a

Испитивање кршења права притворених

Заштитник грађана је завршио извештај о ванредној контролној посети Окружном затвору у Београду у ком су описани услови смештаја и третман шесторо припадника Анархосиндикалне иницијативе, рекао је за Данас Милош Јанковић, заменик Заштитника грађана за права лица лишених слободе.

Реч је о групи којој се ставља на терет да су бацили запаљене флаше на грчку амбасаду и написали слово А на зиду ове амбасаде у августу прошле године.

Јанковић објашњава да је са сарадницима посетио свих шест припадника те групе и разговарао с њима.

- Обишли смо све спаваонице, обавили ненадзиране разговоре са свих шест притворених лица, а разговарали смо и са управом затвора - наводи Јанковић.

Он додаје да је, на основу непосредног опажања смештајних услова и изјава притворених, закључио да недостаци смештаја, третмана и околности на које се указује у тим изјавама нису појава која представља дискриминацију тих лица.

- Недостаци смештаја, у смислу недопустиве пренасељености, недостатка непосредног дотока природне светлости и ваздуха, влажних мокрих чворова, неокречених зидова и лоше хигијене спаваоница су чињенице које представљају општу карактеристику затворског система у Србији - оцењује Јанковић. Према његовим речима, поједина лица спавају на поду, није им омогућено да проводе потребно време на свежем ваздуху, исхрана није довољно квалитетна, а здравствена заштита и кадровски капацитети су недовољни.

У вези са јучерашњом најавом Заштитника грађана Саше Јанковића да ће бити предложено покретање поступка против затворског стражара за кога је један од притвореника рекао да је примењивао физичку силу, Милош Јанковић објашњава да када Заштитник грађана покрене поступак то не значи само по себи да је дошло до повреде закона, већ да ће се то испитати.

Тражићу да у изменама Закона о БИА буде прописано да грађанин који је прислушкиван, а сумње због којих је суд то наредио нису потврђене, обавезно буде обавештен о томе да је био предмет интересовања тајне службе и да му буде понуђено да изврши увид у прикупљени материјал и да се материјал након тога уништи – каже у разговору за “Блиц недеље” Саша Јанковић, заштитник грађана, који је прошле недеље провео три дана у контроли рада БИА.

У вашем извештају о провери рада службе се наводи да БИА може без одобрења само да прати разговоре, али да им је за прислушкивање телефона потребно одобрење судије. Мислите ли да се тако долази до значајних података о везама појединаца? Треба ли ограничити ту могућност?
– Сврха те тзв. статистичке обраде података управо јесте да се утврде везе између људи. Важећи Закон о БИА (из 2002. године) даје директору Агенције могућност да нареди њену примену, а то други закони омогућавају и директору Војнобезбедносне агенције, као и органима унутрашњих послова. Има више државних органа и служби којима наши прописи омогућавају да, без одлуке суда, до одређене мере задру у приватност грађана, али највише пажње по инерцији скрећу тајне службе иако њихова аутономна овлашћења више нису најинтензивнија. Сматрам да ту има места за промене.

Наведено је и да БИА има случајеве у којима накнадно тражи одлуку суда за примену мера. Зна ли се колико времена прође од примене до одобрења суда и колико је таквих случајева у периоду који сте контролисали?
– Практично, четири дана Агенција може примењивати мере без одлуке, али уз писмену сагласност председника Врховног касационог суда или судије кога он овласти. У последњих седам година десило се то једном, и тај случај смо детаљно разматрали. Разлог је била хитност и опасност која је претила. Данашња технологија омогућава да писање одлуке не траје ништа дуже него писање одобрења, па нема ни разлога да ова могућност опстаје.

Изјавили сте и да нема незаконитог прислушкивања. На основу чега то тврдите?
– Тешко да ико озбиљан може тврдити да није било незаконитог прислушкивања а да није прегледао бар сваки појединачни случај примене посебних мера, контролисао све базе техничких података у којима би требало аутоматски да се бележи свако коришћење посебне опреме и, да се мало нашалим, увео у стање хипнозе или бар пропустио кроз детектор лажи сваког припадника БИА понаособ. Ја то нисам учинио, па нисам ни могао рећи да БИА никад никог није незаконито прислушкивала – медији понекад претерају у поједностављивању туђих изјава, поготово у насловима. Контрола је, како је и наглашено у извештају, била превентивна и извршен је увид у више случајева прислушкивања, методом случајног узорка. У сваком од њих постојала је одлука председника Врховног суда или наредба истражног судија за примену мере, а начин на који је документација устројена показује, али наравно не гарантује, да се то правило поштује у сваком појединачном случају. Предмет контроле су биле и процедуре које технички омогућавају да мера прислушкивања буде примењена.
Ипак, отклања ли то сваку сумњу у злоупотребе прислушкивања?
– Наравно да се сумња никад у потпуности не може искључити, али сврха контроле је, између осталог, била и да се оцени да ли ће у конкретним случајевима, када неко поднесе аргументовану притужбу, моћи утврдити да ли су му права прекршена незаконитим или неправилним радом Агенције. У контроли је констатовано да у БИА постоје процедуре које би требало да омогуће да се злоупотреба и кршење закона, ако се десе, могу открити, а починиоци идентификовати. У Извештају, препорукама је указано на то како се простор за злоупотребу додатно може смањити. Мислим да је за сваког припадника БИА и других служби безбедности значајно сазнање да не само орган унутрашње, већ и спољне контроле у свако доба може практично проверити да ли су они лично учествовали у противзаконитом прислушкивању и да би у том случају и против њих сасвим сигурно била покренута кривична пријава. Тај превентивни ефекат није мали.
Ко од независних органа контролише прислушкивање?
– Заштитник грађана као независни државни орган има дужност и овлашћење да по притужби или на основу другог сазнања о кршењу права грађана реагује и провери да ли је служба безбедности незаконитим или неправилним радом прекршила права и слободе које грађанима гарантује наш правни поредак. У таквом, законом предвиђеном контролном поступку, за омбудсмана нема тајни, али ако је служба радила законито и правилно, он их неће открити подносиоцу притужбе. И Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности има право да провери законитост прикупљања личних података грађана. Имамо и скупштински одбор за одбрану и безбедност, који није независни државни орган као што у вашем питању наглашавате, али који такође, на свој начин, контролише рад служби безбедности чини.
Према вашем утиску, штити ли данашња БИА интересе грађана или попут својих претходника ради за појединачне интересе?
– Када спречава шпијунажу и одливање осетљивих података, документује најтеже облике кривичних дела или открива и пресеца терористичке активности, БИА сасвим сигурно штити интересе и права и слободе сваког од нас. Многи, међутим, верују да то није једино за шта поједини припадници Агенције користе своја овлашћења и ја понављам да не могу без резерве порећи те сумње, већ констатовати да приликом превентивне контроле није установљено кршење закона. Међутим, грађани који аргументовано тврде да Агенција у свом раду противзаконито угрожава њихову приватност или друга права могу се обратити и заштитнику грађана и тада ће у посебном контролном поступку бити проверено да ли су оштећени незаконитим или неправилним радом тајне службе.
Да ли сте с директором БИА разговарали о сумњама да су досијеа која је требало отворити одмах након 5. октобра накнадно мењана, преправљана и самим тим компромитована?
– Разговарали смо о информацијама да су поједини документи током и после октобра 2000. године спаљивани и изношени из Службе државне безбедности. У БИА су уверени да у одговарајућим архивама Агенције ипак постоје копије највећег броја тих докумената.

Отварање досијеа исправљање неправде
Рекли сте да је БИА спремна да сарађује на отварању тајних досијеа. Шта вам је директор БИА рекао о томе, види ли БИА то као важан корак који треба учинити?
– БИА је донедавно имала став да отварање досијеа из периода који се означава као тоталитарни није потребно. Чини се да се у међувремену и у руководству БИА искристалисало становиште да нема другог начина да држава исправи неправду према грађанима који су били жртве политичког прогона као “унутрашњи непријатељи”, чија су права кршена и чијим је животима манипулисано. Бојазан Агенције је да се то не учини на начин који ће јој отежати да данас ефикасно обавља свој законит и легитиман посао. Моје становиште је да би јој отварање досијеа из тоталитарног периода, учињено на прави начин, управо помогло у томе јер би допринело повратку поверења грађана у службу безбедности своје државе, а без поверења својих грађана нити једна служба која се у свом раду ослања на информације са терена не може бити ефикасна.

"Блиц", 05.02. 2010. године, аутор: Марија Величковић

Милош Јанковић, заменик омбудсмана

Општина Сопот крши закон и Устав

Од грађана Сопота при овери и издавању документа у општини захтева се да покажу уверење да су платили порез на коришћење грађевинског земљишта. Такво условљавање је неуставно, тврди за „Блиц“ Милош Јанковић, заменик заштитника грађана и додаје да је општини Сопот дат налог да се са таквом праксом прекине.
У великом проблему нашао се Иван Животић и замало да не успе да на време закаже венчање због компликација у општини, а имао је проблема и око узимања држављанства потребног за вађења нове личне карте и пасоша.
- Служба је чак одбила да, након завршеног факултета, у радну књижицу упишем стручну спрему и све то због тога што са собом нисам имао потврду о измиреним накнадама за коришћење грађевинског земљишта. Не поседујем ни квадратни метар било какве непокретности, а моји родитељи су измирили све обавезе према држави и не желим да испуњавам хирове „градских отаца“-жали се Животић, који је један од Сопоћана који су се због овога обратили Републичком Заштитнику грађана.
Председник општине Сопот, Живорад Милосављевић тврди да је условљавање окончано, и да је то био начин да се људи натерају да плаћају порез на грађевинско земљиште који није велики ако се не запостави.
- Ми смо захваљујући томе имали добру наплату и сва дуговања су измирена. Сад наплату врши Град Београд и ми с тим немамо више ништа. То је било па прошло - рекао је за „Блиц“ председник општине Сопот, и додао да је за грађане Сопота овако боље, јер су платили заостала дуговања и сада су мирни.
Заменик заштитника грађана Милош Јанковић истиче да је условљавање грађана, да на такав начин плате грађевинско земљиште, незаконито и наводи да је по пријавама грађана интервенисао два пута. Он истиче да је први пут добио усмено обећање из општине, да ће прекинути са условљавањем грађана. Међутим, како до тога није дошло, заштитник грађана је донео препоруке за стављање ван снаге Закључка Општинског већа о оваквој пракси и наложио да се без одлагања омогући грађанима да изваде документа или заврше друге обавезе због којих су дошли у општину.
- Не треба да постоји било какво условљавање плаћањима. Не може се спроводити закон на незаконити начин. Постоје и други начини за наплату - наглашава Јанковић.
Он додаје да, уколико и даље у општини буду игнорисали препоруке заштитника грађана, следећи корак је да се против запослених у општини покрене дисциплински поступак.
- С обзиром да је документ ступио на снагу 29. децембра прошле године, даћемо им још мало времена. Пратићемо поступак по препоруци и уколико утврдимо да се не поштује, донећемо одређене мере - додаје Јанковић.

Настављено по старом
Поједини грађани Сопота, са којима смо разговарали, тврде да им је и током јануара ове године тражен документ о плаћеном порезу, као услов за вађење других докумената, упркос налогу заштитника грађана да општина такву праксу обустави. Једино што се за сада променило је, кажу, што на огласној табли више нема папира са Закључком Општинског већа из маја 2007. године о овој обавези.

 

Проституција функционише од почетка до краја на механизмима претње и принуде. Проституција су, најкраће речено, уста, вагина, или анални отвор у које мушкарац продире својим пенисом, рукама, разним предметима, један, па други, па трећи, па четврти, и тако у бескрај. Нико не жели, а још мање ужива у томе да има сексуалне односе са шест, или десет или двадесет странаца дневно. И није само број у питању. Наиме, многи од тих странаца користе жене на бизарне начине, који су болни или одвратни, а повремено и смртоносни.

Да не помињемо силовање, премлаћивање, утамничавање или друге начине ограничавања кретања, разне облике сексуалног злостављања и болести што све представљају начин уништавања живота милиона жена. Зато и има основа да се констатује да употреба проституције и проститутки уништава достојанство свих жена.

Проститутке су редовно подвргнуте скоро тоталној доминацији. Навећи део начина остваривање те доминације је бруталног, физичког типа, мада многи макрои развијају и разне облике тзв. нефизичке силе да потчине себи вољу жртава, а најчешће комбинују обе врсте доминације. Када се, дакле, проституција назива поновљеним силовањем, то није претеривање, јер силовање је сексуални однос противан вољи жртве, однос који се остварује уз помоћ претњи или принуде. Не постоји друштвена институција којом у тој мери доминира постојање продуженог насиља као што је случај с проституцијом. За проститутке је нормално да им се ускраћује храна, спавање и новац који су зарадиле. Њих туку, муче, прете им смрћу, убијају их, и то како макрои који их контролишу тако и клијенти, а институције их не штите. Не тако давне 1991, јужнокалифорнијска полиција закључивала је све случајеве убиства и пријаве силовања проститутки и наркоманки печатом „НХИ“ што је била скраћеница за „Но Хуман Инволвед“ (ниједно људско биће није обухваћено).

Процене говоре да су проститутке у већини случајева жртве инцеста и да се тај проценат креће од 65 одсто до 90 одсто. Проституција садржи низ насилних чинова против жена који су по својој суштини трауматизујући. У студији која је обухватила око пет стотина проститутки, укључујући жене, мушкарце и транссексуалце из Јужне Африке, Тајланда, Турске, САД и Замбије, 62 одсто наводи да су биле силоване, а 73 одсто говори да су биле изложене физичком злостављању. Њих 72 одсто су раније биле у статусу бескућница/ка. Њих 92 одсто је изјавило да би желело сместа да напусти проституцију, 83 одсто проститутки су биле жртве напада разним врстама оружја. Канадски извештај о проституцији и порнографији закључује да девојке и жене које се баве проституцијом имају 40 пута већу стопу смртности од националног просека. Од жена које раде у тзв. пословној пратњи 75 одсто је покушало самоубиство. По извештајима добијеним од медицинских установа, проститутке чине 15 одсто свих лица која су покушала самоубиство. Слично ратним ветеранима, проститутке пате од синдрома посттрауматског стреса који се очитује кроз екстремне физичке и емоционалне трауме. Симптоми су акутни напади страха, депресија и осећај замора који не пролази, несаница и ноћне море, појава застрашујућих флешбекова. Из поменутих пет земаља 67 одсто проститутки одговара у потпуности критеријумима за дијагностиковање пост-трауматског синдрома ратних војних ветерана, а тај проценат сличан је само још код жртава насиља, жртава силовања као и жртава разних облика тортуре.

Заправо, најновија истраживања говоре о томе да се код проститутки чешће јављају озбиљне психијатријске болести као резултат проститутивних активности него код војника изложенх борбеним дејствима. Разлог је што ови други могу да узврате и немају осећај беспомоћности, друштвене одбачености и незаштићености као што је случај с проституткама. Посттрауматски синдром од којег пате проститутке није привремена појава и траје деценијама, практично до краја живота. Од стране макроа контролисано је 80 одсто до 95 одсто проститутки, тако да се може рећи да је мит о независном „раду“ веома далеко од истине.

Ропство је било прво питање људских права које је изазвало међународни интерес. Иако се ропство дочекује и данас с највећом могућом осудом, сексуална експлоатација као савремени облик проститутивног ропства и те како постоји и на почетку 21. века. Проблем је допуњен тиме што су жртве обично из најсиромашнијих и најрањивијих друштвених група. Страх и очајничка потреба да се преживи по сваку цену обесхрабрује их да говоре.

Проституција је нешто што настаје из друштвених односа моћи, а не нешто што произилази из женске природе. Многи људи воле да схватају проституцију као слободно одлучивање о избору животног стила. Чињеница да је већина проститутки била сексуално злостављана у детињству и да су многе ушле у проституцију пре пунолетства, подрива идеју о наводном сјају „слободног животног стила“, што су само маркетиншке стратегије које су очигледно неопходне јер већина клијената заправо жели да верује у илузију да се сви актери „лепо забављају“. Многи такође мисле да се жене баве проституцијом као начином да зараде за дрогу, мада је јасно да се дрога у проституцији користи као помоћно средство да се преживи такав начин живота.

Када говоримо о правној регулативи проституције, не треба заборавитит да не би постојала понуда сексуалних услуга од стране жена и деце да не постоји потражња тих врста услуга. Без организације коју обавља индустрија секса, не би било проституисања жена и деце тога нивоа. Без корисника проституције, који је описују као извор сексуалног задовољства и ослобађања, проституција не би била називана послом као и сваким другим, нити би проституција могла да се назива изразом женског права да контролишу своја сопствена тела. Корисници услуга проститутке доприносе стварању и одржавању идеје слободе коју, јасно је, једино они могу да користе. Али ма каква била форма проституције, треба схватити да је увек реч о злочину против људског бића. Ту се не ради о моралу који се мења у зависности од времена и места, већ о етици која се односи на цео људски род.

Шведски парламент је 1999. криминализовао куповину сексуалних услуга, али не и њихову продају. То је сензитивна, друштвено одговорна правна реакција на суровости проституције.

Сам закон није довољан одговор на проституцију. Али закон који кажњава починиоце злочина, а не његове жртве, неопходан је, заједно с политичким активизмом, образовањем, економским алтернативама и друштвеним службама које имају за циљ да помогну проституткама.