a

ШТА ДА СЕ РАДИ: КАКО ЗАШТИТИТИ ПРАВА ОСОБА ЛИШЕНИХ СЛОБОДЕ

Александар Ресановић, члан Савета заштитника грађана за  заштиту права особа лишених слободе

Домаћи прописи и многобројни међународни документи забрањују мучење (тортуру), као и сурово, нечовечно или понижавајуће поступање и кажњавање. Тако на пример Опциони протокол уз Конвенцију УН против мучења и другог суровог, нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања (ОПКАТ) уводи двоструки систем надзора места где се налазе особе лишене слободе: и то од међународних и домаћих тела. ОПКАТ предвиђа да држава чланица најкасније годину дана након ратификације или приступања овом протоколу одреди или уведе један или више независних националних механизама за превенцију мучења.

СЦГ је ратификовала ОПКАТ 2005. године и извршила одговарајуће измене у закону о ратификацији у мају 2006. То значи да је Србија била обавезна да одреди или уведе један или више независних националних механизама за превенцију мучења на националном нивоу у мају 2007, али иако је од тада прошло скоро три године, то још није учињено.

Сагледавајући значај успостављања механизама за превенцију мучења и користећи расположиве институционалне капацитете, заштитник грађана је јула 2009. донео одлуку којом је успоставио Превентивни механизам – тим ЗГ за надгледање установа у којима се налазе особе лишене слободе. Надгледање обухвата континуирано и систематско прикупљање, проверу и обраду података у вези са заштитом права особа лишених слободе.

Надгледање се остварује не само у затворима и полицијским станицама него и у установама социјалне и здравствене заштите, као и на свим другим местима на којима се налазе особе којима је слобода ускраћена, односно ограничена одлуком или уз изричиту или прећутну сагласност државног органа.

Превентивни механизам заштитника грађана је овлашћен да несметано, без претходне најаве, посећује установе и приступа свим просторијама у установама, да врши увид и прибавља копије целокупне релевантне документације, као и да ненадзирано и поверљиво разговора са особама лишеним слободе и особљем у установама.

Превентивни механизам чине пре свега експерти који располажу знањем релевантним за заштиту права особа лишених слободе, с тим што се за сваку појединачну посету води рачуна о заступљености стручњака потребних профила.

Превентивни механизам ЗГ је сачинио методологију рада којом је утврђен начин деловања у поступку планирања, припреме и спровођења надгледања. По тој методологији превентивни механизам је поступао током посета у другој половни 2009. и почетком 2010. године. Том приликом је остварена сарадња са руководством и службама за унутрашњу контролу установа,

Министарством правде, као и међународним организацијама и невладиним организацијама које се баве заштитом права особа лишених слободе.

Приликом надгледања установа превентивни механизам ЗГ посебну пажњу посвећује положају деце, старијих малолетника, млађих пунолетника, особа са инвалидитетом, особа са посебним потребама, болесних, старих, особа ЛГБТ оријентације, жена, припадника националних мањина, припадника верских заједница и странаца.

Резултати ових посета затворима указују да у Србији не постоји мучење као институционална, системска појава, али се поједини услови смештаја особа лишених слободе, који су у највећој мери последица објективног проблема – пренасељености затвора – могу окарактерисати као нехумани и понижавајући.

Компаративна искуства показују да је највећи број држава, поступајући по поменутом опционом протоколу уз конвенцију УН, одредио једно од постојећих тела (нпр. заштитник грађана, комисија за људска права) за национални превентивни механизам. Мањи број држава је одредио неколико од већ постојећих тела за национални превентивни механизам. Најзад, поједине државе су оформиле потпуно ново тело за национални механизам за превенцију мучења.

У Србији је реално и оправдано да заштитник грађана, који има унутрашње капацитете, искуство и оспособљеност, буде одређен барем као један од националних механизама за превенцију мучења.


Кривица није оправдање за угрожена права

Шта да се ради: како заштити права особа лишених слободе

Држава може некој особи умањити спектар доступних слобода и права, али искључиво одлуком надлежног органа, на начин и у мери прописаној законом. Зато ,,лишење слободе” треба схватити само као ограничење појединих, конкретних слобода и права, у мањој или већој мери, а не као потпуно одузимање целокупног корпуса слободе.

Упркос томе што предвиђа институт „лишења слободе”, Устав Републике Србије у Основним начелима о људским и мањинским правима и слободама помиње само могућност да се законом „ограниче” права и слободе, и прописује да се достигнути ниво људских права не може смањивати.

Указујем и на проблем да се у потврђеним међународним уговорима под „persons deprived of liberty” („особе лишене слободе”) не сматрају само особе на извршењу казне затвора и притвореници, који су традиционално обухваћени овим појмом. Општеприхваћено је, наиме, да у круг тих особа улазе и све остале особе које су због здравственог или материјалног стања и других околности приморане на боравак, односно задржане су у такозваним тоталним установама  (специјалне болнице, установе за смештај особа са инвалидитетом и менталним тешкоћама итд.).

Упркос „лишењу слободе” што чине државни органи, „особе лишене слободе” располажу низом права и слобода који им нису одузети појединачним актом, те је држава дужна да поштује и штити све слободе и права која им тим актом нису одузета.

Особе лишене слободе имају право на поштовање њихових неотуђивих људских права и слобода. Оне задржавају сва права која им нису одузета одлуком о ограничењу њихових слобода и права, на основу којих су их државни органи и задржали. Ограничења права за те особе треба да буду минимална, неопходна и сразмерна легитимном циљу због ког су донетом одлуком наметнута. Животни услови који угрожавају њихова људска права не могу се оправдавати недостатком материјалних средстава, њиховом кривицом за извршено дело или било којом другом околношћу. Живот у институцијама у којима су те особе задржане треба да буде што је могуће ближи добрим странама живота у заједници, као и да омогући њихову накнадну интеграцију у тзв. слободно друштво.

Закључак је многобројних субјеката који контролишу законитост и правилност рада установа, односно поштовање права особа лишених слободе да у Србији не постоји тортура као институционална, системска појава. Присутне су само појединачне појаве суровог поступања. Међутим, општи услови смештаја особа лишених слободе, у највећој мери као последица пренасељености установа, могу се означити као нехумани и понижавајући.

Непостојање потребних смештајних капацитета затворског система у Србији непосредно утиче на битне недостатке у смештају, хигијени, здравственој заштити, безбедности, исхрани и другим сегментима живота особа на издржавању казне затвора и у притвору. Процењује се да је укупни капацитет свих затвора у Србији за око седам хиљада особа, а у затворима Србије смештено их је око 11.500. Чести су случајеви да су кревети на „три спрата”, а да у бројним спаваоницама у којима нема места да се унесе кревет, особе спавају на поду.

Требало би без одлагања приступити интензивној изградњи нових затворских капацитета. Јер градња затвора у Србији не представља само „градњу нових објеката” већ стварање неопходног простора за смештај постојећег броја особа, сходно домаћим прописима и међународним стандардима.

С друге стране, у Србији постоје недопустиво велике социјалне и здравствене установе тоталног типа. У тако гломазним установама уопште није могуће адекватно задовољити потребе оних који су у њима смештени. Морамо, нажалост, констатовати да је одлазак у такве институције већином као куповина карте у једном правцу...




Омбудсман Саша Јанковић је у редовном годишњем извештају оценио да се у Србији људска и мањинска права и слободе штите и поштују, док администрација недовољно поштује права грађана

ИНТЕРВЈУ: Саша Јанковић, заштитник грађана

Омбудсман коригује администрацију

Аутор: И. Анојчић

Притужба појединца је најчешће само окидач за интервенцију у којој се показује да се орган власти понаша на погрешан начин

Омбудсман Саша Јанковић је у редовном годишњем извештају оценио да се у Србији људска и мањинска права и слободе штите и поштују, док администрација недовољно поштује права грађана.

Колико грађана вам се обратило зато што су оштећени неправилним радом администрације, а у колико сте случајева успели да им помогнете да остваре своја права?

Око 8.700 особа нам се у 2009. години обратило најразличитијим поводима и свако је саслушан и бар посаветован. У 1.800 случајева, међутим, грађани су поднели конкретне притужбе, од којих је око 30 одсто истовремено било и у надлежности заштитника грађана и оправдано. У 85 одсто случајева органи управе су или сами отклонили пропуст када смо их обавестили о притужби и поступку контроле или су спровели препоруку и исправили пропуст након што је у контроли утврђен. Број поступака, међутим, драстично је мањи од броја грађана који су имали корист од њих. Притужба појединца је најчешће само „окидач” за интервенцију омбудсмана у којој се показује да се орган јавне власти понаша на погрешан начин. На пример, градска општина Сопот нас је ових дана обавестила да је поступила по препоруци и престала да тражи доказ о уплати накнаде за градско грађевинско земљиште као услов да би испунила било који захтев заснован на законском праву – на пример да би матичар заказао или обавио венчање. Тиме су поступили не само у складу са правима неколицине, која се због тога обратила омбудсману, већ свих својих грађана. Статистички то је један случај, а односи се на све грађане Сопота.

Препоручили сте Влади Србије да сарађује са институцијом заштитника грађана. Наведите три најдрастичнија примера несарадње владе са вама. Шта ћете предузети уколико се влада оглуши о препоруку?

Влада по Уставу усмерава, усклађује и надзире рад органа управе, а заштитник грађана контролише како они поштују права грађана и даје им препоруке како да уочене пропусте исправе. У 2009. години влада ни као колегијалан орган, ни њен председник, нису нити једним закључком, саопштењем, обраћањем или на други начин позвали органе управе да спроводе препоруке омбудсмана, а најпозванији су да то учине. Неспроведена препорука омбудсмана није само шамар демократском поретку, то значи да је неко са именом и презименом остао ускраћен за своја права због лошег рада органа управе који је утврдио надлежни орган. У једном случају влада је одбила предлог да разреши државног секретара због утврђеног пропуста и поновљене несарадње са заштитником грађана, што су законом утврђени разлози за разрешење. Начин на који је то урађено је индикативан – влада није, што јој се не би могло замерити, оценила да је пропуст у међувремену отклоњен и сарадња успостављена, те да је сврха интервенције омбудсмана остварена и без разрешења, већ је заузела став да државни секретар није направио пропуст на штету права грађана који је омбудсман у оквиру своје надлежности утврдио, и да државни секретар није показао поновљену несарадњу са омбудсманом, при чему ни за једно ни за друго није меродавна. Треба ли још једном поменути да, заједно са сарадницима, надомак треће године свог петогодишњег мандата, заштитник грађана још седи у привременим просторијама, од којих је део потпуно неподобан за смештај државног органа иако је влада имала изричиту законску обавезу да простор и остале услове за рад обезбеди у року од два месеца пошто сам ступио на дужност. Сарадња заштитника грађана и владе није нужна због омбудсмана или владе, као државних органа, већ због ефикаснијег отклањања пропуста органа власти на штету права грађана. Надам се да ће јавни апел допринети да се чвршћа сарадња успостави.

Оценили сте да се људска и мањинска права у Србији штите и поштују, али да прописи гарантују виши ниво. Да ли то значи да су нека права неискоришћена, односно недовољно заштићена и која су то права? Како се више приближити прописима?

Издвојићу у овом моменту кршење имовинских и других права хиљада грађана чија је имовина у протеклом веку неправедно одузета. Упркос многим обећањима и неспорној обавези државе да неправду из прошлости исправи, закон о реституцији још увек није донет, а камоли спроведен. У међувремену, спремају се приватизације којима ће, страхује се, бити обухваћено и земљиште које би требало да буде предмет реституције. Држава у овом моменту не зна тачно где све има имовину, а многи органи и локалне самоуправе чак кажу да не знају за закључак владе о попису државне имовине. За спровођење закона потребна нам је искреност и стварна воља у политичком делу државног естаблишмента, и стручност, професионалност и посебно – одговорност, у службеничком апарату. Новац за то не недостаје. Када би законе ефикасно спроводили било би га много, много више.


Аутор: Саша Јанковић

НОТОРНЕ СТВАРИ

Још један одговор Горану Петровићу (дневни лист Данас, 19.03.2010)

РЕAГОВАЊЕ

Не ценећи добронамерност Горана Петровића на коју се позива док пише да заштитник грађана „у БИА није ни ишао да утврди да ли је она у поступку реизбора судија урадила нешто незаконито, већ да том посетом само поткрепи већ раније изречену званичну верзију“, желим да на његове нове аргументе још једном одговорим, и ту станем.

Петровић инсистира да заштитник грађана „неће да уради оно за шта има сва законска овлашћења и за шта је плаћен“ и провери да ли је било коресподенције БИА са Министарством правде поводом избора судија и тужилаца. И заиста неће, из два разлога: судије није бирало Министарство правде, већ Високи савет судства, а у извештају Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности из извршеног инспекцијског надзора у ВСС констатовано је све што је тај орган у поступку избора примио, како од Министарства правде тако и од свих других државних органа. Ниједан документ, непосредно ни посредно, пореклом из БИА. Омбудсман неће љубазно питати около да ли је неко, можда, усмено давао и примао поверљиве податке о кандидатима иако би то било незаконито и кажњиво, јер би такво питање, нека опрости господин Петровић, било неозбиљно. А да ли у оперативној евиденцији БИА има података о неком од кандидата је ирелевантно, јер и ако постоје, не значи да су незаконито прикупљени, нити да их је Агенција давала у поступку избора судија и тужилаца.

Много је за јавност значајније следеће: Закон о заштити тајних података из 2009.године прописао је да се тајним податком „не сматра податак који је означен као тајна ради прикривања кривичног дела, прекорачења овлашћења или злоупотребе службеног положаја или другог незаконитог акта или поступања органа јавне власти“. Документ који би садржао информацију да је БИА било коме давала податке о личности у поступку избора судија не само да би демантовао њеног директора већ би говорио о незаконитом поступању органа јавне власти и коришћење ознаке тајности на њему било би безвредно. Дакле, не само Петровића, већ свакога ко би дошао у посед таквог документа, ако постоји, заштитник грађана позива да га доставе без страха да ће тиме прекршити закон.

Даље, од 2009. године и Закон о доступности информација од јавног значаја предвиђа да се чак ни запослени у органу власти (а камоли онај ко то није), ако омогући приступ информацији од јавног значаја којој се не може ограничити приступ, „не може због тога позвати на одговорност, нити трпети штетне последице, под условом да информација указује на постојање корупције, прекорачење овлашћења, нерационално располагање јавним средствима и незаконити акт или поступање органа власти“. Дакле, ко год има веродостојан податак о томе да је било који државни орган прекршио закон у поступку избора судија, може га без страха по себе донети омбудсману или другом надлежном органу, и треба да то учини. Тим пре што омбудсман има право да од органа управе сакрије идентитет онога ко му се обратио.

У погледу Петровићеве тврдње да сам га оклеветао и прекршио претпоставку његове невиности, треба знати следеће - за клевету је услов да су изнете тврдње неистините. Он јесте био начелник РДБ у време када је та служба без одлуке председника Врховног суда Србије прислушкивала телефоне бар једног новинара и бар једног адвоката, у време када закон јесте изричито захтевао постојање такве одлуке. То је ноторна ствар, објављена  у низу писаних и електронских медија, он је о њој директно питан и није је порекао. Пре неколико дана управо то је, у гледаној телевизијској емисији, у објектив камере и лице згранутог потпредседника тадашње владе, изричито рекао и његов заменик на месту начелника РДБ. Подсетио сам на то не да бих било кога дискредитовао већ, и то сам одмах јасно рекао, да бих своју оцену ставио у реалан контекст и илустровао да се неке ствари ипак мењају. Можда не тако брзо како би заштитник грађана желео, и веома су далеко од идеалног, али се мењају, а на сваком од нас је одлука да, колико можемо, промене  набоље подстакнемо или их отежамо.

Аутор: Горан Петровић

Одговор омбудсману (дневни лист Данас, 15.03. 2010. године)

РЕАГОВАЊЕ

Уверен сам да су институције попут Заштитника грађана, Повереника за заштиту равноправности, Повереника за информације од јавног значаја, од изузетне важности не само за заштиту и остваривање грађанских и људских права, већ и за свеукупну демократизацију недемократских и тоталитарних режима.

Зато их, свестан тешкоћа и опструкција са којима се суочавају, искрено подржавам.Али и сматрам да управо због свог изузетног значаја немају право на грешке, као ни на компромисе. Нити смеју да се задовољавају половичним резултатима и грађане остављају у недоумици. А баш то је по мени својом посетом БИА, Извештајем и разним изјавама учинио заштитник грађана. Зато сам крајње добронамерно и аргументовано желео да му на то скренем пажњу.

Али се то њему очигледно, судећи према његовом одговору - „демантију“, није допало. Мада је у њему побијао моје аргументе који то заправо и нису, а заобилазио и прећуткивао оне праве, објашњавао оно што је јасно и неспорно, а демантовао оно што нико није рекао, ипак нам је саопштио и једну круцијалну ствар. Пардон две.

Прво, да он уопште није проверавао да ли је БИА на било који начин учествовала у реизбору судија и друго, да то и не намерава??!! Зашто? Зато што је „одлучио да директора БИА јавно веже његовом речју“ илити народски речено да верује на реч, оном истом човеку који је главни виновник ове приче!? И зато што је повереник за информације од јавног значаја, контролом у Високом савету судства утврдио да „у досијеима кандидата нема ниједне информације са печатом БИА.“ Што од почетка није спорно, јер су то демантовале и председница ВСС и министарка правде. Коресподенцијом

БИА, усменом или писменом, званичном или неформалном, са министарством правде није се позабавио нико.

Дакле, ЗГ неће да уради оно за шта има сва законска овлашћења и за шта је плаћен,заједно са неколико десетина својих сарадника, односно да врло брзо, лако и недвосмислено, на начин који сам описао, утврди улогу БИА у реизбору, већ се лицемерно крије иза других институција и њихових званичника, и цинично позива мене обичног грађанина, да оповргнем њихове тврдње и то веровали или не, тако што ћу му довести „једног јединог инсајдера или донети доказе који оповргавају тврдњу директора БИА!?“ Не помишљајући ниједног тренутка да је то његово, чикање,изазивање, провоцирање, навођење, можда и подстрекавање и то ни мање ни више него на извршење кривичног дела!! Јер, како побогу ја, као грађанин могу да прибавим званична документа државних институција, која су вероватно оглашена барем као службена ако не као државна тајна, осим извршењем кривичног дела?!

И ту би требало да буде крај, али није. Јер је и ЗГ иако се декларише као бескомпромисни борац за правду, ни по бабу ни по стричевима, без емоција у складу са законом, само човек и то сујетан. Који у недостатку логике и аргумената, прибегава само на први поглед благој и суптилној дискредитацији онога који се усудио да сумња у њега и друге државне органе. Тако што подсећа да је он први човек службе „чији су припадници доскора непосредно извршавали политичка убиства, да не говоримо о потпуно незаконитом прислушкивању новинара и адвоката. Ово друго баш у време док је СДБ-ом руководио Горан Петровић.“ А фактички не само да крши моја грађанска и људска права, која по функцији мора да штити, већ и многе моралне и законске норме.

Као прво, „служба“ јесте својевремено и убијала, али не у време док сам на њеном челу био ја, већ у време када су њоме руководили неки други.У време док сам ја био на њеном челу, они који су убијали, бивали су хапшени и слати у затвор.

А као друго, пошто ниједан државни орган ни институција, никада ниједним својим актом нису утврдили то „потпуно незаконито прислушкивање адвоката и новинара“ (а зашто само њих а не и шпијуна, терориста, ратних злочинаца и криминалаца) изношење једне такве квалификације поготово од ЗГ, представља прворазредни СКАНДАЛ. Јер, изречено није само инсинуација већ и клевета, а клевета је кривично дело. О претпоставци невиности да и не говоримо, као ни о новодонетом Закону о информисању.А поготово не о кредибилитету и угледу ЗГ у домаћој и међународној, лаичкој и стручној јавности, који се на овакав начин сигурно не стиче!!

Аутор : САША ЈАНКОВИЋ

РЕАГОВАЊЕ

НЕОДРЖИВИ АРГУМЕНТИ (дневни лист Данас, 11.03.2010. године)

Поводом текста Горана Петровића „Заштитник грађана дао алиби БИА“

Бивши начелник РДБ Горан Петровић оспорио је у тексту у Данасу од 8. марта, под насловом „Заштитник грађана дао алиби БИА“, налазе омбудсмана из прве превентивне контролне посете цивилној тајној служби, а богами и искреност јавно речених мотива и сврхе те контроле. Петровић нуди следеће аргументе: 1) омбудсман је „4-5 пута“, дакле нападно често, изјављивао да Агенција зарад поступка избора судија није достављала информације и 2) омбудсман каже да је био у централном регистру БИА, а ту се и не чува таква врста података какве би Агенција имала да се бавила изборомсудија (Петровић очигледно сматра да јесте).

Поводом првог аргумента, свака јавна личност зна да новинари питају и медији објављују не оно што упитани жели да каже, већ оно што их интересује и оно што мисле да јавност баш жели или баш не жели да чује. Прес клипинг показује да је о неким стварима заштитник грађана говорио много више него 4-5 пута, на пример о недопустивим покушајима да се ограниче овлашћења независних органа у контроли рада тајних служби, а да то није завредело коментар Петровића.

Када се прочита извештај омбудсмана, доступан у интегралном облику на сајту www.zastitnik.rs, види се да је други Петровићев аргумент још мање одржив.

Тамо јасно стоји да је тема избора судија била третирана потпуно посебно од контроле централног регистра у коме се, како тачно наводи бивши начелник РДБ, чува „евиденција примењених оперативно-техничких мера, илити народски речено списак оних који су прислушкивани од стране БИА и према којима су примењиване друге мере и радње којима се одступа од начела неповредивости загарантованих људских права. Па се увидом у предмете из тог регистра може утврдити само да ли је приликом примене ових мера поштована законом предвиђена процедура и ништа друго!!“ Омбудсман одговор на питање да ли се БИА мешала у избор судија није ни тражио у Централном регистру Агенције, тамо је тражио баш оно што Петровић каже да се у њему налази. За одговор о судијама обратио се најодговорнијем за законитост рада Агенције и добио га врло изричито. Уместо да, како Петровић предлаже, тачност те изјаве проверава у оперативној евиденцији БИА за сваког од преко 800 неизабраних судија понаособ,омбудсман се одлучио да директора БИА јавно веже његовом сопственом речју, имајући у виду да је истовремено Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности у Врховном савету судства извршио контролу у досијеима кандидата за судијске функције и кореспонденцији Савета и није нашао ниједну информацију са печатом БИА. У једном је Петровић у праву - ништа није непобитно. Све што му треба да оповргне директора БИА је да до омбудсмана доведе једног јединог „инсајдера“ са доказима који оповргавају истинитост тврдњи директора Агенције и председнице Врховног савета судства, или бар сам донесе један једини аутентични документ.

Као бившем оперативцу, па шефу ДБ-а, за разлику од омбудсмана то му ваљда не би требало да буде проблем.

Заштитник грађана је иначе јавности већ рекао како су се информације из оперативне евиденције БИА могле наћи у поседу оних који су одлучивали о кандидатима за судије и тужиоце, а да их сама БИА није морала дати у ту намену.

То је Петровићу промакло. Заштитнику грађана не промиче да у нас онај ко жели да опстане, готово неизоставно мора с неким да се сврста. Мора бити или међу противницима нечега - резолутан, непомирљив, искључив, или међу браниоцима - некритичан, самоуверен, „државотворан“. Небитно је о чему се ради, битно је ко је с ким. Ко размишља својом главом и цени сваку ситуацију за себе, навлачи гнев и једне и друге групе, често већи него што се саме мрзе међусобно. И због тога, на штету овог друштва, многи умни људи стоје са стране јавне и институционалне сцене, не желећи да се било коме доказују и правдају. Омбудсман нема право на гордост већ јe дужан да први полаже рачуне, па отуда ово објашњење оном ко жели да га чује и коме уши нису заглувеле од сопственог гласа.

На крају, реч и о општој оцени заштитника о законитости рада БИА при задирању у људска права, која је била умерено охрабрујућа. Свака оцена се даје у односу на нешто, а то нешто је у нашем случају до скора изгледало тако су припадници тајне службе непосредно извршавали политичка убиства у земљи, да не говоримо о потпуно незаконитом прислушкивању новинара и адвоката. Ово друго баш у време док је Службом државне безбедности руководио Горан Петровић. За нечији укус омбудсман можда није био довољно критичан према тајној служби, али његов посао није да критикује, већ да контролише државне органе и наводи их да унапреде свој рад, како би од њега грађани имали више користи.

Aутор : ГОРАН ПЕТРОВИЋ

КОМЕНТАР

ОМБУДСМАН ДАО АЛИБИ БИА (дневни лист Данас, 08.03.2010. године)

Лични став

Не тако давно, након подношења извештаја о раду БИА, коју, додуше, данас и запослени у њој с подсмехом називају „Полицијска станица Бањица“, њен директор је ничим изазван, ваљда желећи да се похвали, рекао да је и БИА дала допринос реизбору судија. Како? Па, онако како једино може, информацијама.

Одмах га је демантовала председница Врховног то јест Касационог суда и Високог савета судства, рекавши да она од њега и његове „полицијске станице“ није добила ништа. Што је потврдила и министарка правде успут додавши да је БИА те информације доставила њој, односно Министарству правде. Ову политичко- правосудно-безбедносну рашомонијаду прекинули су паметнији од њих, натеравши их да демантују сами себе, по систему „погрешно смо схваћени и интерпретирани“.

А да би та „званична верзија“ била убедљивија, постарао се и заштитник грађана, који је у претходних месец дана најмање 4-5 пута изјавио да оно што су првобитно саопштили директор БИА и министарка правде није истина. Одмах након њихових изјава, 2. 3. 2010. обавестио нас је да је „од директора БИА ДОБИО ИНФОРМАЦИЈЕ да Агенција нити једним својим актом, чином, радњом... није учествовала у поступку разрешења и избора судија“, а  9. 2. „да је НЕПОБИТНО УТВРЂЕНО да подаци које БИА производи нису коришћени, односно нису достављени Високом савету судства“, док је 19. 2. тврдио да „БИА није вршила безбедносне провере нити је достављала податке и мишљења о кандидатима за судијске дужности...“ и то поновио у интервјуу од 21. фебруара.

У међувремену је 16. 2. 2010. објављен и Извештај о превентивној контролној посети заштитника грађана БИА, у коме ЗГ истиче да га је „директор БИА ОБАВЕСТИО да БИА није зарад поступка разрешења и избора судија ни самоиницијативно ни по захтеву других органа предузимала мере из своје надлежности... нити доставила податке и мишљења о кандидатима за судијске функције“. И успут нас обавештава да је имао то задовољство и привилегију да посети Централни регистар БИА, „где се чува документација о свим примењеним мерама којима се одступа од начела неповредивости загарантованих људских права“ и да из њега методом случајног узорка узме и погледа 4 и словима четири предмета, настала у периоду 2003 - 2009??!!

И какве то везе има с реизбором судија, односно како је тиме НЕПОБИТНО УТВРДИО да се БИА у то није мешала? НИКАКО, наравно!! Јер је тај фамозни Централни регистар у ствари евиденција примењених Оперативно-техничких мера, илити народски речено списак оних који су прислушкивани од стране БИА и према којима су примењиване друге мере и радње „којима се одступа од начела неповредивости загарантованих људских права“. Па се увидом у предмете из тог регистра може утврдити само да ли је приликом примене ових мера поштована законом предвиђена процедура и ништа друго!!

А да је заиста хтео да утврди да ли је БИА нешто петљала у поступку реизбора судија, ЗГ је морао да са списком свих 700-800 неизабраних судија и тужилаца оде до Оперативне евиденције БИА и затражи да му се одговори да ли БИА о њима, дакле о сваком понаособ, има било какве податке. Након тога је морао само да погледа да ли је у неки од предмета, без обзира на то да ли их има 500 или 18, у последњих шест месеци или годину дана, уложен било какав документ. Ако није, то би значило да оно што је до тада рађено нема никакве везе с реизбором, а ако јесте, морао је да прочита те документе и види какве се информације у њима налазе. Да ли у њима пише да се неко бавио проституцијом или да је симпатизер неке опозиционе странке или нешто сасвим друго.

Тек након тога, а верујте ми да би све то трајало далеко мање од 12 сати колико је ЗГ у два наврата провео у БИА, он би могао да изјави да је ЛИЧНО и НЕПОБИТНО утврдио да је БИА у овој причи потпуно невина!! И ја бих му веровао.

Овако, верујем да он у БИА није ни ишао да утврди да ли је она у поступку реизбора судија урадила нешто незаконито, већ да том посетом само поткрепи већ раније изречену „званичну верзију“!!