a

Предлог закона о тајним подацима садржи одредбе које онемогућавају заштитника грађана – омбудсмана и повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности да грађанима, када су њихова права и слободе потенцијално угрожени незаконитим или неправилним радом органа власти, а грађани то сами не могу проверити, гарантују заштиту онако како то прописује Устав и постојећи закони – независно и без утицаја других на њихов рад.

Одредба Предлога која заштитника грађана и повереника упућује да се, у случају да сматрају да им је орган чији рад контролишу неоправдано ускратио потребне податке, обрате унутрашњој контроли тог органа, говори о, најблаже речено, неприхватању Уставом и законима утврђене улоге, природе, овлашћења и дужности органа које Родољуб Шабић и ја у овом моменту, и наредне три године, представљамо. Упућивање на заштиту „наших права“ пред председником Врховног касационог суда је такође спорно.

Правници међу вашим читаоцима разумеће зашто оспоравамо решење према којем орган који контролишемо може да нам својом одлуком, дакле управним актом, ускрати право на приступ потребним подацима, а ми на тај управни акт треба да се жалимо захтевом, и то не управном суду, већ председнику Врховног касационог суда који сам по себи није ни суд ни државни орган. На крају, омбудсман и повереник су једини државни органи за које је предлагач закона посебним чланом изричито предвидео могућност да буду ограничени у приступу подацима неопходним за вршење њихове функције. Ни за једног другог државног органа нити руководиоца органа није изричито прописана могућност да буду ограничени у сазнавању оног што им је неопходно за остваривање сврхе постојања. За такво решење нема ни теоријског ни практичног основа.

Ни повереник ни заштитник не могу, када приме притужбу грађанина, а нама се обраћају и људи са оне стране закона, знати да ће орган који наводно крши нечија људска права и слободе одлучити да нам ограничи приступ информацијама.То значи да ћемо ми покренути поступке које ћемо касније морати да обуставимо јер нећемо моћи да утврдимо чињенице кључне за оцену о основаности притужбе.О томе ћемо морати да обавестимо грађане и наведемо им разлог због којег поступак обустављамо, а управо околност да се орган позвао на неко од предвиђених ограничења у највећем броју случајева рећи ће тим људима информацију коју предлагач закона крије од самих контролних државних органа.

Србија не заслужује решење лошије од оног које су усвојиле друге земље које имају парламентарног општег омбудсмана, односно повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. Може то бити Црна Гора, Македонија, Албанија, Румунија, Бугарска, Словенија, где национални омбудсмани постоје десетак година, Холандија, где постоји 50, или Шведска или Норвешка, где постоје два века. Све друго је Србија, надам се, ипак превазишла.

Обавезна пензија

Држава заснована на начелима социјалне правде, каква је по Уставу наша, не сме терати своје грађане у економску пропаст. И више од тога, када дођу у стање социјалне нужде, мора им помоћи. Што помоћи има мање, то се правичније мора делити.

Велики број радника жали се заштитнику грађана да су под старе дане отерани испод руба егзистенције јер им послодавци годинама нису плаћали рад нити уплаћивали пензијски стаж. Пошто смо се некако изборили с идејом једног министарства да судови ставе на лед тужбе радника за исплате заосталих зарада и уплате стажа, са исте стране кренули су неки нови ветрови: најављено је да ће држава давати помоћ за спајање стажа и вршити повећани притисак на послодавце да уплаћују доприносе. Да би оценили прави домет ових најава, прво би требало знати је ли то став Владе или једна од многих идеја креативног, али у овом случају не баш, и ресорног министра? Затим треба видети на основу којих критеријума ће држава појединим послодавцима помагати у спајању стажа њихових радника, а појединима неће. Битно је и ко ће испуњеност тих критеријума да утврђује и у колико транспарентном поступку? Сме ли уопште држава да се у оваквој ствари различито опходи према својим грађанима, односно да ли раднике у остваривању њихових права на пензију може, како се најављује, да разликује по томе да ли постоје добри економски изгледи за будућност њиховог сада већ бившег предузећа? 

Сетимо се да у Србији постоји обавезно пензијско осигурање и да је уплаћивање у пензијски фонд законска обавеза послодавца. Обавезни фонд је јавни а не приватни, дакле послодавац уплате врши заједници, а не раднику. Откуд онда уопште ситуација да радник сноси штету због тога што послодавац крши закон? Онај ко свој радни стаж може доказати радном књижицом, а висину плате платним листићем морао би остварити право на пензију из обавезног јавног фонда, без обзира на то да ли је држава послодавца терала да поштује закон или не. Ако су идеје министра степеница ка оваквом једином правилном и правичном решењу, онда их треба подржати. Али да идеје не би биле кратког даха, треба изменити закон и у њему записати ново правило, па макар оно важило од, рецимо, 2012. До тада пореске и радне инспекције, које за много ситније пореске прекршаје привремено стављају катанац на фирме, имају времена да заведу ред у уплати доприноса и државу заштите од банкрота.

НАПАД НА ИДЕНТИТЕТ

Миша Ђурковић

Највише запрепашћује то што СПЦ о свему ћути. Нема одбране Закона о црквама и верским заједницама, нема јавне кампање која би се аргументовано супротставила неистинитим пропагандним подметањима екстремиста

Један од ретких закона који је после 2000. донет плански, смишљено, с јасно профилисаном политиком иза себе јесте Закон о црквама и верским заједницама који је Скупштина Србије усвојила 2006. године. Овим законом је први пут код нас у складу са традиционалним европским стандардима омогућено постављање основа за адекватно уређење односа између државе, друштва и традиционалних верских заједница. Заслуге за то иду пре свега на рачун професора Милана Радуловића, тадашњег министра вера, иначе члана ДСС-а.

О хаосу на политичком небу Србије најјасније говори чињеница да међу најгласније критичаре овог закона данас спада омбудсман Саша Јанковић, постављен на то место управо на предлог ДСС-а! Господин Јанковић се низом изјава и јавних наступа који најављују измену закона, приклонио кампањи која се против овог закона води још од његовог усвајања. У време његове припреме и израде, из САД и Савета Европе („објективна” Венецијанска комисија) стизале су оштре примедбе које су по правилу коинцидирале са ставовима домаће екстремне левице. Храброшћу и истрајношћу људи око министра Радуловића, закон је упркос претњама и јавним дисквалификацијама и предлога и предлагача усвојен.

Истог момента креће организована кампања припадника неотроцкистичке левице. Формира се нешто што се зове Коалиција за секуларну државу где спада читав низ звучних организација са НВО сцене, које у суштини представљају занемарљиво мали број грађана, али имају подршку од неке велике браће споља које се плаше и домаће власти. Ова коалиција упућује Уставном суду иницијативу за оцену уставности закона, а у међувремену наставља са низом оркестрираних скупова, јавних наступа, кампања на Интернету итд.

Управо ових дана присуствујемо новом таласу те кампање у који се укључују и одређене западне фондације, а као што видимо на њу у лику омбудсмана почињу позитивно да одговарају и државне институције. На удару левичара је читава конструкција закона, а посебно категорија традиционалних верских заједница и члан 19. који одређује услове за регистрацију. Наравно, њима смета и предавање веронауке у школама, и могућност увођења верске службе у државним институцијама, и статус свештеника и много тога другог. Но ова два елемента су посебно важна због следећег: у питању је основа читаве конструкције која у складу са европским моделом одваја традиционалне, утемељене верске заједнице од секти и квазирелигиозних дневнополитичких пројеката. Укратко, обарањем ове конструкције, традиционалне верске заједнице биле би стављене у исти положај као и било која секта, или неканонска и расколничка верска организација.

Иако би тиме биле угрожене све традиционалне верске заједнице, јасно је да је политички ова иницијатива највише усмерена против Српске православне цркве. Министарство вера је на основу овог закона одбило да у регистар упише такозвану Црногорску православну цркву, расколничку, неканонску организацију рашчињеног свештеника Мираша Дедића. Омбудсман Јанковић је међутим примио представнике овог удружења и дао им подршку. Постоји, иначе јасан политички интерес да се СПЦ као традиционални темељ идентитета српског народа подрије и поцепа на све могуће начине, а екстремна левица предњачи у томе, док им по правилу несекуларна и незаконска понашања припадника неких других верских заједница не сметају.

У међувремену су се десиле и друге значајне промене, укључујући и попуну Уставног суда. На предлог председника Тадића изабране су судије које су врло склоне схватањима ове групације, што потврђује праксу да ДС на стручна места под нечијим утицајем најчешће поставља кадрове блиске ЛДП-у. Судија известилац у овом предмету је госпођа Марија Драшкић чији су ранији ставови веома блиски Коалицији.

Напад на овај закон, треба то нагласити јесте напад на последње остатке суверенитета овог народа и ове државе и на сваки покушај да сами себи одредимо судбину у складу са демократским начелима. То је истовремено и напад на основе политике идентитета која је до сада у некој мери чувала и репродуковала српски народ. Ако овај закон буде оборен и омогући се да се у Србији региструју антисрпске секте, онда не треба да нас чуди што Министарство културе и Министарство за људска права помажу промоцију хомосексуализма, ни цепање државе у измишљене регионе, нити проблематични нови Закон о образовању који увелико спрема госпођа Тинде Ковач-Церовић.

Но оно што највише запрепашћује је то што СПЦ о свему овоме ћути. Нема одбране закона, нема јавне кампање која би се аргументовано супротставила неистинитим пропагандним подметањима екстремиста. СПЦ ћути и о томе како јој се одузимају храмови у неготинској крајини, и о чињеници да је упис деце на веронауку у Београду пао испод 40 процената, и о некаквим истраживањима по којој јој је популарност на најнижим гранама. Ћути и о геј паради и о демографској ерозији и о свим питањима о којима паства од ње очекује јасан став и вођство.

Је л’ то можда и наша црква коначно кренула путем „реформи” и „модернизације”?

Научни сарадник у Институту за европске студије

 

Одговор заштитника грађана Саше Јанковића на текст "Напад на идентитет“, аутора Мише Ђурковића, објављен у дневном листу „Политика“ 9. јула 2009.

Зашто крити, не осећам се добро после овог текста. Поразно је сазнање да се, после свих прилика и разлога за отрежњење, од реалности и даље може бежати „откривањем“ завера и непријатеља (по могућности унутрашњих); одбраном ненападнутих на које је публика слаба; „разоткривањем“ оних који на проблем указују ваљда никад зато што он постоји и прети, већ увек за рачун злих сила.

Лоше ми је и зато што овај текст нисам смогао снаге занемарити, а бављењем њиме прихватио сам игру бацања и брисања прашине из очију. Незахвални заблудели омбудсман, судија Уставног суда блиска Групацији и Коалицији, својој странци неверни председник државе, у молитви успавана СПЦ, министарство за ово и оно, расколници, троцкисти... НВО!!! Непријатеља пуно, наших мало, па свако нек бира страну, навија и на све друго заборави. О чему је битка више се и не зна. Како ћемо децу у очи погледати када схвате чиме смо се забављали док смо им проблеме недирнуте завештавали – не знам.

Али тврдим и верујем у следеће: Концепт традиционалних цркава и верских заједница није споран све док „нетрадиционалан“ не значи обесправљен. Правни субјективитет држава сме (и мора) ускратити само из неколико разлога, таксативно набројаних у Уставу. Држава чином регистрације не даје верски легитимитет, јер њиме не располаже; њега дају само верници и остале цркве и верске заједнице. Арбитрирање државе у питањима верског легитимитета је уплитање у послове вере и цркве и опасно је и за све стране, зато је и забрањено. Цркве и верске заједнице уређују своје унутрашње и међусобне послове самостално, али не и супротно императивном световном праву - правилима обавезним и за вернике и оне који то нису, нормама које обезбеђују опстанак и достојанство свих нас у свој нашој различитости. Никада од представника било које традиционалне цркве или заједнице нисам чуо супротно. Од лоших адвоката треба се чувати више него од добрих противника, а омбудсман Саша Јанковић ником није ни једно ни друго.

 

 

 

 

ТАНЈУГ
Интервју Саша Јанковић, заштитник грађана

За две године више од 7.000 обраћања и 2.300 притужби грађана омбудсману

Заштитник грађана Србије Саша Јанковић изјавио је данас, поводом двогодишњице рада институције омбудсмана, да грађани Србије треба да буду упорни у захтевима за остваривање својих права, и прецизирао да је до сада добио више од 2.300 формалних притужби грађана на неправилан и незаконит рад органа управе.
"Неповерење у институције можемо превазићи једино тако што ће грађани инсистирати на остваривању својих права и у томе имати снажан ослонац у институцијама попут омбудсмана“, рекао је Јанковић у интервјуу Тањугу.

Заштитник грађана је казао да се људска права и слободе у Србији генерално поштују, али да закони гарантују много виши степен права од оних која се заиста и остварују.
"Од тога да ли живите на Дедињу или код Газеле степен остваривања права је потпуно различит, као да не живимо у истој земљи", истакао је Јанковић.
"Државна администрација у Србији је још увек бирократизована и окренута према себи, а не према грађанима; недовољно је организована и грађане исцрпљује процедурама којима често мањка смисла. Од њих се тражи да заврше послове и исправе грешке које су у ствари одговорност администрације", истакао је Јанковић.

Према његовим речима, највећи број грађана и институција пре две године није знао шта је заштитник грађана, док је данас ситуација другачија и грађани све више знају шта могу да траже и очекују од те институције.

Заштитник грађана је државни орган који контролише законитост и правилност других органа који врше јавна овлашћења. Разликује се од других контролних институција по релативно неформалном поступку, прилагођеном особинама сваког случаја понаособ и ширином својих овлашћења. Равнотежу тако широким овлашћењима инокосног органа прави формално необавезујућа природа његових препорука којима указује како пропуст који је утврдио треба исправити. Јанковић ипак напомиње да је у земљама стабилне развијене демократије неизвршавање препорука омбудсмана готово незамисливо.

Он је казао да је од избора на дужост примио више од 2.300 формалних притужби грађана од којих је до сада решено око 1.200, а да је главни разлог што око половина притужби није решена недостатак предвиђеног броја сарадника због непостојања простора за рад.
Јанковић је навео да је његова институција покренула највећи број поступака контроле рада Министарства унутрашњих послова, с обзиром да грађани највише непосредних контаката остварују са тим министарством, и истакао велико задовољство чињеницом да је од 16 досадашњих препорука том министарству, које су садржале преко 30 конкретних упутстава за унапређење рада, њих 15 у потпуности спроведено, а једна, која се односила на начин издавања личних докумената, делимично.
Омбудсман је додао да је за две године остварено више од 7.000 контаката са грађанима.
Према његовим речима, притужбе се често односе и на рад Министарства одбране, Фонда пензијско-инвалидског осигурања, Нациналну службу за запошљавање и органе локалних самоуправа.

Поред МУП- а, заштитник грађана добро сарађује и са другим независним органима - повереником за информације од јавног значаја и заштиту података од личности, Уставним судом, Одбором за спречавање сукоба интереса, али и са Народном скупштином, председником Републике, Врховним судом, Министарством за државну управу и локалну самоуправу, Министарством правде, Министарством одбране. Нарочито блиску сарадњу национални заштитник грађана има са покрајинским и локалним омбудсманима, који су посебне институције.
Јанковић је истакао да Србија мора да посвети већу пажњу остваривању елементарних права рањивих група, а нарочито особа са инвалидитетом које су у веома тешком положају, с обзиром на мале могућности које им друштво пружа за интеграцију.

Према његовим речима, угрожене су и жене у остваривању принципа родне равноправности, особе лишене слободе, и то не само затвореници и притвореници, него и они у установама за ментално здравље, бригу о старима, децу без родитељског старања.

Националне мањине у одређеним деловима Србије, пре свега у Војводини, имају битно остваренија и заштићенија права него мањине у другим крајевима, за шта заслугу сносе пре свега покрајинске и локалне власти, а држава мора да поспеши уједначеност права на целој својој територији, истакао је Јанковић.
Он је казао да у групу маргинализованих група спада и ЛГБТ популација у Србији и да је ту често већи проблем непризнавање постојања кршења њихових права него сам облик нарушавања њихових права.

Према његовим речима, откако је почела економска криза све више грађана се и у Србији обраћа омбудсману због проблема у остваривању економских и социјалних права, пре свега оних која проситичу из остваривања радног односа.
"Огроман број грађана нема повезан или уплаћен радни стаж. Подсетићу да је у Србији на снази систем који обесправљује грађане уколико њихов послодавац није уплаћивао стаж, због чега не могу отићи у пуну пензију", рекао је Јанковић.
Омбудсман је истакао да држава мора што пре преузети своју одговорност и обезбедити поштовање закона који налаже послодавцима обавезне уплате у фондове пензијског, здравственог и инвалидског осигурања. Истовремено, ти фондови морају престати да радницима ускраћују пуну старосну или инвалидску пензију, односно покриће трошкова лечења, због тога што је њихов послодавац кршио закон, а држава му то толерисала.
Јанковић је казао да је са недавно изабраном директорком Агенције за борбу против корупције Зораном Марковић већ сарађивао, и да верује да је она добар избор за ту функцију, као и да је са Агенцијом успоставио сарадњу од момента избора Савета Агенције.
Он је подсетио да је Марковићева најавила да ће тежиште рада Агенције бити усмерено на спречавање корупције, истичући да та институција сигурно показати и спремност за конкретне акције, "јер и њено име каже да је ту реч о борби против корупције".

Заштитник грађана је недавно поднео Скупштини амандман на Владин Предлог закона о изменама и допунама закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, са циљем да се успостави заштита за људе који су извори таквих информација.
Он је казао да тај амандман не би смео бити споран, "јер свако ко прича о борби против корупције, о транспарентности и одговорности јавне власти, не може имати ништа против тога да неко ко јавности савесно и одговорно пружи информацију од јавног значаја, дакле не онај ко открије тајну која ће угрозити националну или јавну безбедност, или пословну тајну приватног предузећа, већ онај ко јавности пружи податак који грађани који плаћају порез имају право да знају, не може због тога сносити никакве лоше последице".
Као пример, заштитник грађана је навео да је имао незваничне информације да неки подаци од јавног значаја који су достављени јавности нису били тачни, и то подаци о висинама плата у неким јавним предузећима, али да није могао да тражи од извора тих информација да их дају званично, јер те људе нико не би могао да заштити од губитка посла. Када амандман буде усвојен, онај ко савесно и одговорно да тачну информацију од јавног значаја биће законом заштићен.