неспорно, а демантовао оно што нико није рекао, ипак нам је саопштио и једну круцијалну ствар. Пардон две.

Прво, да он уопште није проверавао да ли је БИА на било који начин учествовала у реизбору судија и друго, да то и не намерава??!! Зашто? Зато што је „одлучио да директора БИА јавно веже његовом речју“ илити народски речено да верује на реч, оном истом човеку који је главни виновник ове приче!? И зато што је повереник за информације од јавног значаја, контролом у Високом савету судства утврдио да „у досијеима кандидата нема ниједне информације са печатом БИА.“ Што од почетка није спорно, јер су то демантовале и председница ВСС и министарка правде. Коресподенцијом

БИА, усменом или писменом, званичном или неформалном, са министарством правде није се позабавио нико.

Дакле, ЗГ неће да уради оно за шта има сва законска овлашћења и за шта је плаћен,заједно са неколико десетина својих сарадника, односно да врло брзо, лако и недвосмислено, на начин који сам описао, утврди улогу БИА у реизбору, већ се лицемерно крије иза других институција и њихових званичника, и цинично позива мене обичног грађанина, да оповргнем њихове тврдње и то веровали или не, тако што ћу му довести „једног јединог инсајдера или донети доказе који оповргавају тврдњу директора БИА!?“ Не помишљајући ниједног тренутка да је то његово, чикање,изазивање, провоцирање, навођење, можда и подстрекавање и то ни мање ни више него на извршење кривичног дела!! Јер, како побогу ја, као грађанин могу да прибавим званична документа државних институција, која су вероватно оглашена барем као службена ако не као државна тајна, осим извршењем кривичног дела?!

И ту би требало да буде крај, али није. Јер је и ЗГ иако се декларише као бескомпромисни борац за правду, ни по бабу ни по стричевима, без емоција у складу са законом, само човек и то сујетан. Који у недостатку логике и аргумената, прибегава само на први поглед благој и суптилној дискредитацији онога који се усудио да сумња у њега и друге државне органе. Тако што подсећа да је он први човек службе „чији су припадници доскора непосредно извршавали политичка убиства, да не говоримо о потпуно незаконитом прислушкивању новинара и адвоката. Ово друго баш у време док је СДБ-ом руководио Горан Петровић.“ А фактички не само да крши моја грађанска и људска права, која по функцији мора да штити, већ и многе моралне и законске норме.

Као прво, „служба“ јесте својевремено и убијала, али не у време док сам на њеном челу био ја, већ у време када су њоме руководили неки други.У време док сам ја био на њеном челу, они који су убијали, бивали су хапшени и слати у затвор.

А као друго, пошто ниједан државни орган ни институција, никада ниједним својим актом нису утврдили то „потпуно незаконито прислушкивање адвоката и новинара“ (а зашто само њих а не и шпијуна, терориста, ратних злочинаца и криминалаца) изношење једне такве квалификације поготово од ЗГ, представља прворазредни СКАНДАЛ. Јер, изречено није само инсинуација већ и клевета, а клевета је кривично дело. О претпоставци невиности да и не говоримо, као ни о новодонетом Закону о информисању.А поготово не о кредибилитету и угледу ЗГ у домаћој и међународној, лаичкој и стручној јавности, који се на овакав начин сигурно не стиче!!

Аутор : САША ЈАНКОВИЋ

РЕАГОВАЊЕ

НЕОДРЖИВИ АРГУМЕНТИ (дневни лист Данас, 11.03.2010. године)

Поводом текста Горана Петровића „Заштитник грађана дао алиби БИА“

Бивши начелник РДБ Горан Петровић оспорио је у тексту у Данасу од 8. марта, под насловом „Заштитник грађана дао алиби БИА“, налазе омбудсмана из прве превентивне контролне посете цивилној тајној служби, а богами и искреност јавно речених мотива и сврхе те контроле. Петровић нуди следеће аргументе: 1) омбудсман је „4-5 пута“, дакле нападно често, изјављивао да Агенција зарад поступка избора судија није достављала информације и 2) омбудсман каже да је био у централном регистру БИА, а ту се и не чува таква врста података какве би Агенција имала да се бавила изборомсудија (Петровић очигледно сматра да јесте).

Поводом првог аргумента, свака јавна личност зна да новинари питају и медији објављују не оно што упитани жели да каже, већ оно што их интересује и оно што мисле да јавност баш жели или баш не жели да чује. Прес клипинг показује да је о неким стварима заштитник грађана говорио много више него 4-5 пута, на пример о недопустивим покушајима да се ограниче овлашћења независних органа у контроли рада тајних служби, а да то није завредело коментар Петровића.

Када се прочита извештај омбудсмана, доступан у интегралном облику на сајту www.zastitnik.rs, види се да је други Петровићев аргумент још мање одржив.

Тамо јасно стоји да је тема избора судија била третирана потпуно посебно од контроле централног регистра у коме се, како тачно наводи бивши начелник РДБ, чува „евиденција примењених оперативно-техничких мера, илити народски речено списак оних који су прислушкивани од стране БИА и према којима су примењиване друге мере и радње којима се одступа од начела неповредивости загарантованих људских права. Па се увидом у предмете из тог регистра може утврдити само да ли је приликом примене ових мера поштована законом предвиђена процедура и ништа друго!!“ Омбудсман одговор на питање да ли се БИА мешала у избор судија није ни тражио у Централном регистру Агенције, тамо је тражио баш оно што Петровић каже да се у њему налази. За одговор о судијама обратио се најодговорнијем за законитост рада Агенције и добио га врло изричито. Уместо да, како Петровић предлаже, тачност те изјаве проверава у оперативној евиденцији БИА за сваког од преко 800 неизабраних судија понаособ,омбудсман се одлучио да директора БИА јавно веже његовом сопственом речју, имајући у виду да је истовремено Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности у Врховном савету судства извршио контролу у досијеима кандидата за судијске функције и кореспонденцији Савета и није нашао ниједну информацију са печатом БИА. У једном је Петровић у праву - ништа није непобитно. Све што му треба да оповргне директора БИА је да до омбудсмана доведе једног јединог „инсајдера“ са доказима који оповргавају истинитост тврдњи директора Агенције и председнице Врховног савета судства, или бар сам донесе један једини аутентични документ.

Као бившем оперативцу, па шефу ДБ-а, за разлику од омбудсмана то му ваљда не би требало да буде проблем.

Заштитник грађана је иначе јавности већ рекао како су се информације из оперативне евиденције БИА могле наћи у поседу оних који су одлучивали о кандидатима за судије и тужиоце, а да их сама БИА није морала дати у ту намену.

То је Петровићу промакло. Заштитнику грађана не промиче да у нас онај ко жели да опстане, готово неизоставно мора с неким да се сврста. Мора бити или међу противницима нечега - резолутан, непомирљив, искључив, или међу браниоцима - некритичан, самоуверен, „државотворан“. Небитно је о чему се ради, битно је ко је с ким. Ко размишља својом главом и цени сваку ситуацију за себе, навлачи гнев и једне и друге групе, често већи него што се саме мрзе међусобно. И због тога, на штету овог друштва, многи умни људи стоје са стране јавне и институционалне сцене, не желећи да се било коме доказују и правдају. Омбудсман нема право на гордост већ јe дужан да први полаже рачуне, па отуда ово објашњење оном ко жели да га чује и коме уши нису заглувеле од сопственог гласа.

На крају, реч и о општој оцени заштитника о законитости рада БИА при задирању у људска права, која је била умерено охрабрујућа. Свака оцена се даје у односу на нешто, а то нешто је у нашем случају до скора изгледало тако су припадници тајне службе непосредно извршавали политичка убиства у земљи, да не говоримо о потпуно незаконитом прислушкивању новинара и адвоката. Ово друго баш у време док је Службом државне безбедности руководио Горан Петровић. За нечији укус омбудсман можда није био довољно критичан према тајној служби, али његов посао није да критикује, већ да контролише државне органе и наводи их да унапреде свој рад, како би од њега грађани имали више користи.

Aутор : ГОРАН ПЕТРОВИЋ

КОМЕНТАР

ОМБУДСМАН ДАО АЛИБИ БИА (дневни лист Данас, 08.03.2010. године)

Лични став

Не тако давно, након подношења извештаја о раду БИА, коју, додуше, данас и запослени у њој с подсмехом називају „Полицијска станица Бањица“, њен директор је ничим изазван, ваљда желећи да се похвали, рекао да је и БИА дала допринос реизбору судија. Како? Па, онако како једино може, информацијама.

Одмах га је демантовала председница Врховног то јест Касационог суда и Високог савета судства, рекавши да она од њега и његове „полицијске станице“ није добила ништа. Што је потврдила и министарка правде успут додавши да је БИА те информације доставила њој, односно Министарству правде. Ову политичко- правосудно-безбедносну рашомонијаду прекинули су паметнији од њих, натеравши их да демантују сами себе, по систему „погрешно смо схваћени и интерпретирани“.

А да би та „званична верзија“ била убедљивија, постарао се и заштитник грађана, који је у претходних месец дана најмање 4-5 пута изјавио да оно што су првобитно саопштили директор БИА и министарка правде није истина. Одмах након њихових изјава, 2. 3. 2010. обавестио нас је да је „од директора БИА ДОБИО ИНФОРМАЦИЈЕ да Агенција нити једним својим актом, чином, радњом... није учествовала у поступку разрешења и избора судија“, а  9. 2. „да је НЕПОБИТНО УТВРЂЕНО да подаци које БИА производи нису коришћени, односно нису достављени Високом савету судства“, док је 19. 2. тврдио да „БИА није вршила безбедносне провере нити је достављала податке и мишљења о кандидатима за судијске дужности...“ и то поновио у интервјуу од 21. фебруара.

У међувремену је 16. 2. 2010. објављен и Извештај о превентивној контролној посети заштитника грађана БИА, у коме ЗГ истиче да га је „директор БИА ОБАВЕСТИО да БИА није зарад поступка разрешења и избора судија ни самоиницијативно ни по захтеву других органа предузимала мере из своје надлежности... нити доставила податке и мишљења о кандидатима за судијске функције“. И успут нас обавештава да је имао то задовољство и привилегију да посети Централни регистар БИА, „где се чува документација о свим примењеним мерама којима се одступа од начела неповредивости загарантованих људских права“ и да из њега методом случајног узорка узме и погледа 4 и словима четири предмета, настала у периоду 2003 - 2009??!!

И какве то везе има с реизбором судија, односно како је тиме НЕПОБИТНО УТВРДИО да се БИА у то није мешала? НИКАКО, наравно!! Јер је тај фамозни Централни регистар у ствари евиденција примењених Оперативно-техничких мера, илити народски речено списак оних који су прислушкивани од стране БИА и према којима су примењиване друге мере и радње „којима се одступа од начела неповредивости загарантованих људских права“. Па се увидом у предмете из тог регистра може утврдити само да ли је приликом примене ових мера поштована законом предвиђена процедура и ништа друго!!

А да је заиста хтео да утврди да ли је БИА нешто петљала у поступку реизбора судија, ЗГ је морао да са списком свих 700-800 неизабраних судија и тужилаца оде до Оперативне евиденције БИА и затражи да му се одговори да ли БИА о њима, дакле о сваком понаособ, има било какве податке. Након тога је морао само да погледа да ли је у неки од предмета, без обзира на то да ли их има 500 или 18, у последњих шест месеци или годину дана, уложен било какав документ. Ако није, то би значило да оно што је до тада рађено нема никакве везе с реизбором, а ако јесте, морао је да прочита те документе и види какве се информације у њима налазе. Да ли у њима пише да се неко бавио проституцијом или да је симпатизер неке опозиционе странке или нешто сасвим друго.

Тек након тога, а верујте ми да би све то трајало далеко мање од 12 сати колико је ЗГ у два наврата провео у БИА, он би могао да изјави да је ЛИЧНО и НЕПОБИТНО утврдио да је БИА у овој причи потпуно невина!! И ја бих му веровао.

Овако, верујем да он у БИА није ни ишао да утврди да ли је она у поступку реизбора судија урадила нешто незаконито, већ да том посетом само поткрепи већ раније изречену „званичну верзију“!!


МУЧНО ЧЕКАЊЕ КАЗНЕ

Притвори у Србији

аутор: Драгана Пејовић

Судови излазе у сусрет држави и одређују казне макар толике да покрију притвор. Држава се заправо доказује преко притвора, а судије раде и под притиском јавности.

Од анархисте Ратибора Тривунца чули смо како српски притвор изгледа изнутра. Урушавање достојанства притвореника из његовог сведочења огледало се понајвише у оброцима зачињеним бубашвабама и обављању физиолошких потреба пред десетак сведока. А ни званична статистика не успева да оповргне ово сведочење. У овдашњим притворима борави, наиме, 2.997 притвореника. Дупло више него што капацитети дозвољавају у укупно 24 затворске установе (четири затвора немају притвор). У најозлоглашенијем притвору у Србији, Окружном затвору у Београду, познатијем као ЦЗ, тренутно борави 1.200 притвореника. У те просторије невладине организације немају приступ, а у Хелсиншком одбору за људска права и Центру за људска права из Ниша кажу нам да никада нису успели

да добију одобрење суда да разговарају са притвореницима непосредно. Приступ ћелијама и дозволу за разговор без надзора имају само Црвени крст и Високи комесаријат УН за људска права. Заштитник грађана је, међутим, посећивао притворске јединице реагујући на жалбе притвореника. Обилазећи анархисте који су се жалили на мучење, Милош Р. Јанковић, заменик омбудсмана за права особа лишених слободе, закључио је да дискриминација није била усмерена према овој групи људи, него да су услови испод минимума стандарда за све притворенике.

„Постојећи недостаци смештаја, недопустива пренасељеност, недостатак дотока природне светлости и ваздуха, влажни мокри чворови, неокреченост и лоша хигијена спаваоница, спавање на поду, те онемогућавање тих особа да проводе потребно време на свежем ваздуху, недовољан квалитет исхране, као и неадекватна здравствена заштита и недовољни кадровски капацитети, опште су карактеристике услова живота притвореника у Србији,“ закључио је Јанковић.

„Питам се чак и ако неко издржава казну затвора да ли то значи да мора да издржава и казну хладноће и казну некупања?“

Дамир Јока из Управе за извршење кривичних санкција, с друге стране, не оспорава да број притвореника одавно превазилази капацитете. „Решење запростор скопчано је са новцем који можемо да добијемо из буџета,“ каже Јока.

„Партиципирали смо и код Европске банке за реконструкцију и развој за изградњу два нова затвора. Али да би се обезбедили бољи услови потребно је десетине милиона евра. У овом друштвеном тренутку да зидамо затворе били бисмо у дисхармонији са социјалним кретањима,“ каже Јока.

Укупни годишњи прилив од по хиљаду затвореника почиње са 2003. годином када је био чак и троструко већи. Потреба кажњавања је неспорна, а затворска управа, не може утицати на тај број. Али могу судови. Омбудсман, већина адвоката и криминолога сагласни су да судови пречесто и предуго посежу за мером притвора.

„Много је Кнежевића, Кљајевића, Џајића и Родића које држе у притвору месецима и након тога их пуштају, а да се ниједна околност ни на њихову штету ни у корист не промени,“ коментарише Јанковић.

Иако Законик о кривичном поступку налаже да се притвор употреби као мера тек када су исцрпљене друге могућности, досадашња пракса судова била је да углавном не разматрају могућност ограничавања кретања или одузимања исправе,те да одбијају јемство. По Уставу, полицијски притвор од 48 сати је горња граница, али правосудни органи ту границу виде као два дана простора да ништа не раде на случају. Веома често се у притвор противзаконито иде без решења, а то потврђују процеси које су грађани добили против Републике Србије пред Међународним судом за људска права. Адвокат Сеад Спаховић каже да се у Србији притвор користи преко сваке мере и да, штавише, и казне зависе од времена проведеног у притвору.

„Притвор је изузетна мера. Не подразумева се, него се користи само када су исцрпљене друге могућности. И тада се одређује на најкраће могуће време, а кад се одреди поступак мора бити хитан. У пракси је све обратно. У свим поступцима пред Специјалним судом се, рецимо, притвор подразумева, а већ сами претреси трају предуго. Тако људи са оптужницом за привредни криминал проводе у притвору по 2,5 године, јер предмет дође на суд тек за око осам месеци, а прво рочиште после више од годину дана. Тужилаштво користи надлежност тамо где је нема, а судови излазе у сусрет држави и одређују казне макар толике да покрију притвор.“ Држава се, по Спаховићу, заправо доказује преко притвора, а судије раде и под притиском јавности. „Јер, када се некоме укине притвор, скаче штампа. Медији су постали органи гоњења, напумпавају јавност, таргетирају и крше претпоставку невиности. У таквој ситуацији се и судије плаше да укидају притвор, чиме се свакако угрожава њихова независност,“ објашњава Спаховић који ће из искуства рећи да су сами услови у притворима, иако лоши, ипак бољи него што су били пре десет година.

И у пресудама Међународног суда за људска права, неадекватни услови махом нису били разлог због кога је Србији наложено да плати штету притвореницима. Али,чињеница да у притворима постоје одељења без наркоманије(?) казује да постоје и она друга. О медицинској заштити, с друге стране, не мора да говори Тривунац него вести које стижу из Нишког затвора о смртним случајевима предозирања. У структури лица лишених слободе чак 60 одсто су зависници од наркотика.

„По Правилнику о минималним стандардима УН из 1955. године и светлост и ваздух морају имати директан доток у ћелије. То ниједан наш притвор не испуњава,“ каже адвокат Никола Баровић. „Ако немамо новац за зграде, зашто ни возила не испуњавају тај услов дотока светлости? Дакле, разлог нису средства, јер се возила мењају на неколико година. То је политичка одлука, али је истовремено и повреда Конвенције о забрани тортуре, јер је недостатак светла блажи облик психичке и физичке тортуре све и да су људи из те установе расположени као особље у Хајату.“

Минимални стандарди УН су осамдесетих година „унапређени“ и ригорозније дефинисани у новим европским стандардима, које и Србија инкорпорира узаконодавство, иако не испуњава ни претходне, мање, захтеве Правилника УН.

Но, чак и када то чини, законодавац покушава да избегне суштину ових стандарда.

Па, тако Закоником о кривичном поступку (у члану 5) док је у полицијском притвору човек има право на медицинску негу лекара ког сам изабере. Али ту могућност нема и у судском притвору. Та установа има лекара, који је формално обавезан да се јави притворенику у најкраћем року.

До средине шездесетих година у притвору у Београду било је свега по педесетак људи. Не само зато што је било драстично мање криминала, него и зато што се за притвором као мером на основу тадашњег Закона о кривичном поступку није посезало док се друга средства не исцрпе. Од доношења Устава 1974. године статистика показује да су судови све шире користили притвор, а осамдесетих се тај тренд наставља до данас. Криминализација друштва деведесетих, заједно са таквом праксом судова, доводи систем до границе издржљивости. Како је враћање на поновни поступак, подразумевало продужење притвора, тренутна реформа судства би у том смислу могла утицати на број притвореника. Јер ће ускоро Виши

суд морати да донесе одлуку, али, ће за најтежа дела у ЗКП остати притвор од две до четири године.

Криминолог Златко Николић, бивши управник КПД у Панчеву, објашњава да упритвору није обавезна такозвана пермитивна атмосфера - постављање облика дозвољеног понашања. „У ствари, она постоји, али се своди на шетњу и собу и сталну неизвесност. Не постоји, дакле, никаква друга активност која оставља човеку перспективу. Све што се дешава тамо зависи од одлуке судова, а окружни су једини надлежни да надгледају живот у притвору. Међутим, они нису само надлежни него и обавезни да преиспитују околности у којима су притвореници.

Судије махом никада не кроче у притвор“, каже Николић. „Узимамо погрешан модел, какав има Америка, у којој је сваки стоти грађанин у притвору. Решење просторних проблема и алтернативним казнама колико и у прерасподели притвореника по установама.“

И Милош Р. Јанковић сматра да теза да је за промене потребан новац не стоји. „Јер док наводно радимо на алтернативним мерама за нека кривична дела истовремено уводимо казну затвора за саобраћајни прекршај. А суштина нам промиче. Јер елементарне услове који важе већ пола века не треба да испунимо због међународне заједнице, него због достојанства свих нас. Услови смештаја у притвору утичу и на исходиште по повратку на слободу.“

О исходишту на слободи можда најбоље говори податак да су чак 50 одсто свих особа лишених слободе у овом тренутку повратници. Очигледно, људи без исходишта у важећем систему. У деценијама на које се позивају стручњаци - педесетих и шездесетих година - затвори су имали привредне јединице које данас није могуће организовати из много разлога. Али, ако нема много доприноса, неки сматрају да не мора бити ни толико трошкова на рачун буџета.

Адвокат Рајко Даниловић подсећа такође да притвор није она мера која би требало да буде, него се најчешће претвара у меру одмазде против притвореника. „У Србији притвори трају предуго и економски су непотребно неисплативи,“ каже Даниловић.

Минималне стандарде, на које смо пристали 1955. године, у Србији испуњавају једино притворске установе које више нису под јурисдикцијом овдашњих судова и министарстава него под надзором међународне заједнице на Косову и Метохији.

Тамошње бројке не улазе у статистику српских установа и притвореника, а с њом би се парадоксално, приближили тим минималним стандардима живота притвореника.

Била би то згодна иронија да није тужна реалност.

На положај особа лишених слободе директно се односе Конвенција о стандардима за поступање са особама лишеним слободе (1955. г), Европска (2002.г) и Конвенција УН о забрани тортуре и других сурових, нељудских и понижавајућих казни и поступака (1984.г). од укупно десетак тужби, притвореници су у неколико случајева пред Међународним судом за људска права у Стразбуру успели да докажу кршење основне Конвенције за заштиту људских права током трајања притвора.

Држава није губила спор на услове у притворима него по основу члана 5. који се односи на право на слободу и безбедност. У последњем случају, Ђермановић против Србије, у образложењу суда држава је одговорна, јер се судови стереотипно позивају на опасност од бекства и тај разлог неосновано користе за продужавање притвора. „Штавише, захтев подносиоца за пуштање на слободу није прихваћен  ни у случају када је протекао период од три четвртине казне која му је касније изрицана и упркос погоршању његовог здравственог стања.“

Славољуб Царић, заступник Србије пред Европским судом за људска права каже да у досадашњој пракси није било повреде Конвенције у смислу услова у притворима „него само у дужини трајања поступка и може да се каже у обимном одређивању притвора. Истина је да се одмах прибегава притвору и да он дуго траје, а увек са истим образложењем опасности од бекства. То може, у крајњој линији, бити првобитна опасност, али њу је суд, уосталом, дужан стално да преиспитује,“каже Царић.

МАЛИ БРОЈ ПРИТУЖБИ НА ЗАТВОРСКЕ УСЛОВЕ

Аутор: И.Тошовић

У Србији на издржавању казне двадесет осам особа са инвалидитетом

НАША ПРИЧА

На издржавању казне затвора у Србији налази се 28 особа са инвалидитетом, а у затворским установама задржавају се само они за чији инвалидитет могу да се обезбеде неопходни услови, кажу за Данас у Управи за извршење кривичних санкција Министарства правде.

Како објашњавају, уколико такви услови не могу да се остваре, ове особе се упућују у Специјалну затворску болницу у Београду.

- Ако се утврди да ни у Специјалној затворској болници нема адекватних услова, особе са инвалидитетом се упућују у специјализовану установу која може да одговори на њихове потребе, а трошкове сноси Управа за извршење кривичних санкција - истичу у овој управи.

Они додају да затворске установе нису довољно прилагођене овим особама, али је у свим сегментима друштва и даље мали број примера прилагођености услова за особе са инвалидитетом било ког типа.

- Међутим, то никако затворске установе не чини специфичним. Било је случајева да смо добијали притужбе особа са инвалидитетом на третман у затворима, али су то више молбе него притужбе да им се изађе у сусрет - наводе у Управи.

Милош Јанковић, заменик заштитника грађана за права лица лишених слободе, каже за Данас да број притужби које заштитник добија од особа са инвалидитетом која су на издржавању казне затвора или у притвору није велики, „што не значи да је ситуација у затворском систему добра“.

- Током контролних посета затворима, заштитник грађана се уверио да управе затвора чине одређене напоре да особама са инвалидитетом омогуће примерен смештај и задовољење њихових посебних потреба - указује Јанковић.

Он објашњава да је заштитник грађана овлашћен да контролише законитост и правилност рада затвора, има право на ненајављене посете и приступ свим просторијама, право на ненадзиран разговор са свим запосленима и свим лицима која се налазе на издржавању казне затвора или у притвору. Јанковић додаје да имају право и на увид у целокупну документацију, без обзира на степен њене тајности.

- Заштитник поступа по притужбама и по сопственој иницијативи, када на било који начин сазна за повреду права особа на издржавању казне затвора или у притвору. Интересантан је случај особе са инвалидитетом - М.Р. Он је због квара инвалидских колица, које управа затвора није хтела да поправи, објавио да је у штрајку глађу од 15. јуна 2009, али је преминуо 30. јуна 2009. од прекомерне дозе хероина - наводи Јанковић.

Како истиче наш саговорник, Уставом Србије прописано је да је забрањена свака дискриминација, па и по основу психичког или физичког инвалидитета.

- Законом о извршењу кривичних санкција прописано је да осуђени са посебним потребама има право на смештај примерен врсти и степену његових посебних потреба. То се односи и на притворенике и прекршајно кажњена лица - напомиње Јанковић.

- Процењује се да је укупни капацитет свих затвора у Србији за максимално 7.000 лица, а у затворима Србије је крајем децембра 2009. било смештено преко 11.000 особа - наводи Јанковић.