a

МУЧНО ЧЕКАЊЕ КАЗНЕ

Притвори у Србији

аутор: Драгана Пејовић

Судови излазе у сусрет држави и одређују казне макар толике да покрију притвор. Држава се заправо доказује преко притвора, а судије раде и под притиском јавности.

Од анархисте Ратибора Тривунца чули смо како српски притвор изгледа изнутра. Урушавање достојанства притвореника из његовог сведочења огледало се понајвише у оброцима зачињеним бубашвабама и обављању физиолошких потреба пред десетак сведока. А ни званична статистика не успева да оповргне ово сведочење. У овдашњим притворима борави, наиме, 2.997 притвореника. Дупло више него што капацитети дозвољавају у укупно 24 затворске установе (четири затвора немају притвор). У најозлоглашенијем притвору у Србији, Окружном затвору у Београду, познатијем као ЦЗ, тренутно борави 1.200 притвореника. У те просторије невладине организације немају приступ, а у Хелсиншком одбору за људска права и Центру за људска права из Ниша кажу нам да никада нису успели

да добију одобрење суда да разговарају са притвореницима непосредно. Приступ ћелијама и дозволу за разговор без надзора имају само Црвени крст и Високи комесаријат УН за људска права. Заштитник грађана је, међутим, посећивао притворске јединице реагујући на жалбе притвореника. Обилазећи анархисте који су се жалили на мучење, Милош Р. Јанковић, заменик омбудсмана за права особа лишених слободе, закључио је да дискриминација није била усмерена према овој групи људи, него да су услови испод минимума стандарда за све притворенике.

„Постојећи недостаци смештаја, недопустива пренасељеност, недостатак дотока природне светлости и ваздуха, влажни мокри чворови, неокреченост и лоша хигијена спаваоница, спавање на поду, те онемогућавање тих особа да проводе потребно време на свежем ваздуху, недовољан квалитет исхране, као и неадекватна здравствена заштита и недовољни кадровски капацитети, опште су карактеристике услова живота притвореника у Србији,“ закључио је Јанковић.

„Питам се чак и ако неко издржава казну затвора да ли то значи да мора да издржава и казну хладноће и казну некупања?“

Дамир Јока из Управе за извршење кривичних санкција, с друге стране, не оспорава да број притвореника одавно превазилази капацитете. „Решење запростор скопчано је са новцем који можемо да добијемо из буџета,“ каже Јока.

„Партиципирали смо и код Европске банке за реконструкцију и развој за изградњу два нова затвора. Али да би се обезбедили бољи услови потребно је десетине милиона евра. У овом друштвеном тренутку да зидамо затворе били бисмо у дисхармонији са социјалним кретањима,“ каже Јока.

Укупни годишњи прилив од по хиљаду затвореника почиње са 2003. годином када је био чак и троструко већи. Потреба кажњавања је неспорна, а затворска управа, не може утицати на тај број. Али могу судови. Омбудсман, већина адвоката и криминолога сагласни су да судови пречесто и предуго посежу за мером притвора.

„Много је Кнежевића, Кљајевића, Џајића и Родића које држе у притвору месецима и након тога их пуштају, а да се ниједна околност ни на њихову штету ни у корист не промени,“ коментарише Јанковић.

Иако Законик о кривичном поступку налаже да се притвор употреби као мера тек када су исцрпљене друге могућности, досадашња пракса судова била је да углавном не разматрају могућност ограничавања кретања или одузимања исправе,те да одбијају јемство. По Уставу, полицијски притвор од 48 сати је горња граница, али правосудни органи ту границу виде као два дана простора да ништа не раде на случају. Веома често се у притвор противзаконито иде без решења, а то потврђују процеси које су грађани добили против Републике Србије пред Међународним судом за људска права. Адвокат Сеад Спаховић каже да се у Србији притвор користи преко сваке мере и да, штавише, и казне зависе од времена проведеног у притвору.

„Притвор је изузетна мера. Не подразумева се, него се користи само када су исцрпљене друге могућности. И тада се одређује на најкраће могуће време, а кад се одреди поступак мора бити хитан. У пракси је све обратно. У свим поступцима пред Специјалним судом се, рецимо, притвор подразумева, а већ сами претреси трају предуго. Тако људи са оптужницом за привредни криминал проводе у притвору по 2,5 године, јер предмет дође на суд тек за око осам месеци, а прво рочиште после више од годину дана. Тужилаштво користи надлежност тамо где је нема, а судови излазе у сусрет држави и одређују казне макар толике да покрију притвор.“ Држава се, по Спаховићу, заправо доказује преко притвора, а судије раде и под притиском јавности. „Јер, када се некоме укине притвор, скаче штампа. Медији су постали органи гоњења, напумпавају јавност, таргетирају и крше претпоставку невиности. У таквој ситуацији се и судије плаше да укидају притвор, чиме се свакако угрожава њихова независност,“ објашњава Спаховић који ће из искуства рећи да су сами услови у притворима, иако лоши, ипак бољи него што су били пре десет година.

И у пресудама Међународног суда за људска права, неадекватни услови махом нису били разлог због кога је Србији наложено да плати штету притвореницима. Али,чињеница да у притворима постоје одељења без наркоманије(?) казује да постоје и она друга. О медицинској заштити, с друге стране, не мора да говори Тривунац него вести које стижу из Нишког затвора о смртним случајевима предозирања. У структури лица лишених слободе чак 60 одсто су зависници од наркотика.

„По Правилнику о минималним стандардима УН из 1955. године и светлост и ваздух морају имати директан доток у ћелије. То ниједан наш притвор не испуњава,“ каже адвокат Никола Баровић. „Ако немамо новац за зграде, зашто ни возила не испуњавају тај услов дотока светлости? Дакле, разлог нису средства, јер се возила мењају на неколико година. То је политичка одлука, али је истовремено и повреда Конвенције о забрани тортуре, јер је недостатак светла блажи облик психичке и физичке тортуре све и да су људи из те установе расположени као особље у Хајату.“

Минимални стандарди УН су осамдесетих година „унапређени“ и ригорозније дефинисани у новим европским стандардима, које и Србија инкорпорира узаконодавство, иако не испуњава ни претходне, мање, захтеве Правилника УН.

Но, чак и када то чини, законодавац покушава да избегне суштину ових стандарда.

Па, тако Закоником о кривичном поступку (у члану 5) док је у полицијском притвору човек има право на медицинску негу лекара ког сам изабере. Али ту могућност нема и у судском притвору. Та установа има лекара, који је формално обавезан да се јави притворенику у најкраћем року.

До средине шездесетих година у притвору у Београду било је свега по педесетак људи. Не само зато што је било драстично мање криминала, него и зато што се за притвором као мером на основу тадашњег Закона о кривичном поступку није посезало док се друга средства не исцрпе. Од доношења Устава 1974. године статистика показује да су судови све шире користили притвор, а осамдесетих се тај тренд наставља до данас. Криминализација друштва деведесетих, заједно са таквом праксом судова, доводи систем до границе издржљивости. Како је враћање на поновни поступак, подразумевало продужење притвора, тренутна реформа судства би у том смислу могла утицати на број притвореника. Јер ће ускоро Виши

суд морати да донесе одлуку, али, ће за најтежа дела у ЗКП остати притвор од две до четири године.

Криминолог Златко Николић, бивши управник КПД у Панчеву, објашњава да упритвору није обавезна такозвана пермитивна атмосфера - постављање облика дозвољеног понашања. „У ствари, она постоји, али се своди на шетњу и собу и сталну неизвесност. Не постоји, дакле, никаква друга активност која оставља човеку перспективу. Све што се дешава тамо зависи од одлуке судова, а окружни су једини надлежни да надгледају живот у притвору. Међутим, они нису само надлежни него и обавезни да преиспитују околности у којима су притвореници.

Судије махом никада не кроче у притвор“, каже Николић. „Узимамо погрешан модел, какав има Америка, у којој је сваки стоти грађанин у притвору. Решење просторних проблема и алтернативним казнама колико и у прерасподели притвореника по установама.“

И Милош Р. Јанковић сматра да теза да је за промене потребан новац не стоји. „Јер док наводно радимо на алтернативним мерама за нека кривична дела истовремено уводимо казну затвора за саобраћајни прекршај. А суштина нам промиче. Јер елементарне услове који важе већ пола века не треба да испунимо због међународне заједнице, него због достојанства свих нас. Услови смештаја у притвору утичу и на исходиште по повратку на слободу.“

О исходишту на слободи можда најбоље говори податак да су чак 50 одсто свих особа лишених слободе у овом тренутку повратници. Очигледно, људи без исходишта у важећем систему. У деценијама на које се позивају стручњаци - педесетих и шездесетих година - затвори су имали привредне јединице које данас није могуће организовати из много разлога. Али, ако нема много доприноса, неки сматрају да не мора бити ни толико трошкова на рачун буџета.

Адвокат Рајко Даниловић подсећа такође да притвор није она мера која би требало да буде, него се најчешће претвара у меру одмазде против притвореника. „У Србији притвори трају предуго и економски су непотребно неисплативи,“ каже Даниловић.

Минималне стандарде, на које смо пристали 1955. године, у Србији испуњавају једино притворске установе које више нису под јурисдикцијом овдашњих судова и министарстава него под надзором међународне заједнице на Косову и Метохији.

Тамошње бројке не улазе у статистику српских установа и притвореника, а с њом би се парадоксално, приближили тим минималним стандардима живота притвореника.

Била би то згодна иронија да није тужна реалност.

На положај особа лишених слободе директно се односе Конвенција о стандардима за поступање са особама лишеним слободе (1955. г), Европска (2002.г) и Конвенција УН о забрани тортуре и других сурових, нељудских и понижавајућих казни и поступака (1984.г). од укупно десетак тужби, притвореници су у неколико случајева пред Међународним судом за људска права у Стразбуру успели да докажу кршење основне Конвенције за заштиту људских права током трајања притвора.

Држава није губила спор на услове у притворима него по основу члана 5. који се односи на право на слободу и безбедност. У последњем случају, Ђермановић против Србије, у образложењу суда држава је одговорна, јер се судови стереотипно позивају на опасност од бекства и тај разлог неосновано користе за продужавање притвора. „Штавише, захтев подносиоца за пуштање на слободу није прихваћен  ни у случају када је протекао период од три четвртине казне која му је касније изрицана и упркос погоршању његовог здравственог стања.“

Славољуб Царић, заступник Србије пред Европским судом за људска права каже да у досадашњој пракси није било повреде Конвенције у смислу услова у притворима „него само у дужини трајања поступка и може да се каже у обимном одређивању притвора. Истина је да се одмах прибегава притвору и да он дуго траје, а увек са истим образложењем опасности од бекства. То може, у крајњој линији, бити првобитна опасност, али њу је суд, уосталом, дужан стално да преиспитује,“каже Царић.

МАЛИ БРОЈ ПРИТУЖБИ НА ЗАТВОРСКЕ УСЛОВЕ

Аутор: И.Тошовић

У Србији на издржавању казне двадесет осам особа са инвалидитетом

НАША ПРИЧА

На издржавању казне затвора у Србији налази се 28 особа са инвалидитетом, а у затворским установама задржавају се само они за чији инвалидитет могу да се обезбеде неопходни услови, кажу за Данас у Управи за извршење кривичних санкција Министарства правде.

Како објашњавају, уколико такви услови не могу да се остваре, ове особе се упућују у Специјалну затворску болницу у Београду.

- Ако се утврди да ни у Специјалној затворској болници нема адекватних услова, особе са инвалидитетом се упућују у специјализовану установу која може да одговори на њихове потребе, а трошкове сноси Управа за извршење кривичних санкција - истичу у овој управи.

Они додају да затворске установе нису довољно прилагођене овим особама, али је у свим сегментима друштва и даље мали број примера прилагођености услова за особе са инвалидитетом било ког типа.

- Међутим, то никако затворске установе не чини специфичним. Било је случајева да смо добијали притужбе особа са инвалидитетом на третман у затворима, али су то више молбе него притужбе да им се изађе у сусрет - наводе у Управи.

Милош Јанковић, заменик заштитника грађана за права лица лишених слободе, каже за Данас да број притужби које заштитник добија од особа са инвалидитетом која су на издржавању казне затвора или у притвору није велики, „што не значи да је ситуација у затворском систему добра“.

- Током контролних посета затворима, заштитник грађана се уверио да управе затвора чине одређене напоре да особама са инвалидитетом омогуће примерен смештај и задовољење њихових посебних потреба - указује Јанковић.

Он објашњава да је заштитник грађана овлашћен да контролише законитост и правилност рада затвора, има право на ненајављене посете и приступ свим просторијама, право на ненадзиран разговор са свим запосленима и свим лицима која се налазе на издржавању казне затвора или у притвору. Јанковић додаје да имају право и на увид у целокупну документацију, без обзира на степен њене тајности.

- Заштитник поступа по притужбама и по сопственој иницијативи, када на било који начин сазна за повреду права особа на издржавању казне затвора или у притвору. Интересантан је случај особе са инвалидитетом - М.Р. Он је због квара инвалидских колица, које управа затвора није хтела да поправи, објавио да је у штрајку глађу од 15. јуна 2009, али је преминуо 30. јуна 2009. од прекомерне дозе хероина - наводи Јанковић.

Како истиче наш саговорник, Уставом Србије прописано је да је забрањена свака дискриминација, па и по основу психичког или физичког инвалидитета.

- Законом о извршењу кривичних санкција прописано је да осуђени са посебним потребама има право на смештај примерен врсти и степену његових посебних потреба. То се односи и на притворенике и прекршајно кажњена лица - напомиње Јанковић.

- Процењује се да је укупни капацитет свих затвора у Србији за максимално 7.000 лица, а у затворима Србије је крајем децембра 2009. било смештено преко 11.000 особа - наводи Јанковић.

Испитивање кршења права притворених

Заштитник грађана је завршио извештај о ванредној контролној посети Окружном затвору у Београду у ком су описани услови смештаја и третман шесторо припадника Анархосиндикалне иницијативе, рекао је за Данас Милош Јанковић, заменик Заштитника грађана за права лица лишених слободе.

Реч је о групи којој се ставља на терет да су бацили запаљене флаше на грчку амбасаду и написали слово А на зиду ове амбасаде у августу прошле године.

Јанковић објашњава да је са сарадницима посетио свих шест припадника те групе и разговарао с њима.

- Обишли смо све спаваонице, обавили ненадзиране разговоре са свих шест притворених лица, а разговарали смо и са управом затвора - наводи Јанковић.

Он додаје да је, на основу непосредног опажања смештајних услова и изјава притворених, закључио да недостаци смештаја, третмана и околности на које се указује у тим изјавама нису појава која представља дискриминацију тих лица.

- Недостаци смештаја, у смислу недопустиве пренасељености, недостатка непосредног дотока природне светлости и ваздуха, влажних мокрих чворова, неокречених зидова и лоше хигијене спаваоница су чињенице које представљају општу карактеристику затворског система у Србији - оцењује Јанковић. Према његовим речима, поједина лица спавају на поду, није им омогућено да проводе потребно време на свежем ваздуху, исхрана није довољно квалитетна, а здравствена заштита и кадровски капацитети су недовољни.

У вези са јучерашњом најавом Заштитника грађана Саше Јанковића да ће бити предложено покретање поступка против затворског стражара за кога је један од притвореника рекао да је примењивао физичку силу, Милош Јанковић објашњава да када Заштитник грађана покрене поступак то не значи само по себи да је дошло до повреде закона, већ да ће се то испитати.

Тражићу да у изменама Закона о БИА буде прописано да грађанин који је прислушкиван, а сумње због којих је суд то наредио нису потврђене, обавезно буде обавештен о томе да је био предмет интересовања тајне службе и да му буде понуђено да изврши увид у прикупљени материјал и да се материјал након тога уништи – каже у разговору за “Блиц недеље” Саша Јанковић, заштитник грађана, који је прошле недеље провео три дана у контроли рада БИА.

У вашем извештају о провери рада службе се наводи да БИА може без одобрења само да прати разговоре, али да им је за прислушкивање телефона потребно одобрење судије. Мислите ли да се тако долази до значајних података о везама појединаца? Треба ли ограничити ту могућност?
– Сврха те тзв. статистичке обраде података управо јесте да се утврде везе између људи. Важећи Закон о БИА (из 2002. године) даје директору Агенције могућност да нареди њену примену, а то други закони омогућавају и директору Војнобезбедносне агенције, као и органима унутрашњих послова. Има више државних органа и служби којима наши прописи омогућавају да, без одлуке суда, до одређене мере задру у приватност грађана, али највише пажње по инерцији скрећу тајне службе иако њихова аутономна овлашћења више нису најинтензивнија. Сматрам да ту има места за промене.

Наведено је и да БИА има случајеве у којима накнадно тражи одлуку суда за примену мера. Зна ли се колико времена прође од примене до одобрења суда и колико је таквих случајева у периоду који сте контролисали?
– Практично, четири дана Агенција може примењивати мере без одлуке, али уз писмену сагласност председника Врховног касационог суда или судије кога он овласти. У последњих седам година десило се то једном, и тај случај смо детаљно разматрали. Разлог је била хитност и опасност која је претила. Данашња технологија омогућава да писање одлуке не траје ништа дуже него писање одобрења, па нема ни разлога да ова могућност опстаје.

Изјавили сте и да нема незаконитог прислушкивања. На основу чега то тврдите?
– Тешко да ико озбиљан може тврдити да није било незаконитог прислушкивања а да није прегледао бар сваки појединачни случај примене посебних мера, контролисао све базе техничких података у којима би требало аутоматски да се бележи свако коришћење посебне опреме и, да се мало нашалим, увео у стање хипнозе или бар пропустио кроз детектор лажи сваког припадника БИА понаособ. Ја то нисам учинио, па нисам ни могао рећи да БИА никад никог није незаконито прислушкивала – медији понекад претерају у поједностављивању туђих изјава, поготово у насловима. Контрола је, како је и наглашено у извештају, била превентивна и извршен је увид у више случајева прислушкивања, методом случајног узорка. У сваком од њих постојала је одлука председника Врховног суда или наредба истражног судија за примену мере, а начин на који је документација устројена показује, али наравно не гарантује, да се то правило поштује у сваком појединачном случају. Предмет контроле су биле и процедуре које технички омогућавају да мера прислушкивања буде примењена.
Ипак, отклања ли то сваку сумњу у злоупотребе прислушкивања?
– Наравно да се сумња никад у потпуности не може искључити, али сврха контроле је, између осталог, била и да се оцени да ли ће у конкретним случајевима, када неко поднесе аргументовану притужбу, моћи утврдити да ли су му права прекршена незаконитим или неправилним радом Агенције. У контроли је констатовано да у БИА постоје процедуре које би требало да омогуће да се злоупотреба и кршење закона, ако се десе, могу открити, а починиоци идентификовати. У Извештају, препорукама је указано на то како се простор за злоупотребу додатно може смањити. Мислим да је за сваког припадника БИА и других служби безбедности значајно сазнање да не само орган унутрашње, већ и спољне контроле у свако доба може практично проверити да ли су они лично учествовали у противзаконитом прислушкивању и да би у том случају и против њих сасвим сигурно била покренута кривична пријава. Тај превентивни ефекат није мали.
Ко од независних органа контролише прислушкивање?
– Заштитник грађана као независни државни орган има дужност и овлашћење да по притужби или на основу другог сазнања о кршењу права грађана реагује и провери да ли је служба безбедности незаконитим или неправилним радом прекршила права и слободе које грађанима гарантује наш правни поредак. У таквом, законом предвиђеном контролном поступку, за омбудсмана нема тајни, али ако је служба радила законито и правилно, он их неће открити подносиоцу притужбе. И Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности има право да провери законитост прикупљања личних података грађана. Имамо и скупштински одбор за одбрану и безбедност, који није независни државни орган као што у вашем питању наглашавате, али који такође, на свој начин, контролише рад служби безбедности чини.
Према вашем утиску, штити ли данашња БИА интересе грађана или попут својих претходника ради за појединачне интересе?
– Када спречава шпијунажу и одливање осетљивих података, документује најтеже облике кривичних дела или открива и пресеца терористичке активности, БИА сасвим сигурно штити интересе и права и слободе сваког од нас. Многи, међутим, верују да то није једино за шта поједини припадници Агенције користе своја овлашћења и ја понављам да не могу без резерве порећи те сумње, већ констатовати да приликом превентивне контроле није установљено кршење закона. Међутим, грађани који аргументовано тврде да Агенција у свом раду противзаконито угрожава њихову приватност или друга права могу се обратити и заштитнику грађана и тада ће у посебном контролном поступку бити проверено да ли су оштећени незаконитим или неправилним радом тајне службе.
Да ли сте с директором БИА разговарали о сумњама да су досијеа која је требало отворити одмах након 5. октобра накнадно мењана, преправљана и самим тим компромитована?
– Разговарали смо о информацијама да су поједини документи током и после октобра 2000. године спаљивани и изношени из Службе државне безбедности. У БИА су уверени да у одговарајућим архивама Агенције ипак постоје копије највећег броја тих докумената.

Отварање досијеа исправљање неправде
Рекли сте да је БИА спремна да сарађује на отварању тајних досијеа. Шта вам је директор БИА рекао о томе, види ли БИА то као важан корак који треба учинити?
– БИА је донедавно имала став да отварање досијеа из периода који се означава као тоталитарни није потребно. Чини се да се у међувремену и у руководству БИА искристалисало становиште да нема другог начина да држава исправи неправду према грађанима који су били жртве политичког прогона као “унутрашњи непријатељи”, чија су права кршена и чијим је животима манипулисано. Бојазан Агенције је да се то не учини на начин који ће јој отежати да данас ефикасно обавља свој законит и легитиман посао. Моје становиште је да би јој отварање досијеа из тоталитарног периода, учињено на прави начин, управо помогло у томе јер би допринело повратку поверења грађана у службу безбедности своје државе, а без поверења својих грађана нити једна служба која се у свом раду ослања на информације са терена не може бити ефикасна.