a

Недозвољено питање „планирате ли породицу” – непролазна препрека приликом запошљавања. – устручавају се да пријаве дискриминацију

„Да ли намеравате да се ускоро удате и рађате децу”, било је последње питање које је менаџер за људске ресурсе поставио младој правници која је конкурисала за посао у једној реномираној ревизорској фирми. „Да, наравно”, одговорила је двадесетпетогодишња кандидаткиња за радно место. „Не зовите ви нас, јавићемо се ми вама”, биле су последње речи овог послодавца. Телефон никад није зазвонио, а неколико недеља касније на адресу ове правнице стигло је обавештење дотичне фирме да је на радно место за које је она конкурисала примљен мушкарац.

Ниједан послодавац нема права да поставља питања која задиру у приватну сферу живота – од оних која се тичу емотивног, брачног и породичног статуса и планова у вези са будућношћу, преко питања која се тичу сексуалне, политичке и религијске оријентације, до оних – чиме вам се баве родитељи, за који фудбалски клуб навијате, да ли имате профил на друштвеној мрежи Фејсбук или Мај спејс… Особа којој потенцијални послодавац постави оваква питања и која сматра да је због „погрешних” одговора била дискриминисана приликом пријема на посао има право да се жали инспекцији рада, а ако процени да је ова служба несензибилна или не жели да реагује на њене притужбе, може да потражи помоћ заштитника грађана”, истиче Зорица Мршевић, помоћник заштитника грађана за родну равноправност.

Наша саговорница, међутим, додаје да до сада ниједна жена није затражила правну помоћ заштитника грађана због полне дискриминације и наглашава да менаџмент сваког предузећа има право да бира свој тим, а доказивање полне дискриминације је веома клизав терен на коме се дискриминација „лако камуфлира и тешко препознаје”. Она додаје да се заштитнику грађана за родну равноправност до сада јавило неколико жена којима због благословеног стања није био продужаван уговор о раду – што такође представља један облик дискриминације који је законски санкционисан.

Радован Ристановић, директор инспекције рада, каже да се у току године на прсте једне руке могу пребројати жене које поднесу пријаву против свог потенцијалног послодавца због полне дискриминације.

„Сви ми, укључујући и запослене у инспекцији рада, знамо да многи послодавци приликом интервјуа за посао постављају питања о браку, трудноћи и породичним плановима кандидаткиње за посао, али ови разговори се обично воде у четири ока и жена најчешће нема никакав доказ да посао није добила зато што је свог потенцијалног послодавца обавестила да планира брак и породицу, па због тога не може да против њега поведе судски спор. Закон предвиђа новчану санкцију за дискриминацију на основу пола и она за правно лице износи између 800.000 и милион динара, али мора се имати на уму да велики број жена уопште није информисан о својим радним правима и нема поверење у институције система да ће „истерати правду” у спору против послодавца. Мотивисане жељом да што пре нађу посао и у недостатку конкретних доказа којима би доказале полну дискриминацију, жене најчешће одустају од идеје да подносе тужбу против послодавца”, констатује наш саговорник.

Према истраживању о дискриминацији на територији АП Војводине, које је својевремено спровео покрајински омбудсман, питања о брачном статусу приликом запошљавања женама се постављају у 42,3 одсто, а мушкарцима у 21,7 одсто случајева, а питања о породичном стању – броју деце и планирању породице мушкарцима се постављају у 16 одсто, а женама у 40 одсто случајева. Наташа Перишић-Павловић, председница невладине организације „Хора” за еманципацију жена и ауторка приручника „Дискриминација жена на радном месту”, каже да различита социолошка истраживања сведоче да се жене у знатном проценту суочавају са различитим облицима посредне и непосредне дискриминације на радном месту – не само да дуже чекају запослење и да се добијање посла неретко „условљава” одрицањем од материнства, већ спорије напредују у служби, имају мању плату у односу на колеге и чешће су изложене различитим облицима мобинга.

Испричао ми је лекар речи ћерке која је, идући за његовим стопама, то вече славила завршетак школовања на Медицинском факултету: „Ноћас ћу се радовати, а сутра ћу плакати”. Размишљала је унапред о томе како ће изгледати потрага за послом у струци.

Истог момента повезала ми се та прича са нечим што ми већ данима бриди у ушима.

„Па ви знате како се у здравству добија посао - преко везе или за паре”, саопштила ми је, нормално као да ме обавештава о температури и влажности ваздуха, недавно директорка једног нашег дома здравља. Тиме ми је, између осталог, објаснила како је њена радница после три године рада на одређено време због „привремено повећаног обима посла” остала без посла, а друга лекарка, без конкурса и дана пробног рада, примљена у стални радни однос.

Поучила ме је и да се у здравству не морају расписивати конкурси за пријем радника, као и да је „папиролошки све покривено, те се она не брине”.

Поентирала је тиме да је она и сама исто прошла, радила годинама на одређено време, и данас јој ето „ништа не фали”. Да не буде забуне, та жена ми није познаница, разговор није био необавезан, у реду за пасош. Звао сам је службено, као заштитник грађана - државни орган, изабран у парламенту да на основу законских овлашћења контролишем рад јавних институција и поштовање права грађана. Желео сам да телефонским позивом, како су ме саветовале искусније колеге европски омбудсмани, ефикасно проверим утемељење притужбе коју сам управо добио и можда већ тим разговором отклоним повреду права и потребу да водим формалан поступак који кошта и траје! Ех, моја Европо...

Директорка ће се вероватно изненадити када схвати да наш разговор, за мене шокантни, а њој вероватно чудни („што ли ме је уопште звао?”, сигурно се пита), није крај приче. Омбудсман нема власт, али има право да захтева од извршне власти, која се понекад чини и једином, да спроведе правду. Права хиљада запослених се безобзирно крше, а оне који то чине понекад ми сами плаћамо, из буџета. Раде то толико очигледно, наругују се и закону и моралу тако дрско, да човек остаје збуњен и пита се да ли је, у ствари, са њим све у реду? У актуелном вицу на питање „како паметан Србин зове оног који то није?”, одговор гласи: „Телефоном из иностранства”. Још увек звучи сувише горко да би било смешно, ваљда ћемо се бар задњи смејати...

Vip Comment – Заштитник грађана Саша Јанковић

Вишемесечна расправа о Предлогу закона о тајности података, по много чему далекосежна, окончана је прошле седмице усвајањем тог прописа у Народној скупштини. Миљенко Дерета и Мирослав Хаџић, челни људи Грађанских иницијатива и Центра за цивилно-војне односе, добро су летос уочили да је о предлогу вођена необична „расправа у јавности“, као замена за „јавну расправу“. Ова друга, предвиђена Законом о државној управи као обавезна, изостала је у маниру који је обележио писање закона овог лета.

Коначно усвајајући преко потребан закон, Скупштина је истовремено прихватила амандман Заштитника грађана (омбудсмана) и избрисала ограничења у приступу подацима која је Влада првобитно предвидела за њега и Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. Коначни текст претрпео је и друге измене већине решења на чију су недопуштеност или непримереност указивали и други независни државни органи и тела, стручне организације и појединци од знања и интегритета. Иако су аутори првобитног текста све замерке на почетку оштро, понекад и врло непримерено у јавности одбацивали, Народна скупштина (и, прећутно, Министарство правде) ипак нису дозволили да Србија законом буде проглашена за земљу тајни. У завршним одредбама тог закона избрисано је још једно ограничење за Повереника у вршењу његове функције, предвиђено сасвим другим прописом –Законом о заштити података о личности. Заинтересованији памте да је парламент, када је пре мање од годину дана усвајао тај закон, прихватио и више амандмана омбудсмана, али не и онај којим је тражено брисање ограничења за Повереника у контроли поштовања закона, иако су то обе независне институције тражиле и понудиле исте разлоге. Омбудсман и Повереник су тада јавно и формално упозорили – то ограничење спречиће потпуну заштиту личних података грађана и омести улазак Србије на тзв. „белу шенгенску листу“, која нам, на крају крајева, свима у пракси олакшава остваривање Уставом гарантованог права да земљу напустимо и у њу се вратимо. Не улазећи у то који је од два разлога својим одложеним деловањем прошле седмице јаче мотивисао Скупштину, исходом морамо да будемо задовољни.

А која је, у ствари, корист од тога. У ситуацији када многи од нас једва састављају крај са крајем, зависе од социјалне помоћи, безуспешно траже посао или стрепе за њега, или када се, пошто већ нисмо и не можемо на време примити вакцину против новог грипа, упуштамо у наметнуте дебате о њеној штетности/опасности, кога је у ствари брига за питање државних тајни, података о личности, сличних апстракција и закона који се њима баве. Не намећу ли нам се те теме да би нам пажња скренула са „озбиљнијих“ ствари – сумњивих приватизација, већ дуго посрнуле привреде, редова испред нових и нових „народних кухиња“...? Нико, а посебно не Заштитник грађана, не може данас порећи животни значај остваривања и заштите економских и социјалних права - највећи број притужби грађана и, сходно томе, највећи део времена омбудсмана и његових сарадника посвећен је њима. Права да се живи и преживи, ради и заради, помогне и буде помогнут, разболи и остари основа су нашег достојанственог постојања. Немојмо, међутим, заборавити искуства из претходног политичког уређења које је обележавала доминација економских и социјалних права, на уштрб политичких и грађанских слобода. Социјализам и капитализам су се у економској сфери разилазили у концептима – у једном је владало начело прокламоване социјалне једнакости кориговано тржишним принципом, а у другом слободно тржиште које је кориговано социјалним обзирима. И зна се ко је, бар у овом делу света, однео победу. Али и у погледу оног што су једни звали „надградњом“, а други политичким и грађанским слободама и правима, друга концепција добила је ништа мање видну и значајну потврду своје одрживости. Можда управо зато што избор између духа и тела није могућ – за здраву особу потребно је истовремено и једно и друго.

На крају, каква је практична корист од донетих закона на папиру. На почетку – не претерано уочљива. Самим доношењем Закона о тајним подацима број тајни у овој земљи неће се аутоматски смањити ни за једну једину. У административној култури која се заснива на томе да грађанин има дужност, а орган власти право, закон или два не мењају свакодневицу. Али заинтересовани грађани и одговорне институције и појединци у њима (у које никако не треба убрајати само „независне“), имаће чвршћи ослонац за промену стварности набоље, корак по корак, како то изгледа једино, а трајно, и успева.

СВЕ НАШЕ ТАЈНЕ

Гост коментатор

Саша Јанковић заштитник грађана

Немачки филм „Животи других” („Das Leben der Anderen”), недавно емитован на националној телевизији, подсетио нас је на један бивши тоталитарни режим и његову тајну полицију која је, овладавајући човечјом интимом, од људи чинила таоце на привидној слободи.

Уједињена Немачка је источнонемачки Штази распустила и милионима људи ставила на увид досијее које је о њима тајна служба водила, као и истраживачима и новинарима. Био је то дуг према жртвама репресије, али и улог за здравију будућност. Нека врста тог процеса десила се у готово свим посттоталитарним државама. Отварање политичких досијеа Државне безбедности обећала је и Демократска опозиција Србије (ДОС) пре доласка на власт 2000. године. Покушај да обећање испуни неславно се завршио уредбом дугачког имена и кратког трајања и домета.

Верујући да је то потребно за реуспостављање повређених људских права, први српски омбудсман предложио је парламенту, непосредно након свог избора 2007.године, да се донесе посебан закон о отварању политичких досијеа (категорије „унутрашњих непријатеља” и сл.). Зачудо, Скупштина није прихватила тај предлог, а иронија је удесила да га, као посланик и шеф одбора за одбрану и безбедност подржи нови председник партије која је пре 2000. године била на власти и контролисала Службу државне безбедности, а да против гласају посланици странака владајуће коалиције, пре 2000. године скоро сви одреда опозиционари!

Може бити да је недавна „има-нема” питалица око докумената наших тајних служби о гробу Драже Михаиловића неке нове људе на њиховом челу забринула и упитала да ли и сами знају шта им по подрумима хвата прашину и чека да, када невидљивим рукама затреба, неког упропасти или уздигне. Можда је време да омбудсман поново изађе пред парламентарце, овај пут не са предлогом да се закон о отварању досијеа напише, већ са предлогом тог закона. Између осталог и због тога да би и неки наш данашњи ХГW XX/7, попут свог колеге из немачког, познаваоци кажу преромантичног филма, знао да, уколико се понови терор страха, једног дана неко може отворити свеску са његовим минулим радом и затражити да људима и правди погледа у очи.