a

Дневни лист „Политика“

21. август 2009. године

Интервју Саша Јанковић, заштитник грађана


МУП не крије податке као Министарство просвете

Осим полиције, и Министарство одбране у неколико врло осетљивих поступака показало је спремност да унапреди свој рад, а највећи проблем у комуникацији је са Министарством просвете


Полиција је од једне банке тражила податке о свим променама на рачуну једног клијента – без судског налога. Директор банке који је одбио такав захтев инспектора лишен је слободе. Пуштен је пошто је Управни одбор банке одмах одлучио да да тражене податке како директор не би седео у полицијској станици. После тога цео случај су испричали заштитнику грађана Србије Саши Јанковићу. Омбудсман је покренуо поступак контроле и указао Министарству унутрашњих послова да је полиција погрешно тумачила закон. МУП је прихватио сопствени пропуст и одговорио да на такав начин у будућности неће користити полицијска овлашћења.

И овакви случајеви, дакле, стижу у канцеларију заштитника грађана (омбудсмана), која у Србији постоји од 23. јула 2007. и која је до сада добила око 2.500 формалних притужби грађана.

– Морам да кажем да је до сада највише притужби било на рад МУП-а, јер то министарство има изузетно много контаката са грађанима. Али истовремено је убедљиво најквалитетнији однос тог министарства према контролним овлашћењима омбудсмана и извршењу наших препорука. МУП заиста показује изузетну отвореност и не крије податке и чињенице потребне да би омбудсман донео оцену о правилности њиховог рада – истиче Саша Јанковић у разговору за „Политику”.

С ким још успешно сарађујете, а с ким имате проблема?

Рећи ћу то сада први пут, а врло брзо ће на сајту заштитника грађана јавност у сваком моменту моћи да види колико нека институција сарађује или не сарађује са заштитником грађана. Осим, дакле, МУП-а, и Министарство одбране у неколико врло осетљивих поступака показало је спремност да унапреди свој рад, како на нормативном плану, тако и у конкретним случајевима. Ипак, и једно и друго министарство оптерећено је многим проблемима, тако да би било погрешно схватити да омбудсман каже да они све добро раде. Тачно је да по препорукама ове институције стално унапређују свој рад у погледу поштовања права грађана.

Чијим понашањем као заштитник грађана нисте задовољни?

Највећи проблем у комуникацији имамо с Министарством просвете. Неспорно смо утврдили, рецимо, да је Министарство просвете конкурсима за ученичке домове дискриминисало ученике приватних школа и више од годину дана не можемо од министарства да добијемо никакве конкретне кораке на исправљању те грешке. Слично се догодило и са неким прописима које је министарство требало да донесе, а није, а у вези су са школовањем на мањинским језицима. Помоћници министра су избегавали да покажу сва документа, крили су чињенице у поступку контроле. То је почело још у претходној влади, и претходног и садашњег министра смо суочавали са неприхватљивим понашањем њихових сарадника, али без резултата.

Већ сте неколико пута констатовали да има покушаја ограничавања вашег рада и кроз нека законска решења.

У јавности је последњих неколико недеља актуелан закон о заштити тајних података. Он набраја низ државних органа и функционера, међу њима и заштитника грађана, гарантује им право да виде све податке који су потребни за обављање њихових надлежности, а онда у једном члану издваја омбудсмана и повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности и набраја случајеве у којима им онај кога контролишу може ускратити податке који су неспорно од значаја за остварење њихове функције. И то је оно против чега сам морао да дигнем глас. У Уставу пише да заштитник грађана не може да контролише само председника републике, владу (као колективни орган, не и министарства), Народну скупштину, судове, тужилаштво и Уставни суд.

Значи, можете да контролишете и тајне службе?

Апсолутно. Оне по дефиницији ограничавају и суспендују Уставом гарантована права грађана. Мој посао је да проверим да ли су права грађана ограничена законито и правилно или не. Ако тајне службе законито и правилно суспендују, рецимо, право грађана на приватност комуникација, онда је мој посао да то и остане тајна, дакле, да службе наставе да раде то што морају и треба да раде, а ја ћу грађанима рећи да њихова права нису повређена. Потпуно исти одговор од омбудсмана ће чути грађанин ако се испостави да му неко чита електронску пошту. Али моја је дужност да реагујем ако установим да се права грађана ограничавају незаконито и неправилно. Да бих то знао, морам имати могућност да видим о чему се ради, наравно уз обавезу да чувам као тајну оно што сазнам, на шта ме закон већ обавезује.

Због чега се грађани најчешће обраћају омбудсману?

У последње време грађани нам се често обраћају због неостваривања права из радног односа. Ми не можемо директно да улазимо у однос између послодавца и запослених, али постоји државни орган, дакле, инспекција, која контролише законитост рада послодавца. И ако инспекција не уради оно што је њена дужност, онда се грађани заштитнику жале на инспекцију. Немогућност остваривања пуног права на пензију огроман је проблем, нагомилаван деценијама, али за који је крива држава, јер је послодавцима допуштала да избегавају законску обавезу да уплаћују у обавезни пензијски фонд. Или, рецимо, остваривање права националних мањина на службену употребу језика. Обишли смо све општине у Србији у којима мањински језик постоји као службени и утврдили да у више од 50 одсто њих то право није у потпуности остварено. Ових дана треба да окончамо један врло значајан поступак провере да ли је било кршења људских права ухапшених у тзв. гњиланској групи.

Ко се ту жалио? Неко од те деветорице Албанаца?

Реаговали смо на основу информација које смо добили из самих органа управе, дакле из полиције или затвора.

Имали сте дојаву?

Омбудсман је државни орган и сви други државни органи, и запослени у њима, дужни су да нам скрену пажњу на оно што може бити незаконито и неправилно, а од значаја је за права грађана. У овом случају из других институција указано нам је да постоји могућност да је дошло до повреде права. Отворили смо поступак контроле и наишли на изузетну сарадњу МУП-а и Управе за извршење заводских санкција при Министарству правде, врло детаљно насамо разговарали са свих девет ухапшених, и на основу прикупљених информација омбудсман ће донети свој суд о поштовању права ухапшених и, по потреби, препоручити како евентуалне пропусте исправити и спречити у будућности.

-----------------------------------------------------------

Антрфиле

Успорен рад омбудсмана

– Само у 2009. години, до 15. августа, остварили смо 5.910 контаката са грађанима, 1.067 писаних притужби, примили смо 1.087 грађана на разговор, обавили 3.226 телефонских разговора и 530 контаката мејловима. Од формалних (писаних) притужби, 200 случајева је решено (и још толико из претходне године) а у поступку је 800. То показује да ми не можемо решавати притужбе брзином којом оне пристижу, и због тога желим да укажем јавности да начин на који сада радимо не даје задовољавајуће резултате. Грађанин има право, рецимо, да нам се жали на лошу управу ако у разумном року не добије одговор на свој писани захтев. А може да се деси да његова притужба ни после три месеца не стигне на ред код омбудсмана. Ја то не могу мирне савести да прећутим.

-----------------------------------------------------------

Дневно 50 грађана тражи помоћ

– Обраћа нам се у просеку педесет грађана дневно – телефоном, лично, писано. Јасно је да је неопходно да постоји стручна служба која ће проверавати и прикупљати чињенице и доказе да би омбудсман могао донети објективан став о оправданости притужбе. С друге стране, просторије у Палати „Србија” четврте су привремене просторије српског омбудсмана за две године. Радимо на две локације (друга је у стамбеној згради у Улици Милутина Миланковића) и нема места да запослимо још 20 сарадника, колико нам је Скупштина одобрила, што нам знатно успорава рад. Недостају нам и возила, да наши људи могу отићи на лице места у најављену или ненајављену посету и одмах установити све чињенице, уместо да се месецима дописују са онима чији рад је грађанин оспорио. Прошле и ове године више од 70 пута смо одлазили на терен: у притворе, затворе, установе где бораве деца без родитељског старања, домове за пензионере… Резултати не изостају, али могли би бити много бољи, у корист свих грађана.


Предлог закона о тајним подацима садржи одредбе које онемогућавају заштитника грађана – омбудсмана и повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности да грађанима, када су њихова права и слободе потенцијално угрожени незаконитим или неправилним радом органа власти, а грађани то сами не могу проверити, гарантују заштиту онако како то прописује Устав и постојећи закони – независно и без утицаја других на њихов рад.

Одредба Предлога која заштитника грађана и повереника упућује да се, у случају да сматрају да им је орган чији рад контролишу неоправдано ускратио потребне податке, обрате унутрашњој контроли тог органа, говори о, најблаже речено, неприхватању Уставом и законима утврђене улоге, природе, овлашћења и дужности органа које Родољуб Шабић и ја у овом моменту, и наредне три године, представљамо. Упућивање на заштиту „наших права“ пред председником Врховног касационог суда је такође спорно.

Правници међу вашим читаоцима разумеће зашто оспоравамо решење према којем орган који контролишемо може да нам својом одлуком, дакле управним актом, ускрати право на приступ потребним подацима, а ми на тај управни акт треба да се жалимо захтевом, и то не управном суду, већ председнику Врховног касационог суда који сам по себи није ни суд ни државни орган. На крају, омбудсман и повереник су једини државни органи за које је предлагач закона посебним чланом изричито предвидео могућност да буду ограничени у приступу подацима неопходним за вршење њихове функције. Ни за једног другог државног органа нити руководиоца органа није изричито прописана могућност да буду ограничени у сазнавању оног што им је неопходно за остваривање сврхе постојања. За такво решење нема ни теоријског ни практичног основа.

Ни повереник ни заштитник не могу, када приме притужбу грађанина, а нама се обраћају и људи са оне стране закона, знати да ће орган који наводно крши нечија људска права и слободе одлучити да нам ограничи приступ информацијама.То значи да ћемо ми покренути поступке које ћемо касније морати да обуставимо јер нећемо моћи да утврдимо чињенице кључне за оцену о основаности притужбе.О томе ћемо морати да обавестимо грађане и наведемо им разлог због којег поступак обустављамо, а управо околност да се орган позвао на неко од предвиђених ограничења у највећем броју случајева рећи ће тим људима информацију коју предлагач закона крије од самих контролних државних органа.

Србија не заслужује решење лошије од оног које су усвојиле друге земље које имају парламентарног општег омбудсмана, односно повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. Може то бити Црна Гора, Македонија, Албанија, Румунија, Бугарска, Словенија, где национални омбудсмани постоје десетак година, Холандија, где постоји 50, или Шведска или Норвешка, где постоје два века. Све друго је Србија, надам се, ипак превазишла.

Обавезна пензија

Држава заснована на начелима социјалне правде, каква је по Уставу наша, не сме терати своје грађане у економску пропаст. И више од тога, када дођу у стање социјалне нужде, мора им помоћи. Што помоћи има мање, то се правичније мора делити.

Велики број радника жали се заштитнику грађана да су под старе дане отерани испод руба егзистенције јер им послодавци годинама нису плаћали рад нити уплаћивали пензијски стаж. Пошто смо се некако изборили с идејом једног министарства да судови ставе на лед тужбе радника за исплате заосталих зарада и уплате стажа, са исте стране кренули су неки нови ветрови: најављено је да ће држава давати помоћ за спајање стажа и вршити повећани притисак на послодавце да уплаћују доприносе. Да би оценили прави домет ових најава, прво би требало знати је ли то став Владе или једна од многих идеја креативног, али у овом случају не баш, и ресорног министра? Затим треба видети на основу којих критеријума ће држава појединим послодавцима помагати у спајању стажа њихових радника, а појединима неће. Битно је и ко ће испуњеност тих критеријума да утврђује и у колико транспарентном поступку? Сме ли уопште држава да се у оваквој ствари различито опходи према својим грађанима, односно да ли раднике у остваривању њихових права на пензију може, како се најављује, да разликује по томе да ли постоје добри економски изгледи за будућност њиховог сада већ бившег предузећа? 

Сетимо се да у Србији постоји обавезно пензијско осигурање и да је уплаћивање у пензијски фонд законска обавеза послодавца. Обавезни фонд је јавни а не приватни, дакле послодавац уплате врши заједници, а не раднику. Откуд онда уопште ситуација да радник сноси штету због тога што послодавац крши закон? Онај ко свој радни стаж може доказати радном књижицом, а висину плате платним листићем морао би остварити право на пензију из обавезног јавног фонда, без обзира на то да ли је држава послодавца терала да поштује закон или не. Ако су идеје министра степеница ка оваквом једином правилном и правичном решењу, онда их треба подржати. Али да идеје не би биле кратког даха, треба изменити закон и у њему записати ново правило, па макар оно важило од, рецимо, 2012. До тада пореске и радне инспекције, које за много ситније пореске прекршаје привремено стављају катанац на фирме, имају времена да заведу ред у уплати доприноса и државу заштите од банкрота.

НАПАД НА ИДЕНТИТЕТ

Миша Ђурковић

Највише запрепашћује то што СПЦ о свему ћути. Нема одбране Закона о црквама и верским заједницама, нема јавне кампање која би се аргументовано супротставила неистинитим пропагандним подметањима екстремиста

Један од ретких закона који је после 2000. донет плански, смишљено, с јасно профилисаном политиком иза себе јесте Закон о црквама и верским заједницама који је Скупштина Србије усвојила 2006. године. Овим законом је први пут код нас у складу са традиционалним европским стандардима омогућено постављање основа за адекватно уређење односа између државе, друштва и традиционалних верских заједница. Заслуге за то иду пре свега на рачун професора Милана Радуловића, тадашњег министра вера, иначе члана ДСС-а.

О хаосу на политичком небу Србије најјасније говори чињеница да међу најгласније критичаре овог закона данас спада омбудсман Саша Јанковић, постављен на то место управо на предлог ДСС-а! Господин Јанковић се низом изјава и јавних наступа који најављују измену закона, приклонио кампањи која се против овог закона води још од његовог усвајања. У време његове припреме и израде, из САД и Савета Европе („објективна” Венецијанска комисија) стизале су оштре примедбе које су по правилу коинцидирале са ставовима домаће екстремне левице. Храброшћу и истрајношћу људи око министра Радуловића, закон је упркос претњама и јавним дисквалификацијама и предлога и предлагача усвојен.

Истог момента креће организована кампања припадника неотроцкистичке левице. Формира се нешто што се зове Коалиција за секуларну државу где спада читав низ звучних организација са НВО сцене, које у суштини представљају занемарљиво мали број грађана, али имају подршку од неке велике браће споља које се плаше и домаће власти. Ова коалиција упућује Уставном суду иницијативу за оцену уставности закона, а у међувремену наставља са низом оркестрираних скупова, јавних наступа, кампања на Интернету итд.

Управо ових дана присуствујемо новом таласу те кампање у који се укључују и одређене западне фондације, а као што видимо на њу у лику омбудсмана почињу позитивно да одговарају и државне институције. На удару левичара је читава конструкција закона, а посебно категорија традиционалних верских заједница и члан 19. који одређује услове за регистрацију. Наравно, њима смета и предавање веронауке у школама, и могућност увођења верске службе у државним институцијама, и статус свештеника и много тога другог. Но ова два елемента су посебно важна због следећег: у питању је основа читаве конструкције која у складу са европским моделом одваја традиционалне, утемељене верске заједнице од секти и квазирелигиозних дневнополитичких пројеката. Укратко, обарањем ове конструкције, традиционалне верске заједнице биле би стављене у исти положај као и било која секта, или неканонска и расколничка верска организација.

Иако би тиме биле угрожене све традиционалне верске заједнице, јасно је да је политички ова иницијатива највише усмерена против Српске православне цркве. Министарство вера је на основу овог закона одбило да у регистар упише такозвану Црногорску православну цркву, расколничку, неканонску организацију рашчињеног свештеника Мираша Дедића. Омбудсман Јанковић је међутим примио представнике овог удружења и дао им подршку. Постоји, иначе јасан политички интерес да се СПЦ као традиционални темељ идентитета српског народа подрије и поцепа на све могуће начине, а екстремна левица предњачи у томе, док им по правилу несекуларна и незаконска понашања припадника неких других верских заједница не сметају.

У међувремену су се десиле и друге значајне промене, укључујући и попуну Уставног суда. На предлог председника Тадића изабране су судије које су врло склоне схватањима ове групације, што потврђује праксу да ДС на стручна места под нечијим утицајем најчешће поставља кадрове блиске ЛДП-у. Судија известилац у овом предмету је госпођа Марија Драшкић чији су ранији ставови веома блиски Коалицији.

Напад на овај закон, треба то нагласити јесте напад на последње остатке суверенитета овог народа и ове државе и на сваки покушај да сами себи одредимо судбину у складу са демократским начелима. То је истовремено и напад на основе политике идентитета која је до сада у некој мери чувала и репродуковала српски народ. Ако овај закон буде оборен и омогући се да се у Србији региструју антисрпске секте, онда не треба да нас чуди што Министарство културе и Министарство за људска права помажу промоцију хомосексуализма, ни цепање државе у измишљене регионе, нити проблематични нови Закон о образовању који увелико спрема госпођа Тинде Ковач-Церовић.

Но оно што највише запрепашћује је то што СПЦ о свему овоме ћути. Нема одбране закона, нема јавне кампање која би се аргументовано супротставила неистинитим пропагандним подметањима екстремиста. СПЦ ћути и о томе како јој се одузимају храмови у неготинској крајини, и о чињеници да је упис деце на веронауку у Београду пао испод 40 процената, и о некаквим истраживањима по којој јој је популарност на најнижим гранама. Ћути и о геј паради и о демографској ерозији и о свим питањима о којима паства од ње очекује јасан став и вођство.

Је л’ то можда и наша црква коначно кренула путем „реформи” и „модернизације”?

Научни сарадник у Институту за европске студије

 

Одговор заштитника грађана Саше Јанковића на текст "Напад на идентитет“, аутора Мише Ђурковића, објављен у дневном листу „Политика“ 9. јула 2009.

Зашто крити, не осећам се добро после овог текста. Поразно је сазнање да се, после свих прилика и разлога за отрежњење, од реалности и даље може бежати „откривањем“ завера и непријатеља (по могућности унутрашњих); одбраном ненападнутих на које је публика слаба; „разоткривањем“ оних који на проблем указују ваљда никад зато што он постоји и прети, већ увек за рачун злих сила.

Лоше ми је и зато што овај текст нисам смогао снаге занемарити, а бављењем њиме прихватио сам игру бацања и брисања прашине из очију. Незахвални заблудели омбудсман, судија Уставног суда блиска Групацији и Коалицији, својој странци неверни председник државе, у молитви успавана СПЦ, министарство за ово и оно, расколници, троцкисти... НВО!!! Непријатеља пуно, наших мало, па свако нек бира страну, навија и на све друго заборави. О чему је битка више се и не зна. Како ћемо децу у очи погледати када схвате чиме смо се забављали док смо им проблеме недирнуте завештавали – не знам.

Али тврдим и верујем у следеће: Концепт традиционалних цркава и верских заједница није споран све док „нетрадиционалан“ не значи обесправљен. Правни субјективитет држава сме (и мора) ускратити само из неколико разлога, таксативно набројаних у Уставу. Држава чином регистрације не даје верски легитимитет, јер њиме не располаже; њега дају само верници и остале цркве и верске заједнице. Арбитрирање државе у питањима верског легитимитета је уплитање у послове вере и цркве и опасно је и за све стране, зато је и забрањено. Цркве и верске заједнице уређују своје унутрашње и међусобне послове самостално, али не и супротно императивном световном праву - правилима обавезним и за вернике и оне који то нису, нормама које обезбеђују опстанак и достојанство свих нас у свој нашој различитости. Никада од представника било које традиционалне цркве или заједнице нисам чуо супротно. Од лоших адвоката треба се чувати више него од добрих противника, а омбудсман Саша Јанковић ником није ни једно ни друго.