a

Интервју: Саша Јанковић, омбудсман

Не може се власт скривати иза тајни

Да би заштитник грађана могао да буде гарант поштовања слобода и права, за шта га је парламент и изабрао, он мора бити у могућности да лично провери да ли се слободе и права грађана законито и правилно ограничавају и привремено укидају. А управо то могло би бити закинуто Владиним Предлогом закона о тајности података, који је предвидео да баш омбудсману и поверенику за информације неки подаци од значаја за заштиту права грађана буду тајна. И то да буду тајна само њима, али не и другим државним органима и функционерима.
Зато су Саша Јанковић, омбудсман, и Родољуб Шабић, повереник, поднели амандман на поменути Предлог закона. Јанковић за „Блиц недеље“ објашњава ову иницијативу.
– Не можемо грађанину који тражи заштиту својих права одговорити да она нису прекршена ако то заиста нисмо установили. Схваћено и спроведено правилно, то значи да заштитник грађана неће оном ко је незаконито притворен рећи да су му нека права и слободе суспендовани, ако се уверио да је то учињено у складу са законом и правилно, али сви грађани треба да знају да их државни орган независан од апарата силе штити од злоупотреба власти увек, па и у таквим ситуацијама – објашњава Јанковић.
Владин Предлог закона о тајности података, иначе, онемогућава заштитнику грађана и поверенику приступ тајним подацима које су управо они дужни да контролишу. Предлог такође даје слободу да се омбудсману и поверенику ускрате информације које су битне и од којих зависи оцена да ли се права грађана поштују или не, каже Јанковић.
– Конкретно то значи да, рецимо, у ситуацији у којој постоје проверене информације да државни орган држи некога у притвору мимо закона, а омбудсман проверава рад тог органа, он једноставно може да каже заштитнику грађана – акција је у току, све радимо по закону и правилно, дођите нам, да се мало нашалим, поново. Устав и закон, међутим, кажу да омбудсман мора да утврди да ли се права и слободе грађана правилно и законито ограничавају.

Шта очекујете од Скупштине сад кад сте поднели амандман на Предлог закона?
– Усвајањем овог амандмана брисало би се ограничење. Амандманом би била заштићена безбедност тајних података јер би посебно осетљивим информацијама имали приступ само они који прођу одговарајућу безбедносну проверу, укључујући ту и омбудсмана и повереника (од провере би, ипак, били изузети председник државе, председник скупштине и председник владе). Амандман предвиђа и обавезу и овлашћење за све који су тајним подацима приступили да их на сваки неопходан и примерен начин сачувају као тајну и спрече штету по интересе и безбедност људи и друштва, односно државе.
Како је овај проблем решен у земљама ЕУ?
– Управо на принципима које сам изнео.
Бројним институцијама се данас преклапају надлежности (Закон о спречавању дискриминације предвиђа повереника за ту област, Закон о заштити права детета предвиђа дечјег омбудсмана). Какав је ваш став о томе?
– Оно што није добро је разлика коју су закони направили између два повереника – колега Шабић доноси решења и друге акте који су и формално-правно обавезујући за друге државне органе – акте са „империјумом“, дакле акте вршења власти, а „нови“ повереник моћи ће да да само мишљење о томе да постоји дискриминација. Таква неконзистентна решења уносе конфузију и међу грађане и у институционални живот.
Колико сте до сада примили притужби грађана?
– У протекле две године институција Заштитника грађана је заживела у свести грађана. У том периоду примили смо 3.065 грађана, телефонски разговарали с грађанима у 6.734 случајева и примили 1.077 електронских поднесака. Укупно је за око две године постојања ове институције, до 23. октобра решено 2.403 случајева. То, међутим, не значи ни да су се у свима њима грађани оправдано жалили, нити да се решење једног случаја односи само на појединца – по правилу је другачије – полазећи од конкретног примера, од органа управе тражимо да промени начин рада према свима који се нађу у истој ситуацији. Министарство просвете је ових дана спровело једну нашу препоруку и тако омогућило остварење права свим студентима на мастер студијама, а то је статистички један предмет. Користили смо до сада 12 пута и право да предлажемо измене прописа који негативно утичу на остваривање загарантованих права грађана, а одредбе једног закона оспорили смо и пред Уставним судом.

И ја се понекад жалим грађанима
Јанковић сматра да се ситуација с институцијама које треба да штите грађане споро али ипак мења, и то набоље, и додаје:
– Ми се трудимо да наш капацитет градимо што брже да би сустигао велика и растућа очекивања грађана. То, међутим, не зависи само од нас, због тога се и ја понекад „жалим“ грађанима. То је највећи проблем који имамо – још увек не стижемо да све притужбе размотримо у року који грађани од нас с правом очекују

Гост коментатор: Саша Јанковић, заштитник грађана

Извештај

Србија напредује на путу ка ЕУ, оценила је Европска комисија. Њен најновији извештај почиње описом стања демократије и владавине права, људских и мањинских права у нашој земљи. Приступање ЕУ треба да значи и достизање европског квалитета живота, па поменимо шта Европа види као препреке пуном достојанству грађана Србије:
Сиромаштво је раширено, структура радне снаге неприлагођена потребама, па незапосленост прети, а стране инвестиције каскају; закони су неједнаког квалитета, настају на пречац и слабо се спроводе; нагомилани судски поступци сваким новим даном одмичу правду од оних који је чекају; дискриминацију смо забранили, али равноправност свима нисмо омогућили; деца, посебно ромска и са сметњама у развоју, не развијају све своје потенцијале; особе са инвалидитетом су невидљиве и ускраћене за друштвене услуге и сервисе; жене не могу увек рачунати на ефикасну акцију надлежних у случају насиља над њима, камоли на пуну равноправност; Роми су најрањивији и њихова деца треба ређе да се друже са багерима, а чешће са учитељима, социјалним радницима и лекарима; неправедно одузету имовину држава није вратила грађанима већ је убрзано приватизује и отежава реституцију; породице 2.000 људи несталих на Косову и даље траже одговоре; безнађе влада међу скоро 300.000 избеглица и расељених; политичка права су под претњом бланко оставки, политика се надвија и над реизбором судија, некажњено пролази мржња према мањинским групама; неки медији крше права оних о којима пишу, а држава свима преко ноћи заводи претеће мере; од 170 активних верских организација у регистар је, поред седам традиционалних, уписано само 13; затвори су препуни и неусловни, у борби против корупције "дувачи у пиштаљку" су незаштићени...
Исту слику показао је пре пола године, ономе ко је хтео да је види, извештај Заштитника грађана Народној скупштини. Пред Европским судом за људска права на решавање чека 3.000 случајева из Србије. Темпо рада тог суда не може задовољити глад наших грађана за правдом, прошле године донео нам је тек 17 пресуда. Окренимо се домаћим институцијама, начинимо их ефикасним и поштујмо њихове одлуке, ако заиста желимо напредак који ће свако у Србији осетити на својој кожи. То и ЕУ изричито тражи од нас, посебно апострофирајући независне органе. Зашто део власти то игнорише?

Лични став

Ауторка: Др Зорица Мршевић,

Употреба женског рода

Родно сензитиван језик означава употребу женског граматичког рода када се ради о женама. Углавном су то ситуације када треба означити називе професија, звања, функција и сл. у женском роду али и неке друге ситуације, када се из употребљеног глагола или заменице закључује да је жена субјекат.То је део напора женског покрета целог света да се женска егзистенција учини видљивом и признатом у јавном дискурсу.

Употреба женског граматичког рода није новина у српском језику тј. уопште се не ради о „новоговору“ како то наводе противници, нити о страним утицајима којима се нарушава његова аутентичност. У прилог томе говоре бројни примери, па је тако Милена Павловић Барили 1926. добила сведочанство Краљевске уметничке академије где је у женском роду написано да је она из неких предмета „врло добра“ а из других „одлична“. Због таквих „родно сензтивних оцена“ иначе данас се још увек понегде прети отказима. А још ранији пример потиче чак из шездесетих година деветнаестог века када је једна жена, Јелка Марковић извршила неуспео атентат на краља Милана. Сва званична документа и новински извештаји из тог времена њу називају атентаторком, анархистикињом, терористкињом и (наводном) патриоткињом.

Ни данас никакав проблем није употреба неких термина у женском роду, па тако имамо продавачице, неговатељице, куварице, келнерице, чистачице, секретарице, наставнице, ученице. Проблем се међутим јавља код друштвено вишестатусних занимања. Али се многи, уз помоћ наводно језичких аргумената труде да оспоре постојање амбасадорки, председница, адвокаткиња, инжењерки, професорки, канцеларки. Јасно је да се ту не ради само о језику и одбрани његове аутентичности која уосталом као што смо из историјских примера видели, и није у опасности јер српски језик и те како познаје употребу женског рода и то у временима када жене нису биле професионално присутне у јавном животу.

Недавно сам прочитала књигу Лујзе Хеј „Медитација за излечење вашег живота“ у којој ауторка своје исцељење од рака приписује одређеним медитативним техникама, дакле она у тој књизи износи своје веома лично искуство. Међутим, у преводу она се из нараторке претворила у наратора, тј. лице који говори у мушком роду. На пример: „Радио сам доста на себи, дошао сам до разумевања основних принципа живота, ја сам ученик живота, ја сам аутор свог живота, и сл.“ Можда је издавач проценио да књига у којој жена говори у женском роду неће имати добар пласман на тржишту а можда нико није приметио да је ауторка жена. Или су приметили, али су сматрали неважним да ли се њено искуство изражава у мушком или женском роду, па су се определили уместо за логичан избор женског рода, за „подразумевани“ друштвено прихваћенији мушки. Ово је пример како се женски род избегава не само када се ради о ситуацији у којој нема „новоговорних“ елемената. Међутим, било да се ради о професијама израженим у женском роду или пак, као у овом случају директном негирању ауторкиног идентитета, резултат је исти - а то је невидљивост жена. Због те невидљивости жена употреба женског рода није лингвистичко питање већ се ту ради о питању друштвене моћи, ко је има, како се користи, како се она дистрибуира и на којим тачкама јавног дискурса долази до дискриминације услед неравнотеже те друштвене моћи.

Невидљивост је иначе типичан инструмент дискриминације: прво неког учиниш невидљивим, па кад обезличени постаје субјект без гласа и лица, следећи корак је једноставан јер је лако такву особу или читаву групу лишити статуса, права, равноправности. Када се све то представи у форми природног, нормалног, одувек присутног поретка ствари, цела ситуација постаје оправдана и прихватљива у свом крајњем исходу.

Родно сензитивни језик је дакле питање из домена људских права, јер се коректном употребом граматичког женског рода препознаје и идентификује жена као актерка, субјект, нараторка, то је језик који је открива уместо да је скрива и то је оно што некима још увек смета. Женска невидљивост је дуго опште место женске егзистенције, довољно дуго да се и данас од стране многих сматра „нормалним, природним“. Родно сензитивни језик доводи у питање ту „нормалност и природност“ па се зато у дискриминативном контексту дискфалификује као изузетак, неко одступање од језичких правила.

Иначе, за језик се обично сматра да је уређен у одређеним неким, већ од раније задатим моделима, да постоји независно од нас, као да је већ одређен и уређен одавно пре нас. Али није тако. Језик нема значење само по себи него му га дају људи на основу система значења. Дискурс као систем значења који конструише друштвену реалност, утиче на конструкцију/стварање реалности тако што искључује или омогућава одређена значења, фаворизује неко значење као здраворазумско, природно или „нормално“ и дефинише другачија значења као ирелевантна, неодговарајућа или их дисквалификује на неки други начин. Студије дискурса илуструју да су језичке и друштвене праксе неопходно повезане и показују какав је утицај те повезаности кроз идентификовање начина на који размишљамо и делујемо у свету. Студије дискурса доказују како се формирају одређени режими истине помоћу којих неке политике постају легитимне, док су супротне политике приказане као неодговарајуће. Језик је дакле тај који стиче своје значење кроз структуру знања која му претходи и ситуација није обрнута - да језик својом задатошћу детерминише доминантни дискурс. Најтачније је рећи да су оба сегмента реалности заправо у сталној интерактивној промени и процесу међусобног условљавања.

Језичка невидљивост жена дакле није природна, нити представља језичку неминовност или коректност већ је само наслеђено бреме према коме се треба критички одредити у тренду промењених друштвених улога жена и мушкараца и њиховог међусобног односа развијаних мимо родних стереотипа.

Ауторка је заменица Заштитника грађана

________________________________________________________

Станица ТВ Б92

Емисија Кажипрст

Датум 23.09.2009.

Време 09:30

Уредник : Даница Вучинић

Водитељ: Ово је Кажипрст Радија Б92, моје име је Даница Вучинић. У атмосфери насталој после одлуке државе да не може да штити грађане и грађанке који су желели, између осталог, да подвуку право на различитост, у атмосфери после пребијања странаца у центру Београда, у атмосфери у којој се меша право на сексуалну оријентацију и вредносни систем, у атмосфери у којој и сада представници власти траже забрану организација које позивају на насиље, отвара се поново питање и медијских слобода које су такође гарантоване међународним документима, овде важећим. Више месеци трајала је и политичка и експертска и струковна критика на рачун промена Закона о информисању. Тај закон је ступио на снагу али још ни једна одредба није примењена. Најављено је да би ових дана републички Заштитник грађана требало да упути иницијативу Уставном суду да се изјасни о уставности новоусвојених одредби Закона о информисању. Када и које су кључне замерке на закон тима стручњака који је анализирао текст закона, биће једна од тема данашњег Кажипрста. Гост је Саша Јанковић, републички Заштитник грађана, републички омбудсман. Добро јутро. Хвала што сте овде.

Саша Јанковић, заштитник грађана: Добро јутро.

Водитељ: Када ће бити упућена та иницијатива? Незванично је најављено ових дана. Када конкретно?

Саша Јанковић, заштитник грађана: Данас ће бити коплетирана, не иницијатива, ево бићемо мало доследни, у ствари, ради се о предлогу. Заштитник грађана као државни орган је овлашћени предлагач пред Уставним судом и Уставни суд, за разлику од иницијатива које може упутити сваки грађанин, је дужан да одлучи о овом предлогу. Дакле, дужан је да одлучи о уставности оспорених одредби закона. Данас у току дана ће Уставном суду бити упућен један, чини ми се, врло детаљан предлог који настоји образложити све разлоге због којих овај закон треба да се нађе под лупом Уставног суда.

Водитељ: Скоро две недеље је један тим стручњака, састављен и од уставногправника и експерата из области медија и медијског законодавства анализирао одредбе закона. Шта су конкретно замерке, да кажем, шта ће конкретно тражити, које конкретно одредбе су спорне из перспективе тог тима односно републичког Заштитника грађана?

Саша Јанковић, заштитник грађана: Да. На основу онога што сунајеминентнији стручњаци у овој земљи могли да кажу, сматрао сам да је то неопходно да би озбиљно размотрили ово питање, и да пред Уставним судом не би тражили  да се изјашњава о стварима које можда нису релевантне. Закључак је да неколико ствари, практично, у изменама и допунама закона  спорно са становишта уставности. Прва од њих је слобода оснивања медија. Наш Устав каже – свако има право да оснује јавни медиј.

Водитељ: А у закону пише?

Саша Јанковић, заштитник грађана: Закон ,међутим, оставља могућност да то чине само правна лица. За оне који нису претерано вични праву, дакле правна лица су предузећа, фирме. Физичка лица смо ви и ја. Страна лица нису домаћа правна лица. Дакле, уставну слободу свакоме да оснује медиј, закон је сузио без могућности, бар по мом уверењу, односно право да то учини, само на домаћа правна лица, дакле на домаћа предузећа.

Водитељ: Шта је даље спорно?

Саша Јанковић, заштитник грађана: Идућа ствар која је спорна, поново са становишта загарантованих слобода и права, је забрана делатности због одсуства регистрације. Направићемо паралелу са политичким партијама. Политичке партије се региструју у регистар политичких партија. Али, ако се не региструју, нико им не може забранити да постоје. Оне можда неће моћи да учествују на изборима. Можда неће имати право да из државног буџета добију средства за свој рад али нико им дакле, и по нашем Уставу и по Европској конвенцији о људским правима, не може забранити да постоје. Ове измене закона практично кажу да ће   медију који почне да ради а није се уписао у регистар, бити забрањен рад. Ово се може чинити формалним али то суштински није формално. Забраном рада због нерегистрације омогућава се држави да практично административном мером, манипулисањем тиме да ће неком рећи да ниси поднео све потребне папире  онемогући рад медија. И због тога стандарди људских права то забрањују. Дакле, могуће је казнити неког али не и забранити му рад.

Водитељ: Добро.

Саша Јанковић, заштитник грађана: Идућа ствар је слобода располагања имовином. Закон забрањује оном ко је оснивач јавног медија да пренесе право издавања јавног медија на другог. Дакле, чак и ако закон сам каже да је предузеће оснивач медија, оно не може рећи ја више нећу да будем власник тог медија, продајем га другом предузећу, већ је нераскидивом везом везана за њега. То је такође спорно са становишта слободе.

Водитељ: И колико још укупно има спорних одредби?

Саша Јанковић, заштитник грађана: Па можда су још једна или две остале.

Водитељ: Само кратко нам реците.

Саша Јанковић, заштитник грађана: Једна од њих је чињеница да се за прекршаје односно за кршење тог закона покреће поступак пред привредним судом за привредни прекршај, за ствари које немају везе ни са финансијама ни са привређивањем. Дакле, концепт привредног преступа може бити споран са становишта Устава.

Водитељ: Е сад, зашто су ове одредбе, зашто је овај закон потенцијално споран за наше слушаоце, гледаоце и читаоце? Дакле, у реду је, не баве се сви у овој земљи новинарством тако да не сведемо то сад на уску групу. Зашто је проблематичан из перспективе људских права односно Заштитника грађана, за грађане и грађанке ове земље?

Саша Јанковић, заштитник грађана: Хвала вам на том питању, заиста. Дакле, новинарство не служи само себи. Новинарство служи остваривању права грађана да буду адекватно, потпуно, благовремено, истинито информисани. Оног момента када ви у медије, који јесу један од темељаца демократије, неких основних стубова на којима демократија почива, унесете страх да ће можда због нечега што објаве бити угашени, тог момента долази до аутоцензуре, тог момента долази до одсуства слободе медија, која сама по себи је проблем али истовремено производи проблем у односу на грађане. Дакле, грађани више не могу рачунати не медије као на основног пса чувара неких вредности. Рећи ћу из неког другог угла, да је рецимо, много више злоупотреба у службама безбедности откривено писањем медија, дакле, истраживачким новинарством. Не мислим само у Србији, управо у иностранству. Сетимо се афера у Америци које су редовно откривали медији, него можда неких спољних или унутрашњих контролних тела. Дакле, медији су један од битних чувара демократије и морају бити слободни.

Водитељ: Ако је то све тако, какав је ваш утисак, шта мислите да ли је власт која је доносила овај закон, инсистирала на њему, знала унапред шта доноси или просто нису имали, да кажем, идеју какве последице би могао да има овај текст? Какав је ваш утисак?

Саша Јанковић, заштитник грађана: Десио се један апсурд. Ја сам, када сам подносио годишњи извештај Народној скупштини, писао да поједини медији у Србији крше права грађана, да крше претпоставку невиности, да крше права детета, да се порнографским садржајима на потпуно неморалан начин обраћају јавности, и тражио промене. И онда је ту, један импулс који је заиста био неопходан да се учини односно да се реализује, реализован на начин који нас доводи у апсурдну ситуацију да сада практично бранимо оно што, зарад принципа бранимо појединачне случајеве које можда појединачно не би бранили. Мислим да је овде у питању не само незнање него одређена доза ароганције, бахатости. Мењати, пре свега незаконито је било потребно, велики је пропуст направљен у процедури а форма заиста и чува суштину. Ви мењате нешто зашта је јавност изузетно заинтересована. Чините то без консултација са јавношћу, без консултација са стручњацима. Дакле, Закон о државној управи изричито прописује да министарство које предлаже закон Влади, мора спровести јавну расправу. Све ово што се дешава накнадно, у ствари је било нужно да се размотри раније. Зашти није? Зато што је неко вероватно мислио да може то и без тога. Ко ће се сад бавити тим. Сви знамо, сви су помало љути на одређене, на начин извештавања појединих медија. Зашто би неко правио питање од тога? Није тако.

Водитељ: Али ако се суштински ви не слажете са министром Брадићем, који каже да овај закон не крши већ штити грађане од неодговорности појединих медија. Да ли је то питање тумачења права грађана које је подложно као и све остало у овој земљи, као и вредносни систем што се тумачи, као што се тумаче разне ствари или је питање суштинског неслагања? Како то разумети? Како је могуће да потпуно различите идеје имате о тексту?

Саша Јанковић, заштитник грађана: Ввећ годинама, већ деценијама уназад се у јавности пласирају различита тумачења нечег што не би требало бити предмет тумачења. Ја се сећам када је тадашња председница односно вршилац дужности председника републике рекла да, законски рок за њену одлуку о изборима је 90 дана, она је у једном моменту рекла - ја сам одлучила да не распишем изборе јер и тако се може тумачити. Не може се све тумачити на начин како је технички изводљиво. Суштински дакле, закон је добар уколико не оставља простор за злоупотребу, уколико не оставља простор да се његовим спровођењем произведу негативне последице. И оно што данас имамо- настојање појединих страних и домаћих организација да семинарима судијама укажу како треба спроводити закон- не може отклонити потенцијалну опасност ако она заиста и постоји.

Водитељ: Саме судије су рекле да им треба едукација.

Саша Јанковић, Заштитник грађана: Судијама треба едукација али је немогуће ако је нека одредба предвиђа могућност односно упућује судију да у одређеној ситуацији мора применити одређену меру. Судија то мора урадити. Суд постоји да би примењивао закон а не да га не би примењивао. Дакле, ако, ја не сумњам у добре намере али ако закон оставља могућност да његовим спровођењем дође до лоших последица, то није довољно добар закон. И томе служе процедуре.

Водитељ: Или нису добре намере?

Саша Јанковић, заштитник грађана: Хајмо да ја сад не будем превише психолог па да улазим у намере. Али само кажем, дакле, у овом моменту не смемо дозволити да спровођењем закона дође до лоших последица.

Водитељ: Добро. Сада важи један, како каже бивши председник Уставног суда Србије, Слободан Вучетић, важи један потенцијално неуставан закон, је л'? Он је на снази. Е сад, колико ће ефекта та ваша иницијатива имати, с обзиром на чињеницу да Уставни суд може да одлучи и за годину дана о томе?

Саша Јанковић, заштитник грађана: Ја нећу дирати у слободи Уставног суда али ћу сасвим сигурно, и то сам најавио, указати Уставном суду на све разлоге због којих би било, у најмању руку врло корисно да овом питању се изјасне што раније. Уставни суд нема обавезу да предлоге за оцену уставности разматра по хронолошком редоследу када их је примио. Према томе, ја не сумњам да ће Уставни суд разматрати питање хитности односно брзине решавања овог питања на одговарајући начин. Али дозволите ми да се на тренутак вратим на ваше претходно питање око намере. Не мислим, и  не желим да кажем да постоји лоша намера. Али постоји тенденција, постоји један манир да се низ закона нађе пред Народном скупштином, да тако кажем, на препад.

Водитељ: На шта конкретно мислите, на препад?

Саша Јанковић, Заштитник грађана: Мислим конкретно без јавне расправе коју је није организовало одговарајуће министарство, на начин који није био довољно транспарентан да би се све теме разјасниле на прави начин и да би се пред парламент ставило оно што заиста јесте нејбоље, што државна управа у том моменту може да понуди.

Водитељ: А зашто је то тако, шта мислите? Када доносите закључак да је то намера, зашто је то тако? Како то објашњавате?

Саша Јанковић, заштитник грађана: То је само моје објашњење али ја заиста мислим да не постоји довољна свест код носилаца власти о томе да заиста закони проистичу из народа а не намећу му се. Дакле, закони су резултат друштвене стварности а не нечије воље која ће бити поштована без обзира на садржину те воље. Можда смо мало заборавили шта у ствари демократија јесте.

Водитељ: Како сада да разумемо ситуацију у којој на снази имамо један, како каже судија Вучетић, у пензији је л' потенцијално неуставан закон. Да смо чули из тужилаштва, на округлом столу НУНС-а од портпарола тужиоца, како ће тај закон, да га неће тужилаштво примењивати у оним случајевима где он није у складу са европском повељом односно њеним чувеним чланом 10, о ком смо слушали последњих месеци толико много.

Саша Јанковић, заштитник грађана: Па ми можемо да захвалимо савести тужиоца што је уочио дакле једну опасност да би применом одређених чланова који можда јесу заиста у несагласности са повељом, дошло до проблема. Ја то могу да поздравим али не можемо ту причу завршити, не можемо ставити тачку ту. Дакле тужилаштво је дужно да спроводи закон. Представник тужиоца господин Зорић је рекао да ће тужилаштво изузети од кривичног прогона оне који би могли потпасти под спорне одредбе. Међутим, сутра можемо имати другог тужиоца који  потпуно у складу са законом, неће никог изузети него ће поступати у складу са законом. Дакле, у томе и јесте разлог зашто се мора проверити пред Уставним судом. Не може остати оваква ситуација.

Водитељ: Добро. А када из перспективе свог посла, пре свега Заштитника права грађана у најширем смислу те речи, сагледавате ову ситуацију, да ли можете да одмерите, шта је горе, чињеница да имате потенцијално неуставан закон на снази или да поједине институције њега неће примењивати иако су дужне, као што је тужилаштво, без обзира на његов карактер?

Саша Јанковић, заштитник грађана: Не желим да вагам. Само желим да кажем да је таква ситуација неприхватљива, да је њено постојање неприхватљиво у дужем периоду и да због тога ту дилему морамо хитно разрешити. Једноставно не можемо бит стално у ситуацији да вагамо шта је мање зло. Закон не може, не би смео да оставља могућност да његово спровођење доводи до зла. И због тога то морамо решити што пре.

Водитељ: Када кажете да верујете да ће Уставни суд то по хитном поступку решавати, не знам да ли се формално каже тако, по хитном поступку, али да ће по убрзаној процедури то решити, да ли имате било какве информације повратне одатле или то закључујете на основу сопствене жеље да се то што пре разреши?

Саша Јанковић, заштитник грађана: Знате шта, пре свега за разлику од Заштитника грађана који је инокосни орган, дакле један од неколико инокосних органа, дакле један човек је заштитник грађана, Уставни суд је колегијални орган и његово одлучивање зависи од колективне воље, односно, од већине гласова у Уставном суду. Тако да нико не може са сигурношћу да процени. Са друге стране, не би било коректно са моје стране да од друге независне институцију као што је Уставни суд, на било који начин тражим  да прејудицира своје поступање. Дакле, ја само ценим да ће исте разлоге о којима сам ја размишљао и они имати у својој глави и на основу њих донети одлуку. Мислим да је јасно да постоји друштвена потреба да се о овом питању што пре изјасни.

Водитељ: А да ли ћемо моћи да закључимо унапред из одлуке Уставног суда по којој процедури ће разматрати ту иницијативу? Какав однос ће имати према њој или у којој мери ће та одлука бити правна а не политичка?

Саша Јанковић, Заштитник грађана: Ја не желим да оставим уопште као могућност да ће Уставни суд политички сагледавати ово питање. Уставни суд је ипак не део судства већ независна институција која цени да ли је неки општи јавни акт у сагласности са Уставом. Дакле, моја плата, по закону, је једнака плати председника Уставног суда. Дакле, иста је природа органа. Ја не могу размишљати политички. Као што то важи за заштитника грађана коме пише да се у свом раду не може руководити политичким опредељењем нити давати политичке изјаве, то не може ни Уставни суд. Немам ја, дакле, право да ценим о томе.

Водитељ: Како оцењујете иницијативу да се забране поједине организације које позивају на насиље, која је сада постала и официјална јер се за њу институције поједине залажу?

Саша Јанковић, заштитник грађана: То је део неопходне акције. Али сасвим сигурно не и довољан услов да се други проблем на који сада почињем указивати, реши.

Водитељ: Када кажете део неопходне акције, зашто је то део неопходне акције?

Саша Јанковић, заштитник грађана: Зато што се не може само репресивном мером решити одређен, очигледно дубоко укорењен проблем. Не можете се против идеологије борити само забраном. Забране су неопходне да би се спречило зло по друге људе, да би се спречило повређивање других људи, да би се спречила штета по јавни ред и мир, по безбедност. Али само забраном ви не можете променити, основ проблема. Основ проблема се мора решавати другачијим мерама.

Водитељ: А колико посезање за забраном говори да је држава негде изгубила битку у борби против овог конкретног насиља?

Саша Јанковић, заштитник грађана: Не мислим да је изгубила битку. Понављам, мислим да је посезање за забраном нужно у једном моменту. Дакле, ако се покаже да је претња насиљем или претња од тих организација таква да заиста може произвести последице које друштво не сме прихватити. И мислим да је добро и што смо спремни да кажемо – ако је дошло до тога да нечија безбедност буде угрожена, да нечије право на постојање буде угрожено, да неко својим изјавама распирује националну, етничку мржњу, мржњу према другом, то у овој земљи није дозвољено и мора бити забрањено. Дакле, мислим да је то неопходно али је истовремено и рискантно ослонити се, понављам, само на ту забрану. Та забрана не може дугорочно самим својим постојањем довести до резултата. Дакле, ако се ослонимо на то, као код доктора, ако се ослонимо на то да ћемо инекцијом бол уклонити, морамо се потрудити да у међувремену док бол не траје, решимо суштину проблема, решимо болест. Понављам, забрана није начин решавања основа проблема.

Водитељ: Е сад, колико разумем, из перспективе људских права, ти људи чија се забрана организације тражи, сматрају да су њихова права повређена тиме.

Саша Јанковић, заштитник грађана: То је замена теза, заиста. Није све дозвољено. Људска слобода и права нису неограничена. И не може се неко позивати на своју слободу, слободу тога да ради оно што сматра да треба да ради ако то што он жели да ради и ради крши слободу и права других и колико је у ствари дубоко непознавање те области покушаћу да илуструјем једним примером из свакодневног живота. Шетао сам се недавно са својом породицом Адом Циганлијом и на самом почетку Аде Циганлије, тамо где је онај торањ, београђани то знају дакле, на почетку шеталишта лежала је једна нага жена. Потпуно нага. Иако је на Ади, 5 км даље нудистичка плажа, она је била потпуно нага, ту испод торња. И пролазила су два полицајца, ја сам их питао: Извините, да ли сте приметили ову нагу жену? Кажу, јесмо. Зашто је нисте замолили да се са јавног места уклони или да се покрије. Кажу, па не знамо да ли тиме кршимо њена људска права. Они су искрено збуњени свим порукама које добијају од различитих актера, од својих шефова, од јавности.

Водитељ: Што вам говори шта?

Саша Јанковић, заштитник грађана: То нам говори да ми до краја нисмо, не до краја, него смо још на почетку диференцирања шта у ствари право јесте. Границе права су дотле, док се не крше неке вредности других људи који су објективно дата. Морал је уставом гарантована вредност. Дакле, не може неко рећи ја имам право на изражавање и онда рећи у оквиру свиг права на изражавање да други људи који су од њега другачији по боји кожи, по говору, по етничком пореклу, по сексуалној оријентацији, да не треба да постоји, да их треба уништити. Право на изражавање је ограничено тиме да се изражавањем не угрожавају други људи. И нико нема право да прекорачи ту границу.

Водитељ: А како су то власти овде виделе тек када је претучен страни држављанин? И то јако тешко претучен.

Саша Јанковић, заштитник грађана: Власти су накнадно. дошле до неког накнадног отрежњења, ја бих рекао, до освешћивања и суочавања са последицама шта значи пуштање духа из боце. Ми смо имали годинама, деценијама групе навијача који су пред сваку утакмицу ишли градом, рушили све пред собом и то је на неки начин било нормално. Знате, заустави се саобраћај.Шта се дешава, кажу, иду навијачи. Ааа, иду навијачи, све у реду. Нема везе. Дакле, то је сасвим нормално. С друге стране, не постоји недовољна свест о томе шта људска права јесу само међу грађанима. Постоји и међу политичарима и међу нама, међу државним функционерима. Ја мислим да у 21. веку нико себи не би смео дозволити да буде на јавној функцији а да много пажљивије не прочита да се не упути, да се не обавести о неким ставрима које су данас решена ствар. Нажалост, то није тако. Накнадно отрежњење је можда дошло. Ово што виђамо сад је можда помогло да се освестимо, да будемо свесни свих последица тога шта значи опуштање како је то уважени професор Димитријевић рекао, улагивање неким људима што због политичких разлога, што можда и аутентичног дељења њихових ставова.

Водитељ: Колико сам разумела, третман питања људских права ће бити део извештаја, о томе пише Данас, о напретку Србије, Европске комисије и сад, видећемо шта ће они тим поводом рећи. Али, колико је грешка по вашем суду, или су у праву они... када председник Тадић каже не може Србији нико да држи лекцију из људских права, јер ми имамо законе. Јесу ли људска права наше унутрашње питање? Или унутрашње питање било које друге земље.

Саша Јанковић, заштитник грађана: Људска права јесу и унутрашње, али не само унутрашње питање. На крају крајева, па нашу земљу су бомбардовали у име људских права, не оправдавам то, али само кажем да ми можемо мислити да је то наше унутрашње питање, али није. Ја мислим да је добро што ће се Европска комисија осврнути, верујем да ће се осврнути на последња дешавања због тога што у овој земљи постоје и они који сматрају да је само приступање ЕУ једини наш основни и прави циљ. Па, ако ће то да их освести да нас Европска унија нећ радо примити у своје редове, т.ј. неће нас примити док се не будемо јасно као друштво  одредили према таквим стварима и не само као друштво, него и као институције и власт, онда је то добро, али не мислим да је то кључно. Мисли да ми треба да штитимо права наших грађана, дакле права сваког да  се достојанствено и нормално осећа као равноправан грађанин ове земље, не због Европске уније, не због тога да би уверили Холанђане да треба да попусте у њиховом спречавању пута Србије у ЕУ, него због нас самих. Због наших грађана, због сваког од нас. Ја не могу да се осећам слободно и достојанствено у овом граду ако знам да неко поред мене трпи неправду. Зато кажем, мислим, да је значајно то што Европска унија констатује и скреће пажњу и има право да то уради. Ми смо се учланили у међународне организације, попут Савета Европе, попут Организације за европску безбедност и сарадњу, попут Уједињених нација и тиме смо им практично дали додатни легитимитет да кажу: Ви сте господо  наши чланови по питању људских права која су универзална, која припадају сваком човеку на овој планети на подједнак начин, не можете себи да дозволите ово што радите.

Водитељ: Е, сад, кад кажете, ми треба да поштујемо. Какав је ваш утисак ? То ТРЕБА ДА ПОШТУЈЕМО или ТРЕБА ДА ПОШТУЈУ представници владајућих елита у овој земљи. Колико они искрено верују у то? Ви радите овај посао већ две године пуне?

Саша Јанковић, заштитник грађана: У низу питања која се тичу људских права не постоји довољно аутентичан став. И мислим да је то чак и потпредседник Владе Дачић рекао, дакле, ајмо да питамо сад ми многе јавне личности, политичаре, функционере приватно шта мисле о томе што је отказана Парада поноса. Ја сам лично чуо много злурадих коментара, много цинизма, много ироније. Један је корак што тај цинизам и иронија неће бити испољена у емисији попут ове јавно.