a

СВЕ НАШЕ ТАЈНЕ

Гост коментатор

Саша Јанковић заштитник грађана

Немачки филм „Животи других” („Das Leben der Anderen”), недавно емитован на националној телевизији, подсетио нас је на један бивши тоталитарни режим и његову тајну полицију која је, овладавајући човечјом интимом, од људи чинила таоце на привидној слободи.

Уједињена Немачка је источнонемачки Штази распустила и милионима људи ставила на увид досијее које је о њима тајна служба водила, као и истраживачима и новинарима. Био је то дуг према жртвама репресије, али и улог за здравију будућност. Нека врста тог процеса десила се у готово свим посттоталитарним државама. Отварање политичких досијеа Државне безбедности обећала је и Демократска опозиција Србије (ДОС) пре доласка на власт 2000. године. Покушај да обећање испуни неславно се завршио уредбом дугачког имена и кратког трајања и домета.

Верујући да је то потребно за реуспостављање повређених људских права, први српски омбудсман предложио је парламенту, непосредно након свог избора 2007.године, да се донесе посебан закон о отварању политичких досијеа (категорије „унутрашњих непријатеља” и сл.). Зачудо, Скупштина није прихватила тај предлог, а иронија је удесила да га, као посланик и шеф одбора за одбрану и безбедност подржи нови председник партије која је пре 2000. године била на власти и контролисала Службу државне безбедности, а да против гласају посланици странака владајуће коалиције, пре 2000. године скоро сви одреда опозиционари!

Може бити да је недавна „има-нема” питалица око докумената наших тајних служби о гробу Драже Михаиловића неке нове људе на њиховом челу забринула и упитала да ли и сами знају шта им по подрумима хвата прашину и чека да, када невидљивим рукама затреба, неког упропасти или уздигне. Можда је време да омбудсман поново изађе пред парламентарце, овај пут не са предлогом да се закон о отварању досијеа напише, већ са предлогом тог закона. Између осталог и због тога да би и неки наш данашњи ХГW XX/7, попут свог колеге из немачког, познаваоци кажу преромантичног филма, знао да, уколико се понови терор страха, једног дана неко може отворити свеску са његовим минулим радом и затражити да људима и правди погледа у очи.

Интервју: Саша Јанковић, омбудсман

Не може се власт скривати иза тајни

Да би заштитник грађана могао да буде гарант поштовања слобода и права, за шта га је парламент и изабрао, он мора бити у могућности да лично провери да ли се слободе и права грађана законито и правилно ограничавају и привремено укидају. А управо то могло би бити закинуто Владиним Предлогом закона о тајности података, који је предвидео да баш омбудсману и поверенику за информације неки подаци од значаја за заштиту права грађана буду тајна. И то да буду тајна само њима, али не и другим државним органима и функционерима.
Зато су Саша Јанковић, омбудсман, и Родољуб Шабић, повереник, поднели амандман на поменути Предлог закона. Јанковић за „Блиц недеље“ објашњава ову иницијативу.
– Не можемо грађанину који тражи заштиту својих права одговорити да она нису прекршена ако то заиста нисмо установили. Схваћено и спроведено правилно, то значи да заштитник грађана неће оном ко је незаконито притворен рећи да су му нека права и слободе суспендовани, ако се уверио да је то учињено у складу са законом и правилно, али сви грађани треба да знају да их државни орган независан од апарата силе штити од злоупотреба власти увек, па и у таквим ситуацијама – објашњава Јанковић.
Владин Предлог закона о тајности података, иначе, онемогућава заштитнику грађана и поверенику приступ тајним подацима које су управо они дужни да контролишу. Предлог такође даје слободу да се омбудсману и поверенику ускрате информације које су битне и од којих зависи оцена да ли се права грађана поштују или не, каже Јанковић.
– Конкретно то значи да, рецимо, у ситуацији у којој постоје проверене информације да државни орган држи некога у притвору мимо закона, а омбудсман проверава рад тог органа, он једноставно може да каже заштитнику грађана – акција је у току, све радимо по закону и правилно, дођите нам, да се мало нашалим, поново. Устав и закон, међутим, кажу да омбудсман мора да утврди да ли се права и слободе грађана правилно и законито ограничавају.

Шта очекујете од Скупштине сад кад сте поднели амандман на Предлог закона?
– Усвајањем овог амандмана брисало би се ограничење. Амандманом би била заштићена безбедност тајних података јер би посебно осетљивим информацијама имали приступ само они који прођу одговарајућу безбедносну проверу, укључујући ту и омбудсмана и повереника (од провере би, ипак, били изузети председник државе, председник скупштине и председник владе). Амандман предвиђа и обавезу и овлашћење за све који су тајним подацима приступили да их на сваки неопходан и примерен начин сачувају као тајну и спрече штету по интересе и безбедност људи и друштва, односно државе.
Како је овај проблем решен у земљама ЕУ?
– Управо на принципима које сам изнео.
Бројним институцијама се данас преклапају надлежности (Закон о спречавању дискриминације предвиђа повереника за ту област, Закон о заштити права детета предвиђа дечјег омбудсмана). Какав је ваш став о томе?
– Оно што није добро је разлика коју су закони направили између два повереника – колега Шабић доноси решења и друге акте који су и формално-правно обавезујући за друге државне органе – акте са „империјумом“, дакле акте вршења власти, а „нови“ повереник моћи ће да да само мишљење о томе да постоји дискриминација. Таква неконзистентна решења уносе конфузију и међу грађане и у институционални живот.
Колико сте до сада примили притужби грађана?
– У протекле две године институција Заштитника грађана је заживела у свести грађана. У том периоду примили смо 3.065 грађана, телефонски разговарали с грађанима у 6.734 случајева и примили 1.077 електронских поднесака. Укупно је за око две године постојања ове институције, до 23. октобра решено 2.403 случајева. То, међутим, не значи ни да су се у свима њима грађани оправдано жалили, нити да се решење једног случаја односи само на појединца – по правилу је другачије – полазећи од конкретног примера, од органа управе тражимо да промени начин рада према свима који се нађу у истој ситуацији. Министарство просвете је ових дана спровело једну нашу препоруку и тако омогућило остварење права свим студентима на мастер студијама, а то је статистички један предмет. Користили смо до сада 12 пута и право да предлажемо измене прописа који негативно утичу на остваривање загарантованих права грађана, а одредбе једног закона оспорили смо и пред Уставним судом.

И ја се понекад жалим грађанима
Јанковић сматра да се ситуација с институцијама које треба да штите грађане споро али ипак мења, и то набоље, и додаје:
– Ми се трудимо да наш капацитет градимо што брже да би сустигао велика и растућа очекивања грађана. То, међутим, не зависи само од нас, због тога се и ја понекад „жалим“ грађанима. То је највећи проблем који имамо – још увек не стижемо да све притужбе размотримо у року који грађани од нас с правом очекују

Гост коментатор: Саша Јанковић, заштитник грађана

Извештај

Србија напредује на путу ка ЕУ, оценила је Европска комисија. Њен најновији извештај почиње описом стања демократије и владавине права, људских и мањинских права у нашој земљи. Приступање ЕУ треба да значи и достизање европског квалитета живота, па поменимо шта Европа види као препреке пуном достојанству грађана Србије:
Сиромаштво је раширено, структура радне снаге неприлагођена потребама, па незапосленост прети, а стране инвестиције каскају; закони су неједнаког квалитета, настају на пречац и слабо се спроводе; нагомилани судски поступци сваким новим даном одмичу правду од оних који је чекају; дискриминацију смо забранили, али равноправност свима нисмо омогућили; деца, посебно ромска и са сметњама у развоју, не развијају све своје потенцијале; особе са инвалидитетом су невидљиве и ускраћене за друштвене услуге и сервисе; жене не могу увек рачунати на ефикасну акцију надлежних у случају насиља над њима, камоли на пуну равноправност; Роми су најрањивији и њихова деца треба ређе да се друже са багерима, а чешће са учитељима, социјалним радницима и лекарима; неправедно одузету имовину држава није вратила грађанима већ је убрзано приватизује и отежава реституцију; породице 2.000 људи несталих на Косову и даље траже одговоре; безнађе влада међу скоро 300.000 избеглица и расељених; политичка права су под претњом бланко оставки, политика се надвија и над реизбором судија, некажњено пролази мржња према мањинским групама; неки медији крше права оних о којима пишу, а држава свима преко ноћи заводи претеће мере; од 170 активних верских организација у регистар је, поред седам традиционалних, уписано само 13; затвори су препуни и неусловни, у борби против корупције "дувачи у пиштаљку" су незаштићени...
Исту слику показао је пре пола године, ономе ко је хтео да је види, извештај Заштитника грађана Народној скупштини. Пред Европским судом за људска права на решавање чека 3.000 случајева из Србије. Темпо рада тог суда не може задовољити глад наших грађана за правдом, прошле године донео нам је тек 17 пресуда. Окренимо се домаћим институцијама, начинимо их ефикасним и поштујмо њихове одлуке, ако заиста желимо напредак који ће свако у Србији осетити на својој кожи. То и ЕУ изричито тражи од нас, посебно апострофирајући независне органе. Зашто део власти то игнорише?

Лични став

Ауторка: Др Зорица Мршевић,

Употреба женског рода

Родно сензитиван језик означава употребу женског граматичког рода када се ради о женама. Углавном су то ситуације када треба означити називе професија, звања, функција и сл. у женском роду али и неке друге ситуације, када се из употребљеног глагола или заменице закључује да је жена субјекат.То је део напора женског покрета целог света да се женска егзистенција учини видљивом и признатом у јавном дискурсу.

Употреба женског граматичког рода није новина у српском језику тј. уопште се не ради о „новоговору“ како то наводе противници, нити о страним утицајима којима се нарушава његова аутентичност. У прилог томе говоре бројни примери, па је тако Милена Павловић Барили 1926. добила сведочанство Краљевске уметничке академије где је у женском роду написано да је она из неких предмета „врло добра“ а из других „одлична“. Због таквих „родно сензтивних оцена“ иначе данас се још увек понегде прети отказима. А још ранији пример потиче чак из шездесетих година деветнаестог века када је једна жена, Јелка Марковић извршила неуспео атентат на краља Милана. Сва званична документа и новински извештаји из тог времена њу називају атентаторком, анархистикињом, терористкињом и (наводном) патриоткињом.

Ни данас никакав проблем није употреба неких термина у женском роду, па тако имамо продавачице, неговатељице, куварице, келнерице, чистачице, секретарице, наставнице, ученице. Проблем се међутим јавља код друштвено вишестатусних занимања. Али се многи, уз помоћ наводно језичких аргумената труде да оспоре постојање амбасадорки, председница, адвокаткиња, инжењерки, професорки, канцеларки. Јасно је да се ту не ради само о језику и одбрани његове аутентичности која уосталом као што смо из историјских примера видели, и није у опасности јер српски језик и те како познаје употребу женског рода и то у временима када жене нису биле професионално присутне у јавном животу.

Недавно сам прочитала књигу Лујзе Хеј „Медитација за излечење вашег живота“ у којој ауторка своје исцељење од рака приписује одређеним медитативним техникама, дакле она у тој књизи износи своје веома лично искуство. Међутим, у преводу она се из нараторке претворила у наратора, тј. лице који говори у мушком роду. На пример: „Радио сам доста на себи, дошао сам до разумевања основних принципа живота, ја сам ученик живота, ја сам аутор свог живота, и сл.“ Можда је издавач проценио да књига у којој жена говори у женском роду неће имати добар пласман на тржишту а можда нико није приметио да је ауторка жена. Или су приметили, али су сматрали неважним да ли се њено искуство изражава у мушком или женском роду, па су се определили уместо за логичан избор женског рода, за „подразумевани“ друштвено прихваћенији мушки. Ово је пример како се женски род избегава не само када се ради о ситуацији у којој нема „новоговорних“ елемената. Међутим, било да се ради о професијама израженим у женском роду или пак, као у овом случају директном негирању ауторкиног идентитета, резултат је исти - а то је невидљивост жена. Због те невидљивости жена употреба женског рода није лингвистичко питање већ се ту ради о питању друштвене моћи, ко је има, како се користи, како се она дистрибуира и на којим тачкама јавног дискурса долази до дискриминације услед неравнотеже те друштвене моћи.

Невидљивост је иначе типичан инструмент дискриминације: прво неког учиниш невидљивим, па кад обезличени постаје субјект без гласа и лица, следећи корак је једноставан јер је лако такву особу или читаву групу лишити статуса, права, равноправности. Када се све то представи у форми природног, нормалног, одувек присутног поретка ствари, цела ситуација постаје оправдана и прихватљива у свом крајњем исходу.

Родно сензитивни језик је дакле питање из домена људских права, јер се коректном употребом граматичког женског рода препознаје и идентификује жена као актерка, субјект, нараторка, то је језик који је открива уместо да је скрива и то је оно што некима још увек смета. Женска невидљивост је дуго опште место женске егзистенције, довољно дуго да се и данас од стране многих сматра „нормалним, природним“. Родно сензитивни језик доводи у питање ту „нормалност и природност“ па се зато у дискриминативном контексту дискфалификује као изузетак, неко одступање од језичких правила.

Иначе, за језик се обично сматра да је уређен у одређеним неким, већ од раније задатим моделима, да постоји независно од нас, као да је већ одређен и уређен одавно пре нас. Али није тако. Језик нема значење само по себи него му га дају људи на основу система значења. Дискурс као систем значења који конструише друштвену реалност, утиче на конструкцију/стварање реалности тако што искључује или омогућава одређена значења, фаворизује неко значење као здраворазумско, природно или „нормално“ и дефинише другачија значења као ирелевантна, неодговарајућа или их дисквалификује на неки други начин. Студије дискурса илуструју да су језичке и друштвене праксе неопходно повезане и показују какав је утицај те повезаности кроз идентификовање начина на који размишљамо и делујемо у свету. Студије дискурса доказују како се формирају одређени режими истине помоћу којих неке политике постају легитимне, док су супротне политике приказане као неодговарајуће. Језик је дакле тај који стиче своје значење кроз структуру знања која му претходи и ситуација није обрнута - да језик својом задатошћу детерминише доминантни дискурс. Најтачније је рећи да су оба сегмента реалности заправо у сталној интерактивној промени и процесу међусобног условљавања.

Језичка невидљивост жена дакле није природна, нити представља језичку неминовност или коректност већ је само наслеђено бреме према коме се треба критички одредити у тренду промењених друштвених улога жена и мушкараца и њиховог међусобног односа развијаних мимо родних стереотипа.

Ауторка је заменица Заштитника грађана

________________________________________________________