a

Нама је свето оно што нам напише грађанин!

Србија је последња држава у Европи која је установила институцију омбудсмана и у томе, за шведским изворником, касни 150 година. За заштитника грађана, како је назив институције на републичком нивоу, изабран је Саша Јанковић 2007. године и то као општи парламентарни омбудсман, што значи да покрива целину људских права а може да предложи своје заменике за специјалистичке области, посебно наглашене у самом закону: права детета, права особа са инвалидитетом, права лица лишених слободе, права националних мањина и родна равноправност. Тамара Лукшић Орландић изабрана је за заменицу заштитника грађана за права детета новембра 2008. године. Она, за Демокрастко грађанство, говори о томе колико се поштују права детета у Србији, о конкретним проблемима које је до сада решавала и  о активностима које планира да спроведе за време свог мандата.

Које су надлежности заштитника грађана и од кога заштитник штити грађане?

Заштитник штити грађане од лошег, незаконитог, неправилног, неажурног рада органа државне управе, односно оних који треба да спроводе политику Владе. Он, при том, није овлашћен да контролише рад Народне скупштине, председника Републике, Владе, Уставног суда, судова и јавних тужилаштава, јер би то већ било задирање у неку сферу политике. Дакле, с једне стране, заштитнику је надлежност да штити од лошег рада органа управе, а са друге стране, да штити и унапређује људска права. Законом је дата могућност да Заштитник реагује и по сопственој иницијативи, а не само када му се неко обрати јер му државни орган није правилно применио закон. Значи, заштитник грађана може, на основу сазнања до којих дође, што је најчешће путем медија, да стави неку тему на јавну агенду и тражи да се то питање реши како би права грађана у тој области била боље заштићена. Мада, и ови случајеви су увек повезани са лошим радом управе. Никада то нису само угрожена људска права, већ је то скоро увек последица неког дуготрајнијег лошег рада органа управе. Сећате се како је рецимо било са личним картама, када су грађани током летњих месеци, када су вадили лична документа, долазили и у 3 ујутру да би сачекали ред... То је рецимо пример када се Заштитник огласи сам.

Заштитник грађана има могућност и да ради на унапређивању људских права тако што идентификује слабе тачке у законодавству а потом их кроз своје законодавне инцијативе унапреди. За један закон, рецимо, имамо неколико притужби које нам из различитих углова осветљавају једно законодавно решење. Ради се о Закону о финансијској подршци породицама са децом. Ту има неколико категорија права, која породице са децом остварују, па је једно од њих и такозвани родитељски додатак. Некада се то звало матерински додатак, па је онда због равноправности оба родитеља он преименован у родитељски, али је остао да буде везан за мајку. И шта се дешава у пракси... Рецимо, јави се родитељ који има српско држављанство, као и дете, али је мајка у поступку добијања држављанства, јер је држављанин неке бивше југословенске републике. Пошто је право фактички везано за мајку иако се зове родитељски додатак оно не може да се реализује. То дете неће добити тај додатак! Ето, како нам живот даје прмере да је закон мањакав, круто постављен и само декларативно недискриминаторан, а да у ствари, у неким случајевима, ви то право не може да реализујете.

Када смо већ код закона, да ли је законодавни оквир који постоји у Србији а регулише права детета добар и довољан и која су могућа побољшања?

Права детета су као концепт унета у Устав и то јесте једно достигнуће. Мањкавост је ипак, што основни принципи Конвенције нису као такви унети у садржај уставног текста, јер би то додатно дало на тежини. То би онда било потпуно комплетно, да се, рецимо, каже да су ти принципи, а  то је право на живот и развој, на недискриминацију, на најбољи интерес детета и право на партиципацију, односно уважавње мишљења детета, неприкосновени.

У различитим областима и у разним законима је право детета релативно добро позиционирано. Права детета се чак и терминолошки помињу, што до 2000. није био случај. Ми смо раније имали један заштитнички систем који је био заснован на бризи о деци, протектовању детета, које је мало, осетљиво, тражи заштиту... Дете се није уважавало као личност. Концепт права детета, пак, иде даље од тога и заиста уважава дете као личност у складу са његовим емоционалним, менталним и свим другим способностима. Због тога, сада, наше законодавство у многим областима даје тежину дететовом мишљењу. На пример, код доношења одлуке у поступцима развода родитеља суд уважава мишљење детета старијег од 10 година. Код промене имена такође. Међутим, ово се у пракси често не поштује. Ми имамо највише притужби на рад центара за социјални рад и то код одређивања старатељства над дететом у поступку развода брака... Све у свему законодавни оквир постоји, а наш је задатак да га сада тестирамо кроз све притужбе које добијамо и да уочимо где су уска грла.

Како се одвија тај процес, од момента када добијете притужбу до решавања случаја? Ко вам се најчешће јавља – родитељи или само дете? Каква је процедура и шта се дешава у пракси?

Процедура је таква да може и дете и законски старатељ да нам достави притужбу. До сада смо имали углавном  да то чине одрасли у име деце. Било је појединачних случајева где су се и сама деца јављала, али је то по правилу било у области образовања, и то су била старија, освешћена деца, од другог гимназије и старија, која су знала да имају одређена права и зато су их заступала. Такође, ми, по правилу, не примамо анонимне притужбе, али ако се из текста закључи да особа која подноси притужбу није навела своје име или име детета  како му не би нашкодила, онда се то узима у обзир као једна специфична околност и поступа се и по тој притужби.  

Процедура је следећа: након примања притужбе покреће се поступак контроле одређеног државног органа.  Ми дајемо рокове од 15 до 20 дана да нам се орган на који се притужује изјасни, односно, да нам да одговоре на питања која постављамо. По правилу, ако је у питању школа или центар за социјални рад онда ми те притужбе прослеђујемо и њима надлежним органима – Министарству просвете и Министарству рада и социјалне политике, како би и они као надзорни другостепни органи имали увид у то која се права и где крше. Некада, они успеју први да реагују, па по хитном поступку траже разјашњење, утврди се да је било неправилности и онда тај орган да налог да се врши исправка.

Наш принцип је да ми дајемо поптуно поверење ономе ко је нама дао притужбу. Иако има и оних који манипулишу и дају нам само део информација, у доминантном броју случајева ми заиста нађемо неправилности. Како год, нама је свето то што нам напише грађанин.

Важно је напоменути да увек када проценимо да је неки случај ургентан, не дописујемо се са институцијама и органима управе, већ идемо директно на лице места, најављено или ненајављено, што нам Закон омогућава. И то је додатна снага којом располажемо. Директни контакт је незаменљив, али нажалост није тешко изводљив баш увек.

Да ли мислите да је овај механизам заштите ефикасан?

Иако немамо дугу праксу, јер заштитник је изабран пре непуне две године, а заменици раде свега неколико месеци, ја мислим да је институција стекла ауторитет. Омбудсман је инокосни орган и, у том смислу, све зависи од првог човека. Господин Јанковић је имао неколико иступања у јавности  када је то заиста било неопходно и сврсисходно, а и људи желе да нека нова институција има ауторитет. Има неразумевања код неких органа управе, који наступају са питањима: ко сте сада ви и шта тражите, али се то решава у ходу. Обавештавају се органи управе преко министарстава да постоји нова институција у систему и да су обавезни да нам дају све информације. Ми имамо право увида у све информације и списе којима орган располаже у одређеном предмету и право на посете институцији, тако да нико не може да каже: Е па нисте се најавили... То даје једну снагу институцији и, ако ви радите савесно, то, на дужи рок, може да да неке конкретне резултате, а да не остане све само мртво слово на папиру. Чињеница је да наша мишљења нису обавезујућа, али до сада имамо добар резултат.... Некако се прихвата то што ми кажемо. Мислим да је тако зато што увек излазимо са снагом аргумената. То је наш начин да се боримо против јавашлука и неког немарног односа,  непрофесионалног рада и непримене закона.

Кажете да радите свега неколико месеци, а резултати су охрабрујући. Наведите нам, молим Вас, неке примере из праксе који су на Вас оставили најјачи утисак.

Ми још увек имамо почетнички ентузијазам за који се надам да ће опстати. Имамо екипу посвећених људи која ради у области права детета и до сада, мени све то супер функционише. Ја сам лично задовољна са оним што смо до сада урадили.

Ево, на пример једног случаја који смо решили: У питању је била међународна отмица, када је отац одвео ћерку из Хрватске, деведесетих година, иако је тамошњи суд доделио дете мајци. Отац ју је, све једно, довео у Србију. И Министраство унутрашњих послова је покушавало да им уђе у траг, но нису успели. Ја сам чула за случај од хрватског омбудсмана за децу и рекла: Хајде да покушамо! Од МУП-а смо добили одговор да их немају у евиденцији, али сам знала да можемо да се обратимо и Министарству просвете, јер знам да они имају базу свих ученика. Обратили смо се њима и они су нам по имену и презимену девојчице и оца утврдили да живе у том и том месту. Ми смо то проследили омбдсману хрватске и сада мајка зна да је дете живо, што није знала годинама... Видећемо како ће се случај завршити...

Ево и још једног примера који је парадигматичан! Ради се о проблему дискриманције ромске деце у школама и то деце која су дискриминисана и од вршњака и од наставника. Ту је био врло озбиљан проблем у једној београдској основној школи, у центру града, где смо проценили да треба одмах да одемо и обавимо разговор са директором. Ишли смо мој колега Горан Басић, заменик за права националних мањина и ја. Након тога смо отворили поступак према школи, обавестили о томе Министарство, које је са своје стране покренуло поступак инспекцијског надзора. То још увек у току, али мисилим да се ситуација смирила након разговора са директором, где смо објаснили да је у питању насиље над дететом и злостављање детета. Мало су нас чудно гледали, али сам сликовито појаснила да није злостављање само кад се дете везује за радијатор, већ и када се, ниподаштава, игнорише,  искључује из вршњачке групе, када му се подсмевају, и то не само вршњаци... Ситуација се полако смирује. И дете је кроз све то ојачало и сада све то лакше подноси. Иначе, када год надјемо да је било непоштовања закона и нептавилности у његовој примени, Заштитник грађана том органу доставља препоруке како да се тај проблем реши.

Шта још планирате да урадите током свог мандата?

Планирамо, да као и до сада, сваку притужбу гледамо као појединачну притужбу. Да у свакој притужби видимо једну особу, дете и његова права. То је начин на који желимо да радимо. Свака притужба има име и презиме. Жеилмо да се на крају то дете, коме су нека права била повређена, нађе у повољнијој ситуацији но што је било пре него смо ми почели да радимо на случају.

Едукација је, свакако, неопходна! Управо из штампе излазе броушуре намењене деци старијих разреда основне школе и средњошколцима. Брошуре говоре о томе  шта могу, а шта не, да очекују од институције заштитиника грађана. Брошура има и промотивни карактер, па не промовише само институцију, већ и сама права детета. У свакој брошури су наведена по три примера неких потенцијално угрожених права деце, тако да деца могу да имају представу о томе када и зашто могу да се обрате заштитнику грађана...

Такође планирамо да окупимо људе који су експерти за поједине области права детета и да са њима радимо на различитим пројектима. Један ће обухватити закон о деци. То је и предлог Комитета за права детета, када је разматрао иницијални државнио правима детета. Доношењем закона би много боље могла да се прате средства која држава у буџету намењује деци, што ми сада немамо. Тренутно располажемо подацима колико укупно средстава иде на образовање али не знамо колико буџетских средстава иде само на децу до 18 година.То је само једно од питања која ћемо покушати да решимо започињањем рада на том закону. Извештај о спровођењу Конвенције

Ове године се навршава 20 година од усвајања Конвенције о правима детета и планирамо да тај важан догађај, који је направио прекретницу у прихватању права детета као легитимних, широм света, па и код нас, достојно обележимо.

 

Наташа Чорбић

"Ситуација врло озбиљна"

Заменик републичког Заштитника грађана Горан Башић, изјавио је синоћ после разговора са текстилним радницима у Новом Пазару да је «сутуација врло озбиљна" пошто су они најавили да ће због неисплаћених зарада радикализовати протест.

"Покушао сам да их убедим да одустану од намере да сваког дана одсецају по један део тела, али нисам стекао утисак да их неко- без неких конкретних мера- може убедити да одустану", рекао је он Танјугу.

Башић је казао да је после разговора са радницима стекао утисак да му они верују, али да неверују државним органима који једини могу да разреше ту ситуацију.

"Мислим да се кроз тај податак сече неколико параметара. Најпре, Роми су једна од најугроженијих категорија и често имају много деце, потом велико је сиромаштво и све је већи број незапослених родитеља. Затим, велики број деце се налази ван система образовања, а инклузија деце са инвалидитетом је тек у зачетку. Онда је велики проценат насиља у породици, све чешће је вршњачко насиље, тако да сви ови подаци упућују на то да је сасвим објективно рећи да су деца до овог узраста најугроженија категорија у друштву"- рекла је Тамара Лукшић-Орландић заменица Заштитника грађана за права детета у изјави за дневни лист "Данас".

 

САВЕТ НАЦИОНАЛНИХ МАЊИНА, ЧИЈИ ЈЕ ПРЕДСЕДНИК ПРЕМИЈЕР СРБИЈЕ, НЕ САСТАЈЕ СЕ ВЕЋ ТРИ ГОДИНЕ

Аутор Весна Ташић
Питања „колико нас има“ и „који језик нам је матерњи“ у Србији и даље изазивају битно интересовање већинског српског становништва и великих националних мањина, попут Мађара и Румуна, али готово да не дотичу бројчано мале мањине, попут Египћана и Грка, показала је „Борбина“ анкета..

„Ми Грци, као мала национална мањина у Србији, више имамо проблем с великим националним мањинама, него са већинским народом“, тврди Илија Спасојевић, председник Националног савета грчке националне мањине у Србији. „Велике националне мањине су, наиме, концентрисане у Војводини, и сви којима је централа регистрована негде другде, па и Роми на пример, некако су скрајнути“, тврди Спасојевић.

Заим Хаџисалиховић, председник Савета Бошњака, објашњава да су национални савети чије је седиш те у Војводини у великој мери у предности, пре свега због бољег функционисања покрајинске власти. Они су у предности у погледу коришћења мањинских права, али и кориђћења средстава из буџ ета намењеног мањинама“, каже Хаџисалиховић.

Двонедељни пробни попис становниш тва, који се данас завршава, изазвао је велико интересовање мањинаца због понуђених одговора такозваног затвореног типа. Први пут је у историји пописа у Србији, наиме, на обрасцу, на питања националне припадности и матерњег језика, нуде одговори „затвореног“ а не „отвореног“ типа.

То значи да је на питање националне припадности понуђен одговор „српска“ и „друга“, као и на питање матерњег језика, што није био случај у досадашњим пописима. Поред рубрике „национална припадност“, наиме, у свим досадаш њим пописима стајала је црта коју је затим требало попуњавати мађарском, румунском, ромском, на пример, па и српском националном припадношћу. Варијанта таквог, отвореног одговора, у пробном попису, увертири у велики попис најављен за 2011. годину, изненада је напуштена и предност је дата „затвореном“ одговору који омогућава „индиректни психолошки притисак на грађанство“, тврде мањинци.

На иницијативу румунског и македонског националног савета, Заводу за статистику је упућен захтев да се у главном попису врати тип отвореног одговора, иако у РЗС тврде да им код оптичке обраде података „затворени одговори“ олакшавају процес машинског препознавања текста, те да ће свакако уважити замерке мањинаца уколико анализа резултата пробног пописа покаже да су оправдани.

Саша Јанковић, заштитник грађана, који је упознат с проблемом, каже у изјави за „Борбу“ да не би од целе ствари правио велико питање зато што пробни попис и треба да покаже све могуће мањкавости, како би се главни обавио како треба.

„У контакту смо и са саветима националних мањина и са РЗС. Пратићемо резултате пробног пописа, а поред анализе коју ће радити РЗС, ми ћемо правити и своју анализу. Уколико се испостави да пропуст постоји, даћемо препоруку да се у великом попису та питања измене. Иначе, наша препорука је обавезујућа, тако да ће бити и реализована“, каже Јнаковић.

Данијел Петровић, председник Савета румунске националне мањине и координатор свих савета, каже да су Румуни, којих је у Србији нешто више од 40.000 хтели само да укажу на могући проблем, не тврдећи да ће до њега и доћи.

„Међутим, индикативно је да сви са закашњењем сазнајемо за оваква питања у попису, а разлог је тај што се Савет националних мањина, чији је председник премијер Србије, а неки чланови министри, није састајао чини ми се већ три године. Да они нешто раде и ми бисмо знали шта се у држави ради“, каже Петровић. Иницијативу Румуна подржали су и Бошњаци, потврђује за „Борбу“ Заим Хаџисалиховић, председник Националног савета Бошњака у Србији.

„Сви национални савети су подржали ту иницијативу, па и бошњачки. Ми смо то урадили више из солидарности с осталима, мада ми сами нисмо отворили то питање“, каже Хаџисалиховић и објашњава да је ствар принципијелног залагања подржати тип отвореног одговора у питањима националне припадности и матрењег језика. „Е сад, то можда и јесте више политич ко него психолошко питање, зато што, судећи према ономе што ја осећам, мене ништа не би омело да се изјасним као Бошњак. А не би ме омело зато што се тако осећам, као и већина људи из мог окружења“, тврди Хаџисалиховић. Османа Селадина, председника Националног савета египатске националне мањине, нико од координатора националних савета није питао шта мисли о пробном попису, али, тврди он, њега свакако ништа не би омело да се изјасни као Египћанин.

„Мени су баба, деда, мајка, отац сви други говорили да сам Египћ анин. У том смислу, мени лично ништа не значи што ће на попису бити истакнуто „српски“.

Јер, ако је моја душа таква, ја ћу свакако написати да сам Египћанин“, каже Селадин и предлаже једну новину у будућем великом попису. „Мој предлог је био да се у пописним комисијама на терену нађу и припадници националних мањина.

Људи би онда били слободнији па нас Египћана не би било 860, како каже државна статистика, него до 25.000 како стоје ствари у реалности“, тврди Селадин. Са иницијативом великих мањинских заједница које су концентрисане у Војводини није упознат ни Илија Спасојевић, председник Савета грчке националне мањине у Србији, али не сматра то веома битним питањем.

Што се изјашњавања о матерњем језику тиче, он тврди да Грцима у Србији ни то није проблем, јер већина и не зна грчки. „Има нас свега 5.000 и већини је матерњу језик управо српски. Немојмо се лагати, има и доста Срба који се изјашњавају као Грци. Нас то уопште не погађа, јер све зависи од друштвеног положаја националне мањине. Мислим да питање није психолошко већ политич ко“, тврди Спасојевић.

Контрола квалитета пробног пописа, како је најављено из РЗС биће рађена од 21.

до 30. априла. Овога пута, на контролном листићу ће бити истакнуто име националне мањине. Како је објашнејно у РЗС, уколико се на лето, када се буду упоређивали резултати, утврди да је овакав пописни образац битно утицао на изјашњавање припадника националних мањина, онда ће у пописници за главни попис 2011. бити промењен. У РЗС тврде да пробни попис и служи томе да се тестира неко решење, како би попис у 2011. био обављен без иједне недоумице.