a

НЕ САМО ДЕКЛАРАТИВНО - Саша Јанковић, заштитник грађана, говори за Данас

Већина препорука омбудсмана у Србији се спроведе

Аутор: Бојан Цвејић

Органи власти у Србији спроведу између 70 и 80 одсто препорука републичког заштитника грађана, а у значајном броју поступака пропуст буде исправљен већ када омбудсман пошаље обавештење да покреће поступак контроле и постави релевантна питања. То се уклапа у европски просек, али није довољно добро - истиче за Данас Саша Јанковић, заштитник грађана.

Према његовим речима, и једна једина неспроведена препорука омбудсмана значи да постоји грађанин или више њих којима је орган власти нанео неправду, а та неправда није исправљена иако је надлежни државни орган непобитно утврдио њено постојање и рекао шта учинити да би се она санирала.

- Већи је проблем што се свакодневно дешава огроман број ситуација у којима органи управе недовољно савесно, одговорно и законито поступају, те се бављење појединачним случајевима чини као пражњење мора чашом. Због тога се истовремено из корена мора мењати однос органа јавне власти и запослених у њима према грађанима. Омбудсман све више ради и на томе - напомиње Јанковић.

Он додаје да је за промену концепта рада управе и односа јавних службеника према послу потребан и „јасан, снажан и конкретан импулс из владе, која по уставу усмерава и усклађује рад свих органа управе“.

Кад је реч о раду заштитника грађана или омбудсмана, Јанковић наводи да је Србија још далеко од неких европских земаља. Као пример наводи Шведску, у којој је омбудсман прославио 200 година постојања и где је за органе јавне власти незамисливо да не спроведу његову препоруку.

- Европа је довољно разнолика да у односу на тамошњи просек немамо разлога за стид - поткомитет УН за људска права управо је предложио, након детаљне анализе досадашњег рада српског омбудсмана, да заштитник грађана добије највиши, статус А националне институције за људска права у систему УН - наглашава Јанковић.

Међутим, како каже, проблема још има у практичном раду, а уочени су недостаци и у нормативном оквиру за рад заштитника грађана. Према његовим речима, најозбиљније примедбе на одредбе Устава о омбудсману и на Закон о заштитнику грађана, које су стигле из међународних кругова, тичу се одредби о надзору парламента над радом омбудсмана и разлозима за разрешење. Он објашњава да је истакнуто да би се те одредбе могле злоупотребити против независности омбудсмана.

- Указивано је и на неупутност одредби које из контролних овлашћења омбудсмана изузимају поједине органе, Владу на пример. Такође, поједини омбудсмани у Европи имају законску могућност да изричу казне за опструкцију коју чине државни функционери и службеници, што се показало врло ефикасним у обезбеђивању сарадње потребне да би омбудсман утврдио да ли су нечија права и слободе повређени или не. Заштитник грађана Србије такво овлашћење нема - указује саговорник Данаса.

- Устав Србије и закони постављају на висок степен лествицу људских права - додаје он - али је стварност често руши. Јанковић објашњава да се људска и мањинска права често схватају као „апстрактан концепт и гарантују само декларативно“.

- Европске интеграције у погледу људских и мањинских права не постављају друге битне захтеве сем доследног спровођења већ усвојених стандарда. Битан индикатор за напредовање на приступном путу, који се елаборира у свим досадашњим извештајима, па ће се наћи и у оном који се управо припрема, јесте сарадња органа власти са омбудсманом и спровођење његових препорука - истиче Јанковић.

Равноправност жена се банализује

Кад је реч о родној равноправности, саговорник Данаса напомиње да је велика разлика у степену њеног остваривања у различитим деловима Србије, у различитим срединама.

- Равноправност жена често се банализује, понекад своди само на питање да ли ћемо за жену на челу предузећа рећи „директорка“ или „директор“. Управо сам обавештен да је на конкурсу за пријем чувара у затвору у Нишу, на свих десет упражњених места, примљено десет мушкараца, иако је међу кандидатима било жена. Такве родно дискриминативне матрице су дубоко штетне - каже Јанковић.

Тамара Лукшић-Орландић заменица заштитника грађана за права детета

Да ли их слушамо и да ли их чујемо?

Оно што се дешавало у две основне школе у Новом Саду и Петроварадину, у којима је наставник злоупотребио положај и моћ у односу на ученике којима је предавао, вршећи обљубу над дечацима старим од 11 до 14 година, може се на први поглед подвести под дефиницију насиља како је дефинише посебни протокол за заштиту деце и ученика од насиља, злостављања и занемаривања у образовно-васпитним установама.

А дефинише се тако да се под насиљем сматра „сваки облик једанпут учињеног или поновљеног вербалног или невербалног понашања које има за последицу стварно или потенцијално угрожавање здравља, развоја и достојанства деце/ученика“. Нема сумње да је поступање поменутог наставника, фигуре која за дете тог узраста представља ауторитет и узор, носило са собом не само потенцијално, већ и стварно угрожавање поменутих вредности детета - његовог здравља, достојанства и даљег развоја.

Овај случај отвара бар два питања. Једно је већ поменуто у медијима, а односи се на проверу здравственог стања наставника који ће приликом заснивања радног односа, осим класичног лекарског уверења, морати обавезно да прођу и тест личности у служби медицине рада. И тако ћемо убудуће имати смањене шансе да особа девијантног понашања дође у прилику да буде просветни радник. Остаје, наравно, питање, шта је са онима који су већ у радном односу? Решио је закон и то питање, јер је утврдио да запослени у образовно-васпитним установама морају да имају психичку, физичку и здравствену способност за рад са децом и ученицима, те да се ти услови доказују приликом пријема у радни однос, али се и проверавају у току рада.

Претпостављам да би једна наредба министра образовања могла да разреши и ту недоумицу, тако што би се дао рок у коме би наставно, стручно и друго особље, стално запослено у образовно-васпитним установама, обавило идентичне прегледе. И сада је обавеза запослених у просвети да периодично иду на лекарске прегледе. Томе би се само придодао и тест личности. Мислим да нема разлога да се ико томе противи, да то доживљава као претњу свом достојанству или као угрожавање сигурности радног места. Постоје неке вредности које су изнад тих, а то су већ поменуте: здравље, достојанство и развој детета.

Друго питање је хронични проблем сваког конзервативног друштва, а то је право детета на изражавање мишљења и што је још важније, да се том мишљењу да дужна пажња. Неки медији су пренели да су родитељи исписали сина из једне од поменутих школа, јер је дечак рекао да наставник приказује старијим ђацима „некакве снимке“. Ономе што је дечак изјавио, према сведочењу мајке тог дечака, разредни старешина није придала значај, није пријављено директору да је могуће било какво насиље. А основни постулат оног истог протокола о заштити деце од насиља у образовним институцијама је да свака особа која има сазнање о насиљу, злостављању и занемаривању, обавезна је да реагује. Постоји тачно утврђен редослед корака у том процесу.

Наше друштво још нема довољно поверења у сопствену децу, а требало би.

Њихове се изјаве, поготово ако њиме таргетирају у негативном контексту одрасле особе, не узимају озбиљно, а требало би.

Изјаве деце, поготово на нижем календарском узрасту, штавише, не узимају се уопште у обзир, а то је већ алармантно.

Како ћете најбрже сазнати оно што дете мучи ако га нећете слушати и чути?


Чему суд и судије

Саша Јанковић

Реформа судства узбуркала је многе животе, каријере и духове. Толико да се на моменте претварала у позорницу на којој се сврха и реформе и самог судства потпуно губила. А ни једно ни друго не постоји због себе самог.

Суд и судије постоје због грађана којима се суди и који се међусобно споре због људске потребе да у њиховим односима не влада сила већ правда. Некад би се рекло - да не буде ни по бабу ни по стричевима, а данас - да се сваком омогући остваривање права на правично суђење, али и заштити јавни интерес.

Тешко да ико озбиљан може поставити питање да ли је реформа судства у Србији била потребна. Било је то јасно још од времена када је сваки ћошак добио локалног утеривача дугова, а судским позиваром није се могло ни дете уплашити, има томе двадесетак година. Они који су се реформе коначно прихватили преузели су на себе изузетно одговоран задатак. То, наравно, не значи и да су га самим тим урадили добро, нити да их нико о томе не сме питати, па ни да су они који их питају све сами криминалци и злонамерници. После почетне буре и то смо као друштво и одговорни појединци ваљда апсолвирали.

Сада је јасно: Уставни суд Србије одлучиваће о основаности жалби неизабраних судија на повреду њихових права и закона у поступку избора; заштитник грађана утврдиће, независно од тока поступака пред Уставним судом Србије и без прејудицирања његових одлука, да ли се Врховни савет судства придржавао правила струке и других принципа добре управе у поступку избора судија; Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности гарантује да ниједна информација од јавног значаја у вези са поступком избора не буде скривена од јавности, а податак о личности злоупотребљен, а Републичко јавно тужилаштво процесуираће сва сазнања која са одговарајућим степеном сумње указују на могућност да је у вези са избором судија почињено било које кривично дело које се гони по службеној дужности.

Свој посао ови државни органи урадиће без обзира на околности јер им је то дужност. Добро би било, међутим, не за њих, већ за сврху њиховог посла, када би они до својих одлука могли доћи у атмосфери која ће свима пружити мир у сазнању да ли је сваки појединачни носилац судске власти у Србији изабран у складу са законом и правилима цивилизованог демократског света или није, па то мора и хоће бити исправљено. А ако неко буде мислио да за њега у целој Србији правде и права нема, зна да ни њихова не мора бити последња.


Положај затвореника понижавајући

Милош Јанковић, заменик Заштитника грађана за права лица лишених слободе

На основу бројних контролних посета затворима у Србији и увида у услове у којима су смештена лиса лишена слободе, могу константовати да је положај затвореника у великом броју случајева нехуман и понижавајући. У српским затворима не постоји тортура као институционална и системска појава, али има појединачних појава суровог поступања.

Овако укратко гласи последњи извештај који је недавно саопштио Милош Јанковић, заменик Заштитника грађана за права лица лишених слободе. Наиме, овај омбудсман у Србији има посебан стручни тим који континуирано врши контролне посете затворима и пише извештаје и ррероруке за отклањање уочених незаконитости и неправилности у раду, као и о непоштовању права лица смештених у затворима.

- Пренасељеност је суштински проблем у затворском систему у Србији који непосредно проузрокује битне недостатке у смештају, хигијени, здравственој заштити, безбедности, исхрани и другим сегментима живота. Процена је да је укупни капацитет свих затвора у Србији пројектован на око 7.000 лица, а у затворима Србије је данас смештено око 11.500 лица. Ово има за последицу физичку и психичку тескобу, јер је, на пример, у спаваоницама површине око 20 квадрата смештено преко 10 лиса. Чести су случајеви да се користе кревети на „три спрата", а да у бројним спаваоницама затвореници спавају на поду - каже Милош Јанковић.

Како је дошло до те пренасељености?

- Претходних година нису грађени нови капацитети са адекватним смештајем. Ни тренд континуираног повећања броја лица осуђених и притвореника од 10 одсто годишње, није праћен пропорционалним повећањем смештајних капацитета. Уз то, имали смо повећан прилив затвореника, а истовремено и смањење расположивих капацитета због адаптације затворских објеката ради прилагођавања услова смештаја важећим стандардима. Познато је да су затвори, углавном, смештени у ненаменским објектима од којих су неки грађени у 19. веку. У многим спаваоницама не постоји нормални доток ваздуха и природне светлости. Ако је важећим прописима предвиђено да на свако лисе долази најмање 4 квадрата, спаваонице у затворима у Србији морају да имају најмање 44.000 квадрата, што данас није случај.

Када тврдите да има суровог понашања, односно тортуре према осуђеним лицима у затворима, на шта конкретно мислите?

- Мислим пре свега на то да лица лишена слободе имају право на поштовање њихових неотуђивих људских права и слобода. Осуђени и притворени задржавају сва права која им нису одузета пресудом. Ограничена права за та лица треба да буду минимална, неопходна и сразмерна легитимном цију због ког су донетом одлуком наметнута. Тих појава прекорачења овлашћења стражара и насиља је срећом све мање. Радује примена интензивније интерне контроле, односно надзора над радом затвора, којом је су откривени и процесуирани поједини случајеви незаконитог поступања према особама лишеним слободе. Уверени смо да такве активности Управе за извршење кривичних санкција доприносе спречавању појава суровог, нељудског и понижавајућег поступања и кажњавања.

Понекад се примена насиља над затвореним људима оправдава потребом спречавања туча и побуна у затвору?

- Држава има механизме да спречи настанак побуна и да сломи било који облик протеста. Међутим, Србија годинама касни са формирањем органа, који ће вршити функцију Националног механизма за превенцију тортуре, јер се на то обавезала ратификацијом протокола уз Конвенцију УН против тортуре. Уверени смо да ће испуњавање те обавезе омогућити знатно успешнију борбу против тортуре.

Које сте још пропусте регистровали у затворима?

- Управници затвора указали су нам на недовољан и нередован прилив новца из буџета. Имају примедбе и на лош квалитет хране, која се обезбеђује путем централизованих набавки, као и на немогућност набавке сезонске хране непосредно од стране затвора. Недостатак новца за последицу има и неадекватан материјални положај запослених, јер им примања нису пропорционална врсти и тежини посла који обављају. У затворском систему Србије приметан је зато недостатак кадрова, рре свега, васпитача, психолога, кувара, а у појединим затворима и припадника службе обезбедења.

Истраживања су показала и да здравствена заштита осуденика није квалитетна?

- Нема довољно ни лекара, ни другог здравственог особља. Има случајева да је у затвору са 1.300 затвореника ради само један лекар. Како важећи прописи предвиђају висок степен здравствене заштите по међународним стандардима, тај лекар не може ни делимично да изврши своје обавезе.

Колико сте задовољни упосленошћу осуђених јер многи затвори имају своје производне погоне и пољопривредна имања?

- Велики број осуђених нису радно ангажована, тако да су ррепуштени беспосличарењу. Неопходно је створити систем за потпуније радно ангажовање, њихово стручао оспособљавање и едукацију. Сарадња затвора са Центрима за социјални рад је потпуно незадовојавајућа. Ми као заштитници грађана смо незадовољни што у нацрту Закона о социјалној заштити, уопште, није поклоњена пажња проблему социјализације осуђених лиса после издржавања затворске казне.

Да ли то значи да неадаптирани осуђеници могу опет да постану криминалци?

- Да. Проблем је у томе да уколико се лицима лишеним слободе, током њиховог вишегодишњег издржавања казне, не обезбеди образовање, радне навике, социјална подршка и перспектива живота у заједници, њихов повратак из затвора ће бити краткотрајан и обележен повредом права неког од нас или наше деце.

Уосталом, како ми је рекао један шведски колега, „ако бар једног затвореника оспособимо за живот и створимо му перспективу за живот у заједници, можда ће бар један живот бити спашен".

panel flajer